45. Поглавље: ИЗ СВИТКА БОЖАНСТВЕНИХ ЗАПОВИЈЕДИ КОЈЕ СУ БОЖАНСТВЕНОМ НАСЉЕЂУ ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА

45. Поглавље: ИЗ СВИТКА БОЖАНСТВЕНИХ ЗАПОВИЈЕДИ КОЈЕ СУ БОЖАНСТВЕНОМ НАСЉЕЂУ ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА

РАЗЛИЧИТЕ ЗАПОВИЈЕДИ, ПРИКЛАДНО УЈЕДИЊЕНЕ С БОЖАНСКИМ И СВЕЋЕНИМ ПРАВИЛИМА, А ОД СВОЈУ СНАГУ ДАЈУ. ОВДЈЕ СМО ИХ ИЗЛОЖИЛИ У НЕКОМ ПОРЕТКУ И БРОЈУ, ТАКО ДА СЕ ТРАЖЕНА ГЛАВА БРЗО НАЂЕ, ЈЕР ЈЕ ОД РАЗЛИЧИТИХ ЗАПОВИЈЕДИ СКУПЉЕНО, КАКО ЈЕ ОВДЈЕ ЗАПИСАНО

Ово су правила сабрана у заповједним главама:

1. О првим и великим Божјим даровима и о части која доликује божанским и светим правилима.

2. О томе како је потребно најприје размотрити живот онога који треба бити постављен за бискупа, какав треба, а какав не треба бити.

3. О томе како не приличи бискупу више од једне године бити изван своје Цркве, осим по цареву допуштењу; нити путовати без писане препоруке, нити се јавити цару прије него светому патријарху и изасланику краја из којега долази, те како треба о њему извијестити цара.

4. О томе да клерик не смије бити неписмен.

5. О томе како не приличи постављати у црквама ђаконисе млађе од педесет година. Нека с њом не живи особа сумњива гласа. Онај тко је оскврне нека буде кажњен мачем.

6. О самостанима, о монасима и монашком животу, те о томе како нитко не треба без допуштења бискупа подизати самостане.

7. О томе како не треба брзо постризавати ни слободнога ни роба.

8. О робу који је три године издржао у самостану и како с њиме треба поступити.

9. О онима који су одбацили образ пострига.

10. О томе да онај који се жели пострићи има власт прије уласка у самостан раздијелити свој иметак. Ако има жену и дјецу, нека им све уреди како приличи.

11. О онима који прелазе из самостана у самостан или о онима који су постали клерици, те како игуман не треба бити постављен према чину, тј. произвољно, него мора бити достојан.

12. О клерицима који имају спор један с другим или су од некога позвани на суд. Нека не чекају на пресуду више од два мјесеца. Ако се клерик покаже достојним казне, што тада учинити.

13. О црквеној непокретној имовини, тј. селима и виноградима, те о томе како их бискуп не смије продавати без знања патријарха Цариграда.

14. О црквеним виноградима и закупима те на који их начин давати у дугорочни закуп.

15. О црквама које су под јавним дугом и које међусобно склапају закупне уговоре у заједничким мјестима, осим онога што им је даровао цар.

16. О томе да Јерузалемска Црква има власт продавати своју имовину.

17. О томе како самостане не треба претварати у свјетовна пребивалишта.

18. О томе како клерик не треба бити кори због јавног иступања.

19. О томе како не треба одвајати се нити се љутити на онога који из неког разлога напусти самостанску службу.

20. О томе како не треба рукополагати превелик број клерика нити их претјерано прибрајати. Онога који то преступа треба подвргнути свакој осуди.

21. О томе како се никоме тко је дао зајам земљораднику не допушта држати његову земљу те колику камату од њега може узети.

22. О томе да се правилâ четирију свеопћих сабора треба држати као закона те према њиховим одлукама чувати поредак патријаршијских области.

23. О томе како не треба присиљавати часне домове, тј. самостане, да руше своја здања, осим ради чишћења пута или градње моста.

24. О четрдесетогодишњем року застаре одређеном за часне домове и о потраживању онога што је остављено насљеднику.

25. О наредбама одређенима у опоруци да се побожно изврше те да немарнога насљедника мјесни бискуп присили дати чак и више од онога што му је одредио опоручитељ или даватељ.

26. О одређеном времену за тражење остављенога те о начину продаје, цијени и замјени, ако за то постоји потреба.

27. О томе како никоме не приличи подизати самостан без допуштења бискупа и прије него што се осигура све што је потребно за паљење кандила и свијећа, за украшавање храма те за прехрану оних који раде.

ПОЧЕТАК ЗАПОВИЈЕДИ, НАЈПРИЈЕ О УПРАВЉАЊУ И ПРВЕНСТВИМА

28. О онима који доносе суд о избору бискупа и како треба поступати.

29. О томе да је, ако се не нађу тројица за избор бискупа, допуштено да избор бискупа изврше двојица или чак један.

30. О томе како бискупа треба поставити најкасније шест мјесеци након избора. Криви су они који одуговлаче с постављењем.

31. О томе да треба утамничити онога који клевеће, а не може доказати кривњу.

32. О обичајима, тј. слободама, сваке Цркве.

33. О онима који су још под влашћу родитеља, а требају бити постављени за бискупа, те о томе како не приличи бискупу или монаху бити скрбник или управитељ туђе имовине или дјеце.

34. О клерицима који су позвани да буду скрбници или управитељи својим сродницима и на који начин то могу бити.

35. О томе како ниједном клерику или монаху не приличи бити постављен за закупника туђе имовине, извршитеља јавних дугова, изасланика, заступника или чувара.

36. О томе како властелин не може позвати бискупа на суд ради свједочења без царева допуштења.

37. О томе како клерици не требају играти тавлу нити одлазити у казалишта те о забранама одређенима за такво понашање.

38. О томе како не треба присиљавати бискупа да отпусти својега клерика.

39. О томе како нитко не треба без разборитог просуђивања некога искључити од светога Причешћа.

40. О томе како бискупу не приличи икога ударити властитим рукама.

41. О онима који су према правилима искључени или утамничени, а не желе послушати.

42. О томе како ниједан клерик не смије бити неписмен нити за жену узети ону коју је божанским правилима забрањено узети.

43. О постављењима у црквене чинове. Колико тко треба имати година да би био уведен у поједини црквени чин.

44. О појављивању оптужитеља при било чијем постављењу.

45. О томе како се ђакон и подђакон не требају женити након постављења.

46. О прописаним забранама за оне који се жене након постављења.

47. О томе како клерику не приличи бити савјетник или јавни службеник.

48. О томе како читачу који се двапут женио или се оженио оном коју је законом забрањено узети не приличи бити постављен у виши чин.

49. О начину прилагања управитеља или оних који се брину за часна мјеста, ако желе нешто приложити од своје имовине.

50. О примању робова у клер.

51. О постављању оних који су уписани у јавне пописе.

52. О томе какву власт над имовином коју је стекао има сваки клерик, па и ако је под влашћу родитеља.

53. О материјалној или казненој одговорности презбитера или ђакона који лажно свједочи.

54. О томе како не приличи клерику или било којем другом правовјерном вјернику подизати оптужбу пред властелином прије бискупског суда те какво мјесто имају бискупска, властелинска или саборна пресуда.

55. О томе како не приличи властелину судити клерику оптуженом за гријех прије бискупског суда. Ако је ријеч о имовинској ствари, нека оптужени поднесе изјаву без јамца и заклетве.

56. О томе како не приличи градском властелину присвајати црквену имовину нити управљати црквеним судом.

