6. Поглавље: СВЕТОГ МЈЕСНОГ САБОРА У АНКАРИ. 25 правила

6. Поглавље: СВЕТОГ МЈЕСНОГ САБОРА У АНКАРИ. 25 правила

Први од свих сабора био је у Антиохији Сиријској због Павла Самосатског, када је у Риму владао Аурелијан. Послије тога био је овај свети Сабор у Анкари — Анкара је метрополија галатијска. Овај свети сабор био је прије онога Сабора у Никеји, али због узвишености дјела Свеопћега сабора, постављен је послије њега, као други. Предстојници овога сабора били су Виталије, бискуп Антиохије Сиријске, Агриколај из Цезареје Кападокијске и свећени мученик Базилије, бискуп Амасијски.

У вријеме прогона многи кршћани нису могли издржати муке до краја и, покоривши се мучитељима, принијели су жртву идолима, а затим су се покајали и поновно приступили Светој Цркви на покајање. Упитан од Светих Отаца о томе како ваља примати оне који су се одрекли Криста, свети Сабор изложи правила о томе, као и о другим стварима које су овдје.

1. правило, које је и 2. правило: Презбитери и ђакони који су најприје принијели жртву идолима, а потом се истински и из срца обратили, нека имају заједницу само у мјесту и части. Светиња нека се никако не дотичу.

Тумачење: Презбитерима и ђаконима који су тијеком прогона били присиљени принијети жртву идолима, а потом се истински обратили Католичкој Цркви, кајући се због недјела које су учинили, треба допустити само сједење и част. Но недостојни су служити: приносити крух и чашу, давати народу ријеч поуке или чинити било што од свете службе.

3. правило: Онима који су били мучени и уистину присиљени, те су послије мучења узели идолску храну, нека се не забрањује заједништво. Ако су и свјетовњаци који су тако пострадали, ни у чему нису згријешили. Ако желе примити и рукоположење, нека га добију ако су у осталоме непорочни.

Тумачење: Они који су послије многих мука били присиљени примити идолску храну, тако што им је на силу стављана у уста, или нешто слично томе; или они који су примили тамјан који им је стављен у руке, па су били силом приморани испустити га на метални троножац у којем је био ужарени угљен; и који су непрестано исповиједали да су кршћани, а оно што се догодило с плачем признавали као кривицу, у сиромашној одјећи, тужна изгледа и скрушена живота — таквима се, као онима који немају гријеха, не забрањује опћење, него нека остану у својој части. Ако је ријеч о свјетовњацима и пожеле свећеничко постављење, ако им је пријашњи живот непорочан, нека им се само због споменутога не брани добивање такве части.

4. правило: Они који су вођени с радошћу ушли у идолску храм и ондје јели, шест година нека припадају.

Тумачење: Они који су били присиљавани принијети жртву идолима или вечерати у идолском храму, па су се затим покорили и весела лица ушли, одјевени у скупоцјену одјећу, те ондје јели вечеру или принијели жртву — такви нека једну годину буду с онима који слушају, затим три године нека припадају, и друге двије године нека стоје с вјернима и само молитвено заједничаре с њима. Послије тих шест година нека добију пунину и нека се причесте Божанским Тајнама.

5. правило: Они који су у одјећи жалости ушли и у сузама јели, три године нека припадају. Ако нису јели, двије године нека припадају. Бискуп, размотривши њихов ранији и каснији живот, јесу ли ревни или немарни, нека покаже или не покаже човјекољубље.

Тумачење: Они који су били присиљени ући у погански храм и ондје јести — ако су ушли у одјећи жалости и, док су јели, плакали са сузама — такви, као они који су очито били изложени присили и нису ни помишљали да то чине својом вољом, будући да су своје удове дали на одсијецање извршавањем безаконе воље оних који су их присиљавали, три године нека само припадају. Потом, осим причешћивања Светим Тајнама, нека буду примљени да стоје с вјернима.

