64. Поглавље: ИЗ ПАТРИЈАРШКОГ МОЛИТВЕНИКА. КАКО ТРЕБА ПРИМИТИ ОНЕ КОЈИ ИЗ ХЕРЕЗЕ ПРИСТУПАЈУ СВЕТОЈ КАТОЛИЧКОЈ И АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ

64. Поглавље: ИЗ ПАТРИЈАРШКОГ МОЛИТВЕНИКА. КАКО ТРЕБА ПРИМИТИ ОНЕ КОЈИ ИЗ ХЕРЕЗЕ ПРИСТУПАЈУ СВЕТОЈ КАТОЛИЧКОЈ И АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ

Аријанце и македонијанце, тј. духоборце, и саватијанце, и новацијанце, који се називају и чистима, и четрнаестнике, тј. сриједнике, и аполинаријевце примамо помазујући их светим миром, након што написмено прокуну своју херезу и све остале херезе које не научавају онако како научава Света Божја, Католичка и Апостолска Црква.

Најприје, када желе бити приведени правој вјери, требају постити десет или петнаест дана и не пропуштати вечерње, јутарње и подневне молитве, учећи се псалмима као и оглашени, и тада нека се удостоје правовјерне вјере.

Свећеник поставља свакога од њих пред свету крстионицу говорећи му овако:

„Реци: Нека буде проклет тај херетик и његове заповиједи и они којима је по вољи и који мудрују по његову. Одричем их се и свакога херетичког наука, и вјерујем у Свету и истобитну Тројицу према излагању Светих Отаца који утврдише ријеч истине.“

Онај који приступа одговара на свако питање.

Даље га свећеник пита три пута: „Вјерујеш ли у Свету и истобитну Тројицу?“ Он одговара: „Вјерујем.“

И пригнувши главу онога који приступа, свећеник се моли говорећи:

„Боже, Спаситељу наш, који желиш да се сви људи спасе и дођу до спознаје истине, прими и слугу Твога име, који се једва пробудио од лажи и жели приступити спознаји истине. Ти си рекао: ‘И друге овце имам које нису од овога тора и њих ми ваља привести, и чут ће глас мој и бит ће једно стадо и један пастир.’ Напасај и њега на славу свога истинитога познања, према излагању твојих светих и славних Апостола, и удостоји га печата Божанскога мира и Причести часнога Тијела Твога и Крви, и покажи га савршеним слугом својим. Нека се и он придружи стаду Твоме, на славу и хвалу величанства Твога, јер је Твоје краљевство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и вазда.“

И помазује га светим миром као и новопросвијећене, чинећи на њему исто придружење, тј.: „Печат дара Духа Светога.“

Послије тога свећеник се опет моли:

„Боже, Боже наш, који си удостојао савршеним показати слугу Твога име, који је у Теби ради правовјерне вјере и печата Светога мира Твога! Ти, Владару свих, који су у Теби, истиниту вјеру у њему сачувај, узрасти га у правди и у свим даровима који су у Теби.“

Потом се придружује заједници и прима заповијед да тих седам дана не једе меса нити умива лице, него нека као новокрштени пребива, и нека се осмога дана умије.

Несторијанцима и еутихијанцима припада написмено проклињати своју херезу: Несторија, Еутиха, Диоскора, оне који мудрују по њихову науку и све раније проклете херезе, и онда их придружити светој заједници.

Еуномијанце, који се крсте само једним урањањем, и монтанисте, зване фригима, и манихејце, и сабелијанце, који научавају сионочинство и чине друга зла, као и све такве херезе, тј. оне од њих који се желе обратити истини, примамо као Хелене.

КАКО ПРИЛИЧИ НАПИСМЕНО ПРОКЛИЊАТИ СВОЈУ ХЕРЕЗУ ОНИМА КОЈИ ОД МАНИХЕЈА ПРИСТУПАЈУ, СВЕТОЈ БОЖЈОЈ, КАТОЛИЧКОЈ И АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ

„Нека буде проклет Мамант, који је Манихеј, Кумврик са својим заповиједима и са свиме што је изложио и написао, и са свима који су му послушни; и, као што раније рекох, са свиме што је од њега изложено у пет књига које је назвао Живо Еванђеље, а које мртвима чини, и Ризница живота, која је ризница смрти. Трећа је Књига тајни, коју су они отели ради кварења Закона и Пророка, и Чудесна дјела, и такозваних Седам Агапијевих бесједа.