57. О томе да бискупи спорове и пријеступе настале међу њима требају рјешавати пред надбискупом. Ако бискупи те области нису задовољни пресудом, нека о томе извијесте патријарха.

58. О томе када клерик или свјетовњак има нешто против бискупа или метрополита.

59. О томе да ниједан парничар не може од бискупа захтијевати јамство или изјаву.

60. О томе како не приличи економу или другом управитељу часне Цркве побјећи од свога бискупа прије него што среди послове и положи рачун.

61. О економима који су на самрти, а прије смрти нису извијестили о самостанским пословима.

62. О томе како не приличи позивати на суд бискупа или клерика који се затекао у Цариграду ако је спор започет у његовој области.

63. О томе како не треба притварати изасланика због његова бискупа, због свјетовног човјека или због дуга црквених људи, ако за то нема заповиједи нити је сам на себе навукао оптужбу.

64. О томе како никакво узнемиравање не смије трпјети онај којега је бискуп због неког посла или службе послао у Цариград или на друго мјесто.

65. О томе како сваког клерика треба с поштовањем позвати на суд. Испосници или монахиње нека одговарају преко изасланика.

66. О томе како монаси своје или самостанске парнице не требају водити особно, него преко изасланика. О томе какву заштиту требају имати од властелина.

67. О томе да се момку који позива на суд клерика, презбитера или другу богобојазну особу не даје више од двије стандардне новчане накнаде(стамена), било да је ријеч о спору због кривње или имовине.

68. О момцима које су послали цар, бољари или патријарх ради извршења обвезе клерика или друге богобојазне особе, да не узимају више од једног перпера.

69. Ако се догоди да за једну те исту оптужбу многи шаљу опомене, нека не узму више од једног перпера.

70. О томе да бискуп не смије трпјети никакво узнемиравање ни казну због црквених послова. Ако је позван због властитих послова, нека накнади труд посланом момку. Од економа или постављеног управитеља црквених послова такво се што не узима.

71. О томе да клерици не држе туђе жене у својим домовима. Ако о томе посвједоче његова субраћа клерици и не одустане од тога, бит ће оптужен према овдје изложеном правилу.

72. О томе да бискупу не приличи имати иједну жену у бискупији.

73. О томе да ђакониса не живи у истој кући с особама које побуђују сумњу. Ако је на то опоменута и не послуша, како је треба исправити.

74. О онима који стварају метеж на светим службама, вријеђају бискупа или клерике или нападају саме самостане, те о казнама одређенима за такве.

75. О томе како не приличи лаицима излазити с крижевима без бискупа и без презбитера.

76. О томе како игуман не треба бити постављен према чину или старјешинству, него према избору. Исто вриједи и за женске самостане.

77. О томе како не приличи примати непозната човјека у монашки чин прије истека три године.

78. О томе како не приличи опоруком или остављањем имовине оптерећивати монахе, клерике или ђаконисе; ако напусте свој чин, што тада учинити.

79. О томе како имовину оних који се постризавају треба примити самостан у којем су се постригли.

80. О томе како онај који се жели пострићи треба раздијелити свој иметак дјеци, ако их има, узевши и себи једнак дио као сваком дјетету, те га дати самостану. Што учинити ако умре, а то није уредио.

81. О онима који су се постригли као заручени или већ у брачној заједници.

82. О томе како родитељи не требају ускратити дио насљедства дјеци која се постризавају, нити дјеца својим родитељима који се желе пострићи.

83. О томе како не приличи родитељима отимати своју дјецу из самостана.

84. О онима који прелазе из самостана у самостан или напуштају свој чин, што треба учинити.

85. О онима који ради брака или блуда отимају испосницу, ђаконису или монахињу те о забранама одређенима за такве.

86. О томе како часни домови на сваки начин требају потраживати своја права. Ако се то тијеком године не осуди и не изврши, а властелин те области за то не мари, нека због тога оскврнућа казну прими од извршитеља царевих јавних даћа.

87. О томе како нитко не треба вријеђати или срамотити побожни монашки образ нити било које црквено устројство те о прописаним казнама за такве.

На славу великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Криста, и сада набројена правила, заједно са светим правилима светих и блажених Апостола и преподобних Отаца који су на свим саборима слиједили њихове стопе, преписана су из различитих поглавља објављених од блаженога спомена цара Јустинијан И. у збирци божанских Нових заповиједи. Она не само да слиједе правила наших правовјерних Отаца, него им придружују и власт царске силе, подупирући оно што је законито и богоугодно те боголиким погледом проматрајући оно што је корисно сваком створеном човјеку.

ЗАПОВИЈЕД ПРВА ОД НОВИХ (ЗАПОВИЈЕДИ) ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА, О ПРВИМ И ВЕЛИКИМ БОЖИЈИМ ДАРОВИМА, И О ПОШТОВАЊУ КОЈЕ ДОЛИКУЈЕ БОЖАНСТВЕНИМ И СВЕЋЕНИМ ПРАВИЛИМА, И КАКО ПРИЛИЧИ ДА БИСКУПИ ИЛИ КЛЕРИЦИ НА ПОСТАВЉАЊЕ БУДУ ПРИВОЂЕНИ, И О ДАЉЊЕМ УСТРОЈСТВУ КЛЕРИКА, О МУШКАРЦИМА И ЖЕНАМА И О ДРУГИМ РАЗЛИЧИТИМ ПОТРЕБАМА, ЧИЈЕ СМО ПРЕДГОВОРЕ ПИЈЕ ОВОГА НАПИСАЛИ ГЛАВА 87. ГЛАВА ПРВА.

1. Већи од других Божјих дарова, који су међу људима даровани од Вишњега човјекољубља, јесу свећенство и царско достојанство. Једно служи божанском, друго влада и брине се за људско; од истога почетка обоје произлази и украшава људски живот. Јер ништа тако не помаже царевима као поштовање од стране свећеника, јер се они и за њих увијек моле Богу. Ако они буду посве беспријекорни и имају смјелост пред Господином, цареви ће исправно и како доликује уређивати повјерене им градове и оне који су под њима. Настат ће нека добра сугласност која добро дарује људски живот. То ће бити, вјерујем, ако се сачува држање светих правила која су нам предали Апостоли, ти праведно хваљени и поштовани очевици Бога Ријечи, и која су очували и исповиједали Свети Оци.

2. Заповиједамо, слиједећи божанска правила, да се од сада надаље, када се нетко приводи на постављање за бискупство, најприје обрати позорност на његов живот, по божанском Апостолу, је ли чист и непорочан, и у свему без мане, те потврђен у добрим дјелима; да не припада чиновничком ни савјетничком достојанству, осим ако је од младости, према садашњем законодавству, био придружен самостану. Од таквог достојанства треба се ослободити тако да најприје преда четвртину своје имовине вијећу у којем је био. Не смије бити ни човјек самац ни од оних које зову обичним људима, да би затим био брзо узведен у бискупство; нити онај који живи са женом, или је имао жену, али није била дјевица, или је била удовица, или отпуштена, или има прилежницу. Не смије имати дјецу ни унучад, закониту ни незакониту. Не смије бити нетко тко је купио бискупство имовином. Потребно је да се најприје добро поучи и упозна с правилима, па тек онда да приступи постављењу, и потом да исповиједи да ће то чувати колико је у људској моћи. Света правила треба чувати као закон.

