Zakonopravilo Svetog Save
ПРВО УВОДНО ПОГЛАВЉЕ
Ријеч о седам светих и свеопћих сабора, гдје и када је сваки од њих одржан и против кога. Сваки кршћанин треба знати да постоји седам светих и великих свеопћих сабора.
Први свеопћи сабор
Од Кристова Узашашћа до Првог сабора протекло је 318 година, а од почетка свијета пет тисућа осамсто осамнаест година.
Свети и свеопћи Први сабор одржан је у Никеји за вријеме великог цара Константина, у десетој години његове владавине. Иначе, владао је тридесет и једну годину. На сабору се окупило 318 светих отаца. Предсједници сабора били су Силвестар, римски папа; Александар из Цариграда за вријеме патријарха Митрофана; Александар, александријски папа; Еустатије, антиохијски патријарх; и Макарије Јерузалемски.
Окупили су се против Арија, који је криво научавао. Био је презбитер Александријске Цркве и хулио је на Сина Божјега, Господина нашега Исуса Криста, Бога истинитога, говорећи безбожно да је Он створење и да није истобитан с Богом Оцем те да је било времена када Њега није било.
Због тога је овај свети сабор Арија, као непријатеља истине, заједно с његовим истомишљеницима, проклео и изопћио. Проклети су такођер Еузебије Никомедијски, Македоније и Еуномије, који су, иако су се разликовали у учењу, попут Арија отпали од истине.
Свети оци утврдили су правовјерну вјеру и проповиједали Сина као истобитног Оцу, Створитеља свега, а не створење, Бога истинитога, Владара и Господина, према пророку који говори: „Из утробе прије Данице родих те“, као што стоји у Исповијести вјере, то јест „Вјерујем у једнога Бога...“, што су они изрекли надахнућем Духа Светога.
Свети свеопћи сабор установио је како треба славити свети Ускрс, као што се и данас према обичају држи. Прије тога неки су Ускрс славили четрнаестога дана мјесеца ожујка.
А од Првог до Другог сабора протекло је 56 година.
Други свети и свеопћи сабор одржан је у Цариграду 5874. године, за вријеме цара Теодозија Великог, у другој години његове владавине. Владао је шеснаест година. На сабору је било 150 светих отаца.
Предсједници тога сабора били су Дамаз, римски папа; Нектарије, цариградски патријарх; Ћирил, јерузалемски патријарх; Тимотеј, александријски папа; Мелетије, антиохијски патријарх; Гргур Нисенски; Амфилохије Иконијски; Гелазије из Цезареје Палестинске; и Гргур Богослов, који је управљао пријестољем Цариграда те се због расправе настале на том светом сабору својевољно одрекао пријестоља тога града.
Он састави бесједу о напуштању пријестоља те, када се окупило тих 150 отаца, прочита је пред свима и потом оде у Назијанз.
Окупило се тих 150 светих отаца против безбожног Македонија, који је насилно присвојио цариградско пријестоље и хулио на Духа Светога говорећи да је Он створење, а не Бог, да није исте бити с Оцем и Сином те да је стран божанству.
Тај Македоније још је био жив и хулио је слично Арију. Њега су, дакле, као непријатеља праве вјере, заједно са Сабелијем Либијским, Аполинаријем Лаодицејским и њиховим истомишљеницима, свети оци проклели и осудили, јер су говорили да је тијело Господина нашега Исуса Криста било без душе и без ума. И не само то, него су тврдили и да је тијеком тродневне смрти Господинова тијела заједно с тијелом умрло и божанство.
Свети оци потврдили су да је тијело Господина нашега било с душом и умом те да је Његова душа истобитна нашим душама. Такођер су објавили да је Животворни Пресвети Дух истинити Бог и Господин те проповиједали да је Он истобитан Оцу и Сину, истога божанства и силе, управо онако како говоре ријечи Исповијести вјере, које су они још јасније изрекли милошћу Духа Светога.
