63. Поглавље: ТИМОТЕЈА, ПРЕЗБИТЕРА ВЕЛИКЕ ЦРКВЕ ЦАРИГРАДА (ПОСЛАНИЦА) ПРЕЗБИТЕРУ ИВАНУ, ЧУВАРУ ПОСУДА ЦРКВЕ СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ КОЈА ЈЕ У ХАЛКОПРАТИЈИ, О РАЗЛИКОВАЊУ ОНИХ КОЈИ ПРИСТУПАЈУ НАШОЈ БЛАГОЧЕСТИВОЈ ВЈЕРИ

63. Поглавље: ТИМОТЕЈА, ПРЕЗБИТЕРА ВЕЛИКЕ ЦРКВЕ ЦАРИГРАДА (ПОСЛАНИЦА) ПРЕЗБИТЕРУ ИВАНУ, ЧУВАРУ ПОСУДА ЦРКВЕ СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ КОЈА ЈЕ У ХАЛКОПРАТИЈИ, О РАЗЛИКОВАЊУ ОНИХ КОЈИ ПРИСТУПАЈУ НАШОЈ БЛАГОЧЕСТИВОЈ ВЈЕРИ

Богољубиви суслужитељу и од свих мени најприснији Иване, три су ступња оних који приступају Светој, Католичкој и Апостолској Цркви.

Први ступањ јесу они којима је потребно свето крштење. Други су они који се не крштавају, него се помазују светим миром. А трећи су они који се нити крштавају нити помазују, него само требају проклети своју херезу заједно са свим другим херезама.

Ово су они који се крштавају:

ТАСКОДРУИЗИ

1. Они живе у Галацији. Имају некога Марка као свога учитеља. Одбацују божански разум, клевећу крштење и уклањају се од његова извршења. „Не доликује“, говоре, „лик небеских и невидљивих видљиво приказивати на земљи, нити ономе што је тјелесно приписивати бестјелесно.“

Одричу Господњи план спасења за нас и саблажњавају се због материје свега што постоји, попут Шимуна.

Називају се Таскодруизи на галаћанском језику, будући да таскос значи „клин“, а друнгос „носница“. Њима је обичај да, када говоре своје молитве, стављају прст десне руке у носницу, па по томе имају такво име на галаћанском, које гласи „клинопобадачи“.

МАРЦИОНИТИ ИЛИ КРУХОЧУВАРИ

2. Марционит Понтски бијаше ученик Кердонов. Говорио је о четири нерођене бити које су основа свега што постоји, па опет то четверо у двоје слагао, од којих је једно назвао добрим и неразумним, а друго стваратељним и праведним, и злим. Тврдио је да је Крист привидно био човјек, а не истински. Тијело је зло, и сав свијет је творевина злога, а душу сматраше дијелом Божјега бића. Успоставља тврдњу о постојању непријатељства између душе и тијела. Змију сматра бољом од Творца, јер је Он из зависти забранио кушање с дрвета, а она је дарежљиво савјетовала да кушају. Њу и поштују, кујући је од бакра, за неке друге се говори да је и живу изузетно поштују.

И крухочувари произлазе из херезе овог Марциона. Име су промијенили због додатих учења. Замијесивши тијесто с млијеком, то у тајнама дају својим сљедбеницима. Одбацују Закон и пророке и патријархе, умишљајући да су од Луке примили Еванђеље. Ускрснућу тијела се подсмјехују као бесмислици. Овај Марцион у тајнама, тј. у служби, воду приноси. Од њега и остало наслиједише његови ученици.

Говори се како је Марцион рекао светом Поликарпу: „Знаш ли нас, Поликарпе?“ Поликарп рече: „Знам — првенца Сотонина.“

ВРЕЋОНОСЦИ, И ОДРИЦАТЕЉИ ОД СВИЈЕТА И УЗДРЖЉИВЦИ, ЈЕСУ ОНИ КОЈИ СУ ВОДОПРЕДСТОЈАТЕЉИ

3. Они умјесто вина воду Богу приносе, па се због тога називају и водопредстојатељи. Ови брак називају блудничењем. Оно што је од Бога створено мрзе као зло. Као зачетника херезе имају једнога од ученика Јустина Филозофа и Мученика. Кажу да је послије мучеништва светога Јустина одступио од Цркве и измислио такву херезу.

ВАЛЕНТИЈАНИ, ВАСИЛИДИЈЕВЦИ И ТАКОЗВАНИ ЈЕРМЕЈИ

4. Василид Египћанин баснослови да се Крист на земљи јавио као бестјелесан, да није претрпио страдање. Шимун Циренац је, држе, био прикован на криж, док је Крист издалека гледао и смијао се жидовској лудости. „Не доликује“, говоре, „поштовати распетога, него онога за кога се сматра да је распет.“ Одбацују ускрснуће тијела, напуштају Закон и пророке. Допуштају да се оно што је принесено на жртву идолима једе без страха и да се свако срамотно дјело чини без размишљања, да се баве магијом, чаробњаштвом и врачањем.

Валентин претпоставља да су муње и бездан били прије свега. Баснослови да је Крист бестјелесан, да је тијело с душом примио од Творца, које испрва није било додирљиво ни видљиво, а касније јест.

Од њих се Јермеји називају они који су од некога тако названог примили име. Свако забрањено дјело чине, недоличне празнике приређују, једу оно што је принесено на жртву идолима. За Господа кажу да је тијело Његово снесено с Висине и да је тако прошао кроз Марију као вода кроз цијев. И ово баснослове: друго тијело, које називају духовним, ускрснут ће, а не ово. Чине себе сличнима Разумницима, Вардесијанима, а и Валентинијанима.

Валентин бијаше египатски бискуп.

НИКОЛАИТИ

5. Николаитска хереза потјече од Николе, једнога од седморице ђакона. Тај Никола имао је лијепу жену и свакоме тко би то хтио допуштао је да буде с њом. Познато је и то да се ниједан други зачетник херезе није нашао као такав учитељ свакога мрског, прљавог и срамотног дјела. Он је први почео говорити да, ако нетко не чини свакодневно прљава блудна дјела, не може бити судионик вјечног живота.Од њега су херетици названи Разумници и Ворворити, односно развратници, које оптужују за сва срамотна блудничења. Толика је њихова мржња да и Господин рече бискупу једне Цркве: „Имаш нешто добро, будући да мрзиш дјела николаита која су и мени мрска.“

МОНДАНИТИ КОЈИ СУ И ПЕПУЗИЈАНИ

6. Мондан је себе назвао Утјешитељем. Двије блуднице за жене је узео, Прискилу и Максимилу, и назвао их пророчицама. Пепуз, град фригијски, назвао је Јерузалемом. Заповиједао је да се бракови растављају и да се од хране уздржава. Пасху исквари, и Три особе истобитног Божанства, помијешавши их, у једно лице сједини.

Ови мијешају јечмено брашно с крвљу и њиме се причешћују. Не признају да се овако причешћују, стидећи се.

МАНИХЕЈИ

7. Од Манента Перзијанца потјечу. Они су именовали двојицу једнако моћних и супротстављених богова, хулећи на Божанство; од којих је један узрок свјетлости, а други таме. И Сунце и Мјесец штовали су као богове, а ђавола су називали владаром тијела.

О законитом браку говорили су да је демонски, а помагање сиромашнима називали су безакоњем. Сматрали су да Господин при утјеловљењу није примио човјештво те су се ругали крижу, смрти и ускрснућу као привидима. Проповиједали су да се душе након смрти премјештају у звијери, стоку и птице.