Ако су само ушли у идолски храм, али нису јели жртвовано идолима, двије године нека буду с онима који припадају, једну годину нека стоје с вјернима молећи се, и послије те три године нека се у потпуности приме, то јест нека се причесте Божанским Тајнама.

Бискуп има овласт да им, ако на њима види ревност или немар, према томе одреди: да им се вријеме покајања човјекољубиво скрати или чак продуљи. Нека испита и какав им је био пријашњи живот, па нека на темељу оба стања — посљедњега и претходнога — или смањи или продуљи епитимију, то јест забрану.

6. правило: Човјек који се уплашио саме пријетње и принио жртву идолима, а затим се покајао, пет година нека припада.

Тумачење: Онај који није претрпио никакве муке, него се уплашио саме пријетње и принио жртву идолима, те је неко вријеме био у прелести, нека једну годину буде с онима који слушају, три године с онима који припадају, двије године нека буде с вјернима и само молитвено заједничари, па по испуњењу свих шест година нека буде примљен у пунини и удостојен Божанскога Причешћа.

7. правило: Ако је нетко, имајући своју храну, јео с безбожнима на њихов благдан, двије године нека припада.

Тумачење: Ако се догоди да је нетко тијеком поганских благдана, који се одржавају на за то одређеним мјестима, ондје пролазио и свој крух јео с њима, нека само двије године припада. Треба ли се од тада само у молитви придружити вјернима или се причестити Божанским Тајнама, нека пресуди бискуп, испитавши како је тај покајник иначе живио.

8. правило: Тко је два или три пута принио жртву идолима, седам година нека припада.

Тумачење: Онај који није само једном, него је два или три пута принио жртву идолима, будући присиљен, такав нека четири године припада, двије године нека стоји с вјернима без причешћивања и нека само у молитви заједничари, а по истеку седме године нека се потпуно прими, то јест нека се причести Божанским Тијелом и Крвљу.

9. правило: Тко не само да је својом вољом принио жртву, него је и друге присиљавао да исто учине, десет година нека припада.

Тумачење: Ако је нетко својевољно принио жртву идолима и самога себе погубио, а потом и друге присилио и гурнуо у погибељ, ако се обрати, три године нека буде с онима који слушају, шест година нека буде с онима који припадају, једну годину нека стоји с вјернима и само молитвено заједничари с њима чак до краја Божанске службе. И тако проживјевши десет година, нека буде потпуно примљен и нека се удостоји Божанских светиња. Ако је испитан његов остали живот, не треба га лишити Божанскога Причешћа.

10. правило: Тко жели бити постављен за ђакона, и ако пред бискупом каже: „Не могу подносити да се не оженим”, такав нека након вјенчања буде ђакон. Ако пак прешути, па се касније ожени, нека буде свргнут.

Тумачење: Ово правило заповиједа да, ако ђакон прије постављења буде упитан од бискупа и посвједочи о себи пред окупљенима: „Не могу дјевичански живјети, него желим ступити у брачну заједницу”, нека му се то не брани; и након постављења, када уђе у брак, нека остане у тој служби и части. Ако, међутим, на упит за вријеме постављења прешути и буде примљен као онај који ће остати у дјевичанству, а затим се законитим браком сједини са женом, нека се из ђаконства свргне.

Ипак, овоме се правилу противи 6. правило Шестога свеопћег сабора, који је био у Трулској палачи, јер оно никако не допушта да онај који се није раније оженио, након постављења у ступањ подђакона, ђакона или презбитера, ступи у брачни суживот, него заповиједа да се свргну они који се усуде то учинити. То се правило држи, а ово се одбацује.

11. правило: Ако дјевојку која је заручена отме други, нека се врати првоме.

Тумачење: Ово правило за дјевојку која је заручена мушкарцу, а потом ју отме други, заповиједа да се она врати првом заручнику, чак и ако ју је отмичар оскврнуо. Педесет осма глава 60. Царске књиге великим казнама кажњава онога који је отео дјевојку, као и оне који су му у отмици помагали и оне који су га макар мало на то потицали. Не допушта се да отмичар с њом ступи у брак ни ако то жели отета дјевојка, ни ако то желе њезини родитељи; ако пак њезини родитељи пристану да се то учини, бивају прогнани у заточење.

