Zakonopravilo Svetog Save
25. Поглавље: ПОСЛАНИЦА ИСТОГА ТОГА БАЗИЛИЈА ВЕЛИКОГА ГРГУРУ БОГОСЛОВУ, О МОНАШКОМ УСТРОЈСТВУ.
25. Поглавље: ПОСЛАНИЦА ИСТОГА ТОГА БАЗИЛИЈА ВЕЛИКОГА ГРГУРУ БОГОСЛОВУ, О МОНАШКОМ УСТРОЈСТВУ.
Препознао сам твоје писмо, као што пријатељи препознају дјецу својих пријатеља по сличности с родитељима која се на њима очитује. Јер рећи да избор мјеста није толико важан како би се у теби пробудила љубав према животу с нама, све док не сазнаш нешто о устроју и провођењу времена — доиста бијаше схваћање достојно твоје душе, која све овоземаљско сматра сном у успоредби с блаженством које нам је дано у обећању.
Како ја у овом крају проводим дане и ноћи, срамота ме је и писати. Оставих пребивање у граду, као узрочнику многих зала; али себе још не узмогох оставити, него сам сличан онима који плове морем у баркама, па не умијући добро управљати барком, смућују се и жале због величине бродице. Јер многи је валови ударају, те и они који се превозе у малим баркама, и они који су у лађама, бивају са свих страна потапани валовима. И у недоумици су што да чине, док с њима путују ужас и мука.
Такав је и наш живот. Јер, носећи свуда страсти које у нама пребивају, у такву смо метежу да ништа значајно од пустиње не задобивамо. Што треба чинити, и одакле треба слиједити стопе Пречистога к спасењу? „Ако нетко”, каже, „хоће ићи за мном, нека се одрекне себе, узме криж свој и иде за мном”; то јест, треба се у тишини ума испитати. Јер очима које се често окрећу амо-тамо, те сад гледају на страну, сад се окрећу доље и горе, није могуће подробно видјети оно што је пред њима; него онај који гледа мора учврстити поглед ако хоће имати јасну слику. Тако ни ум човјечји, будући привучен многим свјетовним бригама, не може позорно гледати на истину.
Онога који се још није свезао везама брака смућују безумне похоте, неукротива стремљења и неке зле жудње. Онога који се већ свезао са супругом преузима друга смутња брига: ако је без дјеце — жеља за дјецом; када се дјеца роде — брига о одгоју дјеце, чувању жене, труд око дома, надгледање слугу. Некоме се догоди болест, нетко због сусједа буде испитиван на суду; невоље на путовањима; орање и сијање, а без добитка.
Сваки дан засебно доноси души помрачење. Ноћи, преузимајући дневне бриге, сличним привиђењима варају ум. Од овога је једино избављење: бјежати од овога свијета. Одвајање од свијета не значи бити тијелом изван њега, него душу отргнути од тјелесне љубави, и бити без града, без дома, без својине, недружељубив, не стјецати, као да не живимо живот; бити неумијешан у људске послове, не бити причљив, не знати људска учења, а бити спреман примити у срце оне предоџбе које су од божанскога учења.
Приправљање срца састоји се у томе да се оно одвоји од злога обичаја разних учења којих се раније држало. Јер као што на воску није могуће писати ако се не изгладе претходне слике, тако се ни у душу не могу положити божанске заповиједи ако се из ње не истргне оно што је од злих навика.
Уз све остало, и ову нам велику корист даје пустиња: утишава наше страсти и даје мјеста разуму да их потпуно одсијече од душе. Као што се звијери лако лове у хладно вријеме, тако похоте, и гњев, и страсти, и остала отровна душевна зла, утишавши се ради наше шутње и не вршећи насиље честим раздраживањем, лакше бивају побијеђена силом разума.
И наше је мјесто такво, удаљено од људске вреве, тако да уздржање нитко од оних извана често не прекида. Побожно уздржање храни душу божанским мислима.
