21. Поглавље: ОД СВЕТОГА ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГА, ИЗ ПОСЛАНИЦЕ АМФИЛОХИЈУ, БИСКУПУ ИКОНИЈСКОМУ, И ДИОДОРУ, ТЕ ИЗ ЊЕГОВИХ ПОСЛАНИЦА НЕКИМ ДРУГИМА.. 91 правило

21. Поглавље: ОД СВЕТОГА ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГА, ИЗ ПОСЛАНИЦЕ АМФИЛОХИЈУ, БИСКУПУ ИКОНИЈСКОМУ, И ДИОДОРУ, ТЕ ИЗ ЊЕГОВИХ ПОСЛАНИЦА НЕКИМ ДРУГИМА.. 91 правило

1. правило: Кривовјерник је онај који је странац по вјери, а онај који је стран по неком неразјашњеном канонском питању тај је расколник. Непокорни који окупљају ове или оне јесу подцрквеници. Они су сами себе искључили из Католичке Цркве и, устројивши другу, засебно се окупљају. Крштење које долази од кривовјерника неприхватљиво је, а оно од расколника и подцрквеника прихваћа се.

Тумачење: Херетици по имену пепузини, који својега вођу Монтâна називају Утјешитељем, па се тако и у његово име крштавају, некрштени су. Крштење новацијана, односно чистих, водопредстојатеља и уздржника, иако је неприхватљиво будући да их је оставио Дух Свети, нека буде прихватљиво ради промишљања о њима.

Још једно тумачење: Они који нису у заједништву са Католичком Црквом дијеле се на три скупине: на кривовјернике, на расколнике и на подцрквенике. Херетици су они који су се потпуно одвојили од Божје вјере, а то су: пепузини, манихејци, валентинијани, марционити и многи други. Пепузини, дакле, Монтâна називају Утјешитељем, а Прискилу и Максимилу, двије жене сједињене с њим блудом, имају за пророчице. Бракове без промишљања разрјешују, Пасху изопачују, Три особе истобитног Божанства сједињују у једно лице и још штошта слично безбожно мудрују.

Манихејци уводе два почела, једно другоме супротстављена и једнако снажна, те тврде да је једно почело створило свјетлост, а друго таму. Сунце и мјесец проглашавају боговима, а ђавла називају владаром материјалнога свијета. Брачну установу називају ђаволском и говоре увреде онима којима је потребна милостиња. О Господину нашем Исусу Кристу говоре да није примио ништа човјечје када се утјеловио, односно да није примио наше тијело од Свете Дјевице. Клевећу Криж, смрт и Ускрснуће говорећи да се нису уистину догодили, и заповиједају мноштво других безбожности.

Валентинијани нијечу ускрснуће тијела, одбацују Стари Завјет, поштују пророке и пророштва тумаче према својој вјери, стварајући тако некакво бајословље. За Криста тврде да је с небеса скинуо тијело и као кроз цијев прошао кроз Свету Дјевицу, и још многе друге хуле празнослове.

Марционити су масалијани, који се називају и молитвеници, и они имају многоглаву и многоимену херезу.

Сви ови, када се обраћају од своје херезе и приступају непорочној вјери, требају бити крштени, будући да одбацујемо њихово крштење.

Расколници су они који су себе одвојили од Цркве, као што су новацијани и такозвани чисти, водопредстојатељи и уздржници. Они, ако се обрате Католичкој Цркви и прокуну своју херезу, бивају примљени као крштени и само се помазују светим миром.

Подцрквеници су они бискупи или презбитери који су осуђени због неких гријеха и који су изгубили своју службу, али се нису покорили правилима, него су сами себе владарски посветили. Себе називају бискупима, служе, саградише другу цркву и неке увјерише да њима буду послушни те да оставе Католичку Цркву. Такви, ако се промијене и достојно се покајањем украсе за обраћење, поновно се придружују као исто тијело Католичкој Цркви.

2. правило: Онај тко намјерно уништава плод у утроби, ако се догоди да га усмрти, убојица је.

Тумачење: Ако трудна жена прима смртоносно биље да би усмртила дијете које је у њезиној утроби, убојица је. И не испитујемо је ли се младунче већ обликовало или се није обликовало, будући да често заједно с дјететом умиру и жене, па својом злом намјером чине два убојства: прво је убојство жене која треба родити, то јест саме себе, а друго је убојство дјетета.

Такве жене нека приме забрану од десет година. Двије године нека плачу, три нека буду с онима који слушају, четири године нека припадају, и једну годину нека стоје с вјернима; и тако послије десете године нека се причесте Божанским Тајнама.

3. правило: Ђакону који је учинио блуд и прешао међу свјетовне људе не треба бранити Причест.

Тумачење: Ђакону који је учинио блуд довољна је осуда што се свргне из ђаконства, јер нема наде да поновно прими мјесто с којега је пао. Стога му не треба налагати и другу казну, и нека му се не брани Божанско заједничарење.

4. правило: Двобрачни нека се искључују на једну или двије године. Тробрачни на три и четири године, а по садашњем обичају на пет.

Тумачење: Не од правила, него од обичаја, Базилије Велики примио је да се тробрачни искључује на пет година. Како је и сам то примио, још заповиједа да се такви не изгоне из Цркве потпуно и да их се не придружује онима који плачу, него да их се двије или три године удостоји слушања Божанственога Писма. Потом се заповиједа да стоје с вјернима и да само у молитви судјелују с њима, а добро заједништво да не примају. Тако, показавши неке плодове покајања, треба их поставити на мјесто оних који се причешћују Тијелом и Крвљу Господина.

5. правило: Кривовјерника који се каје треба примити с испитивањем.

Тумачење: Кривовјерника који је дошао до краја живота и каје се не треба прихваћати без расуђивања и без испитивања. Треба испитати искреност његова покајања и има ли плодова који свједоче о бризи за спасење. Који су то плодови? Ако разоткрива своју херезу, своје гријехе исповиједа у сузама и скрушена срца, чини милостињу и показује друга таква спасоносна дјела, нека буде примљен.

6. правило: Монахиња, ако уђе у заједницу с мушкарцем, нека се та заједница раскине.

Тумачење: Она која је обећала дјевичанство, исповиједајући да се одриче брака, и која је живот у светињи завољела више од свјетовнога и њему га претпоставила, ако одбаци своје обећање и себе преда блудним сластима те каже да се законитим браком сјединила с мужем, то се не назива браком, него прељубом; штовише, прељубништвом према 18. правилу овога Базилија Великог. Стога је на сваки начин потребно прекинути њихову заједницу.