Проклињем и самога Агапија и све њихове књиге и сваку молитву коју они говоре, а нарочито бајање.

Кунем и проклињем Зорада, и Водана, и Скитана, који су раније били манихејци; и још проклињем Сисинија, насљедника тога Маманта, и Адана, који се назива и Адимант, а којега је безбожни Мамант слао у разне земље.

С овима, и са свима који су претходно наведени, кунем и проклињем и Јерака, и Раклида, и Афтонија, и учитеље и животописце тога безаконог и нечистог Маманта, и Тому, и Зару, и Гавријамија.

И још проклињем и Марциона, и Валентина, и Василида, и свакога човјека који се дрзне на иједан начин хулити и говорити против Старога и Новога Завјета.

И још проклињем оне који не прихваћају Мојсија и пророке и све што су они створили, тј. написали.

И још проклињем оне који се клањају сунцу, и мјесецу, и свим звијездама као боговима.

Проклињем свакога човјека који говори да постоје два нерођена, међусобно супротстављена начела: једно је, дакле, начело зло, а друго добро.

Проклињем и оне који говоре да је тијело створено од злога начела, или да је по нарави зло, и проклињем свакога човјека који не исповиједа да су небо, земља, мора и све што је у њима створење Јединога Бога.

С овима проклињем и оне који нијечу да смо слични првоме човјеку, тј. Адаму, којега је Бог створио од земље.

С овима проклињем и оне који баснослове о стварима, о тами, о такозваном Саклу, и о Невроду, и о различитим небесима и вијековима.

Исповиједам једнога и истога Бога Старога и Новога Завјета, и знам за оне који су засјали у Староме или Новоме Завјету, похваљене као светитељи и пријатељи Божји, и за рођење великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Криста, и за спасоносна страдања, и за ускрснуће од мртвих, које није измишљотина нити се догодило у машти, него се уистину догодило, будући да је Крист истобитан и Оцу и нама.“

ЧИН КОЈИ СЕ ВРШИ НАД ОНИМА КОЈИ СЕ ОБРАЧАЈУ ОД САРАЦЕНА НАШОЈ ЧИСТОЈ И ИСТИНИТОЈ ВЈЕРИ

Онај који приступа правовјерној вјери треба најприје постити два тједна и учити из Светога Еванђеља молитву коју нам је предао Господин наш Исус Крист, тј. Оче наш, и свети Симбол вјере, тј. Вјерујем у једнога Бога...

Након тога свећеник, обукавши се у свећеничке одјеће, у назочности других вјерних људи, позива овога и поставља га пред свету крстионицу, непокривене главе, и каже му: „Реци.“

И он, рекавши своје име, говори:

„Данас од Сарацена приступам кршћанској вјери, без икакве нужде или невоље, ни због сласти ни због лицемјерства, него од све душе и чиста и искрена срца љубећи Криста и његову вјеру. Одричем се све сараценске вјере и проклињем Мухамеда, који се назива и Махмет, којега Сарацени поштују као апостола Божјега и пророка.“

И савјетује га и говори му те ријечи или он сам, или преко тумача ако тај не разумије језик, или преко крштених кумова ако је дијете.

И опет му свећеник говори оно што слиједи, и тако бива одговор на исти начин, а све се завршава клетвом.

Људи говоре: „Господине, смилуј се“, а бискуп молитву и све по реду, као што је раније написано.

Након „Амен“ чини над њим знак крижа и отпушта, а другога дана прибраја га оглашенима, и потом слиједи остало.

ОВДЈЕ ЈЕ ПРОКЛИЊАЊЕ САРАЦЕНА

Он, рекавши своје име, данас од Сарацена приступа кршћанској вјери, не због неке нужде, нити невоље, лажне намјере или лицемјерја, него од све душе и чистога и искренога срца, љубећи Криста и његову вјеру:

„Одричем се сараценске вјере и проклињем Мухамеда, који се назива и Махмет, а којега Сарацени поштују као Божјега апостола и пророка.