И за све су говорили да има душу: и огањ, и зрак, и земља, и вода, и биљке, и дрвеће, и сјемење. Због тога они који су упућени у њихове тајне, који су изабрани, нити ломе крух нити сијеку биљке, него проклињу оне који то чине.

Баве се врачањем и чарањем те не одустају од уништавања дјеце. Називају себе Кристовим антикристима и шаљу пред собом ученике као проповједнике.

Тај Манент обећао је перзијском цару да ће излијечити његова болесног сина. Али када га је учинио мртвим, примио је плаћу достојну својих дјела — одерали су му кожу.

Још су говорили да нетко по имену Сакла носи земљу на рамену, и када се умори, пребаци је на друго раме, због чега настају потреси.

И ово су рекли: да је Господин ради спасења душа направио направу која има дванаест кâда, које се вртећи укруг узимају душе умирућих; њих прима Сунце, велико свјетлило, својим их зракама чисти и предаје Мјесецу. Тако се испуњава оно што називамо мјесечевим кругом.

ЕУНОМИЈАНИ КОЈИ СУ АЕЦИЈАНИ

8. Еуномије бијаше Аецијев ученик. Њега аријанац Евдоксије, који је задобивши Константинову наклоност отео катедру Цариграда, постави за бискупа града Кизика.

Овај Еуномије у богохуљењу надмаши својега учитеља, приписујући Сину да је из небића, да је непромјењив, да је слуга и да је у свему различит од Оца. Хелеспонтски бискупи нису га трпјели, па га тужише цару Константину.

Константин заповједи да се Ријеч назива само сличном Богу, ни различитом ни истобитном. На тај начин Еуномије бијаше послан у прогонство.

Они који су му се покоравали и слушали га научише се од њега крштавати једним урањањем, полијевајући воду по глави до пупка. Поливена вода, говоре, не треба ићи испод трбуха.

Протузаконито је, говоре, да сполни органи који служе рађању дјеце приме дар нераспадљивости.

Ови немају ни цркве, ни сјенице, ни мјеста за окупљање, него се на неким тајним мјестима под земљом окупљају. Због тога их многи називају јазбинама, јер живе у јамама.

ПАВЛИЈАНИ

1. Они су од Павла Самосатског. Он учи да о Кристу треба понижавајуће и ниско мислити, као да је по нарави био обичан човјек, говорећи да свој почетак има од Марије.

ФОТИНИЈАНИ

2. Фотин, бискуп у Сријему у вријеме цара Констанција, обновио је кривовјерја Павла Самосатског, Сабелија Либијца и Монтана. Проповиједао је да Бог Ријеч није без почетка, нити је Творац свих вјекова, нити је постојао прије свега створенога, него Га назива младим и новим, те да је тјелесни почетак примио рођењем од Дјевице. Овога Фотина Сабор који је био у Сријему не само да је лишио достојанства, него га је и присилио на живот у изгнанству изван грчких земаља. Због тога и они који су из ове херезе требају свето и спасоносно крштење.

САБЕЛИЈАНИ

Од Сабелија Либијског потјечу, који је учио синочинству, говорећи о једној особи Свете Тројице. Слично овоме мудровао је и други Сабелије, епископ пентапољски. Он се дрзнуо рећи да је Јединородна Ријеч ради потребе произашла на неко вријеме, а послије се вратила у Онога од Кога је изашла, говорећи да нити је прије излажења постојала, нити је послије излажења настала.

МАРКЕЛИЈАНИ

3. Овај Маркел био је бискуп у Анкари. Он је мудровао слично Сабелију Либијцу, који је учио о једноособности и о томе да постоји једна особа Свете Тројице.

ШИМУНИЈАНИ КОЈИ СУ ОД ШИМУНА ВРАЧАРА

4. Према некима, ово је прва хереза од Кристова доласка. Овај Шимун бијаше врач, родом из Гите, града у Самарији. Пред самаријским народом чинио је нека привиђења, говорећи за себе да је велика сила Божја и да је сишао одозго. Пред људима у Самарији називао је себе Оцем, а Жидовима је тврдио за себе да је Син, који, премда је од њих био мучен, није пострадао, него је то било само привиђење.

Заволио је неку жену из града Тира и учинио је себи равном блудници, па се дрзнуо назвати је Духом Светим те рекао да је због ње сишао с неба. „Она је“, рече, „залутала овца. И у колико се све облика нисам преобразио и у каквом лику не бијах на небу, да бих се прикрио од својих анђеоских сила, како не би помислили: ‘Ово је тај!’ Она се такођер назива Духом Светим, којом створих анђеле.“

Још је говорио да су анђели створили сав свијет и човјека, да сав свијет није Божји, те је одбацивао ускрснуће мртвих.

О МЕНАНДРУ

14. Он бијаше ученик Шимуна, Самарјанина, родом из села по имену Капарета. Није само једнако мудровао као његов учитељ, него је био и много нечаснији од њега, називајући себе спаситељем. Ради спасења људи сишао је некамо одозго, послан од невидљивих вјекова.

Учио је да се нитко, па ни сам Творац свијета, не може другачије супротставити анђелима, осим ако се претходно не подвргне врачарској вјештини коју је он предао и крштењу које он даје, те тако буде удостојен бесмртности, јер од тада више не умире.

О ЕВИОНИТИМА

15. Ови погрдно говоре о Кристу, сматрајући га обичним и једноставним човјеком, који је због успјешности у вјежбању поста постао праведан. Према њима, он је рођен из сједињења мушкарца и Марије, и ове херезе избацују све такве науке.

И овај Киринт и Карпократ исто тако говоре и мудрују, па се због тога називају сиромашнима, а Жидови су их назвали ебионитима. О Господину говоре да је привидно био човјек и изабрани Изабраник, по избору назван Сином Божјим, будући да је с висине на њега сишао Крист у облику голуба.

Они не једу ништа што има душу. Упиташе их: „Зашто не једосте?“ Рекоше: „Будући да се те животиње рађају од сједињења и мијешања тијела, због тога их не кушамо.“

О КИРИНТУ. ОД ЊЕГА ПОТИЧУ КИРИНЋАНИ, А ДРУГИ ГОВОРЕ ДА ЈЕ ЕВИОНИТ

16. Он говори о великом откривењу од анђела које му је дано и уводи лажи, говорећи да ће након ускрснућа мртвих настати Кристово земаљско краљевство, те да ће Јерузалем поновно пребивати у пожудама и тјелесним ужицима, и обмањује повезујући с тим учење о тисућу година живота у свадбеном весељу.

Говоре да је свети Поликарп, бискуп и мученик, једном приликом купајући се у купељи, гдје бијаше и свети Иван Апостол, угледавши Киринта како се купа, одскочио с мјеста и заповједио онима који бијаху с њим да бјеже. „Бјежимо“, рече, „да се како купељ не сруши и све не повриједи, јер је унутра Киринт, истински непријатељ.“

Кажу да је управо он изазвао немир када су они који бијаху с Јаковом написали посланицу у Антиохију: „Они који су од нас изашли, смућују нас.“ Тај исти испитивао је и Петра о Корнелију, а другом приликом био је и узрок побуне против Павла у храму у Јерузалему када се ошишао.

И за Криста је говорио да је распет и да још није ускрснуо, него да ће ускрснути када буде опће ускрснуће.

О САТУРНИНУ

17.Сатурнин је у свему размишљао попут Менандра, који је био ученик Шимуна Врачара.