7. правило: Онај који чини блуд с мушким сполом, или са стоком, или с неком другом животињом, и чини прељуб, такав нека прими забрану од петнаест година. Разбојници, врачари и идолопоклоници, по древном обичају, нека приме забрану од двадесет година.

Ово правило је разумљиво.

8. правило: Тко подигне сјекиру на жену, добровољни је убојица. Недобровољни је убојица ако баци камен на пса, а њиме погоди човјека; и онај који ради поуке некога истуче бичем или прутом јест недобровољни убојица. А онај који се разгњеви па некога удари дрветом или руком у опасно мјесто и убије га, близу је добровољнога убојице. Тко узме мач или нож и удари некога, такав је потпуно добровољни убојица, и разбојник, и непријатељ. И они који због неке ствари дају отров и усмрте, добровољне су убојице; и они који женама дају или узимају дјетоубојствено биље, добровољне су убојице.

Тумачење: Убојства су нека добровољна, друга недобровољна. Остала су близу добровољних.

Ако нетко баци сјекиру на некога и убије га, и ако нетко узме мач или нож и убије некога, и разбојници, и непријатељи — једни убијају ради богатства, други отворено желе убити оне који им се противе — називају се добровољним убојицама, будући да добровољно убијају. Такођер, они који дају дјетоубојствено биље да би убили дијете у утроби, и онај који даје и она која узима, добровољно убијају. И они који намјерно, желећи убити некога човјека, приправе отров и дају му да пије нешто од чега се ум помрачује, ако тај умре од тога отрова, и то се сматра намјерним убојством.

Ако нетко баци камен или дрво на пса да би се обранио, па промашивши пса њиме удари човјека и овај од тога умре, то је недобровољно убојство. Или ако баци дрво како би погодио неки плод на стаблу, као јабуку или крушку, или нешто друго такво, па промашивши стабло удари човјека и овај од тога умре, и то је недобровољно убојство. Или ако хоће казнити некога због учињене погрешке, па га туче ременом или прутом и овај од тога умре, и он се убраја међу недобровољне убојице.

Ако се нетко посвађа и у гњеву дрветом или руком некоме сурово нанесе рану на осјетљивом мјесту и убије га, то је блиско добровољном убојству. Јер, иако није хтио убити онога с ким се посвађао, хтио му је нанијети зло, па се то ипак догодило. И онај који је био обузет страшћу јарости те је због тога немилосрдно нанио рану човјеку тешким дрветом и убио га, није то сасвим недобровољно убојство, него је близу добровољнога.

9. правило: По ријечи Господњој једнако се осуђују и мушкарац и жена ако се раздвајају, осим због прељуба. Обичај, пак, прељубника и блудника не раставља од жене. Ако се нека жена вјенча за онога којега је жена оставила, тиме није прељубница. Кривица је на оној која је без праве кривице оставила мужа, и прељубница је ако пође за другога. Остављен муж је оправдан. Ако муж остави жену и узме другу, и сам је прељубник, и њу чини да твори прељуб, па је жена која с њим живи прељубница.

Тумачење: Иако Господин једнако осуђује мужа који се развео од своје жене, осим због разлога прељуба, и жену која је одступила од својега мужа без одговарајуће кривице, црквени обичај заповиједа да буде другачије. Он не допушта да се жена раздвоји од својега мужа, иако је он чинио блуд или прељуб; али жену, ако се она оскврнула с другим човјеком, заповиједа мужу отпустити и више је не држати.

Према томе, ако жена остави својега мужа оптужујући га због тога што живи у блуду, и он узме другу жену, кривица је на жени која оставља својега мужа, којега је била дужна задржати чак и ако чини прељуб. Муж који је узео другу жену оправдан је. Она која уђе у брак с њим неће се назвати прељубницом ако је он остављен од прве жене. Ако она која га је оставила оде за другога мужа, прељубница је без икаква изговора.

Ако муж, насупрот овоме, остави жену без доказанога прељуба па узме другу, и сам је осуђен као прељубник, будући да жену коју је отпустио чини прељубницом ако пође за другога мужа; а она која живи с њиме прељубница је, пошто је узела туђега мужа.

Такав суживот правила забранише, будући да је тада власт законом била дана мужевима и женама да се растају, према слову закона, и без одговарајуће кривице. Данас ни муж ни жена не могу прекинути брак осим ако за то не постоји одговарајућа кривица, а о томе јасно наређује Јустинијанова Нова заповијед.

10. правило: Не присиљавај онога који се заклео да неће бити постављен.

Тумачење: Онога који је изабран за бискупство, а још није постављен, и који је због неког искушења дао заклетву да неће прихватити постављање, не присиљавај на постављање. Још је потребно размотрити и врсту заклетве, и ријечи, и разлог због којега се заклео, те потанко испитати изречено. И ако буде каква олакшица у ријечима заклетве, опростити му умишљену заклетву и допустити да буде постављен за бискупа. Ако ниоткуда нема ниједне олакшице, него се свакако показује као заклетва, ако буде пуштен без постављања, таквога треба потпуно оставити.

11. правило: Тко је недобровољно убио, десет година нека се каје.

Ово правило је разумљиво.

12. правило: Двобрачни се не прима у клер.

Тумачење: И друга многа правила двобрачном забрањују свећенство, јер не доликује да он буде ни бискуп, ни презбитер, ни ђакон.

13. правило: Ако војник у рату за правовјерје учини убојство, три године нека буде изван опћења.

Тумачење: Убојства учињена у рату Свети Оци нису сматрали убојствима, како то говори и Атаназије Велики монаху Амуну у посланици: „Велике су части достојни они који су храбро војевали, и доликује им подизати споменике проповиједајући њихову храброст. Јер противнике убијаху и дјело законито и хвале достојно чињаху.”

И овај велики човјек, не одбацујући њихова мишљења, будући да су због побожности и чистоће јунаци у рату убијали, ипак савјетује говорећи: „Добро је да такав три године само Причест не прима, јер има нечисте руке.”

14. правило: Онога који лихвари, ако се не исправи, не примати у свећенство.

Тумачење: Његово исправљање јест ово: нека разда сиротињи неправедно богатство стечено лихвом и нека обећа да поновно неће упасти у такву болест среброљубља.