Од Другог до Трећег сабора протекла је 41 година.
Трећи свети и свеопћи сабор био је у Ефезу, године 5915, за вријеме владавине Теодозија Млађег, у тринаестој години његове владавине. Он је владао 42 године и два мјесеца. Тај трећи сабор био је први у Ефезу, а окупило се око 200 светих отаца.
Предсједници сабора били су Ћирил, александријски папа, који је био и намјесник Целестина, римског папе; Јувенал, јерузалемски патријарх; и Мемнон, ефешки бискуп.
Сабор се окупио против безбожног Несторија, цариградског бискупа, који је у човјека вјеровао, Криста раздвајао и дијелио те за Њега говорио да је обичан човјек, а не Бог који се утјеловио.
Говорио је о два сина у једном Кристу Богу и о двије особе: једној која је од Оца рођена Ријеч и другом човјеку рођеном од Марије, који се по љубави сјединио с Ријечју и био назван истим именом Син. Због тога је Пресвету Дјевицу Марију називао не Богородицом, него Кристородицом, која је родила Господина нашега и Бога Исуса Криста.
Због свега тога свети га је Сабор, који је остајао у таквом богохуљењу, осудио и изопћио, јер је Несторије размишљао на жидовски начин, вјеровао у човјека те херетички приказивао и проповиједао против истините Богородице, Пресвете Дјевице, и против Господина нашега Исуса Криста, Сина Божјега и истинитога Бога, који се од ње без сјемена утјеловио.
Иван, антиохијски бискуп, дошавши након изопћења Несторија, разљути се јер је Несторије био свргнут без њега, те узе са собом бискупе који су с њим дошли, међу којима бијаше Теодорет, бискуп града Кира, и Ива Едески. Они обавијестише светог Ћирила, александријског папу, и Мемнона, ефешког бискупа, да су и они изопћени, јер су противно црквеним правилима одржали сабор.
Они који бијаху с Ћирилом, као и најчаснији оци из Ефеза, омаловажавали су оно што су ови источни оци учинили, те између египатских и источних отаца настаде сукоб и раздор.
Након тога, настојањем цара, окупили су се на заједничко савјетовање источни бискупи те, сложивши се с правовјерном вјером изложеном у Ефезу и с изопћењем Несторија, написали су и послали посланицу Александријцима. Несторије је био прогнан у Оас.
Нека се зна и то да је у том граду Ефезу одржан и Четврти сабор, за владавине истога цара Теодозија Млађег. Но, то је био разбојнички сабор зломислећег Диоскора и умишљено мудрог Еутиха, који је утврдио кривовјерје. Био је разоткривен и од Католичке и Апостолске Цркве изопћен.
Од Трећег до Четвртог сабора протекло је 30 година.
Четврти свети и свеопћи сабор био је у Калцедону, године 5945., за вријеме цара Марцијана, у другој години његове владавине. Иначе, владао је пет година и шест мјесеци. Окупило се укупно 630 светих отаца.
Предсједници тога сабора били су Лав, римски папа; Анатолије, цариградски патријарх; Јувенал, јерузалемски патријарх; Максим, антиохијски патријарх; Анастасије, солунски метрополит; и Стјепан Ефешки.
Окупио се против Диоскора, бившег александријског патријарха, и Еутиха, цариградског архимандрита. Они су потпуно одбацили утјеловљење Спаситеља и Бога нашега Исуса Криста, тврдећи да је Он само привидно имао тијело, те да тијело Господина нашега није истобитно с нашим, него да је након сједињења из двије природе настала једна природа, а божанству су приписивали страдање.
Оне који у таквој обмани устрајаваху овај свети сабор изопћи и прокле, објавивши савршенога Бога и савршенога човјека, Господина нашега Исуса Криста, у двјема природама – неодијељенима и несмијешанима.
