10. Поглавље: СВЕТИ МЈЕСНИ САБОР КОЈИ СЕ У ЛАОДИЦЕЈИ ФРИГИЈСКОЈ ОКУПИ ИЗ РАЗНИХ ОБЛАСТИ АЗИЈСКИХ УПРАВА МНОГИ БЛАЖЕНИ ОЦИ ПРИСТИГОШЕ И ЗАПОВЈЕДИ ЦРКВЕНЕ ИСЛОЖИШЕ КАО ШТО ЈЕ ОВДЈЕ НАПИСАНО

10. Поглавље: СВЕТИ МЈЕСНИ САБОР КОЈИ СЕ У ЛАОДИЦЕЈИ ФРИГИЈСКОЈ ОКУПИ ИЗ РАЗНИХ ОБЛАСТИ АЗИЈСКИХ УПРАВА МНОГИ БЛАЖЕНИ ОЦИ ПРИСТИГОШЕ И ЗАПОВЈЕДИ ЦРКВЕНЕ ИСЛОЖИШЕ КАО ШТО ЈЕ ОВДЈЕ НАПИСАНО

Овога Сабора предстојници су ови: Еузебије, Теодор, Никита, Македоније, Анатолије, Таркудимант, Мојсије, Доким, Агапије, Вас, Еустатије, Исихије, Теодотије, Наркис, Агапије, Јенија, Магн, Архелаос, Сирикије, Маврикије, Маникије, Јетериос, Алфеј, Магн. С њима и други, укупно 97.

Правила Сабора који бијаше у Лаодицеји: 59.

1. правило: Другобрачни, ако се није тајно сјединио са женом коју намјерава узети за жену, нека добије малу забрану; и кад је испуни, у осталоме нека нема кривице.

Тумачење: Другобрачни нека једну годину буде искључен од Причести. Нека пребива у посту и молитвама, и тако нека се удостоји свете Причести. Ако се није слободно ни законито сјединио другим браком, него се прије тога тајно помијешао са женом коју хоће узети, па затим приступи заједници брака, такав подлијеже забрани као блудник.

2. правило: Они који су у незнању били ухваћени различитим гријесима, ако, сазнавши за њих, исте исповједе и сукладно томе се покају, нека приме Причест.

Тумачење: Сви они који су згријешили различитим гријесима, ако се покају и исповједе таква прегрешења, и учине потпуно обраћење од зла, те у молитвама и сузама испуне вријеме покајања које им је дано према мјери гријеха, нека буду примљени и нека се удостоје свете Причести ради милосрђа и благости Божје.

3. правило: Новопросвијетљени нека не буде свећеник, тј. онај који је новокрштен нека не буде брзо уведен у свећенички чин. О овоме види у другом правилу Првога сабора у Никеји, које о томе јасније говори.

4. правило: Камату и мито свећеник нека не узима.

Тумачење: Онима који су у клеру не приличи узимати или приређивати срамотан добитак, нити од онога који је узео зајам узимати малу или велику лихву. Ако нетко од свећених то чини и не жели с тиме престати, нека буде свргнут. О овоме тражи 17. правило Првога сабора у Никеји.

5. правило: Постављење нека не бива тако да га народ слуша.

Тумачење: Молитве које архијереј говори над онима који се постављају за бискупе, презбитере или ђаконе не говоре се прегласно, тако да их слушају сви људи, него само они свећеници који су унутра с архијерејем.

6. правило: Херетици нека не улазе у храм.

Тумачење: Херетицима није допуштено улазити у Цркву Божју, премда је Базилије Велики цара Валента, који је био кривовјерник, примио међу вјернике; али тада још није било овога Сабора и ово правило још није било изложено.

7. правило: Новацијане, фотинијане и четрнаестнике, који су херетици, ако не прокуну своју и остале херезе, не треба примати. Ако их прокуну, нека се припоје помазањем миром.

Тумачење: Ови споменути херетици, након што уз остале прокуну и своју херезу, нека буду примљени у Цркву, и само се помазањем светим миром припојују — али само новацијани и четрнаестници. Фотинијанима је потребно свето и спасоносно крштење, тј. да се крсте.