Проклињем Алију, Мухамедова зета по кћери, и Абу Бикерта, и Википера, и Омера, и Талхана, и Абу Бекра, и Садикина, и Муавију, и Зубејра, и Абу Рахмана, и Заида, и Изита, и Саита, и Усмана, и све остале тајнике и помоћнике Мухамедове.

Проклињем Хатиџу, и Ајшу, и Зејнебу, и Уму Селму, најугледније и најчистије међу Мухамедовим женама, и Фатиму, његову кћер.

Проклињем такозвани Куран, који је све оно што је Мухамед написао, који лаже говорећи како је донесен од арканђела Габријела, и сва његова учења и поуке, и тајна казивања, и тајне, и предаје, и хуле.

Проклињем Мухамедов рај, у којему ће, како говори, бити четири ријеке: једна чисте воде која се не мути, друга млијека које не мијења своју слаткоћу, трећа слаткога вина, а четврта цијеђенога меда. И бит ће дан који ће трајати педесет тисућа година.

Сарацени ће у рају живјети са својим женама тјелесно и нечисто, у сјени некога дрвећа које се зове Сидри и Талех; јест ће меса од птица које пожеле и свакојако воће, и пит ће чисту воду из извора и из Зинге, вјернога потока који се зове Салсавил. Вино ће захваћати из извора који се зове Стеним.

Висина мушкараца и жена досезат ће до небеса, а срамни удови четрдесет лаката, и они ће се незаситно сједињавати пред Богом, будући да Бог рече: ‘Не срамите се.’

Проклињем и анђеле које је Мухамед именовао: Арота, Варота, Тзафа и Марува, за које празнослови да су од часних Божјих анђела.

С њима проклињем и пророке и апостоле о којима он баснослови, а то су: Худ, Залет, Салех, Соаип, Једрис, Дуалипил и Локман.

Проклињем сва Мухамедова свједочанства, за која се мисли да их је преводио из Старога Завјета, кварећи га и хулећи, и износећи тисућу лажи о Нои и Абрахаму, Изаку и Јакову, Јосипу и Јобу, Мојсију и Арону, Давиду и Саломону, Илији и Јони те Захарији, оцу Ивана Претече.

Још проклињем и оне који попут погана и незналица изводе родословља о другим Божјим створењима и о сунцу и мјесецу говоре оно што никако не може бити.

Проклињем и тајно сараценско учење и Мухамедово обећање које каже да ће он имати кључеве раја и да ће унутра увести седамдесет тисућа праведних Сарацена.

Грешницима ће судити Бог и имат ће око врата причвршћене листове, па ће тако и они ући у рај и зват ће се Мухамедовим помилованима.

Проклињем закон који је установио Мухамед о браку и разводу брака, о очишћењу жена које су починиле прељуб, о броју жена и прилежница, и све остале нечисте заповиједи о томе.

Проклињем Мухамедово хуљење које каже да Бог кога хоће обмањује, а кога хоће усмјерава према добру, и још да, када Бог не би хтио, не би било ратова међу људима, него да Он сам чини што хоће, те да је Он узрок свакога добра и зла и да држи судбину и удио свих.

Проклињем Мухамедове празне ријечи да је Господин наш Исус Крист рођен без сјемена од Марије, сестре Мојсијеве и Аронове, од ријечи Божје и духа.

И још да је као млад правио птице од блата и, дахнувши на њих, давао им живот, те лијечио слијепе и подизао мртве, и да је, на молбу Апостола, затражио од Бога, а Он му спустио с неба стол да их нахрани.

И да није истински био распет нити умро као човјек, него да је само привидно од Жидова то претрпио.

И када је био упитан од Бога је ли се у свијету називао Богом, он се одрекао говорећи: ‘Будући да Ти све знаш, знаш да себе нисам назвао Богом нити твојим сином. Твој сам слуга и не срамим се тако се називати.’

Проклињем Мухамедово учење које говори да Крист није Син Божји, него апостол и пророк, будући да је Бог рекао да нема судруга и да ће се сви који Криста називају судругом мучити у Долини огњеној.“

Проклињем и Мухамедово баснословље које говори да ће бити Божји молитвени дом од Абрахама и Јишмаела на мјесту званом Вакха, које се назива и Мека, што значи мјесто страхопоштовања, а заповјеђено је да људи, молећи се, окрећу своја лица према тој страни, гдје год се налазили.