Рекли су: „двије природе” у смислу разликовања, а не раздвајања, као што су тијело и душа по природи различити, али сједињени особом и чине једну особу. У додиру са стварима душа прима тјелесне патње и болести које из њих произлазе, а тијело трпи и труди се заједно с душом у тугама и бригама.
Слично је и с Кристом, јер су у Њему, дакле, двије природе – човјек и Бог Ријеч – али једна Особа по сједињењу.
Но поборници раздвајања говораху да је душа омеђена тијелом, односно да је обухваћена тијелом те да прима патње и трпи болест. Ако се тако разумије сједињење
Ријечи, тада би се могло закључити да је и сама Ријеч подложна трпљењу и ограничена. Ако је, дакле, Ријеч по природи подложна трпљењу или просторно ограничена, тада би таква била и њезина бит.
Због тога, а не због сједињења с ограниченим и трпећим тијелом, Ријеч би била подложна трпљењу и ограничена. Ако пак Ријеч не трпи нити је ограничена, ако је по природи непромјењива, неограничена и без могућности трпљења, тада, иако је у тијелу, задржава пунину своје непромјењивости и остаје изван свакога трпљења.
И то није необично, јер ни људска душа не трпи једноставно зато што је у тијелу, него по својој природи трпи и изван тијела, те ће се и након смрти очитовати, колико и тијело у својој мјери.
Но, према таквима, дакле, она не трпи јер јој је то у бити коју је примила од Бога — трпи имајући страдалне силе да би јој користиле, и с њима одлази излазећи из тијела. О томе свједоче и душе које су у хаду и окови који су на њима, због којих је Господин и дошао тамо како би оцима у тами проповиједао опроштење, како то казује апостол Петар. Уз то, и демони су мучени и бит ће мучени, иако немају тијела. Трпи чак и душа, иако је трпљењу недодирљива, и не омеђује се ријечју стварања, него се, кажу, други пут омеђује пребивајући у омеђеном тијелу.
Као што не чине добро измишљајући бајку да је такав прволик, исто тако ни бајка не би била бајка када не би садржавала нешто неприлично. Бајком називамо казивање које тек мјестимице одговара вјери.
Ми, дакле, на казивање и бајку које примисмо — да се Ријеч сјединила с таквом бити — одговарамо да човјек није као да је прије постојао или истодобно постојао с Ријечју, него је Он од нас по тијелу, и никако ни никада осим тако не би био виђен, премда су разлике остале очуване након Сједињења.
Као што се и у човјеку опћенито од обојега очитују својства, па невидљива и бесмртна душа не постаје видљива и смртна, тако ни Бог Ријеч не постаје видљив или смртан, иако је у видљивом и смртном тијелу. Наше душе и Ријеч остају цјеловите, без губитка, односно обоје задржава своја својства, какво је које било. Човјек се опћенито састоји од душе и тијела, а Спаситељ од Божанства и човјештва.
Што недостаје души која има одвојен и засебан живот, која је по природи бестјелесна и самопокретна, што објављује њезину бесмртност и нераспадљивост? Што тијелу у самој природи тијела, због чега се прекида заједништво, односно биће тијела разлаже на троје?
Тијело је природно, посуда оруђа, које живот има по сили.
Споменути не прихваћају казивање како доликује, него како не доликује, те о тим питањима зло научавају.
Од Четвртога до Петога сабора протекле су 102 године.
Пети је сабор био у Цариграду, 6047. године, у вријеме цара Јустинијана, односно 26. године његове владавине. Владао је 38 година и седам мјесеци. На сабору се окупило 165 светих отаца.
Предсједници сабора били су Вигилије, папа римски, Еутихије, патријарх цариградски, Аполинарије Александријски, Домн Антиохијски, Еутихије Јерузалемски и Дамјан Созопољски. Овај свети сабор допунио је оно што је започето у Калцедону, потврдио све његове правовјерне и спасоносне одредбе те проклео херезе противне томе сабору које су из њега израсле.