О КРАПОКРАТУ

18. Тај је Карпократ себе назвао оцем мудрости те је јавно изговарао врачарије, хвалећи се њиховом снагом, и пред свим људима приповиједао о бајалицама које се користе у вези с љубављу. Поучавао је лажно, али отворено и без прикривања. Савјетовао је чињење сваког срамотног дјела и безаконог поступка. Уз све претходно наведено, тај је нечисти и мрски Карпократ говорио и то да, ако нетко не испуни вољу сваког демона и анђела, не може узаћи на више небо нити проћи кроз поглаварства и власти. И овај је за Господина говорио да је настао из сједињења.

О МАРКУ, НЕЧИСТОМ И ЗЛОМУДРОМ ЗАЧЕТНИКУ ХЕРЕЗЕ, И ОНИМА КОЈИ МУДРУЈУ ИСТО КАО ОН

19. Ови подижу шатор и обављају службу, вршећи је уз одређене зазиве. Говоре о духовном браку који они склапају, доносе воду и крсте своје припаднике, говорећи: „У име непознатога Оца свих, и у истиниту Мајку свих, и у Сина који је сишао.“ У то убацују жидовска имена, због чега се крштени плаше.

О АПЕЛИЈУ

20. Апелије бијаше ученик Марционових наука. Он је пророковао онима који су слушали његове исказе, говорећи под утјецајем некога непријатељског духа у лику дјевојке по имену Филумена. Ништа истинито није рекао. Много је погрда изнио против Мојсијева Закона и пророкâ.

О ТЕОДОТУ КОЖАРУ

21. За овога Теодота кажу да је био зачетник и отац херезе Павла Самосатскога. Он је први назвао Криста обичним човјеком. Био је изопћен од бискупа и мученика Викентија. Павао Самосатски био је његов ученик. Пожелио је обновити ову херезу и због тога је био изопћен од стране Сабора.

Кажу да је Анатолије Исповједник био заведен од Асклиопиодота и неког другог Теодота, Трапěзунтскога, који су били ученици Теодота Кожара. Они наговорише Анатолија Исповједника да буде бискуп њихове херезе, као и да ће од њих примати 150 динара мјесечно.

Боравећи с њима, Господин га је много поучавао кроз виђења. Чак је био налик мученику: будући да се није поправио, ноћу су га тукли анђели. Ујутро би устао, обукао костријет, посуо главу пепелом, пролио многе сузе те показао ране клерицима и народу. Једва га је тада примио бискуп Зефир.

О ЕЛКЕСАИТИМА

22. Ови одбацују неке дијелове цијелога Божанског Писма, а ипак се држе ријечи Старога и Новога завјета. „Апостол“ у потпуности одбацују. Још говоре да није штетно одрећи се, односно да се разуман човјек под присилом може одрећи устима, али никако срцем. Доносе неке књиге, говорећи да су пале с неба. Тко их послуша и повјерује им, примит ће опроштење гријеха. Рекли су да ће тим другим опроштењем опростити другачије него што је Исус Крист, Бог наш, опростио.

О НЕПОТУ

23. Овај Непот био је бискуп у Египту. Поучавао је горе од Жидова о светим обећањима у Божанском Писму, о ономе што им је обећано дати, и измишљао да ће на земљи тисућу година трајати нека тјелесна гозба. Обману свога срца хтио је повезати с Ивановим Откривењем.

О ПЕЛАГИЈУ И ЦЕЛЕСТИНУ

24. Ови бијаху истомишљеници с умишљено мудрим Несторијем, будући да су на Сабору у Ефезу о њима изрекли многе осуде, јер је Несторије, безбожник, хтио обновити тврдње Пелагија и Целестина. О њима се говори да су у вријеме Теофила, александријског бискупа, и у вријеме Иноцента, римског бискупа, устали против Цркве и подигли против ње многе борбе. Списима двојице претходно споменутих првопријестолника била су осуђена ова двојица херетика, Пелагије и Целестин.

Како кажу, нису били ни бискупи ни клерици, нити су уопће припадали свећеничком сталежу, него су ходили као монаси, умишљајући против истине; ипак је била препозната и њихова хереза, која је по својем науку била попут безбожних манихејаца.

Свима њима, када приступају Светој, Божанској, Католичкој и Апостолској Цркви, потребно је божанско и спасоносно крштење.

ПОСТОЈИ И ДРУГА ХЕРЕЗА МЕЛКИСЕДЕКИЈАНА

25. Мелкиседекијанци су они који се сада називају Атинђани. Штују Мелкиседека, по којем су и добили име, и налазе се у Фригији. Они не вјерују ни као Жидови ни као погани. Сматра се да светкују суботу, али не обрезују тијело. Не допуштају ниједном човјеку да их дотакне; ако им нетко даје крух, воду или неку другу ствар, не подносе да је узму из његове руке, него моле онога који им је даје да је положи на земљу, па је тако, пришавши, узму. Исто тако поступају и када сами некоме нешто дају. Атинђани их називају тако јер не допуштају никоме да их дотакне. Атинђани значи „недодирљиви“. Због тога их је, када приступају Светој и Божјој Цркви, потребно крстити.

НЕКА СВИ ЗНАЈУ ДА ПРИПАДНИКЕ ОВИХ 25 ХЕРЕЗА ТРЕБА КРСТИТИ.

ОНИ КОЈИ СЕ МИРОМ ПОМАЗУЈУ:

ОВО СУ ЧЕТРНАЕСТИНЦИ

1. Четрнаестници су они који четрнаестога дана у мјесецу славе Ускрснуће Господина нашега Исуса Криста, без обзира на то који је дан: понедјељак, уторак, сриједа или неки други дан. Кажу да им је апостол Иван предао ту предају. Они се не подносе ни с Новатовим ученицима. Такођер одбацују покајање. Држе се туђих књига, додајући неке Пријелазе апостолске, и поштују друга Дјела апостолска, а не она која су прописана правилима.

НОВАТИЈАНИ, КОЈИ СУ САВАТИЈАНИ

2. Тај Новат бијаше презбитер Римске Цркве. Будући да се у вријеме прогона Цркве неки од вјерних, не могавши поднијети муке, одрекоше Криста, након што је прогон престао, они падоше пред црквене пастире, молећи их са сузама да им се даде вријеме за покајање и да приме исцјељење. Новат се усуди не примати такве, него се томе противио, бесрамно говорећи: „Не треба палому пружити руку, него нека остане у својем паду.“ Њега су укоравали они који су се у вријеме невоља одрекли чак и самога свећеничког достојанства. Бискупи су покајањем и одговарајућим напорима те спасоносним временом подигли пале.

Овога Новата, који је остао ношен дрскошћу охолости, одвојили су од Цркве. Он се на неком тешко доступном мјесту сакрио. Привукавши к себи тројицу старих бискупа, силом их присили да га рукоположе, па су полагањем руку поставили тога Новата за бискупа. Они су и након изгнанства из Цркве свједочили о присили коју су од Новата претрпјели.

Он се, још више осиливши због својега положаја, све које је могао, неразумне попут себе, завести, прогласио чистима. Његови истомишљеници такођер су забранили други брак. Од њега је потекао Саватије, неки презбитер исте гнусобе, који је својега претходника, својега учитеља, надмашио у охолости и испразним говорима. С Жидовима је светковао Господинову муку, као да Господинове убојице имају удјела у његовој милости, будући да се с њима договорио да светкују Господиново убојство.

АРИЈАНЦИ КОЈИ СУ ОД АРИЈА

3. Тај Арије био је презбитер Александријске Цркве. Учио је да је Син одвојен од Оца те да је Отац једне нарави, а Син друге нарави, и с временом је раздвајао једну Божанску бит. Но, хулио је и на Господњи план спасења за нас, називајући Господиново тијело бездушним те говорећи о његовој муци и страдањима да је умјесто душе пострадало Божанство. Тако су научавали и Аеције, Еудоксије, Ауксенције и Вал, који су били бискупи на Западу.