Проклињем и сам тај молитвени дом на мјесту које се зове Мека, у којему, како кажу, лежи велики камен који има лик Афродитин. Он се поштује јер се на њему Абрахам сјединио с Хагаром, или је на њему привезао деву када је хтио принијети Изака на жртву. Онима који тамо долазе на молитву заповјеђено је да једну своју руку ставе на камен, а другом покрију своје ухо, и да се тако дуго врте укруг, све док не падну, помрачени вртоглавицом.

Проклињем и саму ту Меку, и све што је ондје установљено, и седам каменова које су ондје Сарацени поставили против кршћана, и сваку њихову молитву, службу и обичај.

Проклињем и Мухамедово учење о деви коју назива Божјом свећеницом, а коју су убили људи који су ондје живјели, због чега им је Бог постао непријатељ.

Проклињем и оне који се клањају јутарњој звијезди, која је Даница и Афродита, а која се арапским језиком зове Хавар, што значи велика.

Проклињем све Мухамедове заповиједи у којима се руга кршћанима, називајући их отпадницима, судрузима и многобошцима, и потиче Сарацене да их мрзе, а клање и рат против кршћана назива Божјим путем, док Сарацене који погину у таквом рату назива синовима Божјим и достојнима Раја.

Проклињем прљаве и нечисте Мухамедове заповиједи о молитвама, међу којима је и она да, ако се не нађе довољно воде, узму ситну земљу и њоме оперу лице и руке.

Проклињем Мухамедово учење о стварању човјека, које говори да је човјек саздан од праха и капи, од пијавице и смјесе, те да су се, када је био саздан, по Божјој заповиједи сви анђели поклонили пред њим, а једино се Сотона није хтио поклонити.

И изнад свега овога проклињем Мухамедова бога, за којега говори да је он један Бог, уточиште, који није родио нити је рођен и којему нитко није раван.

Све наведено, и самога Мухамеда и његова измишљена бога, проклињем и одричем их се, и обећавам се истинитом и једином Кристу Богу, и вјерујем у Оца и Сина и Светога Духа, у једну и истобитну Свету и нераздјељиву Тројицу.

Исповиједам наум Божјег спасења у тијелу и долазак међу људе једнога из Тројице, јединорођенога Сина Божјега и Ријечи, рођенога од Оца прије свих вјекова, кроз којега све постаде, и који је уистину постао прави човјек, не одступајући од свога Божанства.

Исти је Он истинити Бог и истинити човјек, несмијешано, непромјењиво и неизмјењиво, у једној особи и у двије нарави; Он је драговољно пострадао и био распет тијелом, при чему је Божанство није страдало, и био је покопан, и трећи је дан ускрснуо, и узашао на небо, и доћи ће у слави судити живима и мртвима.

И у ону која га је тјелесно родила, свету Дјевицу Марију, која је и након рођења остала Дјевица, уистину праву Богородицу, такођер вјерујем и исповиједам да је она, по милости, владарица свега створења; клањам јој се и поштујем је.

И од кршћана тајно посвећени крух и вино, којима се при божанским службама причешћују, познајем, исповиједам и вјерујем да су то уистину Тијело и Крв Господина Исуса Криста, које Он божанском силом претвара, мисаоно и невидљиво, изнад свакога наравног ума, на начин познат једино Њему.

Тако и ја обећавам да ћу се причешћивати уистину присутним Тијелом и Крвљу Његовом, на посвећење душе и тијела, на живот вјечни и насљедство Краљевства Небескога, које примају они који се причешћују са савршеном вјером.

И свето Кристово крштење молим примити чистом и искреном душом и срцем и истинском вјером, и изјављујем да се њиме уистину остварује обилно очишћење и препород душе и тијела.

И часни криж истинитога Криста, Бога нашега, који од тада више није оруђе пропадљивости нити проклетства, него ослобођења и живота вјечнога, и знамен побједе над смрћу и ђавлом.

Такођер прихваћам, поштујем и цјеливам часне иконе Онога који се у тијелу јавио људима, Бога Ријечи, и оне која га је неизрециво родила, чисте Дјевице и Богомајке, и боговидаца анђела и свих светих, као слике њихових праузора.

И те свете анђеле који су угодили Богу, као и његове вјерне слуге и угоднике, поштујем и славим из части према Њему.