Њихов зачетник, Фотин, обновио је многе херезе: и херезу Павла Самосатског, и Сабелија Либијскога, и Монтанову, тврдећи да Ријеч Божја није беспочетна, да није творац свих вјекова, и да није постојала прије сваке твари, него да је млада и нова, те да почетак има тјелесним рођењем од Дјевице.

Хереза четрнаестника, по којој се називају четрнаестници, јест таква да они Ускрснуће Спаситеља нашега Господина Исуса Криста славе четрнаестога дана мјесеца, када је мјесец пун, без обзира на то је ли понедјељак, уторак, сриједа итд. Они, попут новацијана, такођер не прихваћају оне који се покајањем обрате због својих гријеха. Поштују одбачене књиге и још понешто зло мудрују.

8. правило: Ако су у којој другој херези, нека се по покајању опет крсте, па чак и ако су њихови клерици.

Тумачење: Херетици који се називају фригијци, ако се покају и одбаце своју херезу, те приступе непорочној вјери, требају проклети и своју, као и све остале херезе, а затим нека буду примљени. Кад буду са свом марљивошћу поучени, нека се крсте. Ако су неки међу њима у клеру, тј. ако су свећеници или ђакони, нека се и они крсте.

Ови фригијци научили су херезу од Монтана и Присциле. Тај проклети Монтан себе је називао Утјешитељем. Имао је двије жене и с њима је чинио блуд. Једној је име било Присцила, а другој Максимила. Њих двије прогласио је пророчицама. Један градић у Фригијској области, по имену Пепуза, прогласио је Јерузалемом. Мужевима је заповиједао да напуштају жене, нарушавао је Пасху, разарао бракове, заповиједао да се уздржавају од хране. Три особе истобитног Бога сједињавао је у једно лице. Учио је да се крв мијеша у брашно и да се то даје умјесто Причести. Онима који се тиме причесте заповиједао је да то због срама крију.

9. правило: Ако се нетко моли у гробницама гдје леже неки од кривовјерника које сматрају мученицима, или у херетичким црквама, или се жели исцијелити одлазећи тамо, нека буде искључен све док се не покаје и не исповједи оно што је згријешио; и тада нека опет буде примљен.

Ово правило је разумљиво.

10. правило: Не ступати у брак с херетицима.

Тумачење: О овој ствари заповиједају различита правила, за која смо написали објашњење у 14. правилу Четвртога свеопћег сабора у Калцедону. Оно што је ондје речено довољно је за тумачење.

11. правило: Не доликује такозване „старице“, тј. „предсједавајуће“, постављати у црквама.

Тумачење: Били су у давнини неки обичаји у Црквама; од њих су неки с временом заборављени, други су сасвим престали, а неке су правила забранила. И ово је један од тих обичаја: да се старије жене постављају у црквама и називају предсједницама, те да имају старјешинство међу женама које долазе у храм, попут њихових учитељица постављених ради добра поретка. Оне су их поучавале како и гдје приличи стајати. Правило заповиједа да таквих жена не треба бити, нити да се тако називају.

12. правило: За бискупе су прикладни они који су испитани у вјери, животу и ријечима.

Тумачење: Бискуп треба бити провјерен у правовјерју, у непорочном живљењу и премудар у ријечима божанских списа.

13. правило: Није изабран за бискупа онај којега су изабрали свјетовни људи.

Тумачење: Судом и избором метрополита и свих бискупа области поставља се бискуп. Ако нетко не буде на такав начин узведен у бискупство, него буде изабран од свјетовних људи, такав није изабран и не прима се.

14. правило: Свете Дарове не приличи слати и у друге области.

Тумачење: Ако се нетко хоће причестити Божанским Светињама, тј. пречистим Тијелом и Крвљу Господина нашега Исуса Криста, нека дође у цркву и нека прими Причест од светитеља који служи, како заповиједа Базилије Велики. А слати Свете Дарове у другу област, или град, или другдје, као благослов некоме — то није долично.

15. правило: Без нижег црквеног руха никоме није допуштено узлазити на амбон.