Што је блаженије од овога: анђеоскому се лику уподабљавати на земљи; истодобно с почетком дана стати на молитву, и пјевањем и пјесмама исказивати поштовање Створитељу; потом, када засја чисто сунце, прихватити се посла; увијек присутном молитвом и пјевањем, као сољу, допуњавати дјеловање. Јер тишину и ослобођеност од брига духовному устроју дарују пјесме и молитве.
Шутња је основа очишћења душе. Нека ни језик не говори о човјечјему, ни очи нека не проматрају љепоту или складност тијела, ни слухом нека се не ослабљује душевна моћ слушајући пјесме које маме к сластима, ни ријечи људи који глуме и изазивају смијех, што обично више од свега нарушава душевну силу.
Ум који се не расипа за оним што је изван, нити се распршује у свијет кроз осјетила, улази у себе, а сам собом узлази к мислима о Богу. Обасјаван таквом Добротом, блиста и долази до заборава саме нарави. Не мисли о храни, нити даје души да се брине о одјећи, него, имајући умирене бриге о земаљскоме, сав свој труд преусмјерава на стјецање вјечних добара: како да се учврсти у цјеломудрености и храбрости, како у праведности и разборитости, и у другим сличним врлинама које су раздијељене по сродности, а које онога ревносна живљења уче да сваку усаврши.
Велик пут којим се проналази слично овоме јест и поучавање божанским Писмом, у којем се могу наћи и поучни примјери. Затим, житија светих мужева предана у списима, као неки душевни обрасци, предлажу нам чињење добрих дјела као опонашање њихових побожних живота. Тако, ако нетко осјети да се треба поправити, нека их поштује као нека опћа љечилишта у којима налази лијек за своју болест.
Ако је потребан лијечник цјеломудрености, нека често прелистава причу о Јосипу и од њега се учи дјелима цјеломудрености, налазећи да је он имао не само силу одољети сластима, него да је устрајно ревновао у врлини. Храбрости ће се научити од Јоба, који не само да је животним обратом од богаташа постао сиромах, од многодјетнога бездјетан у једном трену, и који је остао несломљен, при свему сачувавши разум душе, него се не разгњеви ни на пријатеље који су му, дошавши да га утјеше, изналазили његова зла и рањавали га ријечима бесједе.
Опет, погледај како је истодобно могуће бити кротак и великодушан, а јарошћу се разјаривати на гријех. Кроткост према човјеку наћи ћеш код Давида, силно храбра у ратовима, а кротка и непомична када треба узвратити за зло непријатељима. А такав је и Мојсије. С великом јарошћу устаје на оне који су згријешили Богу, а кротком душом трпи оно што се на њега наваљује.
И свугдје, као што иконописци, када преписују лик с иконе, често гледају на икону, трудећи се да оданде лик пренесу на своје дјело, тако и онај који се труди да удјелом у свим врлинама учини себе савршеним треба гледати на житија светих као на неке покретне и дјелатне ликове, и њихова добра опонашањем чинити својима.
Опет, ако за читањем слиједе молитве, душа коју покреће жудња к Богу бит ће силнија и крепкија. Добра је молитва, јер она мисао о Богу чини јасном у души. А у томе је усељење самога Бога у нас: да у себи имамо утврђено сјећање на Бога. Тако постајемо црква Божја када ово сјећање не бива често пресијецано земаљским бригама, нити се ум смућује неочекиваним страстима, него богољубац, бјежећи од свега, к Богу одлази, изгонећи страсти које га позивају на неуздржање, и проводи вријеме у занимањима која воде к врлини.
Најприје се треба потрудити да не останемо лишени учења ријечи мудрости, него да питамо без препирања и одговарамо с уважавањем, не прекидајући онога који бесједи када говори оно што је на корист, нити треба жудјети да јасније изложимо своју ријеч; треба поставити мјеру и говорењу и слушању. Учење треба примати без стида, а поучавати без зависти; и ако се нешто од другога научило, не скривати да је тако — јер дјецу скривају зле жене које их рађају с туђим мужевима — него јасно објављивати тко је отац поуке.