И тако, од све душе и срца, и из истините слободне воље, приступам кршћанској вјери.

Ако сам ово рекао лицемјерно и лажно, а не с вјером цијеле душе и срца које љуби Криста, нека будем заклет и проклет, и нека моја душа буде са Сотоном и демонима.“

МИХАЕЛА СИНЂЕЛА ЈЕРУЗАЛЕМСКОГ ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОВЈЕРНЕ ВЈЕРЕ

„Вјерујем у једнога Бога, Оца нерођенога; и у једнога Сина рођенога, и у једнога Духа Светога који исходи; у три несхватљиве Хипостазе, раздијељене бројем и хипостатским својствима, а не Божанством. Раздјељују се, а не бивају раздијељене, и сједињују се несмијешано.

Отац је самохипостазни Отац, који увијек пребива у Очинству. Нерођен, беспочетан, почетак и узрок свега. Једино се нерођеношћу разликује од Сина и Духа, и тиме што је Отац. Од Њега се рађа Син прије свих вјекова, а Дух Свети исходи безвремено и бестјелесно.

Сједињени су Отац, сједињени Син, сједињени Дух.

Син је самохипостазни Син, истобитан и субеспочетан Оцу Родитељу. Рођењем се једино разликује од Оца и Духа.

Дух је самохипостазни Дух Свети, истобитан Оцу и Сину и сувјечан, дакле имајући све Очево и Синово осим нерођености и рођења, ни по чему се не разликујући осим по исхођењу.

Заједничко је Тројици Божанство и својства божанске нарави; особно свакоме припада: Оцу очинство, Сину синовство, Светому Духу исхођење.

Нити се Отац претвара у Сина или у Духа, нити Дух у Сина или у Оца. Размишљамо о непромјењивим својствима истинитога Бога.

Од Тројице се сваки појединачно познаје и назива. Бог савршен јест Отац, Бог савршен јест Син, Бог савршен јест Дух Свети, али нису три бога — један је Бог, јер је једно Божанство у три Особе, сувјечнима, која нису раздијељена ни по нарави ни по мјесту. Јер гдје је Отац, ондје су и Син и Дух; и гдје је Син, ондје су Отац и Дух; и гдје је Дух, ондје су Отац и Син. И, једноставно говорећи, Тројици се клањамо у Јединству, а Јединству у Тројици.

И Јединству трохипостазном, и Тројици истобитној, једнаке силе, једнаке части и сувјечној.

Исповиједамо једно Божанство Свете Тројице, једну нарав, једну бит, једну силу, једну власт, једно господство, једно Краљевство.

Само Њу сматрамо нерођеном, вјечном, беспочетном, нествореном, невидљивом, неописивом, непојмљивом, безграничном, неизмјењивом, непромјењивом, бесмртном, неоскврњивом, непострадалом, која све ствара и све садржи: небеса и земљу и море, и све што је у њима видљиво и невидљиво, која је све из небића привела у постојање.

Вјерујем да не постоји никаква зла бит, ни краљевство, нити да је оно беспочетно, нити да је само од себе настало, нити да га је Бог створио. Али зло је наше дјело и дјело лукавога, које је због наше немарности дошло на нас, а не од Створитеља.

Човјек је био створен на слику Бога који га је створио, тј. као онај који има власт над собом, који својом вољом бира бољу или гору промјену и према томе својевољно приступа.

Зависти и пријеваром ђавловом био је обманут и својевољно је отишао у пријеступ Божје заповиједи која му је била дана, те је истога часа био прогнан из пребогате славе и пребивања у Рају. Подвргнуо се смрти и распадљивости и постао слуга отпаднику.

Али Бог Ријеч није презрео њега који је био мучен. Због великога човјекољубља, по доброј вољи Оца и Духа, хтио је спасити своје створење.

Не одвојивши се од Очевих њедара, сишао је и смјестио себе као Божје сјеме у чисту дјевичанску утробу, и примио тијело, не претходно створено, него му је удахнуо разумну и умну душу.

Бог, утјеловљен, прошао је кроз рођење неизрециво и сачувао нетакнутим дјевичанство оне која га је родила. Не претрпјевши ни смијешање нарави, ни стапање, ни промјену, остао је оно што је био и постао оно што није био, примивши, уистину примивши, обличје слуге, а не привидно.