15. правило: Божанствено Писмо заједно спомиње птице небеске и рибе морске, јер је и једнима и другима постанак из мора. Овдје се убрајају и друга створења која пролазе морским путевима: велики китови и она с кожом као глина, а од њих ниједно нису рибе.

16. правило: Записано је: Нааман Сиријац велик је од господара, а не од Бога, ни од Господа својега, то јест велик је и частан од својега цара.

Казивање: За ове двије главе, односно правила, нема тумачења, јер су она више казивања о нејасним ријечима у Писму.

Из питања светога Амфилохија Базилију Великом о ономе што му је неразумљиво, и одговори Базилија Великог.

17. правило: Презбитер Вианор заклео се, па се покајао због брзоплетости своје заклетве.

Тумачење: Тај презбитер Вианор, оптужен од некога и не могавши поднијети његово притискање, у смутњи се заклео да од тада неће служити, а потом се покајао и пожелио поновно служити. О томе је био упитан Базилије Велики: треба ли га примити? Он заповиједи да га, ако се каје због брзоплетости заклетве, треба примити, али да ипак не служи у катедралним црквама, како не би био повод за саблазан многима, него да одвојено врши презбитерску службу.

18. правило: Покајање дјевица или монахиња које су згријешиле послије обећања Свети Оци прихваћали су након једне године. Али, како је Црква сада снажнија, дјевицу која је згријешила након обећања називамо прељубницом, и онога који је с њом згријешио називамо прељубником. Обећање на дјевичанство нека се даје са седамнаест година, и ако испитивана остане при молби.

Тумачење: Будући да се прељубницом назива она која је, посветивши себе Господину, одрекавши се брака и завољевши живот у чистоћи, преступила своја обећања и обешчастила сједињење са Жеником Кристом, предавши себе блудним сластима, таква неће бити примљена у Цркву ако не престане с гријехом и не прекине безаконити суживот. Када га раскине и покаје се, треба испунити вријеме за гријех прељуба, то јест петнаест година без причешћа Светим Тајнама. Од тих петнаест година четири нека проводи с онима који плачу, пет с онима који слушају Божанствено Писмо, четири с онима који припадају, и двије године нека стоји с вјернима те с њима има само заједницу у молитви. Након петнаест година покајања добит ће довршење забране и нека буде удостојена причешћа.

Ово правило такођер заповиједа да се молба за примање у дјевичански чин прихваћа када она буде имала више од 16 или 17 година. Јер тада има власт над својим мислима и, будући да је умом одрасла, неизбјежно ће понијети казну ако прекрши завјете.

Но 40. правило Шестог свеопћег сабора у Цариграду, у Трулској палачи, прихваћа и онога који с десет година жели примити монашки јарам, јер је Црква Божја снажнија, и заједница вјерујућих је благодаћу Божјом чврста и непоколебљива у чувању заповиједи.

19. правило: Тко се одриче свијета нека буде упитан може ли подносити да је без жене, и нека јавно свједочи, да би, ако прекрши, примио забрану.

Тумачење: Мушкарце који се одричу брака и желе дјевичанствовати треба бискуп те области упитати љубе ли заиста такав живот. Њихово свједочанство треба јавно примити да, ако пријеђу од њега према сласному и тјелесному животу, приме забрану за блуднике.

20. правило: Дјевица која је у херези, а потом се покаје и жели се удати, није крива, јер оно што закон говори, говори онима који су у закону.

Тумачење: Ако вјерујуће жене обећају да ће дјевичанствовати, а послије се одрекну својега завјета, подлијежу забрани за прељубнице. Оне које су у херези обећале да ће дјевичанствовати, а послије узеле мужеве и приступиле Цркви, не осуђују се, него су крштењем невине, јер оне још нису ни јарам Кристов понијеле нити познају Његов закон.

21. правило: Мужа који је учинио блуд нека прими његова жена. Жену коју је оскврнуо други човјек муж нека отпусти. Блудник је, а не прељубник, онај који, имајући жену, падне са слободном женом.

Тумачење: Ако муж живи са женом и згријеши с другом, слободном од брака, неће бити осуђен као прељубник, него се сматра блудником. Стога неће примити забрану за прељуб; подлијеже забрани већој него блудник.

Ово је ради обичаја који се држи, а који заповиједа да муж отјера жену која је згријешила с другим мушкарцем, док жени чији муж блудничи не допушта да га остави, него да га прихвати.

22. правило: Тко отме заручену, нека је врати њезину заручнику. Ако није заручена, нека је врати њезинима, и по њиховој вољи нека улази у брак ако желе.

Тко је тајно или насилно прије брака оскврнуо дјевојку, па се њоме ожени, треба понијети забрану за блудника.

Тумачење: Ово правило захтијева да жена која није заручена, а нетко ју је отео, буде враћена својој родбини. Ако има родитеље, или брата, или скрбнике који се брину о њезину сиротству, од тада им се даје овласт да је они, ако желе, дају у брак оному који ју је отео.

Педесет осма грана 60. Царске књиге не допушта да то буде ни ако отета жели, ни ако родитељи отету желе удати за отмичара. Напротив, заповиједа да родитељ који хоће склопити такав брак буде прогнан у другу земљу. Деведесет друго правило Шестог свеопћег сабора у Цариграду, у Трулској палачи, проклиње свјетовњака који отима жену ради брака.

Потребно је разумјети то правило по снази овога правила. Ово правило још заповиједа да се у Цркву не прима онај који је стекао жену помоћу отмице док је не врати заручнику, ако је била заручена, или родбини, браћи или скрбнику, ако није била заручена. Ако се тако учини с њом, клетви нема мјеста.

А ако је нетко прије брака, у тајности или насилно, обешчастио жену, па потом с њом ступио у законити брак, такав мора понијети забрану за блуд у трајању од четири године. Прве године нека стоји с онима који плачу код црквених врата, друге године нека буде примљен међу оне који слушају Божанствено Писмо, треће године с онима који припадају, а четврте нека стоји с вјернима и с њима има само заједницу у молитви. На тај начин, послије четири године, нека се удостоји благе заједнице, односно Причести.

23. правило: Тко узме жену рођенога брата, нека се не прима док је најприје не отпусти.