3. Нека ниједан бискуп не буде дуже од једне године изван своје Цркве, осим ако је то по царевом допуштењу. Не нека се не оправдава говорећи: „моја Црква је у многим невољама“. Такве клерике, економе или изасланике треба исправљати и не смију ићи без препоручног писма. Када дођу у Цариград, не смију се најприје јавити цару, него најприје преосвећеном патријарху или изасланику оне области из које долазе, те му изложити разлоге због којих су дошли, па тек онда ићи к цару. Преко великих царских извјеститеља или патријархових посланика, који ће бити обавијештени од цара, бискуп ће или добити оно што је оправдано тражио или неће добити оно што је неоправдано, те ће се брзо вратити.

4. Ни по једној заповиједи није допуштено да клерик буде неписмен, то јест да не зна читати или не разумије оно што је написано.

5. Заповиједа се да црквене ђаконисе немају мање од педесет година живота; ако су млађе, морају боравити у самостанима, гдје нема мушког друштва ни самовољног живљења, него живе са сестрама. Ђаконисе не смију имати слуге, браћу или сроднике или тзв. „љубљене“ који би с њима живјели, него требају бити саме или само с родитељима, или с братом или сестром. Не доликује оној која је ступила у ђаконат да живи с било којим мушкарцем који изазива сумњу. Ако потом уђе у брак, нека јој се одузме имање, а мушкарац који ју је узео нека буде кажњен мачем, а његова имовина иде у јавну благајну.

6. Исти цар Јустинијан, преосвећеном надбискупу Епифанију и Екуменском патријарху. Заповијед чији је почетак:

Монашки живот у уздржању врло је частан, јер може човјека који му прилази привести Богу, чистећи га од људске нечистоће, показујући га чистим и сличним умној природи, те много уздижући његов ум и ослобађајући га од људских брига и размишљања. То желим рећи прије свега.

У свим временима и по свој нашој земљи, када нетко жели саградити побожни самостан, нема власт то чинити сам, него је потребно да најприје позове богољубивог бискупа онога краја. Бискуп, дижући руке к небу, нека светом молитвом посвети то мјесто Богу и нека постави криж, знак спасења нашега.

7. Заповиједамо, слиједећи божанска правила, да игумани побожних самостана не пострижу на брзину у монашки чин оне који долазе монашком животу, него да сви, било слободни било робови, проведу три године у самостану прије пострига.

8. Ако прије истека три године нетко дође и пожели извући из самостана некога од оних који су се завјетовали Богу, тврдећи да је његов роб и да је због тога побјегао у самостан, заповиједамо да се то не учини олако, него да се најприје испита је ли то истина — је ли он доиста роб који је украо нешто и побјегао, или је водио зао живот и имао много кривица, а у самостан дошао претварајући се да жели живјети у уздржању. Ако се покаже да је такав, треба га вратити његову господару заједно с имовином због које га траже, ако се утврди да је имовина у самостану. Господар мора дати ријеч да му неће учинити ништа зло.

Ако је пак био оклеветан, а не докаже се ништа од онога што му се пребацивало, те се покаже смјеран и кротак, и буде свједочен као добар код свог господара, и ако три године још нису истекле, нека остане у самостану и буде заштићен од оних који га желе извести. Када три године прођу и сви га буду знали као достојна, нека буде удостојен монашке чистоће. Од тада нитко више нема власт испитивати било што о њему. За чишћење гријеха трогодишње свједочанство је довољно.

Оно што је украдено, а нађе се код њих, нека буде одузето. Ако нетко, побјегавши из ропства, покуша напустити самостан и прихватити други начин живота, односно поновно постати слободан човјек, овлашћујем његова господара да га врати себи, да му укаже на његов положај и да му поновно буде роб.

9. Ако нетко тко је прихватио монашки живот и примио монашки постриг пожели поновно се вратити на свјетовни живот, тај зна како ће сам за себе одговарати. Све оно што је са собом донио у самостан као иметак, нека остане у власти самостана.

10. Осим тога, заповиједамо и ово: онај тко се жели пострићи, прије уласка у самостан слободан је са својом имовином чинити што хоће. Када уђе у самостан, његова имовина слиједи за њим, чак и ако је донио без опоруке. Ако има дјеце и ако им је раније дао дио имовине, било као брачни дар било као мираз, и то чини четвртину од имовине која им није завјештана, дјеца немају никаква права на остатак имовине. Ако им раније није ништа дао, или им је дао мање од четвртине, пострижени је након завјета дужан дјеци дати најмање четвртину имовине — било као допуну онога што су раније примили, било као цијели дио који им припада. Ако је имао жену, не смије дирати у њезин мираз ни у оно што је уговорено за случај смрти.

Ако се нетко након што је примио монаштво прикључи војсци или се врати свјетовном животу, његова имовина остаје самостану у којем је пострижен.

11. Ако нетко пријеђе из једног самостана у други, његова имовина нека остане првом самостану. Ако буде удостојен постављења у клер, не приличи му да, користећи слободу клерика, ступи у брак, као што то могу читачи и пјевачи, нити смије имати прилежницу или било што слично. Ако се тиме не обазире, нека се више не убраја међу клерике и нека поновно постане обичан човјек. Нека се не нада уласку у војску или било који други чин, ако не жели бити крив забрани коју смо раније изрекли.

Игуман се поставља према потреби, не по чину ни по старјешинству, него према доказаној достојности. Нека га најприје изабере бискуп заједно с осталима. Заповиједамо да се ово исто примјењује не само у мушким, него и у женским самостанима.

12. Заповијед којој је почетак:

Цар Јустинијан епарху војводском Ивану, двапут конзулу и патрицију.

Написавши многе свете законе за богољубиве бискупе, а потом и за сав клер те правовјерно монаштво, пред сам завршетак тога желио бих још додати да правовјерни монаси могу бити позивани на суд само од стране градских бискупа под чијом се влашћу налазе њихови самостани. На то ме потакнуо Мина, бискуп овога пребогатог града и екуменски патријарх, да такву повластицу дам и побожним клерицима: ако нетко има какав спор с неким другим, нека о томе најприје обавијести богољубивога бискупа којему припада и нека од њега прими усмено мишљење. Ако се на тај начин спор може ријешити, не треба их оптерећивати нити изводити пред грађански суд, него нека се таква усмена одлука, ако обје странке то желе и ако су се одрекле међусобне зависти, прихвати као једнака писаној. Ако пак због какве друге неприкладности бискуп не буде могао разријешити спор, тада нека слободно приступе грађанским властима и нека од Цркве, која чува све што постоји, приме оно што божанске заповиједи дају правовјерним клерицима, те нека се власти побрину да доврше судски поступак. Ако се спор води због грађанских пријеступа, нека суде грађански достојанственици. Ако су странке из других области, нека им њихови управитељи буду суци. Нека трајање поступка од његова почетка не пријеђе два мјесеца, како би се ствар што прије окончала. Онога кога оба суда прогласе кривим, нека управитељ те области казни прикладном казном. Но прије свега нека му богољубиви бискуп одузме свећенички чин, а затим нека буде предан руци закона ради кажњавања. Ако је ријеч о црквеном пријеступу, потребни су му разборитост и црквене казне. О томе нека суди бискуп, јер не желимо да за такве пријеступе дознају бољари.

13. Заповијед којој је почетак:

Исти цар епарху војводском Ивану, двапут конзулу и патрицију.

Што се тиче скрби за законе и за све остало што свакодневно прописујемо ради ваше користи, уклањамо оно што је нејасно и нескладно те на његово мјесто уводимо оно што је прикладно и усклађено.

Заповиједам да, ако нека од светих цркава или други часни дом дугује јавне даће, а нема одакле тај дуг подмирити, сви клерици нека се окупе заједно с бискупом те области, а с њима и метрополит, те нека пред божанским ријечима, то јест Светим Еванђељем, испитају ствар. Ако се не пронађе ништа што би се могло продати и тако лако ослободити дуга, тада су овлаштени посегнути и за некретнинама.