МАКЕДОНИЈЕВЦИ КОЈИ СУ ДУХОБОРЦИ

4. Они су блаженога Павла Исповједника свргнули с црквенога пријестоља и заточили у Арменији, а на његово су мјесто довели духоборца Македонија, једнога од оних који бијаху Павлови презбитери. Оне који би га слушали поучавао је да је Дух Свети створење и слуга. Поставши омражен због тога, тада бијаше протјеран, понајвише због промјене мишљења Константа и блаженога Константина Вјернога. Тај је Македоније клеветао достојанство Духа Светога, као да је подређен, мањи од Оца и туђ Божјој нарави.

АПОЛИНАРИЈЕВЦИ

5. Аполинарије Сиријски усудио се за Криста рећи да је без људскога ума, него да је умјесто ума у њему Бог Логос. Због тога, каже, треба исповиједати једну нарав Бога Логоса и тијела. Надаље, за Оца каже да је он Син на очински начин, а Син да је Отац на синовски начин, и такођер за Духа Светога – према њему је Бог једно Тројство.

Не само то, него и учење о неизрецивим добрима која су приправљена светима спушта на велико понижење, односно у жидовство, тако да се такве жртве поновно приносе у Цркви.

Још говори да је Бог Логос узео оно тијело које је имао на небесима, предвјечно и њему истобитно, те да је претрпио страдање својим Божанством; да је, тијеком тродневне смрти тијела, и Божанство било умртвљено те је тако тек од Оца поновно ускрснуло од мртвих.

О томе је свети Гргур Назијанзин писао Нектарију, бискупу Цариграда.

ОНИ КОЈИ БОЛУЈУ ОД ОВИХ ПЕТ ХЕРЕЗА САМО СЕ МИРОМ ПОМАЗУЈУ

ОВО СУ ХЕРЕЗЕ ИЗ КОЈИХ КАДА ДОЛАЗЕ НИЈЕ ПОТРЕБНО КРШТАВАТИ, НИТИ МИРОМ ПОМАЗИВАТИ НЕГО СЕ ОД ЊИХ ТРАЖИ САМО ДА ПРОКУНУ СВОЈУ ХЕРЕЗУ

Расколници мелкитејци су од расколника Мелитија. Они нису кривовјерни, па само требају проклети свој раскол.

Кривовјерни су и несторијевци, и еутихијевци, и њихов заједничар Диоскор, и Јаков (не Ватсријски, који је правовјеран, него други, херетик, који је Сиријац), и остали безглави. Јер хереза безглавих има расколе и секте због разлика у вези с Кристовом сједињеном нарави. Они разликују његове двије хипостазе и двије особе прије сједињења, а измишљају да је након сједињења имао једну, сложену нарав, тако да од тога времена – према њиховим ријечима – више нису заједно Божанска и људска нарав, него је након сједињења, опет према њима, нестала Кристова истобитност с Оцем и с нама.

ТРЕБА ЗНАТИ КОЛИКО ЈЕ БИЛО БЕЗГЛАВИХ СЕКТИ ОДНОСНО БОГОСТРАДАЛНИХ

О ТЕОДОЗИЈАНЦИМА

1. Нека, дакле, прва глава говори о теодозијанцима. Њихов је зачетник херетик Дамјан. Разликују се у погледу распадљивости и нераспадљивости.

НЕАЗУМНИЦИ ТЈ. НЕЗНАЛИЦЕ

2. Они говоре да Господин, по својој људској нарави, неке ствари није знао, па тако ни дан Страшнога суда.

ПАВЛИЈАНИ

3. Павлијани су од онога Павла који је приступио Католичкој Цркви, па од ње одступио те се поновно вратио херези безглавих. Теодозијанци га нису примили зато што је врло кратко вријеме био у заједништву с Црквом.

НИОВИТИ

4. Ниовити су они који јавно одбацују разликовање тијела и Божанства након сједињења и називају их различитима.

ТРОБОШЦИ

5.Тробошци прихваћају оно што је говорио Граматик, звани Трудољубац, премда би га боље било назвати Узалудтрудни. Хули на бит и нарав Пресветога Тројства. На црквеним богослужјима спомињао је и нечистога Теодозија и умишљено мудрога Севира. Говорио је да тијело које сада имамо неће ускрснути као нераспадљиво, него друго умјесто њега.

ДРУГИ ТРОБОШЦИ

6. Ови говоре све исто као и Тробошци, али се одричу изнесених ријечи о ускрснућу, које потјечу од Ивана Трудољупца, којима он погубљује ускрснуће тијела.

ГАЈАНИТИ КОЈИ СУ ЈУЛИЈАНИТИ

7. Они говоре да је од самога сједињења Господње тијело у сваком погледу нераспадљиво.

ДРУГИ ГАЈАНИТИ КОЈИ СУ ЈУЛИЈАНИТИ

8. Други гајанити, који су јулијанити, говоре да је Тијело Господина нашега Исуса Криста, умишљено мудрога, у сваком погледу нераспадљиво, али да је по нарави распадљиво. Ипак, никако не може иструнути јер њиме влада Бог Логос.

ТРЕЋИ ГАЈАНИТИ КОЈИ СУ ЈУЛИЈАНИТИ

9. Трећи гајанити, који су јулијанити, називају се и нестворенима. Говоре да Господње Тијело није само нераспадљиво од самога сједињења, него да је и нестворено, те исповиједају да нема разлике између Божанства и тијела.

ДИОСКОРИЈЕВЦИ

10. Након убојства преподобнога Протерија, Тимотеј звани Ласица примио је неке од Протеријевих клерика и поступио према њима како су хтјели. Међутим, они који су се осјетили тјескобно због њихова примања одвојили су се од њих и нису се никоме придружили. Чак се ни не крсте, како многи говоре.

БЕЗГЛАВИ

11. Безглави су они којима се није свидио Свитак о уједињењу цара Зенона, јер он није одбацио Сабор светих Отаца у Калцедону. Они се одвојише од Петра Муцавога, који је прихватио то уједињење, а затим се подијелише на још три раскола, која су након овога наведена:

ЧОВЈЕКОЛИКИ

12. Човјеколики говоре да је Божанство човјеколико.

БАРСАНУФИЈЦИ

13. Барсануфијци добили су име по својем бискупу Барсануфију. Од њега се разликују остали безглави, јер Барсануфија нису поставили према правилима.

ИЗАИЈЦИ

14. Изаијци су се због постављања Изаије одвојили од других безглавих. За њега свједоче да га је поставио Епифаније Памфилијски, који је и Севира поставио за презбитера. Остали им не вјерују, него говоре да је онај био мртав када га је поставио, јер је на њега била положена рука мртвога Епифанија.

ПЕТРИЈАНИ

15. Петријани су они који проповиједају да је једна хипостаза и својства, осим бити. О томе су расправљали с Дамјановим расколницима, као што су и писмено водили многе међусобне расправе.

ОНИ КОЈИ СУ ОД СЕРГИЈА И ПЕТРА

1. Њих 610 бијаше одвојено. Они се одвојише од Сергијевих и Петрових те засебно окупљање направише.

ОВИ СУ НАВЕДЕНИ У ПАТРИЈАРХИЈСКИМ КЊИГАМА:

О МАРЦИОНИТИМА

Марционити, масалијани, и еутихејевци, просвијетљени од Духа, и они који ликују, ламбезијани, аделfiјани и еустатијевци — тако се називају зато што та хереза има много имена. Марционитима су се назвали по Марциону из Трапезунта, из времена Јустинијана и Јустина Млађега.