24. правило: Ако се она која је убројана међу црквене удовице одлучи на брак, нека буде презрена и од тада нека од Цркве не добива потребно. Ако се удовац ожени, нека само понесе забрану за двобрачнога. Удовица старија од шездесет година, ако се уда, нека буде без опћења све док не одступи од нечистоће. Удовица млађа од шездесет година нека се не убраја у чин црквених удовица. Ако удовица има шездесет година, и убројана је међу црквене удовице, па зажели поновно се удати, док не остави нечисту страст, нека се не удостоји благе заједнице, односно Причести.

25. правило: Ако нетко има за жену ону коју је сам обешчастио, допуштено му је да је има, али нека понесе забрану.

Тумачење: Тко хоће оженити ону коју је оскврнуо прије брака, нека му буде допуштено имати је. Због оскврнућа нека прими забрану од четири године, као што написах у 22. правилу.

26. правило: Они који се сједине са женом послије блудничења, ако се раставе, добро чине. Ако се не раставе, него се вјенчају, нека буде допуштено. Нека понесу забрану.

Тумачење: Брак у томе има своје достојанство и част јер чисти од блуда. Стога блуд није брак ни почетак брака, него гријех и пријеступ Божјега закона. Због тога, ако се нетко састави са женом послије блудничења, нека одступи од ње, ако је могуће. Боље је, ако су у сваком погледу нераздвојни једно од другога и желе наставити живјети у љубави брачнога живота, али прво требају поднијети забрану за блудничење; и нека остану тако, да не буде нешто горе.

27. правило: Презбитер који падне у безакони брак нека буде лишен службе и има само сједење.

Тумачење: Ако је нетко прије свећеништва узео жену не знајући да је она удовица, или плесачица, или нека глумица, или нека друга од оних које су забрањене свећеницима, па потом ступи у презбитерски ступањ, и позната постане безаконитост таквога брака, он може имати само част и право сједења са свећеницима, а нека потпуно одступи од служења. Довољно му је опроштено због незнања, а да друге благосливља, не приличи, јер се дужан бринути о својим ранама. Благослов је даривање светости. Немајући је због гријеха из незнања, како да је другима дарује? Односно: онај тко нема благослов, како да друге благосливља?

28. правило: Смијешан је онај који даје обећање да неће јести свињско месо. Нека буде примљен ако га почне јести.

Тумачење: Смијешан је онај који даје завјет да неће јести свињско месо, јер се смућује и завјетује неразумно. Ниједна Божја животиња није за одбацивање ако се с захвалношћу једе. Стога таквима треба допустити да једу месо којега су се одрекли и научити их да Богу не дају неразумна обећања.

29. правило: Ако је одбачено заклињање, тим је прије одбачено злостављати некога. Зато не треба само забрањивати дјело, него и саму заклетву коју изричу. Лијек за ово је двојак: поука да се не заклиње и забрана да се провођењем заклетве учини зло на које се заклео.

Тумачење: Нека се не догоди властодршцима да се заклињу па да под тим изговором чине зло себи потчињенима. Нетко се, на примјер, заклео учинити зло једному од својих потчињених и под изговором побожности жели своје лукавство учврстити. Такав се лијечи на два начина: прво, научити га да се брзо не заклиње; друго, да не одржи заклетву којом се заклео на зло. Јер ни Хероду није било користи од испуњења заклетве, јер, не желећи преступити заклетву, постао је убојица Пророка.

Заклетва коју је нетко дужан чувати и не одступити од ње јест заклетва да се чувају судови и заповиједи Божје; а ону која наводи на гријех, чинећи некоме зло, на сваки начин треба повући и укинути.

30. правило: Отмичари три године нека припадају. Ако удовица пође за некога, неће бити осуђено као зло.

Тумачење: Чему ће бити подвргнути они који отимају жене речено је у 22. правилу Шестог свеопћег сабора у Цариграду, у Трулској палачи.

Ово правило налаже и то да они који отимају, и они који им помажу, три године буду изван молитве и прибројени онима који припадају. Оваква забрана даје се онда када врате отету дјевојку; другачије се не примају у Цркву. И ово вриједи за отету жену: ако удовица пође за мужа, а претходно се није сјединила с њим ни вољно ни присилно, то је без кривице.

31. правило: Ако жена којој је муж отишао и нема вијести о њему, не испитавши и не сазнавши поуздано да је мртав, пође за другога мужа, чини прељуб.

Ово је правило разумљиво.

32. правило: Клерик који је смртно згријешио и свргнут је са свога ступња, нека се причешћује с лаицима. Речено је: не треба се двапут кажњавати за једно.

Тумачење: Гријех који води у смрт јест тјелесно наслађивање. Ако неки клерик учини блуд, свргава се са ступња свећенства, али се не лишава Божанске Причести, него нека се причешћује са свјетовњацима.

33. правило: Ако жена роди на путу и, не бринући се за рођено дијете, остави га, крива је за гријех убојства.

Ово је правило разумљиво.

34. правило: Она која је потајно учинила прељуб, за што смо сазнали разоткривањем, нека буде без заједништва док се забрана не оконча.

Тумачење: Жену која је потајно учинила прељуб, а није разоткривена, па је свој гријех исповједила из побожности, или након што ју је њезин духовни отац разоткрио, не треба пред свима разоткривати нити је њезину мужу приказивати као прељубницу, како то не би било повод за њезину смрт. Оци су установили да она треба бити без заједнице, заузимајући мјесто с вјерним женама, док се не наврши број година одређен за прељубништво.

Ако буде постављена међу оне који плачу или оне који слушају, може изазвати сумњу код мужа, а можда може бити и убијена.

35. правило: Ако жена остави свога мужа без кривице, она је крива, док он, претрпјевши, није крив.

Тумачење: Она која је оставила свога мужа и без разлога отишла од њега, нека буде у забрани. Ако, осим тога, пође за другога, нека буде осуђена као прељубница. Мушкарац којега је она оставила достојан је благости и зато, ако узме другу жену, нека буде без забране.

36. правило: Жене војника које немају вијести о својим мужевима, па зато пођу за друге, достојније су благости од других које не чекају мужеве који су отишли.

Тумачење: Једнакој забрани за прељубништво криве су и оне жене којима мужеви нису војници, него трговци или други обични људи који послом оду у неку земљу, те прије него што су обавијештене о њиховој смрти пођу за другога мужа, као и жена војника која се, не сазнавши поуздано за смрт свога мужа, уда за другога.

Како су жене војника, сазнавши за смрт својих мужева, дужне испитати о њиховој смрти, заповиједа 117. нова заповијед Јустинијанова, која се налази у седмој грани 28. Царске књиге, а чија је снага посвједочена и у 91. правилу Шестога свеопћег сабора у Цариграду, у Трулској палачи.