Тумачење: Никоме не приличи узлазити на амбон, нити пјевати или народу читати божанске ријечи, ако на глави нема црквени постриг и ако није примио благослов од својега пастира према светим правилима. А и ако је примљен, ипак не може пјевати или читати на амбону ако није одјевен у ниже црквено рухо. То се ниже црквено рухо на грчком назива дифтера или фелонион.

16. правило: Еванђеље, Апостол и други списи нека се читају суботама.

Тумачење: Сматра се да тада још није било црквено устројство као што ће бити касније; него кад су се вјерници окупљали, бивале су само молитве, а презбитери су приносили Бескрвну Жртву, тј. вршили свету службу. Зато свети Сабор и заповиједи да се и суботом чита Еванђеље с другим светим списима, на поуку вјернима.

17. правило: Кад се окупљају у цркву на пјевање, нека се ограничи читање псалама.

Тумачење: Људима окупљеним у храму на јутарњу службу између псалама требају бити читања, а не да само често говоримо псалме, како се окупљени народ, оптерећен тиме, не би приклонио лијености.

18. правило: На деветом часу и на вечерњој служби треба узносити установљене молитве.

Тумачење: Осим утврђених молитава из књига које су свети Апостоли и преподобни Оци одредили и заповједили, не приличи говорити или пјевати друге молитве ни туђе псалме, него увијек и свагда вршити само установљене молитве — и на деветим сатима и на вечерњим службама.

19. правило: Послије молитве оглашених треба говорити за оне у покајању, а затим за вјерне; и послије „мира“, тј. послије цјелова, нека буде приношење, и нека се причесте само свећеници који улазе у олтар.

Тумачење: Ово правило поучава какав треба бити молитвени поредак, па каже: најприје треба измолити молитву за оглашене, затим за оне који су у покајању, а потом за вјерне. Тада треба дати мир и цјеливати се. Након тога треба принијети свети принос, а унутар олтара нека се причесте само и једино свећеници.

Постоји и 19. правило другог Законоправила, односно Номоканона:

Приличи да бискуп најприје засебно поучи оглашене и учини молитву за њих. А кад оглашени изађу из цркве, треба се помолити за оне који су у покајању. Када они приступе под његову руку и тако се удаље, бивају три молитве за вјерне: једна — прва — тихо, а друга и трећа моле се наглас; потом се даје мир. Када презбитери дају мир бискупу, тада и свјетовни људи дају мир, и тако се извршава свето приношење, тј. служба. Само и једино свећеницима приличи улазити у жртвеник и причешћивати се.

Тумачење: У давнини су бискупи најприје поучавали оглашене бесједом и говорили им, а потом су говорили молитву за оглашене. И док су оглашени излазили из цркве, за оне који су у покајању, односно за оне који припадају, други је чинио молитву, и остало што правило говори. Но сада за оне у покајању молитава нема. Не зна се како су одбачене.

Потом презбитери дају мир бискупу, а то је цјелов. Цјелов је слика љубави, а за љубављу слиједи смирење. Потом свјетовњаци дају мир презбитерима, тј. цјеливају се с њима. То се сада не чини — укинуто је, као и много тога што се у старини чинило. Послије тога извршавало се приношење, то јест приносила се и посвећивала Бескрвна Жртва. Када би се таква Жртва извршила, њоме су се причешћивали достојни. Правило говори да само и једино свећеницима доликује причешћивати се унутар жртвеника.

20. правило: Без допуштења ђакон нека не сједа.

Тумачење: Није долично да ђакон сједне прије презбитера ако му то презбитер није допустио. Исто тако и подђакон и остали црквени клерици нека не сједају прије ђакона ако им то они не допусте.

21. правило: Слуге нека се не дотичу посвећених посуда.

Тумачење: Слуге се не смију дотицати црквених владичанских посвећених посуда. Слуге се овдје називају подђаконима, којима правило не допушта да дотичу посвећене посуде, него презбитерима или ђаконима припада да их приносе к светој трпези.

22. правило: Слугама не приличи носити орар нити напуштати олтарске двери.

