44. Поглавље: ПОСЛАНИЦА БЛАЖЕНОГА НИЛА ЦРНОРИСЦА, УПУЋЕНА ПРЕЗБИТЕРУ ХАРАКЛИЈУ КОЈИ ЈЕ СУРОВО НАПАДАО ОНЕ КОЈИ СУ ЗГРИЈЕШИЛИ, И КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО ДА ЗА ПОКАЈАЊЕ НИЈЕ ДОВОЉНА ИСПОВИЈЕД УСТИМА, АКО СЕ НЕ ЧИНЕ ИСПОСНИЧКА ДЈЕЛА

Чини ми се, доиста, да не разумијеш Божанско Писмо, будући да си усмјерио ум само на један његов дио који објављује Божји гњев, а никако не познајеш све изљеве Божје човјекољубиве доброте у остатку Писма. Такав, под видом пастира, чини дјела непријатељска, продајући злим демонима јагањце кроз очајање, не желећи у ум примити оно што је пророк Езекиел рекао: „Крв изгубљенога из руку пастира ћу тражити!“ Како се усуђујеш човјека погубити очајањем? Крист за њега није одбио дати своју душу!

Како си могао превеликом тугом хтјети потопити Фаустина, који је у дубокој понизности пред свим људима исповједио своје гријехе, када тако нешто велики Павао није хтио учинити, него је, након што је онај који је згријешио спознао свој гријех, прихватио га као свога ближњега, и молио Коринћане да према њему имају чврсту и снажну љубав?!

И још, када треба садити Кристов виноград – некако си безвољан и лијен, а да оно што је већ посађено одсијецаш и изван Цркве стављаш – за то си некако брз, будан и марљив постао.

Не говори, човјече, да онима који су дјелом згријешили Господ на исповиједи неће примити ријечи ако их само изговоре! Тако говорећи, ниси далеко од „чистих“ по имену, а нечистих по дјелима – незналица новацијана, јер они у обиљу безумља и лудости одбацују свако покајање након крштења.

Ти, пак, не желиш примити покајање које бива само ријечима, и слушаш само онога великог Мојсија када, не успут, него врло ревно, тражи од великог свећеника Арона да, објављујући покајање сваке душе која згријеши, принесе јаре за гријех, након чега би добивали опрост.

Добро је, заиста, и врло прикладно да снажније душе чине дјела исповиједања: постом, бдијењем, лежањем на земљи, костријети, посипањем пепелом, дарежљивом и тајном милостињом и другим плодовима који доликују дубоком покајању.

Ако због немара или неке невоље, или слабости, или велике лијености нетко не стекне горе наведена дјела, Господин Исус, који је умро за људске гријехе и безбожности и сваку нечистоћу, неће одбацити исповијест уста, него прима и ријечи покајања као принос Њему, као што Мојсије прима козју длаку, која је најмање вриједна, заједно с порфиром, златом и осталим.

Каквим се мукама и трудовима цариник спасио – није ли тек једноставним ријечима понизности? Којим се знојним трудовима разбојник с крижа пренио у Рај – није ли с мало ријечи исповиједања Кристова краљевства?

Погледај, презбитере, како у Светом Писму није проповиједана само строгост и Божји гњев, него и неисцрпиво човјекољубље. Као што Писмо говори Господину: „Јер је велика твоја милост према мени.“ Што више гријешимо, то више нама који се кајемо излијева море његова великог милосрђа, гасећи огањ наших зала.

Дужан си мислити не само на суд, него и на Кристово човјекољубље: поучавао је људски род ономе што је корисно, сишао је к нама и бдије над нама да не пропаднемо.

Тако је и Набукодонозор, који је чинио свако зло и безбожност, и крвљу натопио земљу, и себе учинио Божјим противником, ипак, када се претворио у звијер и постао попут стоке по Божјем суду, само је ријечима и кратком исповијешћу, био помилован, те је, иако је прије без мјере гријешио, примио милост од Бога који га је раније осудио, и поновно добио краљевско пријестоље и сваку част.

Јер Бог каже: „Ако се разгњевим на онога коме судим, опет ћу га исцијелити; ја ћу се разгњевити и ја ћу се смиловати.“

Не говори, као незналица, да Бог не прима једноставне ријечи покајања, јер би тада морао рећи да прима богате приносе, злато и сребро, а двије удовичине лепте не прима! А како ћеш тада разумјети Еванђеље, гдје Господ каже да није воља Оца његова да погине иједан од ових малених?

Ти многе и велике желиш лишити спасења говорећи да Бог не прима саме ријечи покајања. Гдје ћеш смјестити оно што је Господ рекао преко пророка Изаије: „Прво изнеси своје гријехе да се оправдаш“?

Створитељ прима од оних који се желе спасити не само чистоћу и праведност, мучеништво и испоснички живот, него и тугу због гријеха, ударање у чело и прса, клечање, уздизање руку с болом у срцу, плач, уздахе, сузе, и све што излази из срца које се каје.

И оне који плачу због напада ђавла и властите слабости, било да су јаки или слаби, јер једни у искушењу брзо падају, а други се храбро одупиру.

Све такве Бог прима, као и ријечи које по Давиду говоре: „Згријеших Господину својему и зло учиних пред њим.“

Много је тога што људи који су згријешили чине, а што се чини малим, али доноси велико спасење онима који се кају.

Погледај и на великог Мојсија, односно Бога који је дао закон: није заповједио само да се приносе волови и јарци, овце и козе за гријехе, него је, имајући у виду слабост и немоћ сиромашних, заповједио да се приносе и голубови, грлице и мало брашна.

Ни ти, презбитере, не понижавај покајнике, него прими срце скрушено и смирено, и тјеши, поучавај и спашавај, не тражећи само тешка дјела покајања кроз аскетске напоре, него примај и ријечи оних који се кају и с великом понизношћу исповиједају своја зла дјела.

Велика је сила покајања која нас као снијег избјељује и као вуна чисти, иако су ранији гријеси дуго црнили душу злим дјелима.

Рече Бог онима који се кају: „Стојте понизни умом, као осуђеници, и жалите вапијући, а Ја ћу судити с милошћу, и отићи ћете овјенчани као праведници.“

Зато и говоримо Богу: „Дјела смо руку твојих, не погуби, Господине, дјела руку својих.“

У књизи о Јобу пише: „Господин подиже оборене очи, и спасит ћеш се у чистоћи руку својих.“

То значи да и грешника спашава који тугује у покајању и великој скрушености, као цариник који није имао смјелости, него се ударао у прса говорећи: „Господине, очисти мене грешника!“

Јер Господин таквима рече: „Приклоните ми се из дубине душе као осуђени, и исте вијенце с праведницима примит ћете.“

Тако се спашавају они који су погледа упртог у земљу – дјелотворном врлином, не само извршавањем заповиједи, него и Божјим човјекољубљем и исповијешћу.

Тко са смирењем и скрушеношћу срца исповиједа своје гријехе, спашава се таквим покајањем и дубином понизности.

А ти се спашавај у чистоћи руку својих, то јест у добрим и крепосним дјелима (јер Писмо рукама често означава врлину), и спашавај се вапијући Богу: „Сачувај душу моју, Господине Кристе, ако ме ђавао икада одвоји од правде и ако постанем као они који силазе у гроб“, и без престанка моли Спаситеља говорећи: „Господине, спаси слугу својега, који се узда у тебе!“