То нека се учини изласком пред суд и окупљањем код кнеза те области, гдје ће се донијети одлука о продаји некретнина. Црквена непокретна имовина јесу поља, оранице, виногради и слично, па од тога треба нешто продати како би се подмирио дуг. У назочности судаца купац порезнику предаје цијену те за њу добива писану потврду. Након што се јавни дуг подмири, од њега прима потврду о исплати, не бојећи се закона које смо прије изложили, јер нису криви они који су имање продали.

Јавна потврда нека буде наглас прочитана како би сви запамтили оно што је у њој написано и тко ју је саставио, односно тко ју је написао и издао. Она свједочи да је све поштено учињено од стране окупљених који су је саставили и издали. Та потврда треба бити брижно чувана у светој цркви као доказ да је јавни дуг подмирен.

Када нетко не може платити јавни дуг, на тај се начин уређује продаја црквене непокретне имовине. Зато смо заповједили и суцима да се окупе како би посвједочили јавни дуг и вријеме његова настанка те како би било јасно да није подмирен из обиља средстава, него да се због нужде прибјегло продаји имања.

Ако би и обичном човјеку нетко дуговао, вјеровник може на исти начин преузети некретнине дужника, у назочности судаца ради праведне процјене, те приступити продаји некретнине.

Од овога закона изузимам Свету и Велику Цркву и све што јој припада, као и молитвене домове о којима она води бригу.

14. Заповијед којој је почетак:

Овом заповиједи намјеравам обухватити разне законе о продаји, дугорочним закупима, изнајмљивању и другим облицима управљања црквеном имовином који су до сада били на снази.

Дајем власт побожним црквама које се налазе у свим крајевима које настањујемо, не само црквама и самостанима у Цариграду и око њега, да своју непокретну имовину могу давати у закуп не само на одређено вријеме, него, ако желе, и трајно према праву закупа.

Ако се ради о црквама или другим часним установама којима управља сам бискуп особно или преко својих часних клерика, такав се договор склапа према његовој вољи и заповиједи. Економ, управитељ и чувар књига заклињу се пред њим да се тим поступком неће нанијети никаква штета часној установи, било да је ријеч о домовима за сиромашне, прихватилиште за путнике, болницама или другим часним установама.

Од оних који имају властиту управу, ако се догоди да неко мјесто припада светим молитвеним домовима, о договору се одлучује уз допуштење већине оних који служе у тој цркви, и то не само њих, него и по вољи економа.

Ако је ријеч о прихватилишту, дому за сиромашне или болници или нечему сличном, њихови управитељи, након што оду к бискупу који их поставља, заклињу се да тиме неће настати никаква штета или губитак.

Ако су у питању часни самостани, њихов игуман склапа договор уз већину монаха. Након склапања таквог договора, и преостали монаси имат ће олакшицу у дијелу добити која ће произаћи из ствари даних у закуп.

15. Таква заклетва полаже се и при продаји непокретне црквене имовине ради подмиривања јавног дуга.

У року од двадесет дана нека се писано достављају понуде, и на тај начин треба допустити онима који желе купити имовину да онај тко понуди више, тај и добије.

Ако се некоме даје врло вриједан црквени закуп који се налази у предграђу, као нешто високе вриједности, али доноси мали приход, не треба понуде мјерити према приходу, него процијенити мјесто као скупо и одредити цијену тако да онај тко буде убирао приходе двадесет година може из укупног прихода исплатити закуп, као што је раније речено да треба бити.

Закупци требају знати да ће, ако у року од двије године не испуне правила закупа, од тог тренутка бити изван закупа.

Ако се за јавне дугове или друге сличне потребе оптерете исте те цркве, оне нека прије свега дају своје приходе као залог за отплату тих јавних дугова, уз камату која не смије прелазити четвртину од стотине.

Свим светим црквама доликује да заједно уређују закупе по мјестима, тако да свака страна буде заштићена од штете.

Мјеста која су добивена од царске власти или дана цркви ни у којем случају не смију се продавати, размјењивати, залагати нити на било који други начин отуђивати.

16. Свето Ускрснуће овлаштено је да мјеста која му припадају у том Светом Граду продаје, не по ниској цијени, него по цијени која одговара приходу тог мјеста који се прикупи од изнајмљених кућа тијеком педесет година.

17. Забрањује се да се самостани на било који начин претварају у свјетовне домове у којима ће живјети свјетовни људи.

ОД САДА ИЗ ДРУГИХ ЗАПОВИЈЕДИ

18. Клерику који се поставља не приличи прекоравати због објављивања.

19. Не треба оне који се сами лишавају светих тајни или под неким изговором често излазе, искључивати из Цркве.

20. Не приличи без потребе постављати клерике, него нека број клерика буде познат према древном правилу. Тко без потребе чини наведено, доноси биједу и трошак својој имовини. Расипан је таквим трошком и бискуп који тако заповиједа. Није прикладно без стварног недостатка клерика некога постављати или прибрајати клеру. Ако нетко, прекорачујући могућности прихода од црквене имовине, приброји себи у клер особе из било којег свећеног ступња, нека такви остану у броју свога старог ступња све док број клерика не дође на древни број предвиђен црквеним поретком, како би Црква могла уздржавати и клерике и сиромахе који јој се обраћају. Овлашћујем свакога, ма којег чина, положаја или начина живота био, ако види да се нешто од овога крши, да нам то јави.

21. Онај који даје зајам ратару не треба држати његову земљу. Може узимати као камату један стамен по перперу на годину дана, а ако је зајам дао у житу, нека узме осми дио од свакога ћупа. Погрешка онога који пише не смије штетити уговору, јер онај који за себе тврди да све зна сам показује колико мало зна.

22. Када се говори о црквеним правилима и првенству, заповиједамо да света црквена правила, изложена и потврђена од света четири свеопћа сабора, имају снагу закона, то јест Сабора у Никеји, гдје је било 318 отаца, у Цариграду, гдје је било 150 светих отаца, првога у Ефезу, гдје је било 200 отаца и гдје је осуђен Несторије, те у Калцедону, гдје је било 640 отаца. Документе тих сабора чувамо те заповиједамо да преузвишени папа Старога Рима буде први, односно најстарији међу свим бискупима, а преблажени бискуп Цариграда, односно Новога Рима, други по реду након преузвишенога папе апостолског пријестоља Старога Рима. Нови Рим нека буде други по реду и части. Од осталих нека буде поштованији бискуп Првога Јустинијанова Града, нашега завичаја, те нека увијек има под својом управом бискупе своје области и све остало.

23. Заповиједамо да се од сада поштује и ово: нека се не руши нити на било који начин нарушава изглед било које грађевине, села, цркве или другога часног дома, осим ако је потребно градити пут или подићи мост, или ако је потребно обновити град тако да наликује своме првотном стању. У тим случајевима наведени захвати могу се вршити на црквама и другим часним домовима.

24. Умјесто застаре од десет, двадесет или тридесет година, заповиједамо да се светим црквама и другим часним домовима може супротставити само протек од четрдесет година. То вриједи и код потраживања оставштине и насљедства које је остављено за побожне сврхе.

25. Ако нетко у опоруци напише да се сагради зграда часног молитвеног дома, то јест црква, или гостињца, или убожница, или сиротиште, или болница, заповиједам да се, бригом богољубивог бискупа и кнеза те области, та грађевина доврши у року од пет година. Било да опоручитељ повјери извршење одговарајућим управитељима гостињца, или скрбницима убогих, или другим сличним управитељима, било да такву одлуку препусти својим насљедницима, заповиједам да насљедници у сваком погледу поступе како је написано, док ће бискуп тога мјеста надзирати гради ли се грађевина ваљано; и ако установи да су управитељи неспособни, има власт без икаква приговора поставити друге, способније, на њихово мјесто.