Ово правило удостојује неког помиловања жене војника више него оне чији мужеви одлазе или трговати или неким другим послом. Ако оне и ступе у други брак немајући вијести о својим мужевима, ипак, будући да је одлазак војника у рат одлазак према смрти, ако нема вијести о њима, оправдана је слутња да су умрли или убијени.

37. правило: Тко отпусти туђу па узме слободну жену, због прве нека поднесе забрану, а за другу није крив.

Тумачење: Ако нетко узме за жену ону која је од другога отпуштена, па потом, отпустивши је по закону, сједини се с другом која је слободна, због прве жене нека буде подвргнут забрани за прељуб, јер тко узме отпуштеницу, чини прељуб. За другу није крив.

38. правило: Она која се удаје без допуштења свога оца назива се блудницом. Ако се њезини родитељи помире с тим, сматра се да се догодило исцјељење односа, али ипак нека буде три године у забрани.

Тумачење: Они који се налазе под влашћу не могу без сугласности оних чији су склапати брак с онима који су под влашћу. Ако га и склопе, ништа нису учинили, брак није ваљан. Забрани за блуд подлијежу оне дјевојке које пођу за мужа без допуштења својих родитеља. Ако након тога родитељи прихвате брак који је био без њихове сугласности и пожеле да он остане нераскидив, ипак због тога што то од почетка није било њиховом вољом, не треба им брзо допуштати да се причешћују, него нека три године буду у забрани.

39. правило: Она која живи с мужем прељубником, цијели живот чини прељуб.

Тумачење: Због тога се таква и не прима у Цркву. Када престане с гријехом, тада нека буде у забрани и исправит ће свој гријех. Ако је у прељубочињењу, није се поправила, и нека се не прима.

40. правило: Робиња која се преда мужу чини блуд. Она се удаје с допуштењем својих господара под чијом је влашћу; другачије није ваљано.

Тумачење: Ако дјеца која су под влашћу својих родитеља не могу без њихова допуштења склопити брак, тим прије то није могуће робињи. Стога робиња која себе преда мушкарцу без сугласности својих господара прима забрану као блудница. Ако се потом с њим сједини уз сугласност господара, тада ступа у законити брак.

41. правило: Без кривице је удовица која се уда.

Тумачење: Удовица је својевласна након смрти мужа. Због тога, ако пође за другога, без гријеха је — само у Господину, по ријечи божанственог Апостола.

42. правило: Син је под влашћу очевом, роб под господаревом. Стога, ако се син ожени без допуштења оца, или роб без допуштења свога господара, нису без кривице, него нека приме забрану.

Ово је правило разумљиво.

43. правило: Тко некога удари на смрт, убојица је, било да се бранио или је први започео.

Тумачење: Ако нетко, посвађавши се, некоме у гњеву нанесе озљеду и убије га, без обзира је ли први започео па задао озљеду, или је био ударен од другога па му је, желећи се обранити, нанио смртну озљеду, убојица је. А је ли својевољни или несвојевољни, познаје се по оружју којим је задао ударац, тј. мачем, дрветом или неким другим од осталих оружја, чији су трагови дани у осмом правилу ове посланице и ондје су објашњени.

44. правило: Ђакониса која учини блуд с Хеленом, тј. поганином, па се покаје, нека буде седам година у забрани.

Тумачење: Овдје су заједно дане двије забране: ђакониса се избацује из свога ступња и прима забрану на седам година, лишавајући се Божанских Тајни зато што је учинила блуд с незнабошцем.

45. правило: Кршћанин који срамоти Криста нема користи од кршћанскога имена.

Тумачење: Вјера без дјела је мртва. Никакве користи нема од имена, односно од тога да се нетко назива кршћанином, а одбацује Кристове заповиједи и руга Му се злим дјелима.

46. правило: Ако се нека из незнања уда за човјека којега је оставила жена, бит ће отпуштена ако се прва врати. Сматрат ће се блудницом из незнања. Ако жели, може се удати, али боље је да се не уда.

Тумачење: Муж бијаше остављен од жене на одређено вријеме. Он, мислећи да се потпуно развео од ње, узме другу, која није знала да је овај на одређено вријеме остављен од оне. Када му се прва жена врати, прими је, а другу отпусти. Отпуштена жена осуђује се као блудница. Ипак, у незнању је пошла за њега, и зато, ако хоће ући у брачну заједницу с другим, не сматра се отпуштеницом, јер ни онај који ју је отпустио није јој био прави муж. Ако хоће остати без брака и не удавати се, то је боље.

47. правило: Уздржнике, врећоноше и одрицатеље крсти, иако говоре: “У име Оца и Сина и Светога Духа крштени смо”, јер се, будући да хуле називајући Бога творцем зла према Марционову учењу, не примају без крштења.

Тумачење: У своме првом правилу, због разлога домостроја, овај велики свјетионик Цркве примао је крштење уздржника и новацијана, званих чисти, и заповиједао да само светим миром буду помазани када приступају вјери Католичке Цркве, и да прокуну своју херезу. Овдје, исправљајући оно што је ондје прихваћао по домостроју, заповиједа да се уздржници и други крсте, будући да је њихова хереза изданак Марционове херезе. И ови се, као и они, гнушају брака, одвраћају се од вина и говоре да је Божја творевина нечиста.

Ипак, седмо правило Сабора у Лаодицеји, седмо правило Другога свеопћег сабора у Цариграду и 95. правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи примају крштење новацијана, тј. чистих, и четрнаестника када приступају Цркви и прокуну своју и све херезе, те им се само светим миром помазују чело, очи, носнице, уста и уши.

48. правило: Она која је од мужа отпуштена нека остане тако. Ако пође за другога, чини прељуб, по гласу Господњем.

Тумачење: Ако онај који узме отпуштену чини прељуб, колико ће прије прељубница бити жена која је опћењем с њим и мужа учинила прељубником. Због тога је она коју је муж отпустио дужна остати без брака, тј. не ићи за другога мужа.

49. правило: Није крива она која је насилно обешчашћена, као ни робиња коју је господар напастовао.

Тумачење: Дјевојка која је насилно оскврњена, и жена која поднесе срамоту због нечијега насиља, нису криве. И робиња која се насилно сједини са својим господаром, без забране је.