Тумачење: Сватко је дужан чувати свој чин и марљиво испуњавати своју службу. Зато ни слугама, тј. црквеним подђаконима, не доликује одступати од олтарских двери, него требају ондје стајати до краја Божанске службе и испуњавати службу која им приличи. Орар не приличи носити ни њима, ни читачима, ни пјевачима, јер је то ђаконско рухо.

23. правило: Читачима и пјевачима не приличи носити орар.

Ово правило је разумљиво.

24. правило: Ниједан клерик нека не буде крчмар.

Тумачење: Од презбитера па до посљедњег свећеничког чина, као и монасима, ово правило забрањује да одлазе у крчму, као што заповиједа и 54. правило Светих апостола.

25. правило: Крух и Чашу слуге нека не дају.

Тумачење: Ово је дјело презбитера и ђакона. Слугама, тј. црквеним подђаконима, то не приличи. Према томе, не приличи им људима давати ни Крух ни Чашу. Крух и Чаша називају се света Причест.

26. правило: Тко од бискупа није постављен, нека не заклиње.

Тумачење: Заклињачи добивају постављење од бискупа, као и остали из свећеничког чина. Ако, дакле, нетко није постављен од бискупа на тај ступањ, не може заклињати ни у цркви ни у дому.

27. правило: Клерик који је позван на трпезу љубави нека не узима од онога што је изнесено, јер срамоти свој чин.

Тумачење: Они клерици и свјетовни људи који су позвани на љубав, тј. код неких пријатеља за трпезу, нека од онога што је ондје изнесено не узимају у свој дом, јер је то срамота за црквени чин. Него нека након јела и пића оданде оду са захвалношћу.

28. правило: У цркви нека се не постављају трпезе и нека не буде пирова.

Тумачење: Не приличи да се дом Божји претвара у обичан и опћи дом, нити да се у њему постављају трпезе, па ни трпезе љубави, те да се унутар цркве једе и пије.

29. правило: Сваки кршћанин нека слави не суботу, него недјељу.

Тумачење: Ако неки кршћанин слави суботу и не ради, такав слави с Јудејцима и јудаизира. Зато суботом треба радити, а празновати и не радити недјељом.

30. правило: Безаконо је купати се заједно са женама.

Тумачење: Неприлично је и велику поругу на нас чине незнабошци ако се неки кршћанин купа заједно са женама. Стога је то забрањено као безакоње.

31. правило: Не приличи своју дјецу давати у брак с херетицима, него их узимати од њих ако обећају да ће бити кршћани.

Тумачење: Ово правило допушта кршћанима да узимају кћери кривовјерника ако обећају да ће бити кршћанке, и да их сједињују у брачну заједницу са својим синовима. А давати кћери херетицима ради брачног сједињења забрањено је многим правилима.

32. правило: Благослов кривовјерника није благослов.

Тумачење: Овдје се „благословом“ назива просфора, па је зато не приличи примати као благослов. Просфоре над којима су они вршили проскомидију више су „неблагослов“ него благослов.

33. правило: Нитко нека се не моли с херетицима и с онима који су се отргли од Католичке Цркве.

Тумачење: Ако се нетко помоли с херетицима или с онима који су се својевољно одвојили од Католичке Цркве, нека и сам буде искључен. Херетицима се називају они који су се спотакнули у вјери и гријеше одвајајући се од Католичке Цркве. Ови се називају „авдијани“. Они имају вјеру као и Католичка Црква, а већином живе по самостанима и не моле се заједно са свима; хуле на наше бискупе због богатства. Други су они који се из других разлога одвајају и с жидовима засебно славе Пасху. Имају и неке своје особите расправе. Ријечи које су нејасне у Божанском Писму не тумаче правилно.

34. правило: Они који поштују лажне херетичке мученике нека буду проклети.

Тумачење: Ако нетко као истините поштује лажне херетичке мученике, тј. оне који нису пострадали због праве вјере и страни су Богу, такви су и сами страни Богу, и нека буду проклети.

35. правило: Они који се изван цркве окупљају ради пјевања, а себе називају „анђелима“, као они који су блиски идолопоклоницима, нека буду проклети.

