ДРУГО УВОДНО ПОГЛАВЉЕ

ТУМАЧЕЊЕ СТИХА КОЈИ ГЛАСИ: “Господине Исусе Кристе, Боже наш, помилуј нас. Амен.”

Свака је ријеч споменутога стиха препуна богомудрога наука. Неки су од херетика, попут Арија и аријанаца, бестидно и без срама говорили да је Господин Крист и Бог наш само обичан човјек, а други да је само Бог, привидно одјевен у човјека – да је човјек само привидан, а не стваран. Тако су тврдили да је Он добровољним трпљењем у привиђењу страдао, а не стварно.

Други, који су Га сматрали Богом и човјеком, говорили су да се те двије нарави, мисли се на божанство и човјештво, нису сјединиле у једној особи, него да, као што су двије нарави, тако постоје и двије особе и два сина. Ти су синови раздвојени један од другога, те су за једнога говорили да је Бог, а за другога да је човјек, који је само љубављу сједињен с оним првим.

Овако је учио и зломудри Несторије, па се зато и Пресвету Дјевицу Мајку Божју дрзнуо не називати Богородицом, него Кристородицом. И питаше проклетник, започињући бесједу овако: „Што је родила? Обичнога човјека?“ Правовјерни одговори: „Није тако.“ Одмах би он упитао: „Него што? Само Бога?“ И опет правовјерни одговараху: „Није тако.“ Он рече: „Ако није ни једнога ни другога, кога је онда родила?“ Правовјерни рече: „Савршенога Бога и савршенога човјека.“ Он тада упита: „А што је Он? Није ли Крист?“ Правовјерни одговори: „Јест, Крист је.“ Он рече: „Зар се онда не каже Кристородица? Ни човјекородица ни Богородица.“

Њему је Иван, патријарх антиохијски, препирући се с њим, рекао: „Не говориш добро. Јер ствари које су сложене правилно је називати према ономе што је у њима узвишеније и боље, а не према ономе што је лошије. То је уобичајено у Светом Писму и према људском је обичају. И Божанско Писмо говори о Абрахаму да је сишао у Египат с тристо душа, а то бијаху људи састављени од душе и тијела, а не само од душе. И опћи обичај каже: ‘Утопише се у мору толике душе.’ Душа се никако не утапа нити може потонути. И теби приличи слиједити Божанско Писмо и заједнички људски обичај те, према ономе што је боље, називати Мајку Божју Богородицом и не одвајати се од пунине Цркве.“

Овај се, не покоривши се, изопћи и прокуне те би избачен из Цркве.

Неки пак сматрају да је Он Бог и човјек, а да су се двије нарави, говорим о божанству и човјештву, сјединиле у једну. То не само да није добро него је веома зло и потпуно безбожно. Ако се те двије нарави једна с другом помијешају и промијене, измијенећи своја својства, из тога ће настати нека друга нарав, док особа неће бити измијењена. Истјерујући зло, говораху зло.

Све ово побјеђује, одбацује и проклиње овдје присутна ријеч и овај стих.

Када кажемо: „Господине“, то је име објављено и заједничко божанској нарави. Каже се „Господин“ и за Оца и за Сина и за Духа Светога. О Оцу и Сину пророк и богоотац Давид рекао је: „Рече Господин Господину мојему: сједни мени с десне стране, док не положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим.“ „Рече Господин“ јасно значи да је Отац рекао, а „Господину мојему“ јасно значи да је рекао Сину.

И наш кршћански Симбол вјере каже: „И у Духа Светога, Господина, Животворца“, из чега је јасно да је „Господин“ име које означава божанску нарав. Ми говоримо: Господин Отац, Господин Син, Господин Дух Свети.

И ово име које изговарамо, „Господине“, побјеђује оне који су се усудили Њега назвати обичним човјеком.

А када се каже Исус, то име открива људску бит, што јасно напомиње и Исус Навин, који је прије Мојсија служио, а након Мојсијеве смрти увео народ Божји у Обећану земљу. Ово име, то јест рећи „Исус“, није без разлога додано имену Господњем када кажемо „Господин Исус“. Када говоримо за Њега да је Господин, то јест Бог савршен и Бог истинити, настављамо Га називати Исусом, те тиме показујемо да је, иако је Бог савршен, ипак и савршен човјек.

Због имена Господин, али и зато што је савршен човјек, тиме побјеђујемо оне који сматрају да је Он само Бог и да се привидно обукао у човјека, па стога тврде да је и страдање било привидно. Нека се постиде сви они који страдање приписују бестрасном Богу. Управо то и открива ово име, Исус, и зато је оно придодано имену Господњем, па када се каже „Господине Исусе“, објављује се и Божанство и човјештво.

