5. Поглавље: СВЕТИ И ПРВИ СВЕОПЋИ САБОР У НИКЕЈИ. 20 правила

5. Поглавље: СВЕТИ И ПРВИ СВЕОПЋИ САБОР У НИКЕЈИ. 20 правила

ЗА ЦАРЕВАЊА КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ; НА КОЈЕМУ СЕ ОКУПИ 318 СВЕТИХ ОТАЦА ЗБОГ ЗЛОЧЕСТИВОГ АРИЈА, КОЈИ ЈЕ ХУЛИО НА СИНА БОЖИЈЕГ, ГОСПОДИНА НАШЕГ ИСУСА КРИСТА. АРИЈА ПРОКЛЕШЕ ОВИ СВЕТИ ОЦИ И ТАМО ИЗЛОЖИШЕ ПРАВИЛА НАПИСАНА ОВДЈЕ

1. правило: Ушкопљеници, они који су сами себи одсјекли тајни уд, нека се не примају у клер.

Тумачење: О овоме је речено у Апостолским правилима, у 22., 23. и 24. правилу. Ушкопљенику који је достојан свећенства не треба бранити да ступи у клер ако није својевољно ушкопљен. Ако је нетко својом вољом себи одсјекао сполни уд, такав се никако не смије примити у клер јер је убојица самога себе; штовише, ако клерик учини нешто такво, заповиједа се да буде свргнут. То је смисао и овога правила.

2. правило: Онога који приступа из поганскога живота не треба брзо постављати у презбитерски чин, него га тијеком времена испитати није ли зао новозасађени. Ако је нетко и постављен за презбитера, а потом буде разоткривен у пријашњим гријесима, нека одступи од службе.

Тумачење: Слично 80. правилу Светих апостола, и ово говори да новокрштенога не приличи брзо постављати за бискупа или презбитера, како „младица“, узохоливши се, не би пала у пријеступ и у замку ђавољу. Такав, према 10. правилу Сабора у Сардици, најприје треба проћи ове ступњеве: бити постављен за читача, потом за подђакона, ђакона и презбитера, и у свакоме од тих чинова остати по једну годину. Ако се покаже достојним архијерејства, нека се удостоји велике части, то јест нека буде бискуп.

Ако прије постављења почини неки од споменутих гријеха и то затаји те буде постављен, а послије буде разоткривен због гријеха, нека буде лишен свога чина.

3. правило: Велики сабор од сада заповиједа да ни бискуп, ни презбитер, ни ђакон, нити било тко из клера нема у своме дому другу жену осим мајке, сестре или тетке. Само су ове три особе слободне од сумње.

Тумачење: Правило заповиједа да свећеник буде без гријеха и слободан од сумње на гријех. Будући да неки мисле да се то не односи на њих, сада је свим свећеницима забрањено живјети с другим женама у своме дому осим с наведенима, то јест с мајком, сестром и тетком, јер су оне слободне од сваке сумње. Ово се не односи само на свећенство, то јест бискупе, презбитере или ђаконе, него је и другим клерицима забрањено.

И Базилије Велики послао је презбитеру Гргуру ово правило као опомену, заповједивши му да се одвоји од жене која живи с њим, то јест да је отјера из свога дома. Још му је рекао: „Ако се не поправиш, а усудиш се служити, нека си проклет од свих људи.“

И пето правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи исто заповиједа, додајући да и ушкопљеници требају пазити како би очували себе непорочнима. Они који преступају ово правило нека буду свргнути ако су свећеници, а ако су лаици, нека буду искључени.

Такођер и Нова заповијед, која се налази у 3. Књизи о царевима, заповиједа једнако као и света правила. Осамнаесто правило Седмога сабора не допушта ни да бискуп или игуман одлазе на сеоска имања на којима раде жене, осим ако жене претходно не оду оданде и остану изван тога мјеста док бискуп или игуман не оде. Деветнаесто правило Сабора у Анкари на крају каже: „Дјевицама које су се с некима саживјеле као с браћом то забрањујемо.“

4. правило: Бискуп нека се поставља од стране свих бискупа који су у тој области. Ако је то немогуће, онда од тројице, а остали нека дају писмену сугласност, и метрополит нека има овласт.