12. правило: Тко је принио жртву идолима прије него што је крштен, није крив послије крштења.

Тумачење: Будући да свето крштење својом снагом испире сваку грешну нечистоћу, ако је нетко принио жртву идолима прије крштења, послије крштења није крив и нека ступи у свећенички чин ако се његов каснији живот покаже непорочним.

13. правило: Сеоски бискуп не може постављати без допуштења градског бискупа.

Тумачење: Ово правило потпуно забрањује сеоским бискупима да икога постављају без допуштења бискупа који је у граду. Десето правило Сабора у Антиохији заповиједа им да постављају само читаче, подђаконе и заклињаче, а презбитере и ђаконе не смију постављати осим с допуштењем бискупа који је у граду и под којим се та област налази. И Базилије Велики, нашавши да су неки без испитивања од стране сеоских бискупа узети за црквене служитеље, те да су многи презбитери и ђакони постављени по заповиједи тих истих, надаље не допушта да сеоски бискупи икога без његове сугласности примају у црквену службу, него да сеоски бискупи испитају достојне и прихвате их; али их не треба прикључити клеру, то јест поставити, док њега не извијесте о њима.

14. правило: Свећеник који избјегава јести месо нека га само окуси и нека остане при томе. Ако не жели јести ни поврће кухано с месом, нека престане са службом.

Тумачење: Ако презбитер или ђакон не једе месо, нека га само окуси, па ако хоће, нека га опет не једе. Ако се не покори и не једе ни поврће кухано с месом, нека буде свргнут, јер одбацује Божје створење и клевеће га. О овоме потражи у 51. правилу Светих апостола.

15. правило: Ако презбитери продају нешто црквено, нека то буде неважеће и нека буде по суду бискупа, то јест по његовој вољи.

Тумачење: По смрти бискупа нека клерици те Цркве чувају црквено имање цијело и неповријеђено. Ако нема клерика, нека га чува метрополит, како би све цијело и неоштећено предао бискупу који ће бити постављен у тој Цркви. Ни метрополит ни клерици нека ништа од такве имовине не узимају. Ако је Црква остала без бискупа, нека не буде дуго без бискупа, него нека се у року од три мјесеца у њој постави бискуп, осим ако нека неизбјежна нужда не продуљи вријеме. Ако у времену у којем Црква бива без бискупа нешто од црквене имовине буде продано од стране клерика, нека то буде неважеће и нека буде у власти бискупа: ако он жели, нека раскине продају и узме црквену посуду или друго што је продано; или нека потврди продају и прими цијену. О овоме потражи у 25. правилу Сабора у Калцедону и 35. правилу Шестог свеопћег сабора у Трулској палачи.

16. правило: Они који су с неразумним животињама починили блуд прије навршене двадесете године, петнаест година нека припадају. Ако је старији од тог узраста и има жену, а падне у то, двадесет и пет година нека припада. Ако има жену и педесет година, нека припада све до исхода своје душе.

Тумачење: Осамдесет прва глава, тридесет седме гране, 60. Царске књиге закона заповиједа да они који чине блуд с неразумним животињама, то јест са сваком четвероножном стоком, или с мушким сполом, буду кажњени одсијецањем дјетородног уда. Због тога и ово правило заповиједа: ако су то чинили млађи од двадесет година, нека петнаест година припадају, а других пет година нека стоје с вјернима и заједничаре само у молитви, а потом нека се причесте Светим Тајнама. Они који су старији од споменутог узраста и падну у такву страст, а имају своју жену, нека двадесет и пет година припадају и других пет година стоје с вјернима и молитвено заједничаре, а послије тога нека се причесте Божанским Светињама. Они који су старији од педесет година и имају жену, а падну у споменуту страст, заповиједа се да све преостало вријеме живота припадају и да се пред исход душе удостоје благог испраћаја, то јест да се причесте Тијелом и Крвљу Кристовом.

