ЧЕТВРТО УВОДНО ПОГЛАВЉЕ

ТУМАЧЕЊЕ МОЛИТВЕ КОЈЕ ЈЕ ГОСПОДИН ИСУС КРИСТ НАУЧИО СВОЈЕ УЧЕНИКЕ А ПРЕКО ЊИХ И НАС, УЧЕЋИ ДА СЕ МОЛИМО “ОЧЕ НАШ КОЈИ ЈЕСИ НА НЕБЕСИМА”.

ТУМАЧЕЊЕ ЗЛАТОУСТОГ

Учи нас о томе како се треба молити, и одмах усмјерује наш ум и уздиже га од земље те га приљепљује к небесима.

Заповиједа нам да говоримо: Оче наш, који јеси на небесима. Онај тко Бога назива Оцем нека је праведан и нека живи тако да се не покаже недостојним тог сродства. Поучава такођер да браћа заједно моле, јер не каже: Оче мој, него: Оче наш – тиме прописујући да молитве приносимо као заједничко тијело Цркве, и да нитко не брине само о себи него увијек и о ближњему, и да нитко није бољи од другога ни у чему – ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни властелин од њему подређеног човјека, ни цар од војника, ни мудар од незналице. Свима је даровао исто достојанство, свакога је једнако удостојио да Њега назива Оцем.

Када кажемо: Који јеси на небесима, тиме Бога тамо не затварамо – јер Он је свугдје и све је испуњено Његовом славом – него то рече уздижући од земље онога који се моли и приљепљујући га к становима на висини и горњем пребивању.

А ријечи: Да се свети име Твоје значе да се слави због нашег живота, односно: удостој нас да живимо тако чисто да Те сви прослављају због нас.

Ријечи: Да дође краљевство Твоје значе да се не везујемо за оно што је видљиво, нити да оно што је од овога свијета доживљавамо као нешто велико, него да узлазимо умом к Оцу и чезнемо за оним што ће бити, чекајући да се ослободимо од својих тијела, како је о томе говорио и Апостол. Онај тко има такву чежњу, тога добра овога живота не могу учинити охолим, нити га туга и жалост могу сломити.

Оно што је речено: Да буде воља Твоја како на небу тако и на земљи, морамо разумјети тако да тамо све бива без препреке. Јер анђели неће нешто послушати, а о нешто се оглушити, него су послушни у свему и покорни. Тако и нас људе удостој да Твоју вољу не чинимо половично, већ да све што хоћеш Тобом испуњујемо. Јер крепост се не постиже само нашим трудом него и милошћу с висине од Тебе даном. Не рече: Да буде воља Твоја у мени, или у нама – него свугдје, по свој земљи, како би се и лаж искоријенила и истина посијала, како би се злоћа уклонила, а крепост уздигла, те се тако небо ни по чему не би разликовало од земље.

Ријечи: Крух наш свагдашњи дај нам данас говоре нам да требамо уочити како и у тјелесном има много духовног. Ни за богатство, ни за разноврсну храну, ни за славу и част, ни за скупу одјећу нити за што друго слично – него само за крух заповиједа да се моли молитва. За крух данашњег дана, а не бринути се ни за сутрашњи, ни за више од данашњег дана – Он забрањује да се тражи. Не знаш хоћеш ли дочекати оно што долази сутра, па зашто да патиш бринећи се? У ријечима које су претходне говори нам: Не брините се за сутра. Хоће да будемо са свих страна спремни и утврђени, и да тражимо само онолико колико нам нужне потребе налажу.

Ријечи: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим показују нам преобиље човјекољубља, јер и оне који након крштења згријеше, чини достојним милости, јер им ни након урањања и новог рођења није одузета могућност покајања. Овиме уводи молитвени закон да се, заједно с примањем подсјетника на гријехе, смирујемо, и заједно с давањем опраштања другима, одвраћамо од сваке помисли на зло. „И како си себи сам судио, каже, тако ћу ти и Ја судити. Ако ти опростиш сличном себи човјеку и судругу, и од Мене ћеш примити такву милост." А ово није једнако ономе, будући да ти – требајући опрост – опрашташ, а Бог ни за чим нема потребе. „Ти човјеку попут тебе и судругу, а Ја теби слузи." Ти си нетко тко је узрок безбројних зала, док је Бог без гријеха – но ипак показује и такво Своје човјекољубље.

А оним: Не уведи нас у напаст него нас избави од злога, јавно нас поучава о нашој немоћи и обуздава безумље – двију напасти, од којих је једна од Бога, а друга од ђавла. Она од Бога нам је на корист, а она од злога души погубна. И сваки човјек моли да буде избављен од напасти и повреде од злога.