50. правило: Тробрачност је безакона, као нечистоћа за Цркву. Она је достојна презира, без разоткривања. Гори су од оних који су окренути блудочињењу.

Тумачење: Градски закон прихваћа трећи брак, а дјецу која су из њега рођена законито познаје као насљеднике. Правила трећи брак не прихваћају, него гледају на њега као на нечистоћу у Цркви. Јер гори је од блудничења, као немоћан и раслабљен. У народу се не налаже осуда на њега, тј. тробрачни се не сврстава међу оне који плачу нити се као осуђеник разоткрива пред људима, иако се налаже петогодишња забрана, тј. удостојује се да двије или три године слуша Божанско Писмо и стоји код црквених врата; друге двије године нека стоји с вјернима и судјелује у молитви, а потом нека буде с онима који се причешћују Божанским Тајнама.

Трећа посланица

51. правило: Клерици, ако згријеше, отпадају од свога ступња, било да су служитељи, било да су постављени.

Тумачење: Служитељи Цркве, било да су у чину — презбитери, ђакони, подђакони, пјевачи и читачи — било да нису постављени, као што су чувари, палитељи кандила и они којима је повјерено чување светих двери олтара, ако падну у блуд, примају једну казну: свргнуће из своје службе.

52. правило: Жена која се не побрине за дијете које је родила на пустом мјесту и тако га остави, убојица је. Ако је дијете умрло јер је била у оскудици и није имала оно што је нужно, није крива.

53. правило: Није велик гријех ако удова робиња буде отета за други брак. Ипак, нека прими забрану за двобрачне.

Тумачење: Како робови не могу ступати у брак без сугласности својих господара, по томе се дакле не сматра великим гријехом удовој робињи која је била отета то што се касније одлучила за брак. Затим, нема мјеста ни забрани за отмицу слободне жене, будући да, иако се држи за отету, ипак је својом вољом пошла за њега, а правила не суде о начину, него о слободној вољи. Нека њезин брак буде ваљан ако и њезин господар допусти. Истодобно нека приме забрану за двобрачне.

54. правило: Забране у вези с убојствима продуљују се или скраћују према обиљежјима насртаја.

Тумачење: Овај велики учитељ Цркве поставио је установљене забране за намјерна и ненамјерна убојства. Овисно о насиљу које се догодило, оне се могу продуљивати или скраћивати, а то је оставио на вољу ономе који је примио власт везати и разрјешавати.

55. правило: Они који се боре против разбојника изван Цркве су. Лишавају се благе заједнице. Ако су клерици, нека се свргну са свога ступња.

Тумачење: Будући да, по гласу Господњем: “Сви који се мача лаћају, од мача ће погинути.”, и они који изађу на разбојнике, боре се с њима и убијају их, под забраном су. Ако су свјетовни људи, нека се не причешћују Божанским Даровима.

56. правило: Онај који је намјерно убио нека прими забрану од 20 година; онај који је ненамјерно убио — десет година; прељубник — 15 година; блудник — седам година; завјетоване дјевице и монахиње које су згријешиле — нека приме забрану од 15 година.

Тумачење: Тко је намјерно убио, а потом се покајао, нека 20 година буде без причести Светим Тајнама. Тих 20 година овако се за њега уређују: четири године дужни су плакати, стојећи изван црквених врата и молећи вјерне који улазе да се помоле за њих, исповиједајући своје безакоње. Послије ове четири године нека буду примљени међу оне који слушају Божанско Писмо, и пет година нека проведу с њима. Седам година нека буду с онима који припадају и нека се моле с њима, а четири године нека само стоје с вјернима, али нека немају заједницу. Када се ове године наврше, нека се причесте Светим Тајнама.

57. правило: Тко је ненамјерно убио, десет година нека буде без заједничарења, односно двије године нека плаче, три године нека слуша, четири године нека припада и једну годину нека стоји заједно с вјернима, а потом нека се причести Светим Тајнама.

58. правило: Тко учини прељуб, 15 година нека буде без заједничарења: четири године нека плаче, пет година нека слуша Божанско Писмо, четири нека припада, и двије године нека стоји с вјернима, заједничарећи само у молитви, а потом нека има заједницу у Светим Тајнама.

Ово је правило разумљиво.

59. правило: Блудник нека буде седам година у забрани. Двије године нека плаче, двије нека слуша Божанско Писмо, двије нека припада и једну нека стоји с вјернима без заједничарења; осме године бит ће примљен у заједницу.

60. правило: Оне које су обећале да ће живјети у дјевичанству или су се постригле у монахиње, а потом пале у блуд, нека приме забрану од 15 година. Четири године нека плачу, пет нека слушају, четири нека припадају и двије нека стоје с вјернима без заједничарења, а потом нека се причесте Божанским Тајнама.

61. правило: Тко украде па се покаје, прима забрану једну годину; а тко буде разоткривен, још једну.

Тумачење: Ако се онај који нешто украде сам од себе покаје и исповједи крађу коју је учинио, нека добије забрану од једне године. Ако га нетко разоткрије па се покаје, нека добије двије године забране. То вријеме треба му се подијелити тако да једну годину стоји с онима који припадају, а другу да буде с вјернима, заједничарећи у молитви, али без Причести. Тако, када се наврше двије године, нека се удостоји Причести.

62. правило: Тко се оскврнуо с мушкарцем, тј. тко је мужеложник, ако се покаје, нека петнаест година буде у забрани. Од тога нека четири године плаче, пет нека буде с онима који слушају, четири с онима који припадају, и двије нека стоји с вјернима без заједничарења, а тек потом нека буде примљен на Причест.

Ово је разумљиво.

63. правило: Тко је блудничио с неразумним животињама, тј. с четвероножном стоком или с другим животињама, ако се покаје и исповједи своју срамоту, нека прими забрану као мужеложник.

Ово је разумљиво.

64. правило: Кривоклетник, тј. онај који се лажно закуне или прекрши истиниту заклетву, нека десет година буде у забрани. Двије године нека плаче, три нека слуша Божанско Писмо, четири нека припада, и једну годину нека стоји заједно с вјернима, а потом нека има заједницу у Божанској Причести.

Ово је разумљиво.

65. правило: Врачар и маг јест попут убојице.

Тумачење: Врачари и магови требају понијети забрану за намјерне убојице.

66. правило: Они који пљачкају гробове нека десет година буду у забрани. Двије године нека плачу, три нека слушају Божанско Писмо, четири нека припадају, и једну годину нека стоје с вјернима без заједничарења, а потом нека буду причешћени Божанским Тајнама.