17. правило: Губавац, или онај који је сам огубавио, нека се моли с онима који се колебају.

Тумачење: Будући да су губавци у Мојсијеву Закону означени као нечисти, зато и ово правило онога који се оскврнуо с неразумним назива нечистим и губавим. Оно заповиједа да они који су са женама протуприродно, или с мушким сполом, или с неразумним животињама чинили гнусобу, те огубавили себе и друге, то јест пренијели губу другима и научили их својој нечистоћи — зато се говори “губавац” и “онај који огубављује”, као препуњен смрадом гријеха — све вријеме свога живота моле с онима који се колебају. По великом Дионисију ријеч је о онима које држи нечисти дух и којима није допуштено молити се с вјернима, него имају издвојено мјесто и ондје се моле. О овоме тражи 62. и 63. правило Базилија Великог, и наћи ћеш за такво срамотно дјело мање епитимије, то јест забране.

18. правило: Бискуп који је постављен, ако не буде прихваћен од становника мјеста у које је постављен, па почне досађивати другим бискупијама, нека буде искључен. Ако жели бити придружен презбитерима, нека буде. Ако досађује и тамошњем бискупу, нека буде свргнут из презбитерске части.

Тумачење: Ако је неки бискуп постављен, а не буде примљен од људи онога града који му је повјерен на старање, па почне насртати на друге бискупије и стварати метеж тамошњим бискупима, нека буде искључен. Ако жели бити прибројен међу презбитере, сједити с њима и имати част коју они имају, нека буде с њима. Ако против тамошњег бискупа ствара метеж и преотима нека бискупска овлаштења, нека буде лишен презбитерства и искључен из Цркве.

19. правило: Тко обећа да ће живјети у дјевичанству па одбаци обећање, четири године нека буде искључен. Дјевице које долазе некима као браћи нека им не долазе.

Тумачење: Ово правило налази се у опширним правилима и говори о онима који обећавају да ће живјети у дјевичанству, а потом дјевичанство одбаце. Заповиједа да испуне забрану за оне који ступају у други брак. Забрана за двобрачника, као што заповиједа 4. правило светог Базилија Великог, јест да једну годину буде искључен, иако неки Оци такве искључују на двије године. Сам Базилије у свом 19. правилу каже: За завјете мушкараца о дјевичанству не знам, осим што су се неки прибројили монашком чину. Ипак, мислим да и те мушкарце који обећавају дјевичанство треба испитати и њихово исповиједање јавно примити, тако да ако одбаце своје обећање и предају се тјелесном и сладострасном животу, на њих треба наложити епитимију за блуд.

Скративши правило које је садржано у опширној заповиједи, наглашава се да се они који одбацују дјевичанство преведу у искључење и да се на њих наложи епитимија за двобрачнике, то јест забрана Базилија Великог коју он на такве налаже, односно наводи забрану заповјеђену за блуднике. Будући да је за њих забрана седам година: двије године да буду с онима који плачу, двије с онима који слушају Божанско Писмо, сљедеће двије с онима који припадају, и једну годину нека стоје с вјернима и заједничаре с њима само у молитви. На почетку осме године примају се да се причесте Божанским Тајнама, као што заповиједа и 59. правило Базилија Великог.

Неки блудницима који подлијежу забрани дају забрану од четири године: прву годину плачу стојећи изван црквеног предворја, другу годину примају се међу оне који слушају Божанско Писмо изван царских врата црквених, трећу годину у покајању прибројени су онима који припадају, што значи да стоје унутар цркве са стражње стране амбона, а четврту годину стоје с вјернима и с њима су само у заједници молитве, али не и Причешћа. Почетком пете године нека добију благу заједницу, то јест нека се причесте.

Онај који има жену по рјешењу, то јест оскврнуше се прије брачног сједињења, или ју је насилно оскврнуо па се затим њоме оженио, нека чине као што заповиједа 22. правило тога светог сабора. Према ономе што је прихватљиво и том правилу, ово је правило скраћено мањом епитимијом, то јест забраном за блудника, односно предлаже четири године. Ово правило, без икакве изнимке, такођер забрањује и дјевицама које су Господину обећале дјевичанство да с мушкарцима пребивају у истом дому под изговором братства.