Тумачење: Постоји хереза која се назива „анђеловци“, или зато што се хвале сматрајући да имају анђеоски чин и живот, или зато што безумно говоре да је свијет створен од анђела. Такођер су постојали и неки који су говорили да је велики Павао у Посланици Колошанима учио да нам не доликује да Кристом будемо приведени Богу и Оцу — јер рече да је Крист боље природе од нас — него да се приводимо преко анђела. То је одбацивање Божјег наума спасења под видом смиреноумља. Зато они који напуштају Цркву Божју и засебно се окупљају ради пјевања и молитве, те говоре да је читав свијет саздан од анђела или да нас анђели приводе Богу и Оцу, нека буду проклети, јер остављају Господина нашега Исуса Криста и мудрују готово као идолопоклоници.

36. правило: Нека се не нађе неки свећеник или било који клерик да је маг, или бајач, или чаробњак, или вјештац, или звјездочитач, или израђивач амајлија.

Тумачење: Ако се нађе нетко из свећеничког чина да учи и врши нека таква зла дјела као што су магија или бајање, или да призивањем нечистих духова нешто од њих сазнаје и пророкује, или да звјездознанством приповиједа о рођењу и удјелу људи, или да ставља амајлије око врата или на друге дијелове тијела, такав нека буде искључен из Цркве.

37. правило: С Јудејцима и херетицима нитко нека не слави и нека не прима њихове празничне дарове.

Тумачење: Свјетлост с тамом нема никакво заједништво, и зато кршћани нека не празнују с херетицима или с Јудејцима и нека не прихваћају оно што приправљају за своје благдане, као на примјер бесквасне крухове или нешто слично.

38. правило: Од Јудејаца не приличи узимати бесквасне крухове нити се причешћивати с безбожнима.

Ово правило је разумљиво.

39. правило: Недостојно је с поганима празновати и заједничарити у њихову безбожништву. О томе потражи 70. и 71. правило Светих апостола.

40. правило: Бискуп који је позван на сабор, а не дође, ако није спријечен невољом или штетом, није без кривице.

Тумачење: Одређено је да се због црквених питања и због правилног учења сваке године сазивају сабори бискупа цијеле области, ондје гдје заповједи метрополит. Када се бискупи окупе, а неки од позваних не хтједне доћи, сам на себе полаже кривицу и нека прими забрану од сабора, осим ако није непослушан, него због неке тјелесне немоћи или неке друге животне бриге не може доћи.

41. правило, заједно с 42. правилом: Клерик без писма препоруке и без допуштења нека не креће на пут.

Тумачење: Света правила не допуштају да презбитера или ђакона постављеног у једној области примају у другој ако нема препоручну грамату. Зато је потребно да такви иду с граматом какву правила налажу. На њима је написана њихова препорука, као и то које су мјесне цркве клерици, те да по вољи и заповиједи својега бискупа одлазе у други град или у другу област.

43. правило: Слугама не приличи ни ради молитве на кратко остављати двери.

Тумачење: Када се обављају света богослужења, подђаконима не приличи ни на кратко вријеме остављати олтарске двери, чак ни ради молитве, како не би били немарни према служби која је њихова и како им њихова молитва не би била преча од црквеног поретка.

44. правило: Жене нека не улазе у очистилиште.

Тумачење: Женама и свјетовним људима не приличи улазити у олтар. Олтар се назива очистилиштем, као што заповиједа и 69. правило Шестога свеопћег сабора.

45. правило: Од друге недјеље Великог поста не приличи примати ради просвјећења. Они који се спремају за крштење требају постити од почетка.

Тумачење: Ово правило може се двојако разумјети: или у смислу да се послије друге недјеље Великог поста они који приступају вјери и започели су постити не удостоје крштења на Велику суботу, јер нису од почетка поста показали уздржање нити су довољно постили; или пак ако су неки још прије Великог поста приступили вјери и почели постити, па је, прије него што су се удостојили светог крштења, настао Велики пост. Они не чекају Велику суботу ради крштења као они који су од почетка Великог поста почели постити, него ако се прије завршетка друге недјеље поста заврши пост који им је наређен, нека се удостоје светог крштења. Ако до тада не доврше пост, не приличи да се крсте по истеку друге недјеље поста, него нека и они чекају оне који се требају крстити на Велику суботу, јер се само примају они који посте од почетка Великог поста, са савршеним и непостидним уздржањем.