Прикладно је љубити средњу јачину гласа, тако да због тихости ријеч не измакне слуху, али ни да због велике вике буде напорна слушатељима. Најприје треба провјерити себе: што желиш рећи, па тада изнијети ријеч пред људе. Благо говори у молитвама, слатко у бесједама — не слатко ради забаве, него с љубављу ради доброхотне утјехе. Суровост у свакој прилици одбацивати.
Ако се и догоди да је некоме потребно запријетити, будући сам претходно научен смиреноумљу, бит ћеш добро прихваћен од онога којему треба исцјељење. У забранама нам је најпотребнији примјер пророка, који Давиду, када згријеши, не наведе сам оптужујућу ријеч, него, казујући о некој другој особи, постави њега самога за суца властитому гријеху, те овај сам себи изрече суд. Ништа лоше тада он не могаше рећи на онога који га је разоткрио.
Смиреној и скрушеној мудрости доликују очи које гледају у земљу, лице жалосно, коса непочешљана, одјећа неочишћена. Оно што уплакани свјесно уређују, то код нас треба бити без уређивања. Риза нека буде појасом притегнута уз тијело; појас нека не буде изнад бокова као код жена, нити слабо притегнут па да се риза шири, што је безумно.
Ход нека не буде ситан и лијен, јер такав указује на душевну слабост, али ни брз и оштар, јер такав очитује јаросна стремљења душе. Намјена ризе је једна: да довољно покрива тијело и зими и љети. Ризу не бојити бојама, ни тражити танка или мекана платна, нити је украшавати; јер то је исто што и женско украшавање, што оне умјетно уређују, туђим бојама мажући и украшавајући своје образе и косу. Ипак, нека риза буде довољно дебела, да нам, када је обучемо, није потребна друга како бисмо се угријали. Обућа нека је наизглед сиромашна, али таква да нам дуго може задовољавати потребу.
Једноставно речено: како од одјеће имамо оно најнужније, тако нека буде и у храни. Крух ће задовољити потребу и вода угасити жеђ здравому, и још нешто варива од сјемења, уз најнужније потребе, да би се сачувала крепкост тијела. Не јести жустро ради угађања трбуху, него увијек по устаљену обичају и кротко, и чувати се сласти. Чак ни тада нека ум не буде без мисли о Богу, него нека нам и сама та храна, и сазданост тијела које се њоме насити, буду повод за слављење: како је Творац свега замислио различите врсте хране прикладне свакому тијелу посебно.
Молитве прије кушања хране треба вршити достојно Божјих добара, и оних која нам је дао сада, и оних која су нам приправљена у будућем вијеку; молитве пак по устајању од трпезе ради захваљивања за оно што нам је дано да имамо за јело, и ради тражења онога што нам је обећано. Један час одређен је за храну, и нека он буде при крају дана, зато што је једва одвојен за тјелесне потребе, а остатак нека буде за вршење умнога дјеловања подвижника.
Овакво испосничко провођење дана природно прате лаки снови и спремност на буђење. Сан треба прекидати ради размишљања о важним стварима. Јер, заробљени дубоким сном, слабимо своје удове и предајемо их на игру безумним привиђењима која нас умртвљују сваки дан. Но оно што је другима јутро, то је подвижнику побожности поноћ, јер више од свега ноћна тишина дарује души занимање, те очи и уши не пуштају у срце развратне ријечи или призоре, него ум сам с Богом пребива, и исправљајући себе сјећањем на гријехе, поставља себи правило да се уклања од зла, и од Бога моли помоћ да доврши своје трудове.
И ова света правила Базилија Великога бише придодана, у Господину, онима с малих и великих сабора.