20. правило: Прељубник и прељубница нека се на седам година искључе.

Тумачење: Прељубница је она која, имајући свога мужа, лијеже с другим; а прељубник је онај који, имајући своју жену, лијеже с другом. О таквима и 87. правило Шестог свеопћег сабора у Трулској палачи заповиједа и налаже на њих забрану од седам година, као што и ово правило заповиједа: једну годину да плачу, двије године да слушају Божанско Писмо, три године да припадају, а седму годину да стоје с вјернима. И по истеку седам година нека се удостоје Причешћа ако су у сузама принијели покајање.

Педесет осмо правило Базилија Великог даје прељубницима забрану од петнаест година: четири године да плачу, пет година да слушају, опет четири године да припадају и двије године да стоје с вјернима, а потом бивају удостојени опћења.

21. правило: Блуднице које узимају смртоносно биље нека се десет година кају.

Тумачење: Блуднице или неке друге жене које бесрамночине блуд, па желећи се сакрити од људи узимају од неких дјетоубилачко биље како би, испивши га, умориле дијете у себи, нека такве приме забрану од десет година. Двије године нека стоје изван цркве с онима који плачу; три године нека буду вани крај царских врата и стојећи слушају Свето Писмо; преостале четири године нека буду унутар цркве и стоје са стражње стране амбона, а када ђакон каже: “Ви који сте оглашени, изађите…”, нека излазе из храма. Једну пак годину нека стоје с вјернима и с њима буду у заједници молитве без Причешћа. И тако, прошавши ове ступњеве, нека се удостоје пунине, то јест нека буду причешћене.

22. правило: Тко хотимично почини убојство, нека се причести на крају живота.

Тумачење: Тко својом вољом убије човјека, нека се каје све вријеме свога живота. На крају живота, то јест при исходу душе из тијела, нека се удостоји испуњења, то јест нека се причести Божанским Тајнама.

23. правило: Тко нехотице почини убојство, нека се пет година каје.

Тумачење: Ако нетко нехотице почини убојство, таквому убојици ово правило заповиједа да пет година буде под епитимијом. Педесет седмо правило светог Базилија заповиједа да такав двије године плаче, три године буде с онима који слушају, четири године међу онима који припадају и једну годину стоји с вјернима, како би послије десет година примио окончање казне и удостојио се заједништва.

24. правило: Они који вјерују у врачање и такве уводе у свој дом да ондје чарају или ради очишћења, нека се пет година кају.

Тумачење: Ако се нетко предаје чаробњаку, врачу, онима који праве амајлије или другима сличнима, и позива их у свој дом да му открију и кажу оно што знају о њему, или о враџбинама које су на њему, желећи да му их ставе или скину, као они који зло злом лијече, нека три године буде међу онима који припадају и двије године нека стоји с вјернима, заједничарећи само у молитви. Послије пет година нека се причести Светим Тајнама. Шездесет прво правило Шестог сабора у Трулској палачи налаже да се такви шест година не примају у заједништво, то јест не причешћују.

25. правило: Ако је нетко, заручивши дјевојку, оскврнуо њезину сестру и она затрудни, а он затим узме заручницу, па се прва објеси, они који су за то знали нека се десет година кају.

Тумачење: Ако је нетко заручио дјевојку и, док још није ступио у брак с њом, оскврнуо њезину сестру па је она затрудњела, а он се потом оженио својом заручницом; ако се догоди да прва, смућена жалошћу, одузме себи живот, онда се и они који су знали што се збило, па су је могли избавити од самоубојства, а нису је избавили, кажњавају као кривци за убојство и примају епитимију на десет година. Након тог времена, пошто прођу кроз ступњеве покајања које смо већ више пута споменули и буду придружени вјернима у стајању и молитви, потом се удостојавају Божанског Причешћа.

У Кристу се довршише правила светог мјесног сабора у Анкари.