67. правило: Ако се брат помијеша са сестром, крив је попут убојице.

Тумачење: Ако је то рођена сестра с којом се брат помијешао, рођена од истог оца и исте мајке као и он, треба бити подвргнут забрани од 20 година, као намјерни убојица, али прије тога нека одступи од нечистог и безаконог дјела.

Ако му то није рођена сестра, тј. ако је од истог оца, а друге мајке, или од исте мајке, а другог оца, такви нека приме забрану од 12 година. Три године треба бити с онима који плачу, три године с онима који слушају Божанска Писма, три године с онима који припадају, и десете године нека буде примљен с вјернима. С вјернима нека двије године стоји и слуша молитве, и од тада такав може бити удостојен Благе Заједнице, како заповиједа 75. правило овога светога сабора.

68. правило: За брак у забрањеном сродству забрана је као за прељубнике.

Тумачење: Ако нетко узме за жену ону која му је у сродству, тј. ступи у законом забрањен брак, такав, ако је згријешио с њом, треба примити забране за прељубника. Будући да су забране за оне који се подвргавају осуди за прељуб различите, примит ће такве забране према близини сродства.

Овдје 77. и 78. правило заповиједају да онај који је оставио закониту жену и узео другу, или који је у различито вријеме узео за жене двије сестре, подлијеже осуди за прељуб, али му се не забрањује на 15 година као прељубнику с уданом женом, него се седам година удаљава од Причести. Једну годину нека стоји с онима који плачу, двије с онима који слушају Божанско Писмо, три године с онима који припадају, а седме године нека стоји с вјернима, имајући само заједницу у молитви, и потом нека буде причешћен Светим Тајнама.

69. правило: Ако се читач прије брака помијеша са заручницом, након једне године нека буде примљен и нека остане читач, али није подобан за даљње напредовање. Ако се тајно сјединио, нека буде изгнан. Исто вриједи и за црквене служитеље.

Тумачење: Читач који је заручен са женом и прије брака је оскврни, потребно је да једну годину буде лишен чина, а затим нека опет буде примљен да чита књиге. На више ступњеве не може се уздићи, него нека остане на том ступњу. Ако се тајно сјединио прије зарука, и потом ју узео законитим браком, такав се потпуно лишава својега ступња. Оваква забрана нека се односи и на све црквене служитеље који се не постављају.

70. правило: Презбитер или ђакон који исповједи да је устима згријешио, нека се одстрани од службе, али нека се причешћује Светим Даровима. Ако се покаже да је нешто више од тога згријешио, нека се свргне.

Тумачење: Ријечи „устима се оскврнуо” тумаче се различито, али не приличи то писмено приповиједати због срамоте саме ствари. Ако нетко од ђакона или презбитера падне у такав гријех, нека буде лишен службе, али нека се причешћује Светим Даровима. Ако се покаже да је више од овога згријешио, нека се свргне.

71. правило: Ако нетко зна за нечије сагрешење и скрива га, нека прими забрану једнаку његовој.

Тумачење: Ако нетко за некога зна да је згријешио нешто од горе споменутих гријеха, и то не објави, него буде откривен да скрива безакоње, нека прими ту забрану на толико времена на колико и починитељ зла прима забрану.

72. правило: Онај који се предаје врачарима или њима сличнима, нека понесе забрану као за убојице.

Тумачење: Тко се преда врачарима, бајачима или маговима да учи њихову злу вјештину, прима забрану као онај који је намјерно убио. Они који вјерују врачарима или их уводе у свој дом ради проналажења нечега, или очишћења од отровања, или откривања некаквих тајни, нека буду у забрани шест година, као што заповиједа 61. правило Шестога свеопћег сабора у Цариграду у Трулској палачи и 83. правило из ове Посланице Базилија Великог.

73. правило: Тко се одрекао Криста, нека се сав свој живот каје.

Тумачење: Тко се одрекао Криста, дужан је плакати тијеком читавог својег живота. На крају живота нека буде удостојен Свете Причести.

74. правило: Онај који је примио власт везивати и разрјешавати болне гријехе, видјевши велико скрушење, може некима скратити вријеме раније наведених забрана.

Тумачење: Забране су биле прописане за сваки гријех. Онај кому је од Бога повјерено да веже и разрјешује гледа на признање и скрушење срца свакога који се каје. Ако скрати вријеме забране, неће због тога бити крив.

75. правило: Тко се оскврнуо са сестром по оцу или мајци, нека не улази у молитвени дом, тј. цркву, све док не одступи од безаконог дјела. Потом, отријезнивши се, нека три године буде с онима који плачу, три године нека слуша Божанско Писмо и три године нека припада. Десете године нека буде прихваћен, али без опћења, и када тако проведе друге двије године с вјернима у молитви без Причести, тек онда нека га се удостоји Свете Причести.

76. правило: Иста таква забрана нека буде и за онога који се сједини са својом снахом.

Тумачење: Ово је протумачено у 67. правилу ове Посланице.

77. правило: Тко остави своју жену и узме другу, прељубник је, и седам година нека буде у забрани. Једну годину нека плаче, двије године нека слуша Божанско Писмо, три године нека припада, а седме године нека стоји с вјернима без заједнице, и потом нека се причести Светим Даровима.

78. правило: Ако нетко узме двије сестре у различито вријеме, тј. ако прва умре па он узме њезину сестру, нека прими забрану од седам година. Једну годину нека плаче, двије године нека слуша Божанско Писмо, три године нека припада, а седме године нека стоји с вјернима без заједнице, и потом нека се причести Светим Тајнама.

79. правило: Ако се нетко оскврни са својом маћехом, сноси забрану као да је то учинио са сестром.

Тумачење: Тражи 67. правило ове Посланице.

80. правило: Многобрачни су налик скоту. Ипак, нека послије четири године буду примљени.

Тумачење: Многобрачни, када одступе од нечистоће и раскину безакони брак, нека приме четири године забране, иако је овај гријех већи од блуда. Једну годину нека буду с онима који плачу, три године с онима који припадају, и тако нека буду удостојени Причести Божанским Даровима.

81. правило: Они који су преступили вјеру због мучења, нека осам година буду у забрани; они који су је својом вољом преступили, дванаест година.