По свему осим по гријеху постао нам је сличан.

За Њега, који је вјечан, знам да је у кратком времену и створен и нестворен, и страдалан и нестрадалан, и смртан и бесмртан — Њега, Бога и човјека, не другога или некога другога, него једнога те истога прије утјеловљења и након утјеловљења; једну сложену Хипостазу у двије савршене нарави, и с двјема наравним вољама и дјеловањима, сједињенима међусобно у Хипостази, неизмијењенима и несмијешанима, познатога као Онога који својевољно хоће и дјелује као човјек оно што је људско.

Не подвргава се захтјевима нарави: својевољно се родио, својевољно гладовао, својевољно био жедан, својевољно се трудио, својевољно је умро, уистину, а не привидно.

Примивши све природне и непорочне страсти човјештва, безгрјешни је био распет и окусио смрт, те ускрснуо својим властитим тијелом, не искусивши распадљивост.

Људску је бит учинио нераспадљивом и ускрснуо је с њом у бесмртност, те је, узнијевши је са Собом на небеса, поставио с десне стране Оца.

Поновно ће доћи у слави судити живима и мртвима, на исти начин на који је узашао, јављајући се са својим Тијелом онима који су га проболи, и узвратит ће им према њиховим дјелима.

Ускрснут ће мртви и устати они који су у гробовима; они који су чинили добро у правовјерној вјери отићи ће у живот вјечни, а они који су чинили зло и одрекли се вјере отићи ће у муку вјечну.

С овим исповиједам једно крштење водом и Духом, које препорађа и чисти од тјелесне и духовне нечистоће.

Приступајући Пречистим Тајнама, вјерујем да су оне уистину Тијело и Крв Бога Ријечи, који је за нас распет, а који их даје вјернима за храну и пиће, на отпуштење гријеха.

И прихваћам све црквене писане предаје.

Цјеливам и клањам се пречистој слици човјечјега тијела Бога Ријечи, помазаној Божанством и посталој непромјењивом, тако да, помазани вјером, сматрамо да гледамо самога Бога Ријеч, који се јавио у тијелу, који је живио с људима и видљивим тијелом за мене остварио спасење.“

Клањам се дрвету Часнога Крижа због Онога који је на њему распет за нас, и сваком приказу Животворнога Крижа, светим и часним посудама, божанским црквама и светим мјестима, и светим књигама Онога који је ради нас изволио пребивати у рукотвореним црквама и који је човјекољубиво уредио да се Његове божанске ријечи запишу материјалним словима.

Клањам се и часном приказу Пресвете Богородице и свим часним иконама Божјих угодника, из љубави према Богу, чијој се нарави једино клањамо, уздижући духовне очи према Пралику, а не заустављајући мисли само на обојеној материји.

Клањам се и поштујем моћи свих светих, јер су од Бога примиле посвећену и исцјељујућу милост.

Тако мислим, тако вјерујем. У ово сам се крстио и у овоме пребивам.

Од свих херетика и њихових истомишљеника, и од сваке њихове херезе, бјежим, проклињем их и мрзим.

Примам и цјеливам свете и свеопће саборе: Први, у никеји, с 318 светих блажених Отаца; и у Цариграду 150 светих Отаца; и Трећи, који је први био у Ефезу, с 218 светих Отаца; Четврти у Калцедону, са 630 светих Отаца; Пети у Цариграду, са 165 светих Отаца; Шести поновно у Цариграду, са 170 светих Отаца; и Седми свети сабор, који је по други пут био у никеји, у вријеме цара Константина и његове мајке Ирене, са 367 светих Отаца.

Прихваћам и све свете саборе окупљене у различита времена и на различитим мјестима ради утврђивања богопоштовања и еванђеоскога живота, које Католичка и Апостолска Црква прихваћа. Одричем се оних којих се она одриче и проклињем оне које она проклиње.

Слава Теби, Троједина и беспочетна, истобитна и нераздјељива Тројице, сада и вазда и у вијеке вјекова. Амен.

Господине Исусе Кристе, Боже наш, смилуј нам се. Амен.

Завршише се ове богонадахнуте књиге Номоканона, помоћу Свете Тројице и силом Животворнога Крижа, и молитвама Пречасне Владарице наше Богородице и свих светих. Амен.