20. Поглавље: ТРИ ПРАВИЛА САБОРА У ЦАРИГРАДУ. У ЧУВЕНОЈ ЦРКВИ БОЖИЈЕ МУДРОСТИ ТЈ. СВЕТОЈ СОФИЈИ, КОЈИ И СЕДМИ САБОР ПОТВРДИ

1. правило: Који су били свезани, или рашчињени, или проклети од римскога папе, такви нека буду и код патријарха Цариграда. Исто тако, који је од патријарха Цариграда свезан, или рашчињен, или проклет, нека у томе буде и код римскога папе.

2. правило: Ако неки бискуп, или презбитер, или ђакон зажели спустити се у монашки чин и стати на мјесто покајања, тј. примити постриг, бискуп од тада нека више нема архијерејско достојанство. Монашки завјети подразумијевају покорност и учеништво, а не учитељство и предсједање, и не обећавају да ће напасати, него да ће бити напасани. Због тога, као што је раније речено, заповиједамо архијерејском чину и онима који су пастири да себе не спуштају у ред оних који пасу и оних који се кају. Ако се нетко дрзне тако поступити након проглашења и обзнане сада изреченога суда, онај који сам себе лиши архијерејскога достојанства нека се више не враћа на пријашњи ступањ којега се самим дјелима одрекао.

3. правило: Ако неки свјетовни човјек бискупа затвори у тамницу, или га туче, без кривње или измисливши неку кривњу, нека буде проклет.

И овога Сабора, који је био у Светој Софији, три правила, Тројицом устројена, придодана су претходнима.