Против ове многим именима назване херезе устадоше у својим списима Ћирил, александријски бискуп, Флавијан и Теодот, антиохијски првопријестолници, Литој, мелитински бискуп, и Амфилохије, иконијски бискуп. Они су своје списе ујединили против ове многоглаве и многим именима назване марционитске херезе.

Ради поучавања и утврђивања оних који читају било је потребно овдје записати главне точке њихова наука, а оне су:

1. Говоре да се са сваким човјеком који се роди у тај час битно сједињује демон. Тако бива с Адамовим потомцима још од његове осуде. Тај демон, битно се сјединивши с човјеком, покреће га на зла дјела.

2. Надаље говоре да свето крштење ништа не помаже у изгону тога демона. Свето крштење није довољно да би се искоријенили грешни коријени који су се од почетка срасли с човјеком.

3. Говоре да само устрајна молитва може отјерати тога демона. Када онај који се моли, уз хракање и пљување, истјера демона, он се наводно види као дим или као змија када излази. Када се то догоди, Свети Дух долази на онога који се моли. Свети Дух долази на осјетилима замјетљив начин, видљиво.

4. Говоре да у бестрашћу које након тога наступа душа тако осјећа заједништво с Небеским Заручником, као што жена осјећа када се сједини са својим мужем.

5. Говоре да Свето и Животворно Тројство, које је по својој бити невидљиво цијелој творевини, постаје видљиво тјелесним очима онима који досегну бестрашће о којем говоре. Само таквим људима оно постаје видљиво и они га тјелесно проматрају.

6. Говоре да се три особе Оца, Сина и Светога Духа слијевају у једну особу, преображавајући се и мијењајући, те да се божанска нарав преображава и претвара у оно што жели и љуби, како би се сјединила с душама које су је достојне.

7. Говоре да сјеме и Ријеч уђоше у Марију те да је тијело које је Господин примио од ње било испуњено демонима. Након што их је истјерао, тако се њиме одјенуо.

8. Говоре да човјека, којега је Господин примио од Марије, он каткада претвара у дух, а каткада у тијело, те да је Господиново тијело било неограничено, као што је неограничена божанска нарав.

9. Говоре да након изгона тога демона који је срастао с човјеком — што се догађа уз хракање и пљување — човјеку више није потребан пост, нити било какав други душевни подвиг, нити тјелесно уздржавање ради вјежбања тијела, нити поуке које би водиле душу. Јер је тијело ослобођено уздржавања од страсти, а душа од тада више није подложна одвраћању према злу. И душа и тијело након тога пребивају у бестрашћу.

10. Говоре да људи који досегну њихово бестрашће могу након тога унапријед видјети оно што ће се догодити и осјетилима гледати невидљиве силе. Тако умишљају да демони изненада скачу и прескачу, а они прстима показују као да стријелама гађају демоне.

11. Говоре да се душа духовнога човјека, која је у њему, након бестрашћа о којем проповиједају, претвара у божанску и нераспадљиву нарав.

12. Говоре да причест светим Тијелом и Крвљу Криста, истинитога Бога нашега, ништа не помаже нити штети, причешћивали се њима достојно или недостојно, те да због тога није нимало неприлично одвајати се од црквенога заједништва. Они су према томе немарни и не причешћују се њима са страхом и вјером, као Животворнима, као Богом који се у њима утјеловљује и у вјерницима.

13. Говоре да се од рада рукама, као нечега омраженога, треба одвраћати и да, од времена када себе назову духовнима, више није могуће нити праведно да се дотичу материјалних ствари. Сасвим одбацују и апостолску предају.

14. Говоре да се, након онога што називају бестрашћем, много предају сну. Снове који настају по надахнућу злодуха који дјелује у њима проповиједају као пророштва и уче да се у њих вјерује као да су надахнути од Светога Духа, варајући и сами бивајући преварени.

15. Говоре да не треба давати милостињу онима који просе, ни удовицама, ни сирочади, ни онима који су у различитим невољама, или који су обузети тјелесним повредама, или који су страдали у разбојничким и барбарским нападима, или запали у сличне невоље, него заповиједају да се све даје њима, будући да су они доиста сиромашни духом.

16. Говоре да је, након достизања онога што називају бестрашћем, безопасно и није за осуду предати себе некоме за храну и блуд, јер није подложан ниједној страсти те има власт оскврнути се забрањеним страстима.

17. Говоре да знају у каквом су стању душе покојника и сматрају себе познаватељима срдаца, јер то наводно поуздано знају из искуства и уобичајенога човјекова понашања.

18. Према законима своје херезе постављају жене за учитељице. Не само да им допуштају да буду старјешине мушкарцима, него и свећеницима. За своју главу постављају жену, а понижавају истинску Главу, Криста Бога нашега.

19. Када их се испитује о њиховим законима, постају нијекатељи те бесрамно и ревно проклињу све који тако мисле или су тако мислили, и без страха се заклињу да мрзе заповиједи таквих људи и да се од њих одвраћају. Јер, како кажу, ни заклетвом ни проклињањем не може се себи наудити након задобивања бестрашћа, када, према њихову учењу, постају духовни. Власт да се куну и проклињу предао им је учитељ.

О РАСКОЛНИЦИМА КОЈИ СЕ НАЗИВАЈУ РАЗБОРИТИ

Тражио си од нас, љубљени брате, да ти укратко кажемо о расколницима који се називају разборитима: колико их има, која су им имена и које су значајке свакога од тих раскола. Сматрао сам потребним да марљивошћу и љубављу испуним твоју жељу за знањем. Почет ћемо говорити одавде.

Када се одржао свети Сабор у Калцедону и када је Диоскор, који је био александријски бискуп, праведним судом тога Сабора био свргнут и осуђен, они који су га подупирали одвојили су се од Свете, Католичке и Апостолске Цркве те себе назвали разборитима, јер су због споменутога Сабора у Калцедону просуђивали о заједништву са Светом, Католичком Црквом.

Овај Сабор Света Црква прихваћа као правовјеран, на исти начин као и три Сабора који су му претходили: онај у никеји, с 318 светих Отаца; онај у Цариграду, са 150 Отаца; и онај у Ефезу, с 200 светих Отаца, којему су на челу били свети пастири, римски папа Целестин и александријски патријарх Ћирил.

Такозвани разборити одвојили су се од Свете, Божје, Католичке и Апостолске Цркве те се подијелили на дванаест секти, односно скупина, чија су имена:

први, еутихијанци; други, безглави; трећи, јулијанити, који се називају и гајанити; четврти су други јулијанити, који се такођер називају гајанити; пети су северијани, који се називају и неразумници; шести су северијани, који се називају и кондовавдијани, према неком Кондовавдијану; седми су северијани, односно теодозијани и павлијани; осми су други северијани, односно теодозијани, који се називају анђеловци и дамијанити; девети су северијани, односно теодозијани и петријани; десети су други северијани, односно теодозијани, који се називају кононовци, према неком Конону; једанаести су северијани, односно теодозијани и ниовити; дванаести су северијани, односно теодозијани и трудољупци, који су добили име по некоме Ивану Граматичару, званом Трудољубац.

Сви се они заједно одвраћају од светога Калцедонског сабора и прихваћају Диоскора за бискупа, иако га је тај Сабор праведно осудио као онога који је научавао исто што и херетик Еутих.