Тумачење: Према 1. правилу Светих апостола, бискупа постављају два или три бискупа. Ипак, поставља се од тројице ако сви бискупи који су у тој области због невоља или даљине пута не могу доћи. Но дужни су и они који нису дошли писменим грамотама изразити сугласност с избором окупљених бискупа који промишљају и врше избор, те с избором те двојице или тројице. Потом метрополит има овласт да једнога од тројице изабраних, кога жели, постави за бискупа.

5. правило: Оне који су искључени од својих бискупа нека други не примају. Ипак, за случај да је искључење било због малодушности, или због неке расправе, или због нечега сличнога, заповјеђено је да у свакој области два пута годишње буду сабори: први прије четрдесетога дана светога и великога поста, а други послије времена брања воћа.

Тумачење: Према ријечима изреке, доликује да човјека излијечи онај који га је ранио. Тако и ономе који је од свога бискупа примио заповијед искључења не приличи да иде другоме и буде примљен без испитивања и тражења кривње. Потребно је размотрити разлог искључења: није ли можда без разлога изречено, него због малодушности, то јест због срџбе бискупа, или због некакве расправе, или због некога другога разлога, или због неиспуњавања страствене молбе бискупове — а страствена молба јест кад каже: „Ако ми то не учиниш, бит ћеш искључен.“

Да не би били искључени они који нису криви за искључење, и да бискупи који искључују не би били презрени од оних који такве примају без испитивања, због тога свети Сабор заповиједа да два пута годишње у свакој области буду сабори, како би се заједничком вољом свих бискупа те области ријешило свако црквено питање, захтјев и несугласица.

Исто заповиједа и 37. правило Светих апостола. Осим онога што смо ондје написали, 8. правило Шестога сабора у Трулској палачи и 6. правило Седмога сабора у Никеји говоре да се, због оскудице средстава бискупа који би путовали на сабор, заповиједа да једном годишње буде сабор у свакој области, ондје гдје одреди метрополит.

Вријеме сабора је између благдана Пасхе и мјесеца листопада. Тај мјесец је након брања воћа и тада лишће пада с дрвећа.

6. правило: Египтом, Либијом и Пентаполом нека управља александријски бискуп. Римски бискуп нека управља онима који су под Римом, а антиохијски и остали бискупи нека управљају својим областима.

Ако неки бискуп буде постављен без воље метрополита, нека не буде бискуп, јер избор бискупа, како правила заповиједају, мора бити у сугласности многих. Ако се тројица успротиве, нека не буду послушани.

Тумачење: Сваки патријарх дужан је управљати својом области и нека нитко од њих не присваја друге области које од почетка нису биле под његовом руком, јер је то охолост свјетовне власти. Приличи бискупима сваке области да познају најстаријега и да га поштују, а то је бискуп у метрополији, и без његове воље нека се бискупи не бирају. Ако се без његове воље нетко изабере, такав нека не буде бискуп.

Ако се по вољи метрополита окупе на вијећање ради избора, па не буду сугласни него неки почну протурјечити, нека вриједи суд и избор већине, а они којих је мање нека не буду послушани.

О овоме види 8. правило Трећега сабора у Ефезу, 34. правило Светих апостола, 9. правило Сабора у Антиохији, 2. и 3. правило Другога свеопћег сабора у Цариграду те 3. правило Сабора у Сардици.

7. правило: Бискуп елијски нека буде поштован, уз очување достојанства палестинске метрополије.

Тумачење: Сто двадесет трећа Нова заповијед, садржана у 1. грани 1. Царске књиге, јерузалемскога бискупа (Јерузалем се назива Елија) назива патријархом. По овом правилу елијскоме, то јест јерузалемском бискупу, приличи да буде поштован чашћу патријарха.

