ПЕТО УВОДНО ПОГЛАВЉЕ

ПРОЛОГ ТО ЈЕСТ ПРЕДГОВОР УРЕДНИКА СВЕТИХ ПРАВИЛА У ЧЕТРНАЕСТ ГРАНА

Тијела се, у складу с природом, хране материјалном храном те расту и развијају се до одређене доби, мјере и времена, док душа, која се напаја и помазује сродном ријечју, духовно узраста. И док се сматра да је унутар тијела на земљи, она много пута узлијеће према узвишеним виђењима и налази се унутар небеских кругова, не трпећи никаква ограничења од простора и времена. У висинама говори и пребива с пресвијетлим силама, не у сјенама, него у наслађивању истинским добрима. Доликовало је да, према мјери овдашњега, бесмртно од Створитеља наслиједи бесконачно, а смртно распадљиво. Стога приличи непрестано тежити томе и везивати тежње душе уз то, не допуштајући јој да, напустивши заповиједи које су јој блиске, прихвати неке туђе. На тај ће начин душа, пребивајући у ријечима и дјелима, сновима и виђењима, стјецати оно што је божанско.

Разумјевши то у себи, као и оно што је некоћ рекао један од туђинских филозофа о свећним законима, уздајући се у њих, пронађох и дар Божји, заповијед разумних и богоносних мужева, исправљење добровољних и недобровољних гријеха те поуздано правило побожнога живљења које води према бесконачном животу. Тако сам успјешно предао красна правила која су на десет светих сабора, у различита времена, изложена ради утврђења спасоносне заповиједи и добре поуке свим људима, приредивши их заједно и смјестивши под назив свакога сабора правила која му припадају.

И не само то, него и такозвана Правила светих апостола, премда их неки због одређених разлога омаловажавају као сумњива.

Пронашавши такођер да оно што је заповјеђено на сабору у либијском Картагену, одржаном у вријеме блажене успомене Хонорија и Аркадија, може донијети велику и многу корист животу, придружих и то овоме труду, премда се нека од тих правила односе на живот и устројство тамошњих мјеста, док нека говоре о ономе што је уређено као опће и посебно, а што се може показати супротним већ постојећим правилима у другим крајевима. Међу таквима је, примјерице, и заповијед да читачи и пјевачи који се уводе у клер, односно у свећенство, прије таквога постављења морају на сваки начин уздржавати се од својих законитих жена с којима су сједињени. Код нас то није заповјеђено, него овиси о вољи тих особа, односно мужа и жене појединачно, а то се уздржавање чини ради богољубивога живота или непорочнога сједињења, чиме се учвршћује и брачна част, што не може изазвати никакав праведан приговор.

Сматрао сам добрим да се заједно спомене и оно што су побожно изрекли неки свети оци, особито у посланицама, питањима и одговорима, што на неки начин може пружити темељ правилима. Није ми непознато да су Базилије Велики и Гргур сматрали да се правилима требају називати и поштовати и оне посланице које нису заповједили само појединци, него окупљени оци заједничком вољом и трудом.

Таква учитељска излагања схваћам или као нешто што је ономе раније изреченом на саборима било нужно и прикладно додати ради јасноће на неким мјестима која се не сматрају лако разумљивима, или као обраду неких предмета који дотад уопће нису били разрађени, а који се ни ријечју ни смислом не појављују у написаним саборским питањима и поглављима. Неки од таквих, који су могли расуђивати о догађајима на темељу поузданости живота и духовне свјетлости која Божјим дјеловањем сјаји у претходно споменутима, доносе не само безгрешан него и веома похвалан суд.

Сложивиши снагу свега прикупљенога у четрнаест наслова и раздијеливши сваки од тих наслова на различита поглавља, те тако свакому питању придруживши одговарајућу заповијед, чиме ће се доћи до назива правила, и означивши бројеве бројчаним ознакама, прегледно сам, колико ми се чини и према својим могућностима, саставио ову збирку. Разлог због којега сам изложено уредио на такав начин — бројчаним ознакама, како рекох, а не излажући на читање почетак свакога поглавља — јест тај што нисам желио да онај који буде имао потребу за различитим питањима, због једнога правила поновљеног више пута, осјети замор при читању, нити да једно правило које се тиче многих поглавља нужно скраћујем и раздвајам на више њих, као што су чинили неки у старини, чиме бих на себе навукао оправдану оптужбу за дрскост.