Тумачење: Они који су при нападу барбара претрпјели велику невољу од мучења, и не могавши поднијети бол преступили вјеру Божју, те учинили поганску заклетву и у идолским храмовима окусили оно што не доликује, они, када се покају и у сузама и скрушеног срца обрате, три године нека буду с онима који плачу, а двије с онима који слушају. Сљедеће три године нека буду с онима који припадају, и тада нека буду удостојени Причести.

Они који без велике муке постадоше издајници Божје вјере, те једоше с демонске трпезе и заклињаше се поганским заклетвама, три године нека буду с онима који плачу, двије године нека слушају Божанско Писмо, три године нека проведу с онима који припадају, и још три године нека стоје с вјернима на молитви. И тако, дванаесте године, нека се придруже Благој Заједници.

82. правило: Они који су се у нужди заклели, нека послије шест година буду примљени. Ако су то учинили без нужде, послије дванаест.

Тумачење: Ако се нетко закуне да ово или оно неће учинити, на примјер неки судац да неће потписати пресуду донесену против некога, па потом буде присиљен од више власти и потписавши прекрши заклетву, такав сноси лакшу забрану због присиле и прима забрану од шест година.

Ако је без присиле прекршио оно на што се заклео, двије године нека плаче, двије године нека слуша Божанско Писмо, пет година нека буде с онима који припадају и двије године нека буде с вјернима, и нека с њима заједничари у молитви. Тако, једанаесте године, нека буде удостојен Тијела и Крви Кристове.

83. правило: Тко вјерује врачарима и неке од њих уводи у свој дом ради проналажења некаквих врачања, једну годину нека плаче, другу нека слуша Божанско Писмо, три године нека припада и једну годину нека стоји с вјернима, и потом нека буде примљен да се причести.

84. правило: О забрани не суди по времену, него према начину покајања. Ако пребивају у гријесима и протурјече, ти спашавај своју душу.

Тумачење: Забране су заповјеђене како је написано. Не треба гледати на трајање забране, него на начин покајања. Ако онај који је згријешио приноси исповијед са сузама, у скрушености срца и дубокој понизности, ако остави зло и из све душе тражи Господина, у власти је онога кому је повјерено везивати и разрјешивати да скрати вријеме забране.

Ако нема намјеру отргнути се од својих грешних обичаја, и радије служи гријесима и тјелесним задовољствима него Господину, и не прихваћа живот по Еванђељу, таквима не упућујмо никакву ријеч забране. Међу људима непокорнима научени смо слушати: „Спашавајући друге, спашавај душу своју.”

Из Посланице светог Базилија Амфилохију

85. правило: Као што од биља, тако и од меса, од штетног одвајамо корисно. Биљка је и чемерика, и месо може бити и од јастреба или вране, па ни дабровину неће јести онај тко има разума, нити ће се дотакнути псећег меса, осим ако га снађе велика невоља. У невољи, тко поједе нешто, није учинио безакоње.

Из Посланице светог Базилија Диодору

86. правило: Ако нетко, изједен страшћу нечистоће, падне у безакону брачну заједницу с двјема сестрама, нити се то сматра браком, нити нека улазе у Цркву прије него се раздвоје једно од другога. Ниткови лажно говоре: „Зашто не узмеш женину сестру, када ти је она умрла и не може се расрдити?”, те говоре да приличи да се човјек прави луд и узме женину сестру. Нама су довољне оне ријечи: „Не приближуј се ниједном од својих сродника да откријеш његову голотињу.” Како су муж и жена, сјединивши се, једно тијело, због жене је и мужу њезина рођена сестра исто што и властита сестра. Као што не узимаш женину мајку или кћер, јер не узимаш ни своју мајку или њезину кћер, тако не узимаш ни женину сестру као ни своју сестру.

Из Посланице светог Базилија презбитеру Гргуру, у којој искључује од заједничког живота с женом која живи код њега

87. правило: Не женити се часно је зато што се тако човјек одваја од разговора и живота са женама. Не доликује брату узроковати спотицање или саблазан. Због тога, слиједећи Оце из Никеје који не допуштају да се туђа жена има у дому, заповједили смо да се одвојиш од жене која живи код тебе. Ако је не отпустиш и усудиш се служити, а не исправиш се, проклет да си, а они који те приме бит ће искључени.

Ово је разумљиво.

Из Посланице светог Базилија сеоским бискупима

88. правило: Очистите Цркву изгнавши недостојне из ње, и убудуће примајте достојније, испитавши их. Никога не прибрајајте клеру прије него га пред нас изведете. Знајте да је исто што и свјетовњак онај који се укључи у службу без нашега допуштења, а изабран је од вас.

Из Посланице светог Базилија бискупима који су под њим, да се не поставља за новац

89. правило: Они који постављају за новац чине то препредено. Јер не примају мито прије, ни при постављању, него узимају касније. Мито и примање мита јест узимати нешто било када. То је дјело среброљубља, а среброљубље је идолопоклонство. Не поштујте идола више од Криста ради мало сребра, нити се опет уподобљујте Јуди, продајући за иметак Онога који је једном за нас распет; јер и њиве и руке оних који то узимају бит ће назване Акелдама.

Из Посланице светог Базилија Амфилохију о Светом Духу, из 27. главе о записаним обичајима

90. правило: Многа и велика добра Црква има од неписане предаје. Прво је ово: да се вјерни осјењују знаком крижа, затим да се моле окренути према истоку, и захваљивање које се изговара при показивању на Крух, и благосливљање Чаше. Благосливљамо и воду крштења, и уље помазања, и много тога другог што нисмо примили писмено, јер је тајна, и не приличи то писмом откривати ради непоучених. Једно је заповијед, а друго проповијед. Ово се поштује шутњом, оно се проповиједа.

Гледамо на исток док се молимо, јер тражимо древну домовину, Рај засађен у Едену на истоку. У све недјеље молитве вршимо једноставно стојећи, као ускрсли с Кристом и тражећи оно Вишње, јер је недјеља слика будућег вијека, она једна, а такођер и осма, будући да је њоме обиљежена и сва Педесетница, коју она једна твори седам пута враћајући се на саму себе и умножавајући се. Клечање показује наш пад и поновно устајање.

Из 29. главе исте Посланице

91. правило: Већи дио онога што је тајно код нас остаје незаписано. Ово је по Апостолима, јер говоре: „Хвалим вас јер какве вам предаје предадох, тако их држите”, и опет: „Држите предаје као што их примисте.” Једно од њих јест и ово слављење с Духом.