Заповиједам да се пречасни бискуп брине да се све такве побожне одредбе проведу према жељи покојника, чак и ако му је опоручитељ или дароватељ забранио да у томе има удјела.

Ако они којима је заповјеђено да то учине (да проведу вољу опоручитеља), након што их једном и двапут пред свједоцима опомену бискуп тога мјеста и његов економ, одуговлаче извршити оно што је заповјеђено, наређујем да сву добит која им је остављена од опоручитеља предају пречасном бискупу тога мјеста, како би он, узевши сву имовину одвојену за неко побожно дјело, заједно с приходима и прирастом насталим тијеком протеклог времена, као што рекосмо, и споменуту добит, довршио оно што је опоручитељ заповједио.

И сваки други (насљедник бискупа) нека има власт подузимати такве захтјеве и трудити се да се таква опоручно одређена побожна дјела изврше.

Ако насљедник који не изврши оно побожно дјело које је одређено опоруком тврди да остављено богатство није достатно за његово извршење, овако заповиједамо: сав дио који је њему припао, као и сва имовина која се нађе остављена од опоручитеља, нека се бригом пречасног бискупа тога мјеста утроши на дјело за које је и била остављена.

26. Ако је у питању оставштина, заповиједам да се прије навршења шест мјесеци од објаве опоруке она на сваки начин преда онима којима је остављена. Ако се прекорачи наведено вријеме, а они који оставштину држе не предају је, приход, камата и свака законита добит потраживат ће се од часа смрти онога који је оставио оставштину. Ако је оставштина остављена неком часном храму, она се никако не смије продати. Ако се мјеста или људи којима је заповјеђено да то предају налазе далеко, тада онима којима је такво што остављено треба, уз имовину која служи као замјена за оставштину, исплатити и добит с додатком не мањим од једне четвртине вриједности имовине те их не оптерећивати јавним давањима. Ако је у питању њива, виноград или неко друго такво имање, и ако га зажеле продати, нека се не прихвати цијена мања од зброја тридесетпетогодишњег прихода тога имања, како би се новац добивен продајом утрошио на корист прије споменутога часног дома којему је оставштина остављена.

27. Заповијед којој је почетак:

Исти цар Јустинијан преузвишеном надбискупу Мини.

Иако је оно што се односи на свете цркве прописано у многим законима, потребни су и други закони који се односе на дјела која се појављују и која ће се појављивати.

Многи теже градити свете цркве ради властитога имена, па након што их саграде више не брину да издвоје потребна средства за трошкове освјетљења, односно за уље и восак, за прехрану оних који пребивају у црквама и за све што је потребно за свету службу, него их остављају као гола здања. Због тога се послије или урушавају или остају лишене сваке свете службе.

Заповиједам прије свега да се нитко не усуди започети градити ни самостан, ни цркву, ни било који молитвени дом, него да најприје дође бискуп богом чуванога града, на томе мјесту обави молитву и постави криж пред свим народом, оснује ондје црквену опћину те свима о томе јавно објави. Нитко нека другачије не започиње градити цркву од темеља прије него што разговара с бискупом тога града и одреди колики ће дио своје имовине издвојити за уље, восак и свако освјетљење цркве, за свету службу, за различито одржавање светога храма и за прехрану оних који му служе.

Ако нетко нема довољно средстава за све то, а жели да га људи називају градитељем цркава, тада, будући да су многе цркве по свим покрајинама и по цијеломе Цариграду у опасности да се због старости уруше, па макар неке од њих биле мале, али љепше украшене од великих, нека узме једну такву цркву, обнови ту грађевину и за то добије сугласност богочуванога бискупа правовјерних.

28. О управитељима, старјешинству и о различитим питањима која се тичу светих цркава и других часних установа већ смо нешто прописали законом. Сада оно што је раније различитим заповиједима установљено о преподобним бискупима, клерицима и монасима, уз одговарајуће исправке, намјеравамо обухватити једним законом.

Заповиједамо да се, кад год се појави потреба за постављањем бискупа, клерици и угледници тога града договоре о избору трију особа. Стојећи пред светим Еванђељем, нека се закуну за спасење својих душа да их нису изабрали због каква примљеног или обећаног дара, него зато што знају да припадају правој и католичкој вјери, да су чиста живота, добро образовани, да немају ни жену ни дјецу; а ако је тко раније имао жену, да му је она била прва и једина те допуштена законом и светим правилима; да није ни савјетник ни државни чиновник, или ако јест био савјетник или чиновник, да је провео најмање петнаест година у монашком животу; те да изабрана особа није млађа од тридесет и пет година, него да буде постављена у зрелијој доби, како не би навукла невољу на онога који ју је поставио.

Онај који се на тај начин повукао из Савјета нека задржи једну четвртину своје имовине за себе, а остатак нека остави Савјету или за јавне даће.

Дајемо овласт онима који одлучују и проводе избор да, ако некога свјетовњака — осим савјетника и државних чиновника — сматрају достојним бискупства, њега придруже другој двојици који морају бити клерици или монаси те га тако изаберу. Након што буде прибројен клерицима и с њима проведе три мјесеца привикавајући се на света правила и црквене службе, нека буде постављен.

29. У случају да се не нађу три особе, тј. људи како би требало за избор (бискупа), тада треба између двије особе или чак једне донијети одлуку и извршити избор. Такав мора имати сва раније наведена свједочанства.

30. Ако они који су дужни донијети одлуку о избору то не изврше у року од шест мјесеци, тада на своју душу примају одговорност. Онај који има надлежност да постави бискупа, ако га постави противно раније наведеној одредби, нека буде искључен на једну годину, а његова Црква овлаштена је управљати његовим имањем. Постављени се има свргнути.

31. Ако нетко почне оптуживати онога који је изабран, његово постављање нека се одгоди, тј. нека се причека. Ако се утврди кривња, нека се постављање забрани. Ако се утврди да није крив, тада нека се постави. Тко оптужи, а не докаже кривњу или повуче оптужбе које је износио, нека буде прогнан из области у којој живи.

32. Оно што се по обичају даје, допуштамо да дају само бискупи који се постављају, у складу с овим законом. Заповиједамо надбискупима и патријарсима, и папи Старога Рима, и патријарху Цариграда, и александријском, и антиохијском и јерузалемском, да, ако је обичај да бискупи или клерици за своје постављање дају двадесет литри перпера или мање, дају само онолико колико обичај налаже. Ако се давало више од тога, тада се не смије дати више од двадесет литри перпера. Они које поставља метрополит и патријарх, ако годишњи приход цркве за коју се постављају није мањи од тридесет литри перпера, за устоличење дају сто перпера, а писару онога који поставља и осталима који му служе и примају по обичају даје се тристо перпера. Ако је црквени приход мањи од тридесет, али не мањи од десет литри перпера, за постављање дају сто перпера, а осталима који примају по обичају двјесто перпера. Ако је приход мањи од десет, али не мањи од пет литри, тада се даје педесет, а осталима седамдесет перпера. Ако је приход мањи од пет, али не мањи од три литре, тада за устоличење на пријестоље даје се осамнаест, а осталима двадесет и четири перпера. Ако је приход мањи од три, али не мањи од двије литре перпера, за устоличење се даје дванаест, а осталима шеснаест перпера. Бискупу чија Црква има приход мањи од двије литре перпера не допушта се ништа давати ни за устоличење ни за било који други обичај.