Еутихијанци прихваћају и Еутиха заједно с Диоскором, као што показују одлуке светога Сабора у Калцедону. Сви остали прихваћају Диоскора, али не прихваћају Еутиха.

Безглави, прихваћајући само Диоскора, не прихваћају Петра Муцавога, који је био александријски бискуп у вријеме цара Зенона. Остали који прихваћају Диоскора прихваћају заједно с њим и споменутога Петра.

Надаље, међу онима који прихваћају Петра и Диоскора, јулијанити, односно гајанити, заједно с Диоскором и Петром прихваћају и Јулијана, који је био бискуп Халикарнаса, те Гајана Александријскога.

Они који не прихваћају Јулијана и Гајана, заједно с Диоскором и Петром прихваћају Севера, који је био антиохијски бискуп.

Надаље, међу онима који прихваћају Севера заједно с Диоскором и Петром, гајанити уз њих прихваћају и Темистија, који је био александријски ђакон, али не прихваћају Теодозија, који је био александријски папа.

Кондовавдијани не прихваћају ни Темистија ни претходно споменутога Теодозија.

Нитко од осталих не прихваћа Темистија, али прихваћају споменутога Теодозија.

Затим, међу онима који заједно с Теодозијем прихваћају Севера, Петра Муцавога и Диоскора, павлијани прихваћају Павла, званога Црнац (Мавар), али не прихваћају Дамијана.

Анђеловци не прихваћају Павла, него прихваћају претходно споменутога Дамијана.

Петријани не прихваћају ни Павла ни Дамијана. Они прихваћају некога Петра, али не онога Петра Муцавога о којему је раније било ријечи.

Кононовци не прихваћају ни Петра, ни Павла, ни Дамијана, него прихваћају Конона.

Трудољупци не прихваћају ни Петра, ни Павла, ни Дамијана. За учитеља прихваћају Ивана Трудољупца, а за бискупа некога Јураја.

Ниовити не прихваћају ни Трудољупца, ни Јураја, ни Конона, нити икога од раније споменутих, него прихваћају Стјепана Мудраца, званога Јовон.

Ово су имена дванаест секти, односно дијелова. Након њих навест ћемо и учење сваке секте.

1. Еутихијани тврде да је Господин Исус Крист истобитан с Оцем, али да није истобитан с нама, јер не исповиједају да је у њему доиста постојала цијела људска нарав. Еутихијани су добили име по ономе који им је предао то учење, по имену Еутих.

2. Безглави су они који нису прихватили царев Свитак о сједињењу (Хенотикон) цара Зенона, зато што у њему није проклет свети свеопћи Калцедонски сабор. Названи су безглавима јер немају бискупа. Откако им је умро бискуп, не обављају крштење према црквеном правилу, него на благдан светог Богојављења, односно Просвјетљења, наточе воду и, чувајући је, у њој се крсте. Не служе службу нити приносе принос, него, имајући свету Причест сачувану из древних времена, на благдан Пасхе узму од ње мали дио.

3. Јулијанити, односно гајанити, говоре да је Кристово тијело створено и да је непропадљиво од самога Његова пречистога зачећа.

4. Други јулијанити, односно гајанити, о Кристову тијелу говоре да није само непропадљиво од самога Његова зачећа, него и да је нестворено. Обје су скупине јулијанита добиле име по Јулијану из Халикарнаса, који је прихватио њихово учење. Гајанити су добили име по Гајану, који је био александријски папа и који је прихватио Јулијана и његово учење.

Њихови противници називали су их маштарима и манихејцима, а они су своје противнике називали служитељима пропадљивости и служитељима Криста.

5. Северијани, који су неразумници. Они сматрају да је Бог Логос све знао, али када се с њиме сјединило човјештво у једној особи, много тога није знао. Због својих тврдњи противници су их назвали неразумницима.

6. Други северијани, који се још називају и кондовавдијани. Они говоре о Богу који је бројчано један и непромјењиво исти. Њега називају и Оцем и Сином и Светим Духом.

Кондовавдијани су добили име од својих противника зато што се у Цариграду, на мјесту званом Кондовавд, налазило мјесто окупљања на којем су се састајали њихови поглавари.

Ови кондовавдијани и неразумници најприје су се називали теодозијанцима, јер су прихваћали Теодозија, који је био александријски папа. Неразумнике је он проклео због њихова наука о Кристову незнању, а кондовавдијане зато што од њега нису прихватили изложено учење о Светом Тројству.

Због тога их њихови противници од тада више нису називали теодозијанцима, јер више нису прихваћали Теодозија, као што је већ речено, него су једне, због њихове тврдње о Кристову незнању, назвали неразумницима, а друге, према мјесту на којем су се окупљали, кондовавдијанима.

Они су међусобно сугласни у учењу о Логосу, односно о Оцу, Сину и Светом Духу, али се разликују у учењу о незнању.

И једни и други прихваћају Севера, који је био бискуп у Антиохији, па се због тога називају и северијанима.

7. Други северијани, који су уједно теодозијанци и павлијанци, прихваћају Севера, раније споменутог Теодозија, а заједно с њима и Павла, званог Црнац.

У учењу о Оцу, Сину и Светом Духу сугласни су с кондовавдијанима. Од њих се разликују по томе што прихваћају Теодозија и Павла као бискупе, док кондовавдијани обојицу одбацују.

8. Други северијани, који су уједно теодозијанци, анђеловци и дамијанити, прихваћају споменуте Севера и Теодозија, а заједно с њима и Дамијана.

Они говоре да је једно биће Оца, друго Сина, а треће Духа Светога. Међутим, не сматрају да је сваки од њих сам по себи Бог по нарави, него постоји један заједнички Бог, односно заједничко божанство, и сваки од њих, судјелујући у њему нераздјељиво, јест Бог.

Оца, Сина и Светога Духа називају особама, а њиховога заједничког Бога називају бити и нарави.

Анђеловци су тако названи од својих противника према мјесту у Александрији које се зове Ангелион. Њихови поглавари имали су ондје мјесто окупљања и састајали се на томе мјесту.

Противници их називају и сабелијанцима, а такођер и средњацима. Називају се и дамијанити, према својем бискупу Дамијану.

Они су испрва прихваћали споменутога бискупа Павла, али су га послије одбацили јер се сјединио са Светом, Католичком и Апостолском Црквом те прихватио свети Калцедонски сабор, иако је поновно потпуно одступио од Свете, Католичке и Апостолске Цркве и одрекао се светога Калцедонског сабора.

9. Други северијани, односно теодозијани и петријани, прихваћају посљедњега Петра као бискупа. Они прихваћају и Теодозија и Севера. Петра и Дамијана не прихваћају, као ни Павла, а држе се учења и једних и других. Исповиједају да је Бог уистину и бит и нарав, свака засебно, односно исповиједају три хипостазе и три особе Оца, Сина и Светога Духа, те да је свака хипостаза уистину Бог, бит и нарав. Оца, Сина и Светога Духа не називају бројчано, него непромјењивом бити. Њих анђеловци и павлијани називају тробошцима, а они њима узвраћају називајући прве савелијанцима, а друге сриједницима.

Други северијани, који су теодозијани и кононовци, прихваћају и Теодозија и Севера, а с њима и Конона, бискупа. И они исповиједају да је Бог уистину бит и нарав свакога, односно Оца, Сина и Светога Духа, три хипостазе, Свету Тројицу и три лица. И још говоре о три, бројчано, бити и нарави, једнаке и непромјењиве по божанству: једну бит, односно нарав, и једно божанство, односно Бога, Свету и истобитну Тројицу исповиједају, не по броју, него као непромјењиву у истовјетности божанства. Нијечу три Бога или три божанства.