Такођер је проклео и одбацио учење безумнога Оригена о прволику и сва његова безбожна дјела, као и учења Евагрија и Дидима, одраније, те списе које су они изложили као Оригенови ученици и истомишљеници, који су његова старија учења спојили с учењем Хелена, безумно проповиједајући да гола тијела којима смо сада обложени неће ускрснути.
Осим тога, бајковито су научавали и да су душе постојале прије тијела, односно да су раније рођене. Утемељени у хеленском учењу, говорили су о некакву преласку душа из једнога у друго тијело; о завршетку паклених мука; да ће демони једнога дана бити враћени у своје првотно достојанство; да ће Крист бити нама сличан те да се ни по чему неће разликовати од нас; оклеветали су рај говорећи да није створен од Бога и да га нема. Такођер су бајковито тврдили да Адам није створен у тијелу.
И против мноштва других хула које су написали били су разоткривени. Многе су у Цркви упропаштавали, јер се ти списи нису појављивали јавно и отворено, него су их неки потајно држали, а нису до краја били разоткривени на Четвртом сабору, премда су их неки од отаца одбацивали.
Тако су и прије тога сабора њих тројица били херетици, трипут проклети непријатељи. А када су многи људи почели ширити таква штетна учења, тада се сазвао овај Пети сабор. Њих, њихове истомишљенике и њихове хулне списе проклели су, а још и Теодора Мопсуестијског, учитеља богоборца Несторија, заједно с његовим хулним дјелима као нечисту пљеву избацили, као и све који су били заједно с Антимом, Петра и Зохара, те Теодоритова зла и кривовјерна дјела против поборника побожности Ћирила и против првога од светих сабора који бијаше у Ефезу, као и клевете против наше праве вјере, чиме су помагали Несторију.
Проклето је и писмо које је написао Ива, бискуп Едесе, Перзијанцу Мари.
Све су то искоријенили, не само зато што је било противно правим одредбама него и зато што је било сједињено са сваким безбоштвом, те су утврдили црквене одредбе. Овај свети сабор примио је Теодорита, бискупа Кира, и Иву, бискупа Едесе онда када су прихватили и похвалили Четврти сабор те проклели Несторија.
Од Петога до Шестога сабора протекло је 129 година.
Шести свеопћи сабор био је у Цариграду, 6076. године, у вријеме цара Константина, оца цара Јустинијана и унука Хераклијева. Било је то тринаесте године његове владавине, а владао је 17 година. На сабору се окупило 170 светих отаца.
Предсједници сабора били су Агатон, папа римски, Георгије, патријарх цариградски, Теофан Антиохијски и монах Петар из Александрије, јер је у то вријеме катедра Александријске патријаршије била упражњена.
Окупили су се у Светој, Католичкој и Апостолској Цркви против оних који су обновили херезу, односно против Теодора, бискупа фаранског, Хонорија Римског и Кира Александријског, против Сергија, Пира, Павла и Петра, некадашњих бискупа Цариграда, као и против обновитеља херезе који су били на сабору: Макарија, именованог првјерарха Антиохије, и Стјепана, који бијаше његов ученик, те оних који су били уз њих.
Споменути херетици — Теодор и Хонорије, Пир и Кир, Павао и Петар, Макарије и његов ученик Стјепан — усудили су се тврдити како је Господин Исус Крист и након утјеловљења имао једну вољу и једно дјеловање. Тиме су намјеравали уништити јединство правовјерја, па их је овај свети свеопћи сабор проклео као богоборце, заједно са свим њиховим хулним одредбама и свима онима који су мислили или хтјели мислити попут њих, а остали су непокајани.
Осим споменутих, проклео је и Поликронија, онога старца дјетињега ума, који се у лажљивој херези хвалио да може ускрсавати мртве. Када му је речено да то и учини, није ништа показао; никога није ускрснуо, него је још више хулио, па су, разоткривши такву херезу, њега проклели.