Оно што примају старији презбитери и старији ђакони бискупа који поставља, нека расподијеле онима који по обичају примају.

33. Ако се догоди да је постављени бискуп још под влашћу својих родитеља, од тренутка постављања нека буде самосталан. Бискупима и монасима не допушта се да буду хранитељи или скрбници било које особе.

34. Презбитерима, ђаконима и подђаконима допушта се, ако буду позвани у скрбништво или старатељство над дјецом на темељу законског сродства, да ту службу прихвате, ако у року од четири мјесеца од позива надлежног суца писано изјаве да добровољно прихваћају такву службу. Након тога се више не може разматрати њихово прихваћање скрбништва.

35. Не допушта се да бискуп, економ или други клерик било којег ступња, или монах, ни у своје име ни у име Цркве или самостана, улази у службу извршитеља јавних дугова, најамника пореза, управитеља туђих зграда и имања, надзорника домова или судских посланика или заступника у таквим пословима. Ако се у близини цркава или самостана налазе зграде, имања или мјеста, па управитељи тих часних домова желе нешто узети у најам или закуп, тада сви клерици и монаси требају, било на расправи или писменим очитовањем, изјавити да су сугласни да им то буде на корист. Такођер се допушта црквама да једна другој дају у најам и закуп, а клерици могу имовину својих цркава давати у најам по вољи бискупа или економа, осим ако то није другим законима забрањено.

36. Није прикладно да било који великаш присиљава богољубиве бискупе и игумане да долазе на суд ради свједочења, него судац треба послати некога од својих службеника бискупу да пред светим Еванђељем, како доликује свећеницима, кажу оно што знају. Но ни у имовинским, ни новчаним, ни казненим случајевима не смије их се присиљавати да долазе или стоје пред великашем без царевог налога. Онога тко се усуди то наредити, треба казнити одузимањем чина и послати у заточеништво.

37. Забрањујемо преподобним бискупима, презбитерима, ђаконима, подђаконима, читачима и свима другима који су у побожном чину или сталежу да играју тавлу, да буду судионици или проматрачи оних који играју, или да одлазе у било каква казалишта ради гледања представа. Ако се нетко од њих огријеши о ову одредбу, заповиједамо да му се забрани свака црквена служба и да буде смјештен у самостан.

38. Ниједнога бискупа не треба присиљавати да отпусти из клера било којега клерика који му је подређен.

39. Свим бискупима и презбитерима забрањујемо да икога искључе из свете причести прије него што се покаже кривња због које црквена правила заповиједају да се то учини. Ако нетко противно овој забрани некога искључи из свете причести, тада ће онај који је неправедно искључен бити од вишега црквеног поглавара разријешен искључења и поновно примљен у заједницу. Онај пак који га је без разлога искључио бит ће кажњен искључењем од стране бискупа којему је подложан, на онолико времена колико тај бискуп буде сматрао потребним.

40. Бискуп не смије никога тући властитим рукама, јер то не доликује архијерејима.

41. Ако је неки бискуп према црквеним правилима свргнут с бискупске службе, па се усуди поновно заузети пријестоље с којега је свргнут или напусти мјесто у којем му је одређено да пребива, заповиједамо да се такав преда самостану у другој области како би оно што је погријешио у бискупској служби исправио боравком у самостану.

42. Не допуштамо да се клерици постављају другачије него ако су добро писмени, правовјерни, чиста живота те имају брак који није забрањен законом ни божанским правилима.

43. Не допуштамо да презбитер буде млађи од 30 година, а ђакон и подђакон нека не буду млађи од 25 година. Читач не смије имати мање од осам година. Ђаконисе се не смију постављати у свету Цркву ако су млађе од 40 година или ако су ступале у други брак.

44. Ако се у вријеме постављања клерика у неки чин појаве оптужбе против њега, нека се у свему поступи по поретку који је већ прописан за постављање бискупа.

45. Не постављати неожењенога ђакона осим ако претходно изјави да може живјети чисто без законите жене. Тијеком постављања онај који поставља не може заповједити ђакону или подђакону да након рукоположења узме жену. Ако се то догоди, бискуп који је то заповједио нека буде свргнут из бискупске службе.

46. Ако се презбитер, ђакон или подђакон који је већ постављен поновно ожени, нека буде свргнут из клера и са својом имовином предан градском вијећу града у којем је био клерик, односно прибројен људима који плаћају порез.

47. Ни вијећници ни редници не могу бити клерици, како због тога не би настала поруга часном клеру. Ако такви људи буду уведени у клер, нека се сматра као да нису ни постављени те нека се врате у свој пријашњи сталеж. Ипак, ако нетко у монашком животу, како доликује, проведе најмање петнаест година, заповиједамо да се такви могу рукополагати, уз увјет да вијећници дају законом одређени дио вијећу и јавној ризници.

48. Ако читач узме другу жену, или за своју прву жену узме удовицу, или жену коју је муж отпустио, или ону која је забрањена законом и светим правилима, такав нека не буде уведен у виши црквени чин. Ако ипак ступи у било који виши чин, нека буде свргнут и нека остане у првоме чину.

49. Ако клерик било којега чина или управитељ било којега часног мјеста, било прије постављања било прије него што му је повјерено управљање или скрб, или након тога, жели нешто од своје имовине приложити Цркви или мјесту над којим је преузео управу или скрб, не само да им то не забрањујемо него им чак заповиједамо да то чине за спасење своје душе. Једино забрањујемо да се такви прилози дају појединцима, а не забрањујемо оно што се даје светим црквама или другим часним установама.

50. Ако се роб уз знање и без противљења свога господара приброји клеру, од часа када је прибројен нека буде слободан и племенита статуса. Ако је постављање извршено без знања његова господара, господар треба прије истека једне године доказати његово стање и поновно примити свога роба. Ако роб, са знањем или без знања свога господара, буде примљен у клер у било који црквени чин па напусти црквену службу и пријеђе у свјетовни живот, нека буде предан своме господару на служење.

51. Људима који су уврштени међу оне који плаћају порез допуштамо да у насељима у којима су уписани постају клерици и без воље господара. Такођер, након што постану клерици, требају извршавати рад и обрађивање земље које им је одређено.

52. Презбитере, ђаконе, подђаконе, читаче и пјеваче све називамо клерицима, те заповиједамо да имовина која им је на било који начин припала у власништво буде под њиховом влашћу, као и у грађанским стварима, те да њоме могу располагати према закону и оставити је опоруком, чак и ако су под родитељском влашћу. Њихова дјеца, ако их имају, а ако их немају онда њихови родитељи, примају законски дио.

53. Ако се покаже да су побожни презбитери и ђакони лажно свједочили у грађанском спору, довољно је да умјесто мучења буду искључени из богослужне службе на три године и предани у самостан.

Ако су лажно свједочили у казненом спору, заповиједамо да најприје буду лишени чина, а затим кажњени мукама предвиђенима законом.

Остали који су у другим црквеним чиновима, ако дају лажно свједочанство у било којој ствари, било грађанској било казненој, те буду разоткривени, нека не само буду свргнути из клера и црквенога чина него заповиједамо да буду кажњени мучењем.

54. Ако нетко има оптужбу против клерика, монаха, ђаконисе или испоснице, нека то најприје изнесе преподобном бискупу под којим се налази нетко од споменутих, и он нека пресуди у ствари која је међу њима. Ако се обје странке помире, мјесни управитељ нека потврди пресуду. Ако нека од странака у року од десет дана приговори пресуди, мјесни управитељ нека испита ствар, и ако установи да је пресуда била исправна, нека је својом одлуком потврди и тиме оконча спор. Таква ствар, која је други пут пресуђена, не треба се поновно износити на суд.