Они прихваћају Севера и Теодозија, а не прихваћају ни Дамијана, ни Павла, ни посљедњега Петра. Они који слиједе Дамијана и Павла називају их тробошцима; а они њима узвраћају називајући прве савелијанцима и монтанистима, павлијанима, фотинијанима, ноетијанима и артемонијанима, а друге сриједницима.

Одвојили су се од посљедњега Петра и његових сљедбеника зато што они, одбијајући говорити: „Три Бога“, односно „Три божанства: Отац, Син и Свети Дух“, одбијају говорити и: „три по броју бити“, односно „неке три нарави, једнаке и непромјењиве“.

Ови који су одбили говорити „Три Бога“, односно „Три божанства“, али исповиједају „три по броју бити“, односно „неке три једнаке нарави“, кажу да су од Конона најприје примили списе Ивана Александријскога Граматичара, званога Трудољубац, које је писао против Хелена, заједно с његовим другим списима.

Самога тога Граматичара и његове списе касније су одбацили зато што је тај претходно споменути Иван Граматичар у књигама против Хелена и у другим својим списима навео сљедеће: „Ова осјетилна и видљива тијела Бог је по тјелесности и изгледу извео из небића у биће. Она су створена распадљива и распаст ће се по тјелесности и облику, а умјесто њих Бог ће начинити друга тијела, боља од ових видљивих, нераспадљива и вјечна. Када дође крај видљивога свијета, односно пријелаз и настанак новога свијета, ускрснућем мртвих бит ће заповјеђено разумним душама да се нераздвојно сједине с нераспадљивим тијелима.“

Конон и они који су с њим, као што рекох, најприје су прихватили списе у којима је ово учио те су самога Ивана Трудољупца, и за живота и након његове смрти, славили у његовим списима и изван њих. На крају су одбацили и њега самога и његове списе, износећи писмено ријечи којима тврде да ова осјетилна и видљива тијела по материји не пропадају. Она остају и видљива и вјечно нераспадљива, само се распадају по облику. Иста ће се та твар поновно обликовати, примајући бољи, нераспадљиви облик.

Овај видљиви свијет постоји по материји и облику. Његово распадање, односно пријелаз, догађа се само по облику, јер исповиједају да твар, као што рекосмо, увијек остаје. Уче да се ускрснућем мртвих ово тијело по други пут, нераздвојно, сједињује с разумном душом.

Други северијани, односно теодозијани који су и трудољупци, прихваћају Севера и бискупа Теодозија, као и учитеља Ивана Трудољупца и његове списе. Слиједе га не само у ријечима о Тројици него и у учењу о свршетку видљивога свијета, о постојању будућега видљивог свијета и о ускрснућу мртвих.

Они не прихваћају ни Дамијана, ни Павла, ни посљедњега Петра. Најприје су прихваћали Конона, али су га послије одбацили зато што он одбацује Ивана Трудољупца и његове списе, а у учењу о Тројици слажу се с кононовцима. И њих су анђеловци и павлијани називали тробошцима. А они њих заузврат једне називају савелијанцима, а друге сриједницима.

У учењу о крају видљивога свијета противе се кононовцима. Кононовци њих, односно трудољупце, називају садуцејима, симонијанима, Хеленима, валентинијанима, марционитима и манихејцима. Опет, трудољупци њих називају херетичким и хеленским именима, називајући кононовце Хеленима, манихејцима, симонијанима, валентинијанима, марционитима и ермогенијанима.

Трудољупци та имена повезују с кононовцима говорећи да они нарав овога створенога свијета поистовјећују с бесконачним. Кононовци, пак, трудољупце називају наведеним именима зато што ови говоре да тијела неће ускрснути.

Уз то, трудољупци и кононовци једни друге називају оригенистима. Трудољупци су открили да је Ориген говорио да ће се ова твар у будућем вијеку обликовати и да ће због тога ова тијела ускрснути, па су зато кононовце назвали оригенистима. Кононовци су пак, откривши да је Ориген говорио да ће ускрснути друга тијела и да човјек није хипостазан, назвали трудољупце оригенистима.

Трудољупци су прихватили некога бискупа по имену Оригије и његово учење које је изложио.

Други северијани, који су теодозијани и ниовити, прихваћају Севера и Теодозија, као и Стјепана Мудраца, којему је надимак Ниовин. Они се у учењу о Оцу, Сину и Светоме Духу слажу с кондовавдијанима и неразумницима. У учењу о стварању разликују се не само од њих него и од свих других.

Сви они ни једном ријечју не желе споменути двије нарави када говоре о тајни Кристова сједињења. Различито исповиједају о наравима након сједињења: једни одбијају говорити о двјема наравима након сједињења, док други не желе рећи да су разлике међу наравима након сједињења потпуно очуване.

УКУПНО СЕДАМДЕСЕТ ЈЕДНА ХЕРЕЗА

Који су расколи, колико их има, која су им имена и које је учење свакога од раскола који се називају разборитима, укратко смо изложили у претходно реченоме.

Они су се угледали на сплетке Арија и његових ученика те су се, попут њих, сами избацили изван предворја Цркве. И као што су они показали много лукавства, настојећи избацити из Цркве свети свеопћи Сабор у никеји, тако су и ови изазвали много различитих измишљотина и препирки, желећи избацити из Цркве свети свеопћи Калцедонски сабор.

Но, када су се уротили против светих Отаца, на њих је пао Божји суд, који их је протјерао из свих Цркава.

Наоштрише, како Писмо каже, језик свој као змијин. Напрегоше лук свој, ту горку ствар, да у тајности стријељају невинога. Утврдише себи лукаву ријеч, рекоше да скрију замку, говорећи: „Тко ће је видјети?” Истражише безакоње и ишчезнуше истражујући и испитујући.

Али, према божанској ријечи: „Стријеле дјечје бијаху њихови ударци, и изнемогоше у њима језици њихови.” Раздијелише се и не утјешише се.

Развесели се Црква Божја и Црква светих Отаца, видјевши плаћу, и узвелича се истинити Бог црквеним учењем које је било утврђено.

Бјежимо од надметања у ријечима непријатеља истине и Цркве Божје, љубећи свети свеопћи Калцедонски сабор, као и онај у никеји, с 318 светих Отаца, и онај у Цариграду, са 150 Отаца, и онај у Ефезу, који се ондје први пут окупио, којему су на челу били преподобни отац Целестин, папа римски, и Ћирил Александријски, заједно с другима.

Такођер љубимо и онај који се окупио у Цариграду, у Божјем насљеђу, свеопћи Сабор у вријеме цара Јустинијана, који је утврдио и потврдио заповиједи свеопћих Сабора који су били прије њега.

Љубећи их и неодступно чувајући њихове одредбе, нећемо пасти у вјечне муке, него ћемо задобити вјечна добра, по молитвама Пресвете, Преславне Владарице наше Богородице и Ваздадјевице Марије и свих светих.

Нека то задобијемо милошћу и човјекољубљем Господина Бога и Спаситеља нашега Исуса Криста, с којим нека је Оцу и Светому Духу слава и моћ, сада и увијек и у вијеке вјекова.

Амен.

И ЈОШ О КЛЕВЕТНИЦИМА КРШЋАНА, О ИКОНОСПАЉИВАЧИМА И ЈАРОСНИМ ЛАВОВИМА, КАКО ЈЕ ВЕЋ ПИСАНО У 102. ГЛАВИ

Клеветници кршћана јесу и називају се тако јер су кршћане који служе једном Богу, Живоме и Истинитоме, којему се у Тројству клањамо, оклеветали говорећи да часним иконама Господина нашега Исуса Криста, Пресвете Владарице наше Свете Богородице, светих анђела и свих Његових светих служе као боговима, као што чине погани.