Будући да је Цезареја звана Стратонова била прва метрополија Палестине и под њом је био Свети Град, патријарху Елије приличи имати своју част, а у цијелости се мора очувати и чин цезарејске метрополије — под којом је прије био и Свети Град — те она треба имати своју власт. О томе види 12. правило Четвртога сабора у Калцедону.

Зашто правило Свети Град назива Елија? Од древних времена звао се Солима, потом Јебус, а касније Јерузалем. Кад су дошли Римљани, опљачкали су и разорили град. Потом је римски цар Хадријан, звани Елија, саградио град. Није га поновно назвао Јерузалем, него га је по своме имену назвао Елија.

8. правило: Херетици који се називају „чисти“, када приступају Католичкој Цркви, нека најприје исповједе да ће се покоравати црквеним законима, опћити с двобрачнима и опростити онима који су згријешили. Ако у неком граду постоји прави бискуп тога града, а постоји и други бискуп или презбитер од ових названих „чистима“, нека остану у своме чину. Ипак, бискуп постављен од „чистих“ нека има част као презбитер, или ако бискуп тога града жели, нека му да бискупију негдје на селу. Није могуће да два бискупа буду у једном граду.

Тумачење: Они од кривовјерника који приступају Светој, Божјој, Католичкој и Апостолској Цркви, једни требају примити пуно крштење, други се само помазују светим миром, а трећи само проклињу своју и сваку другу херезу.

Ове који се називају „чистима“ у ту је херезу увео Новат, презбитер Римске Цркве. Од њега су добили име „чисти“, јер не прихваћају покајање оних који се обраћају од гријеха те забрањују други брак, због чега оне који су били у другом браку никако не примају у заједницу.

Ако такви приступају Светој Католичкој и Апостолској Цркви и исповједе да ће примати оне који су били у другом браку у заједништво, да неће хулити на други брак те да ће опраштати гријехе онима који су згријешили и покајали се — једноставно речено, ако ће слиједити све црквене заповиједи, проклевши своју и сваку другу херезу — нека буду примљени и нека се само помазују светим миром.

Ако међу њима има бискупа, нека остану у своме чину само ако у томе граду нема другога бискупа Католичке Цркве. Тако ће бити поштован онај који је од почетка прави бискуп, и један нека сједи на бискупском пријестољу. Онај који је међу „чистима“ називан бискупом нека буде поштован као презбитер, јер не приличи да два бискупа буду у једном граду.

Ако је, као што рекох, по вољи бискупа тога града, нека му допусти да се и назива бискупом, али нека се не дотиче бискупског дјеловања. Ако жели, може га поставити и за бискупа некога села.

9. правило: Они који су без испитивања постављени, а послије тога буду разоткривени због ранијих гријеха, нека престану са службом.

Тумачење: Ако је нетко згријешио и духовном оцу није исповједио такве гријехе који му забрањују свећенство, него их је прикрио те без испитивања буде постављен на презбитерски или бискупски чин, па се и након постављења разоткрије да је починио такав гријех, нека напусти свећенство.

10. правило: Они који су отпали, знао то или не знао онај који их поставља, ако буду постављени, нека буду свргнути.

Тумачење: Оне који су се одрекли Господина нашега Исуса Криста па се потом покајали, не приличи примати у свећенство. Како свећеник може бити онај који тијеком свога живота није достојан причестити се Светим Тајнама осим на самрти? Ако нетко, са знањем или без знања онога који га поставља, буде удостојен свећенства, ово правило заповиједа да такав буде свргнут. Ако се и послије постављења то дозна, подлијеже овом правилу јер је постављење било безаконито.

11. правило: Они који су без икакве нужде преступили, иако су недостојни милости, нека ипак буду удостојени одређене благости. Дванаест година нека буду с онима који припадају.