Ондје гдје је постојала потреба за таквим списима, додао сам и грађанско законодавство, односно царске одлуке — и то мало и сажето — уз сродна, односно одговарајућа црквена поглавља, у засебном дијелу ових књига. То је укратко заокружено излагање начињено ради одговарајућега црквеног доброг поретка из царских заповиједи и тумачења премудрих мужева, које читатеље истодобно потиче на подсјећање и њихово темељито проучавање.

Нека би с Богом, уз молитве и помоћ светих, довршивши започети труд, понајприје мени самоме, али и другима, оно што је овдје речено било на корист, уз наду да након свега тога задобијем плаћу на небесима.

ДРУГИ ПРЕДГОВОР УРЕДНИКА ПРАВИЛА КОЈА СУ ПО ПЕТОМ САБОРУ - ШЕСТОГ И СЕДМОГ И ОНОГ ПОСЛИЈЕ ЊИХ. - КОЈА ЈЕ ДОДАО И ПРИПОЈИО АПОСТОЛСКИМ ПРАВИЛИМА И ОНИМА СА РАНИЈЕ НАВЕДЕНИХ СВЕТИХ САБОРА

Раније наведени предговор имао је задаћу објединити правила од времена када се кршћанска проповијед апостолским навјештајем проширила по цијеломе свијету, па све до Петога сабора. Што је обећано, на достојан је начин и учињено. Обједињена су правила тога Петога сабора и правила донесена прије њега. Показало се да су и неки други од светих мужева, након тога времена, један по један уздигнути на толику висину крепости да је уредник и њихове вјеродостојне ријечи примио, привео их једнаком поштовању и заједништву с правилима, не одбацивши ни њихове трудове нити нарушивши сродност с постојећим списима светих правила.

Будући да је у времену након Петога сабора настало немало промјена у живљењу, те како су се сазивали нови свети сабори из различитих разлога, не упропаштавајући дјела древних мужева — што су многи много пута чинили па се, не могавши властитим радом постати познати, дрзнуше обогатити и посрнули крађом однијети мудрост из туђих ризница — ми се оних који су нешто добро започели у животу и срамимо и похвалу им приносимо, те сматрамо да их управо тиме поштујемо што их слиједимо.

Чувајући неотуђивима дјела њихових напора, чак их и увећавамо, сједињујући оно што је било послије њих с претходним. И оно што њима није дало вријеме које је недостајало, таквим додатком ми, не стварајући штету, колико је до овога времена показујемо цјелокупно њихово трудољубље, то јест дјело.

Зато и ове књиге у себи имају оно о чему предговор говори, по истоме садржају и истоме редослиједу садржаја како су љубомудро уредили они који су били прије нас: и правила Шестога свеопћег сабора, као и Седмога свеопћег сабора, који носи назив други пут сазванога у Никеји, а који разори иконоборачко безумље утврдивши немало правила за свето живљење, те придружисмо оно што је изречено на томе сабору.

Овоме смо додали и правила сабора одржанога у Цариграду, који је назван Прво-други сабор, а који се подиже због неке зависти и учини пречасну цркву Светих апостола мјестом слушања онога што се догађало. Ту су и правила сабора одржанога послије њих, који се састао ради црквенога јединства те потврдио и запечатио Сабор у Никеји и одбацио сваку херетичку и расколничку заблуду; и та правила придодасмо правилима братских сабора. Ту су и неке законске одредбе које су сугласне са светим правилима. Овај је труд сјединио претходно споменуте књиге, не сматрајући их недостојнима новога излагања, те их придружио светим ријечима.

Ако нетко жели сазнати вријеме у којем успјех ово окупити, оно је, бројено по тисућљећима, досегло шесто, премашило га и, не заустављајући тијек ни на тристотој години, стигло до деведесет и прве године; те под зракама сунца изнесох приложено дјело.

У ЉЕТО 6391 ОД ПОЧЕТКА СВИЈЕТА.