Показавши сваку безбожну намјеру према светим и часним иконама, ломили су их и предавали огњу; они који су спаљивали иконе, оне које су се налазиле на зидовима такођер су уништавали: неке су остругали, а неке премазали вапном и тинтом.

Попут бијесних лавова, добивши прилику да владају и наоружавши херезу бијесом, затварали су и безбројним мукама мучили оне који су прихваћали и цјеливали иконе.

Назив су добили према вођи херезе.

О МЕЛКИСЕДЕКИЈАНЦИМА И ТЕОДОЗИЈАНИМА И АТИНЂАНИМА, ТЈ. НЕДОДИРЉИВИМА

1. Ова је хереза састављена од четири зла сједињена у једно, јер они које је ова хереза обузела имају посебно учење, различито од свих других херетика.

Они Мелкиседека, који се спомиње у Божанском Писму, сматрају не човјеком, него неком великом силом која пребива на неименованим мјестима и која је већа од Криста. Кажу: „Када Крист не би био на другоме мјесту по сили, не би се говорило: свећеник по реду Мелкиседекову.”

2. Ови највећи богохулници говоре да је Мелкиседек заправо Бог и Отац Господина нашега Исуса Криста, те да се зато за њега каже да је „без оца, без мајке и без родословља”.

3. Природно је да се ови херетици слажу са себи сличнима, међу осталим и у светковању суботе.

4. По свему припадају скупини погана. Због тога бјеже и од обрезања и од крштења, а радују се магијама и врачањима. Баве се бајањем, тровањем и чарањем помоћу небеских тијела.

Ако нетко од оних које су завели треба њихову помоћ против некога непријатеља, они у поноћ одлазе на отворено и осамљено мјесто те, слично поганским измишљотинама које су се некоћ чиниле у Тесалији, стварају привиђење Мјесеца.

Бајањем присиљавају – како то замишљају – Мјесец да против своје воље сиђе с неба према земљи, на воду, особито на изворску воду. Од њега присилом покушавају сазнати оно што питају: што ће се догодити или што ће бити с неким човјеком.

Двјема звијездама на небу дају имена која желе: једној дају име онога који је затражио безбожно дјело, а другој име онога против кога је то дјело затражено.

Тада за извршење зла призивају неке демоне, од којих се први називају Сор, Сфан и Архе. Њима неким бајањем заповиједају да учине како би се једна звијезда покренула према другој и угасила јој свјетлост.

Све то чине уз помоћ злога духа и с обмањенима, привиђењем пред очима оних који су уистину слијепи за Свјетлост. Тако ти проклетници оне који им вјерују гурају у пропаст.

За све што је од њих затражено проглашавају да се већ извршава над одређеном особом, како се не би мислило да се све то догодило само од себе, него да се припише њиховој наводној крајњој блискости с Богом. Хвале се како су управо од Бога примили помоћ.

Слични су новацијанима и суботницима, који одбацују покајање, говорећи: „Не дотичи ме се, чист сам!”

Не приближавају се никоме тко није исте вјере као они нити сами додирују оне који нису такви.

Ако желе од некога примити нешто што им је потребно или некоме нешто дати, не примају нити дају то изравно рукама, него предмет узимају – или допуштају да га друга особа узме – тек након што је положен на земљу.

Ако се случајно догоди да некога дотакну, одмах журе у купалиште како би се очистили, јер сматрају да су се тиме оскврнули и постали нечисти.

Називају се трима именима, према онима који су саставили њихову херезу:

Теодотијани, према зачетнику њихове херезе, Теодоту из Бизанта. Теодот је по занимању био бизантски кожар и врло образован у хеленској науци. У вријеме прогона био је ухваћен и одрекао се Криста. Од тада је учио да је Крист обичан човјек, како не би био понижен као онај који се одрекао Бога.

Од њега је Павао Самосатски примио почетак свога наука и скренуо у његову херезу.

Теодотови ученици били су Асклепијад, Хермофил и Аполонид.

Други Теодот, Среброподавач, заволио је да га називају зачетником те херезе те је ову херезу саставио.

Будући да за свога поглавара имају овога Теодота, називају се теодотијанима.

Будући да сматрају да Мелкиседек има неку божанску и превелику силу, називају се мелкиседекијанцима.

А будући да не желе дотакнути никога тко није исте вјере као они, нити желе да њих нетко такав дотакне, називају се недодирљивима.

ПОТРЕБНО ЈЕ ДА ОНИМА КОЈИ ПРИПАДАЈУ ХЕРЕЗИ НЕДОДИРЉИВИХ, КОЈИ СУ МЕЛКИСЕДЕКИЈАНИ И ТЕОДОТИЈАНИ, КАДА ПРИСТУПАЈУ СВЕТОЈ, КАТОЛИЧКОЈ И АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ И ЖЕЛЕ СЕ КРСТИТИ, ПРЕТХОДНО ОВАКО ГОВОРИМО:

Он сада од мелкиседекијанаца, који су теодотијани и недодирљиви, приступа кршћанској вјери. Не због било какве присиле, невоље, страха, напасти, сиромаштва, дуга, тужбе подигнуте против њега или некога другог разлога од горе наведених, него љубећи Бога и његову вјеру из свега срца и душе.

„Проклињем сваку мелкиседекијанску и теодотијанску, односно недодирљивих херезу, као и све зачетнике херезе: Теодота званога Кожар, и његове ученике Асклиопијада, Ермофила, Аполонида, Теодота Трапèзунтскога, који је штовише био зачетник ове херезе.

Проклињем и оне који су након њих били учитељи недодирљивих, који су то били у сваком нараштају све до данас, који су то данас и који ће то бити.

Проклињем све који мисле, славе, уче и говоре да Мелкиседек није био човјек, него велика Божја сила која пребива на безименим мјестима, те да је већи од Криста. Због тога говоре о Кристу као о другоме и мањем од њега те да је Крист свећеник према његову реду.

Проклињем оне који говоре да је Мелкиседек велика сила, Бог и Отац нашега Бога Исуса Криста, па да је због тога речено да је „без оца, без мајке, без родословља“.

Проклињем оне који, попут Жидова, светкују суботу, а попут погана одбацују и обрезање и крштење.

Проклињем оне који се баве врачањем, чарањем и бајањем и који обећавају да ће тиме човјеку наудити или му користити.

Проклињем неке демоне, међу којима се први називају Сору, Сјан и Арх, и оне који мисле да с њима привлаче мјесец те оне који их питају о ономе што желе.

Проклињем оне који звијездама приписују људска имена и демонским привиђењима чине чудо тако да се оне крећу једна према другој, па се хвале да су једном звијездом угасили другу и говоре како ће ова свакако бити силнија и јача од оне.

Проклињем оне који лицемјерно, као чисти, уче мржњи према људима и гнушају се свакога човјека који није исте вјере као они. Због тога се нити они таквима приближавају, нити допуштају да се нетко њима приближи, нити једни другима дају или узимају нешто рукама. Ако се ипак догоди нешто такво, одмах журе у купељ јер су се, како сматрају, упрљали и постали нечисти.

Проклињем заједно с њима и свако друго поганство, свако сплеткарење и свако дјело недодирљивих које се чини јавно или потајно.

Све ово проклињем, од тога се одвраћам и свега се одричем. Приступам Кристу и вјерујем у једнога Бога Оца, свемогућега, Створитеља неба и земље, и остало потом…“