А Исус је хебрејско име; на грчком језику каже се Сотир, а на нашем језику Сотир значи Спаситељ. Назива се Спаситељем јер спашава и чува неповријеђене све који вјерују у Њега. За Исуса се каже и да је Исцјелитељ, јер је многе болеснике исцијелио Господин Крист и Бог наш, не само тијелима него и душама чинећи исцјељење.

А када се каже Крист, то име означава једну особу од двије природе, која се састоји од Божанства и човјештва, и да не постоје, како су кривовјерци и њихов вођа Несторије погрешно научавали, двије особе одвојене једна од друге, повезане само љубављу, а не и нарави. То се зло побјеђује и разара када се каже име Крист, јер оно означава једну особу двије природе, Божанства и човјештва, које су се сјединиле у једну особу, како је исправно и прилично.

Име Крист слиједи иза имена Исус када говоримо „Исус Крист“ у овом стиху; такав је редослијед имена.

А име Боже означава божанску нарав која је несмјешива, непромјењива, нераздјељива, која ни на који начин не прима ни промјену, ни раздвајање, ни мијешање. Тиме се побјеђују и потпуно одбацују злонамјерници који су се усудили говорити о мијешању, промјени или стапању Божанства и човјештва у Кристу, Богу нашем.

У Кристу Господину и Богу нашем јасно су представљене двије природе у једној особи, сједињене не помијешано, не промијењено, не стопљено и нераздвојиво. Свака је нарав очувала своја својства у потпуности.

Зато се са ова четири имена – Господине, Исусе, Кристе, Боже – побјеђују четири кривовјерна учења и учвршћује правовјерно учење, а људи се уређују попут мира.

Јер људи, састављени од душе и тијела, љепотом се миру суобличују: душа разматрањем правовјерних заповиједи, а тијело вршењем четирију дјелатних врлина – мишљењем разумнога дијела разумне душе, храброшћу против гњевљивости, чедношћу против пожуде и праведношћу цијеле душе; и то је узрок и поредак већ споменута четири имена.

Када се каже „наш“, то стоји насупрот оним именима, онако како су споменута четири имена окупљена да и нас окупе у једну братску заједницу те свежу везама љубави једнога с другим. Ово је испуњење Закона и Пророка, јер сав овај Закон и Пророци на љубави почивају.

Уз то, еванђеоске и Господње заповиједи налажу заповијед Господина Криста, Бога нашега, а то је да једни друге љубимо. Он рече: „Ако ме љубите, заповиједи моје држите. Моја је заповијед да љубите једни друге.“ Јер ако неће да љубе једни друге, не чувају Моје заповиједи; тко не чува Моје заповиједи, не љуби ме. Они који ме не љубе нису са мном; који нису са мном, против мене су. Рече: „Тко није са мном, против мене је“, а који је против мене, непријатељ је мој. Јасно је да смо непријатељи Господину Кристу и Богу ако не љубимо једни друге! То је јасно из наведених ријечи.

Приличи да ријеч „наш“ слиједи раније споменута четири имена, па говоримо: „Господине Исусе Кристе, Боже наш.“ А ријеч „помилуј“ на сличан начин слиједи након изреченога, пошто помиловани бивамо онда када вјерујемо правовјерно и када непорочно испуњавамо заповиједи Господње, законске и пророчке. То је разлог због којега се и додаје „помилуј“.

Такав им је узрок и поредак: говоримо: „Господине Исусе Кристе, Боже наш, помилуј.“

Када кажемо „нас“, слично је ономе што рекосмо „наш“ и у складу је с тим. „Наш“ је заједничка ријеч: „Боже наш“, то значи: „Боже свих нас, све нас помилуј и увежи нас братским везама своје љубави“, како је већ речено.

А зашто се два пута каже: „наш“, и опет „нас“? Због нас људи ово је речено. Ми људи имамо страсти једни према другима, и ово двоје, „нас“ и „наш“, једно је. Но будући да смо заборавни, да не заборављамо, примисмо ријеч двоструко да нас подсјећа.

Када се каже „амен“, оно се тумачи на три начина: амен – тако је, амен – уистину, амен – нека тако буде. На сличан начин и ово слиједи те завршава стих: „Господине Исусе Кристе, Боже наш, помилуј нас. Амен.“ Тако је, уистину, нека тако буде.