33. Поглавље: ОД СВЕТОГ ГРГУРА НИСКОГ ЛИТОЈУ, МЕЛЕТИНСКОМ БИСКУПУ ОСАМ ПРАВИЛА

Предговор

Троје се у нашој души препознаје: разумно, жељно и јаросно. Разумни дио поправља се побожним размишљањем о Богу, разликовањем добра и зла, тиме да добро треба љубити, а бјежати од безбожне злобе неразумности и размишљања о грешним стварима. Жељни дио душе исправља се тежњом према истинском добру, то јест према врлинама, и одвраћањем од пролазних добара. Зла жељнога дијела јесу гријеси и скретање жеље од истинскога добра према другим стварима. Исправљање јароснога дијела бива непријатељством према злу, ратом са страстима, тиме да се не бојимо онога што је другима страшно и да не маримо за смрт. Зла јароснога дијела јесу: завист, мржња, гњев, клевета и свадљивост. Међу њима су најгори разумни гријеси.

1. правило: Ако се нетко одрекне Кристове вјере и постане Жидов, или идолопоклоник, или манихејац, или заволи неки сличан облик безбожности, а потом оптужи самога себе и увиди гријех, ако се обрати, вријеме покајања бит ће му све године његова живота. Нека се не моли с људима, него нека се моли засебно. Нека се не причешћује Светим Даровима, осим ако је болестан због бојазни од смрти, иако без наде на оздрављење; ако преживи, нека опет буде непричешћен до краја. Онај који је под мукама и присилом преступио, нека понесе забрану за блуднике.

2. правило: Они који одлазе чаробњацима и врачарима, ако су се одрекли вјере и не вјерују да постоји Бог којему се кршћани клањају, такви се подвргавају осуди за законопријеступнике. Ако су, остајући у Кристовој вјери, то учинили због неке малодушности, нека буду једнаки онима који нису могли трпјети муке па су се одрекли.

3. правило: Гријеси жељнога дијела јесу прељуб и блуд. Једни их држе различитима, други истима, јер су обојица згријешила са женама које им не припадају. Разлика је у томе што прељубник чини неправду другоме и оскврњује му жену, а блудник чини блуд са слободном женом; стога се у прељубу чини двоструки блуд. Оному који се оскврне прељубом заповјеђено је вријеме забране као и оному који се оскврне са животињама и стоком, или оному који се оскврне с мушким сполом. Двострук је гријех таквих: овима због безаконите насладе, а онима због неправде коју чине оскврњујући туђу жену.

Ипак, и међу онима који су тако згријешили постоје разлике. Онај који је својом вољом дошао на исповијед бит ће удостојен милостивије забране него онај који је виђен и разоткривен. Онај који је учинио блуд, три године нека не судјелује у молитви, три године нека слуша Божанско Писмо, три године нека припада, и тада нека се причести; премда се то вријеме може скратити топлим трудом и горљивим настојањем око исправљења. Онима који су се оскврнули другим нечистоћама које споменусмо, нека се времена забране за гријех удвоструче: ондје гдје се једнима прописују три године, овима се прописује шест.

4. правило: Јароснога, то јест гњевљивога дијела, многа су сагријешења. Ипак, горе од свих јест убојство, које се дијели на намјерно и ненамјерно. Тко жели исправити намјерно убојство, нека је девет година искључен из Цркве, девет година нека слуша Божанско Писмо стојећи с људима, девет година нека припада, и тада нека се причести. Ипак, и овдје се гледа на труд: ако покаже топло покајање и сузе, сваки ступањ покајања нека се скрати на осам, или седам, или шест, или само пет година.

Тко учини ненамјерно убојство, ако је клерик, одбија се од благодати, то јест лишава се свете службе; а ако је свјетовни човјек, нека понесе забрану као блудник који је учинио обичан блуд, то јест са женама, а не са стоком или с мушким блудником. Вријеме се и њему скраћује због горљивог и усрдног покајања.

5. правило: Ако се прије завршетка времена забране искључени разболи и буде на исходу душе, нека се причести. Ако оздрави, нека опет очекује њему заповјеђено вријеме и нека остане у оном ступњу у којем је био и прије причести.

6. правило: Среброљубље је други облик идолопоклонства, и оно бива од сва три дијела душе: помисао гријеши у добром расуђивању, похота жељом, а јарост потпомаже. Ипак, Свети Оци пропустили су дати јавну поуку, сличну овој, да се излијечи болест среброљубља.

Облици крађе јесу разбојништво и проваљивање у куће. Уз разбојништво иде и убојство. Такав разбојник, будући да се осигурава оружјем, помоћи другова и погодношћу мјеста, подлијеже осуди за убојице. Они који потајно краду, када се обрате и исповједе, нека раздијеле сиромасима и оно што су украли и од својега.

7. правило: Који разваљују гробове да би узели камен за зидање, нека буду помиловани због обичаја. Али ако раскопава да би узео нешто од онога што је погребено с мртвим, нека буде подвргнут осуди за обичнога блудника. И овдје треба гледати на труд и топлину покајања.

8. правило: Светотатство, то јест крађу онога што је црквено, Стари Завјет проматрао је као и убојство, и заповиједа да се за оба пријеступа убије каменовањем. Да би се очистио крадљивац црквенога иметка, Цркви бијаше угодно да вријеме забране буде мање него за прељуб.

Који год гријех био, доликује обратити позорност на истинско покајање, а не на вријеме забране.