Тумачење: Они који су отпали од вјере без икакве присиле, премда су недостојни човјекољубља, ипак нека буду удостојени одређене милости. Ако је нетко међу њима добар и каје се из свега срца, нека три године буде с онима који слушају, то јест нека стоји вани, изван црквених врата, и слуша Свето Писмо. Након три године нека буде уведен унутар цркве и нека буде с онима који припадају, те нека седам година стоји иза стражње стране амбона. Када ђакон каже: „Ви који сте оглашени, изађите“, и он нека излази из цркве. Након тих седам година, још двије године нека стоји с вјернима и с њима прима молитве, судјелујући у молитви све до краја службе, то јест до Божанске Причести. Тијеком те двије године нека се не причешћују, него по завршетку тог времена нека буду удостојени заједнице Светих Тајни.

12. правило: Они који су били присиљени и показали се као они који се противе, а потом приђоше невјерницима и опет примише војни чин, десет година нека буду искључени. Потребно је пажљиво проматрати цјелокупни начин њихова покајања. Ономе који се искрено каје и који је примио забрану, бискуп нека човјекољубивије изрекне одредбу; ако је лијен, нека према њему буде строжи.

Тумачење: Они који су били призвани Божанском милошћу те им је при првом испитивању било понуђено да приступе безбожницима, па су се успротивили и вратили појас, то јест војна знамења, а потом се ипак покорише и пристадоше мислити као безбожници како би задржали пријашњу част у војсци — такви нека три године буду с онима који слушају, десет година с онима који припадају, а након тога нека буду удостојени Светих Тајни.

Бискупу приличи смањити или повећати епитимију, то јест забрану, проматрајући покајање оних који се обраћају: чине ли то са страхом, трепетом и сузама. Таквима треба ублажити забрану. Ако је нетко немаран и лијен, таквоме треба дати још строжу одредбу.

13. правило: Онај који је на самрти нека се причести. Ако нетко од таквих оздрави и остане жив, нека буде само с онима који се моле.

Тумачење: Сваки вјерник који носи епитимију и искључен је од Свете Причести, а нађе се при изласку душе из тијела, нека се причести као благим опроштајем, односно пречистим Тијелом и Крвљу Господина нашега Исуса Криста. Ако оздрави и остане жив, нека буде с онима који се моле, али се не причешћују. Тек након што испуни потребну покору нека се удостоји милости.

14. правило: Ако неки оглашени отпадне, нека три године буде само с онима који слушају, а потом нека се моли с оглашенима.

Тумачење: Постоје два ступња оглашених. Први су они који тек приступају Католичкој Цркви, а други они који су већ били поучени вјери. Ако такав поучени падне у гријех, не оставља се без забране, иако свето крштење пере сваку душевну нечистоћу, него се прибраја међу оне који слушају и након три године опет се може молити с оглашенима. О томе погледај и 5. правило Сабора у Новој Цезареји.

15. правило: Из града у град ни бискуп, ни презбитер, ни ђакон нека не прелази, јер ће поновно бити враћени у цркве у које су постављени.

Тумачење: Ово правило не само бискупу него и презбитеру и ђакону строго забрањује да прелазе из града у град. Правило заповиједа да се они који тако чине врате у свој град и своју цркву у којој су и постављени.

Прво и друго правило Сабора у Сардици још строже кажњава такве, искључујући их из опћења — таквом им епитимијом пријети.

16. правило: Презбитери и ђакони који из своје цркве одлазе у другу нека не буду примљени, него нека се врате у своја пребивалишта. Ако неки бискуп постави некога тко је под влашћу другога, без допуштења његова бискупа, такво постављење нема никакве ваљаности.

Тумачење: И ово правило, као и претходно, заповиједа да ниједан презбитер или ђакон не напушта своју цркву којој је прибројен. Ако оде из ње, нека га други бискуп не прими, него нека се брзо врати у своје пребивалиште. Ако неки бискуп прими клерика који је дошао од другога бискупа и постави га на виши ступањ у својој цркви без воље његова бискупа, то није ваљано постављење, то јест треба бити свргнут.

17. правило: Они који узимају лихву или камату, по овом су правилу страни Цркви и нека буду свргнути из чина.