Свети сабор утврдио је и обзнанио правовјерно учење праве вјере да су у Господину нашем Исусу Кристу двије воље, односно два хтијења и два наравна дјеловања након утјеловљења. И то не у подијељеним особама — нипошто — него тако да ниједна од двију Кристових природа није без воље, односно хтијења, нити без дјеловања. Јер одузимајући таква својства дјеловања и хтијења од природе, заједно с њима одузимају и саме природе којима та својства припадају.
Од Шестога до Седмога сабора протекло је 120 година.
Седми свеопћи сабор био је, по други пут, у Никеји. Било је то 6296. године, у вријеме владавине Константина и његове мајке Ирине, осме године његова царовања. Овај свети сабор имао је Никеју за мјесто засједања, а био је украшен са седам стотина шездесет и тројицом светих отаца.
За предводнике ове свећане војске имао је Хадријана, папу римскога, који је у своје име послао Петра, побожног првог презбитера Свете Римске Цркве, и другога Петра, игумана часног самостана светог Саве у Риму, затим Ивана и Тому, монахе и презбитере који су управљали источним апостолским столицама, те с њима Тарасија, патријарха Цариграда, Полијана, папу александријског, Теофана Антиохијског и Илију Јерузалемског.
Окупили су се против оних који су порицали штовање светих и часних икона.
Ти се безбожници нису усудили до краја хулити на Криста, истинитог Бога нашега дјелима, него су многе увреде и хуле измишљали, смјело и безбожно називајући идолом Његову свету икону пред којом се клањамо, а ради које се одгони идолопоклонство. Многим су је срамоћењем обасипали, по трговима су је газили, палили и пљували, чинећи велику жалост кршћанима. То и слично томе чинили су, а кршћане су прогонили, мучили и на смрт предавали.
Нису схватили да тиме, ратујући против Криста, заправо ратују и против Његових светих. Јасно је да се поштовањем иконе указује част Ономе који је на њој приказан, и обратно, па су се тиме предали вјечном проклетству.
Сабор је утврдио и запечатио судом свих, а понајвише по апостолској и отачкој предаји, да се света Кристова икона, односно приказ, треба частити и клањати јој се ради Онога који је на њој приказан. Исто тако треба се клањати и Часном крижу, на којем је било распето животворно тијело и из којег је потекла Његова крв за очишћење свијета, као и његову приказу, јер се њиме прогоне демони и лијече болести.
Због тога, једино на изворном Узору настаје милост и сила, која и на саме слике по одговарајућем дјеловању излази.
Саму Кристову икону, односно изображење, частимо и клањамо јој се не због саме слике, него то узносимо на Онога који се ради нас човјекољубиво утјеловио и за нас умро. Такођер се треба вјерно клањати црквама, гробовима и моћима светих, јер тиме славимо Господина који је њих прославио.
И не поштујемо само Кристову икону, него и икону Пресвете Богородице и свих светих. Не само Кристову икону, него и свету Владарицу нашу Богородицу те свете приказе свих светих једнако частимо као првобитни Узор, и њима се клањамо, јер нас оне уздижу у јединствено и саборно виђење, те преко њих бивамо удостојени бити прибројани онима у жељеним небеским крајевима.
Јер, ради разликовања части и штовања светих икона и Ријечи, ми који смо у божанској вјери не бивамо раздвојени, него неодвојиво и како доликује бивамо узвођени к једноме и једином Божанству.
Као невидљиви пребивамо, али видљиво нас води к вишњему и олакшава ум, те се тако приближавајући Богу посвећујемо Његовом милошћу, као што је и овај свети свеопћи сабор предао и проповиједао по свим Божјим Црквама.
Уједно, иконоборце и клеветнике кршћана проклиње и одбацује, јер не налазе никакву стварну основу за клеветање поборника правовјерја, него настоје уништити плодове њихових трудова, па их сабор проклиње и одбацује као непријатеље истине.