55. Ако пресуда тога управитеља буде противна пресуди богочуванога бискупа, тада је за одлучивање о управитељевој пресуди надлежан збор градских судаца, који нека га према закону обавијести и испита.

Ако по царевој или управитељевој наредби бискуп суди између било којих особа, нека збор градских судаца обавијести цара или онога који је бискупу поднио тужбу.

Ако се било која од претходно наведених богобојазних особа, то јест клерик, монах, ђакониса или испосница, терети за казнено дјело, и ако бискуп оптужи некога те се тако дође до истине, нека такав према црквеним правилима буде свргнут из свога чина, а затим ће му одговарајући судац, односно градски управитељ, помоћи да се према закону проведе суђење и доведе до краја.

Ако тужитељ најприје приступи градском управитељу и кривња се може доказати законском истрагом, тада се записник доставља мјесном бискупу. Ако се утврди да је починио дјела за која се оптужује, нека га бискуп према правилима лиши части, односно чина, а суци нека изрекну одговарајућу казну према закону.

Ако бискуп сматра да је суд донио неправедну одлуку, треба причекати и не лишавати оптуженика части. Таква особа нека буде под заштитом закона, а о случају нека извијесте и бискуп и суци како бисмо, упознавши се с њиме, могли заповједити оно што сматрамо прикладним.

Ако нетко због грађанскога спора с неком од прије наведених особа има парницу, а бискуп оклијева донијети пресуду, тада тужитељ има право обратити се градском управитељу. Оптужена особа не смије се присиљавати на давање јамства, него нека без присеге да исказ уз јамство своје имовине.

Ако нетко због казненога случаја оптужи неку од претходно споменутих особа, оптужена особа нека буде под заштитом закона.

56. Ако је ријеч о црквеним стварима, градске власти нека о томе не расправљају, него нека бискуп суди према светим правилима.

57. Ако неки преподобни бискупи истога сабора, односно исте области, имају спор међу собом, било због црквених мјеста било због других ствари, најприје нека њихов метрополит заједно с другим бискупима своје области пресуди у тој ствари. Ако обје странке не прихвате донесену пресуду, тада нека преблажени патријарх те управне области међу њима пресуди и заповједи оно што одговара црквеним правилима и закону. Ниједна странка не може приговорити његовој пресуди.

58. Ако клерик или нетко други има тужбу против бискупа, нека најприје преподобни метрополит те области према светим правилима и нашем закону пресуди такву ствар. Ако се нетко пожали на оно што је пресуђено, нека се о ствари обавијести преблажени патријарх, који ће је прикладно окончати.

Ако бискуп, клерик или било тко други има нешто против метрополита, нека патријарх који управља том облашћу на сличан начин пресуди ствар. За све оптужбе против бискупа може судити метрополит њихове области, патријарх или други овлаштени суци.

59. Нека се ни од оних који управљају не изнуђује никакво јамство нити икакав исказ под присегом. Такођер, нека се и они потруде ослободити оптужби које су против њих изнесене.

60. Није допуштено економу, или управитељу убожница, или управитељу болница, или било којем управитељу часних установа који својему бискупу полаже рачуне, прије провјере послова и подмирења дуга побјећи од својега бискупа и одлазити пред друге судове.

61. Ако неки црквеник којему је повјерена таква управа умре прије полагања рачуна и подмирења дугова, заповиједамо да његови насљедници, према истом поретку, буду обвезани на провјеру рачуна.

62. Ако се неки бискуп или клерик из било које области затекне у Цариграду, па нетко жели против њега поднијети тужбу, ако је поступак већ започео у његовој области, ондје га треба и довршити. Ако још није започео, тада нека одговарају једино преславни епарси источних судова или суци које смо ми одредили да одговарају онима који су поднијели тужбу.

63. Побожни изасланици било које Свете Цркве који се налазе у царском граду, а које су њихови бискупи послали преблаженим патријарсима или метрополитима, нека не буду изложени никаквој оптужби ни потраживању, било због својих бискупа, било због црквених послова, јавног или приватног дуга, осим ако немају налог својих бискупа или економа да се с неким споре или суде. Тада само онима које су они тужили дајемо овлаштење да против њих изнесу неку тужбу гледе њихове Цркве или бискупа, ако је имају.

Ако за вријеме својега посланства сами постану криви за нека дјела или пријеступе, нека буду подложни и поступцима и пресудама које се односе на те спорове.

64. Ако бискупи или клерици као изасланици својега града или Цркве дођу у Цариград или на било које друго мјесто, заповиједамо да им нитко не ствара неугодности ни узнемиравања. Они који их сматрају кривима могу их позвати на суд када се врате у своју област. Они који их сматрају кривима нека се не позивају на протек времена, јер се вријеме проведено изван властите области не урачунава.

65. Ако се појави случај да се опомена или судски позив доставља због било којег грађанског спора, јавног или приватног, клерику, монаху или монахињи било којег самостана, па и женскога, заповиједам да се опомена или позив изврши без увреде и с дужним поштовањем. Монахиње и испоснице не треба изводити из самостана, него нека за себе одреде заступника који ће одговарати у предмету.

66. Монаси требају сами или преко заступника водити своје или самостанске судске послове. Ако се дозна да је то прекршио судац или онај који позива на суд, суцу се одузима појас, односно лишава се службе, те га узвишени извршитељ царских даћа кажњава с пет литри злата. Онај који позива на суд, осим три литре злата, треба поднијети и тјелесну казну, а затим бити послан у прогонство. Ако властелин не изврши брзо казну, нека о томе буде обавијештен бискуп.

67. Не допуштамо ниједној особи уврштеној у било који црквени чин, као ни ђакониси, монаху, монахињи или испоснику, да због било какве оптужбе, казнене или грађанске, без обзира на вриједност имовине, даје клерику или војној особи која доставља опомене или судске позиве у Цариграду или у области гдје живе више од четири новчане јединице на име накнаде за труд.

68. Ако је нашом заповиједи, или заповиједи властелина, или преблаженога патријарха нетко послан у другу област да уручи судски позив или опомену некој од претходно наведених особа, нека од њих не узима више од једног перпера.

69. Ако више особа заједно подноси исту тужбу против неке од претходно наведених особа, заповиједамо да се за труд даје накнада само једном човјеку.

70. Бискуп због послова своје Цркве не смије трпјети никакву штету ни узнемиравање. Ако због особних послова буде опоменут или позван, нека плати накнаду ономе који га позива. Оптужбе против Цркава преузимају економи или особе постављене за ту службу. Тко се усуди тражити више од претходно одређенога, нека буде присиљен вратити двоструки износ ономе од кога је узео. Ако је војник, нека му се одузме војничка служба; ако је клерик, нека буде искључен из клера.

71. Онима који су уврштени у клер и немају жену, према правилима забрањујемо да у својим домовима држе туђу жену, осим мајке, кћери, сестре и других особа које не изазивају никакву сумњу. Ако нетко прекрши ову заповијед и у својем дому држи жену која може изазвати сумњу, па га његов бискуп или други клерици једном или двапут опомену да не живи с таквом женом, а он је не жели удаљити из својега дома, или ако се појави тужитељ те се покаже да с том женом живи нечисто, тада нека га бискуп, према црквеним правилима, искључи из клера. Потом нека буде предан градском вијећу града у којем је био клерик, односно нека пријеђе међу људе који плаћају порез.

72. Бискупу не допуштамо да у својем дому држи било коју жену. Ако се покаже да се тога никако не придржава, нека буде свргнут с бискупске службе.