Тумачење: Зеленашка камата, позната као „стотинарска лихва“, јест када зајмодавац некоме посуди 100 перпера, а уз враћање тих 100 тражи још 12. То је стотинарска лихва. Има и оних блажих који узимају половицу тога, то јест шест перпера на сто. Таква и слична камата — било мала или велика — све је то лихва. Исто вриједи и за одјећу или другу зараду.

Неки пак дају злато или добитак трговцима говорећи: „Идите и тргујте, нећу вам узимати камату, али ако нешто зарадите, добит ћемо подијелити напола. Ако пак буде губитак, он је ваш, а наше нека остане цијело.“ Такви узимају најгору лихву јер у добити судјелују, а у губитку не.

Они који то чине, или смишљају друге начине да стекну погубну добит, ако су из свећенства, заборављају Божанско Писмо које каже: „Сребра својега не дај на лихву и мита против невина не прими.“ Такви нека буду свргнути из клера и нека буду страни правилима, премда 44. апостолско правило и 10. правило Шестога сабора у Трулу не заповиједају да одмах буду свргнути, него тек ако након забране наставе то чинити.

18. правило: Ђакони нека остану у својој служби: нека не врше проскомидију, нека не дају Причест презбитерима и нека се не дотичу Светиње прије њих. Такођер нека не сједе међу презбитерима. Безаконо је и неуредно ако се тако што догађа.

Тумачење: Свети Оци изложише ово правило јер су нашли да се у неким градовима догађају ружне и неуредне ствари. Зато заповиједају ђаконима да не врше приношење, то јест проскомидију, да не причешћују презбитере Божанском Причешћу, нити да се прије њих причешћују, него да послије презбитера примају тај благослов од бискупа или презбитера.

Нека не сједе међу презбитерима, да не би помислили како су часнији од њих, што је дрскост.

Ако нетко у томе устраје, по овом правилу треба бити свргнут.

19. правило: Павлијани се поновно крштавају, а они који се међу њима називају клерицима, ако су беспријекорни, послије крштења могу бити постављени. Ако су порочни, нека буду свргнути. Ђаконисе које су од њих заведене, будући да немају постављење, нека се сматрају свјетовњакињама.

Тумачење: Они који Светој и Апостолској Цркви приступају из павлијанске херезе нека се поновно крсте, то јест нека приме крштење други пут, јер њихово прво крштење није било право крштење будући да је било херетичко.

Ако су неки међу њима били бискупи, презбитери или ђакони те имају беспријекоран живот, нека их бискуп Католичке Цркве у којој су крштени постави сваки у свој чин. Ако се покажу недостојнима, нека буду свргнути из чина.

Ђаконисе међу њима, будући да немају никакво постављење, ако приступе Католичкој Цркви и крсте се, нека буду прибројане међу свјетовњаке.

Павлијани су сљедбеници херезе Павла Самосатског, који је понижавајуће учио о Кристу, проповиједајући да је Он обичан човјек чији почетак није од Оца прије свих вјекова, него од Марије.

20. правило: У све недјеље и у дане Педесетнице недостојно је клечати, него нека се сви људи моле стојећи.

Тумачење: Не треба клечати у све недјеље и у све дане свете Педесетнице, то јест од Кристова Ускрснућа до Силаска Духа Светога. То су заповједили и други Свети Оци, као и Базилије Велики, који забранише клечање у тим данима.

Заповиједају да се молимо стојећи јер смо ускрсли с Кристом и дужни смо тражити оно што је горе. Уз то, ускрсни дан — света недјеља — слика је будућега вијека, дана једнога и осмога, како га и Мојсије у Књизи Постанка назива „дан један“, а не први дан. Тај један дан наговјешћује бесконачни вијек који ће доћи.

Тиме Црква своје вјернике потиче да се сјећају тога дана и приправљају за њега, те им заповиједа да се моле стојећи како би непрестано имали на уму небеско пребивалиште. Зато у те дане не клечимо, премда се то није свугдје чувало.

Ово правило свима заповиједа да то држе и чувају по закону.

Завршише у Господину правила светога Првог свеопћег сабора у Никеји.