73. Не допуштамо да ђаконисе на било који начин живе с мушкарцима у истој кући, јер из тога настаје сумња на нечист живот. Ако се ђакониса тога не придржава, презбитер којему је подређена нека је опомене да таквог мушкарца удаљи из куће. Ако одуговлачи и не удаљи га, нека буде лишена црквене службе и примања те предана у самостан, гдје нека проведе остатак својега живота. Ако има дјецу, нека се њезина имовина подијели између ње и дјеце према броју особа. Дио који припадне њој узима самостан како би је уздржавао. Ако нема дјеце, сва њезина имовина нека се подијели на једнаке дијелове између самостана у који је смјештена и цркве у којој је првотно била уврштена.

74. Ако нетко, ушавши у цркву тијеком вршења Божанске тајне или других светих служби, увриједи бискупа, клерике или друге црквене служитеље, заповиједамо да такав буде кажњен мучењем и послан у прогонство. Ако нетко омете Божанску тајну или богослужје, нека му се мачем одруби глава. Заповиједамо и грађанским и војним властима да тако кажњавају.

75. Свим обичним људима заповиједам да без преподобнога бискупа тога мјеста и побожних клерика који су под њиме не излазе сами с крижевима. Каква је то служба или молитвени опход у којем нема презбитера?

76. Преостаје нам још уредити питања часних самостана те богобојазних клерика и монаха.

Заповиједам да се игуман или архимандрит у сваком самостану поставља не само према монашком чину или старјешинству, него онај кога монаси или угледнији међу њима изаберу не због било чега другога, него због праве вјере, цјеломудреног живота и достојнога управљања, те зато што може ваљано чувати монашко искуство и сав самостански поредак. Таквога нека постави бискуп дотичне области. Исто заповиједам и за женске самостане те за оне који живе у уздржању.

77. Ако нетко жели ступити у монашки живот, заповиједам да, ако је познато да није подложан ниједном свјетовном сталежу, игуман тога самостана може му одмах дати монашки образ, односно пострићи га. Ако није познато је ли подложан којему сталежу, нека три године не прими монашки образ; па ако га до истека те три године нитко не затражи и покаже се достојним, нека буде удостојен монашкога образа.

78. Ако нетко ради вјенчања, порода, мираза или брачнога дара нешто остави својој дјеци или некој другој особи као насљедство или дар, или их оптерети управљањем остављеном имовином под једним од наведених увјета, заповиједам да таква расподјела буде неваљана и као да не постоји ако такви младићи или дјевојке оду у самостан, ако младићи постану клерици или ако дјевојке постану ђаконисе или испоснице. Том имовином нека се користе клерици и ђаконисе. Ако до краја њихова живота преостане имовина која им је дана или остављена под тим увјетима, нека се раздијели за побожне сврхе или остави за њих.

За младиће и дјевојке који ступе у самостане или испосничке насеобине, а потом напусте такав честит живот, заповиједамо да имовину која им је на наведени начин дана или остављена, заједно с осталом њиховом имовином, преузме самостан или испосничка насеобина у коју су најприје ступили. Ако су такве особе прије тога све раздијелиле за откуп заробљеника или за прехрану убогих, не допуштам да итко од њих то потражује.

79. Ако жена или мушкарац изаберу монашки живот, заповиједам да своју имовину оставе самостану.

80. Ако таква особа има дјецу и прије одласка у самостан не опоручи да им се даде оно што им припада, треба и након доласка у самостан своју имовину раздијелити дјеци. Такођер, ниједном дјетету не смије ускратити законски дио. Оно што не припадне дјеци нека припадне самостану. Ако жели сву своју имовину подијелити једнако с дјецом, нека и себе приброји дјеци те један дио задржи за себе, а тај дио нека припадне самостану.

Ако умре у самостану прије него што раздијели своју имовину дјеци, дјеца нека узму свој законски дио, а остатак имовине нека припадне самостану.

81. Ако су између неких особа заруке законито склопљене, па заручник оде у самостан, нека узме дарове дане приликом зарука. Ако заручница изабере монашки живот, нека учини исто. Обоје се ослобађају сваке казне.

Ако након склапања брака само муж или само жена оду у самостан, нека се брак разријеши без кривње за развод.

Када особа која оде у самостан прими монашки образ, ако је ријеч о мужу, нека жени врати мираз и све друго што је од ње примио, а уз то и онај дио брачнога дара који би јој по смрти мужа припадао према одредбама уговора о зарукама.

Ако је жена та која одлази у самостан, муж нека на исти начин раздијели брачни дар и одговарајући дио мираза. Остатак мираза и све друго од женине имовине што се код њега налази заповиједам да јој се преда.

Ако обоје изаберу монашки живот, уговор о миразу нека буде ништаван. Муж нека раздијели брачни дар, а жена нека прими свој мираз и све друго што је мужу дала.

Ако сматрају прикладним, заручник може даровати нешто заручници, заручница заручнику, муж жени или жена мужу, односно могу једно другому нешто опростити или отписати.

82. Ни родитељима не допуштам да због некога пријеступа почињенога прије монашкога живота као незахвалну лише насљедства дјецу која остављају свјетовни живот, нити дјеци да на исти начин лише насљедства родитеље који напуштају свјетовни живот.

83. Забрањујем родитељима да из часних самостана одводе своју дјецу која су изабрала монашки живот.

84. Ако монах напусти свој самостан и дође у други, те је стекао неку имовину у вријеме када је напустио први самостан, заповиједамо да ту имовину преузме први самостан у који је најприје ступио.

Ако пријеђе на свјетовни начин живота, нека га бискуп и властелин тога мјеста предају самостану, а имовину која се код њега затекне нека предају самостану којему буде повјерен. Ако поновно напусти самостан, тада нека га властелин те области у којој се налази узме и приброји људима који су му подложни.

85. Ако нетко отме, блудно обешчасти или оскврне монахињу, испосницу, ђаконису или било коју другу жену која води побожан живот, заповиједам да се имовина таквога човјека и свих који су му помогли преда светому мјесту у којем је та жена живјела. Нека бискуп тога мјеста, његов економ, властелин те области и бојари под њим такво дјело казне. Онима који су се усудили то учинити и њиховим помагачима треба одрубити главу мачем.

Жену, заједно с њезином имовином, треба предати самостану. Ако је ријеч о ђакониси која има дјецу од законитога мужа, нека се дјеци додијели њихов законски дио.

86. Ако у року од године дана након што се сазна за такво нечисто дјело њихова имовина не буде предана часним установама, заповиједам извршитељу наших царских даћа да је на сваки начин положи у нашу ризницу. Властелину тога мјеста који се није побринуо да се таква имовина преда часним установама треба одузети појас, односно лишити га достојанства, а уз то нека извршитељ јавних царских даћа од њега узме пет литара злата.

87. Свима истодобно забрањујемо да вријеђају монашки образ: ни монаха, ни монахињу, ни испосницу, нити да се на било који начин изругују црквеному устроју. Ако се нетко усуди то чинити, бит ће подвргнут тјелесној казни и предан у заточење. Одређујем да то не проводе само бискупи у својим мјестима, него и градски те војни властелини.

Твојој узвишености заповиједамо да оно што је овим законом ново установљено чуваш у свим будућим временима и да будеш узрок дјелотворности онога што наше човјекољубље заповиједа, те да се побринеш да се то посвуда поштује и дође до знања свима који се налазе у царском граду.

Приватна добра су она која посебно припадају царству, а друга су народна, која су под управитељем државне благајне за потребе народа. Благајне су двије: народна и посебна царска.

Двије су царске ризнице: једна припада самому царству и његовој благајни, а друга је народна и на латинском се језику назива фиск.