46. правило: Они који се хоће крстити нека исповиједају Вјеру пред бискупом и презбитерима у четвртак сваког тједна.

Тумачење: Оне који приступају Католичкој Цркви и који се желе крстити потребно је марљиво поучавати у вјери. Такођер, нека имају обичај да пред бискупом или презбитером исповиједају Вјеру четвртком сваког тједна прије крштења. Никога не приличи брзо крштавати док не научи Вјеру.

47. правило: Нека исповиједају и они који су били болесни кад се опораве.

Тумачење: Они који су у болести и затраже крштење нека буду крштени. Ако се од болести опораве, нека науче вјеру и образац вјере, који јест: „Вјерујем у једнога Бога…“, и нека је исповједе пред бискупом или презбитером, те нека се удостоје Божанске благодати.

48. правило: Онога који се просвјећује светим крштењем треба послије крштења помазати миром, небеским уљем, и учинити га причесником Краљевства Кристова.

Ово правило је разумљиво.

49. правило: Тијеком Четрдесетнице не треба вршити проскомидију осим суботом и недјељом.

Тумачење: Ово правило нипошто не треба преступати, него га треба држати и чувати. Осим суботом, недјељом и на дан светих Благовијести, тијеком четрдесет дана Великог поста просфора се не приноси, него бива Пређеосвећена, тј. посна служба. На дан светих Благовијести не служи се посна служба, него се просфора приноси и врши се Златоустова служба. То је предало 52. правило Шестога свеопћег сабора, јер су остали дани Четрдесетнице вријеме покајања, и сватко је дужан носити свијест о својим гријесима у разуму, не остављати мисао о њима и не наслађивати се духовном радошћу Празника прије времена.

50. правило: Не приличи послије четрдесет дана, у четвртак посљедње недјеље, разрјешавати пост и тако омаловажити цијели пост, него је сав Велики пост потребно постити на сухоједењу.

Тумачење: Четрдесет дана Великог поста, као и све дане Великог тједна — спасоносног страдања Господина нашега Исуса Криста, који се називају Страсна седмица — потребно је проводити у посту, молитви и покајању срца, те не прекидати пост на Велики четвртак, него и тада постити и јести сухоједење.

51. правило: Спомене мученика не треба чинити осим суботом и недјељом.

Тумачење: Тијеком четрдесет дана Великог поста, осим суботом и недјељом, не треба чинити спомене мученицима ни другим светима.

52. правило: Тијеком Великог поста не приличи обављати ни брак, ни спомене за мртве, нити правити било који други пир.

Ово правило је разумљиво.

53. правило: Кршћанину који је позван на свадбу не приличи пљескати или плесати, него часно и с побожношћу вечерати или обједовати, како кршћанину доликује.

54. правило: Свећенику и сваком клерику приличи да, прије него што почне глума, оде оданде.

Тумачење: Од кршћана се очекује да, ако су позвани на свадбу или на другу трпезу, иду с кроткошћу и смирењем те да обједују или вечерају, а не да пљешћу рукама или плешу, јер то није достојно кршћанског поретка. Зато свећеници и сви клерици никако не требају бити на представама које бивају на свадбама, него прије него што глумци почну глумити и плесати, требају оданде отићи својим кућама.

55. правило: Свећеницима не приличи, као ни клерицима, приређивати пирове. Исто не приличи ни свјетовним људима.

Тумачење: Свећеници и сви кршћани требају часно живјети. Они који се договарају да праве пирове — што значи да многи по договору дају златнике, сваки од себе, да се купе различита јела и вино и начини богата трпеза — тада се окупе заједно, једу и пију. Ово правило такво што забрањује, јер је то дјело узрок пијанства, преједања и других непристојности.

56. правило: Презбитер прије бискупа нека не улази у олтар нити сједа.

Тумачење: Ако је бискуп дошао у цркву да служи, прије њега у олтар не улази и не сједа нитко од презбитера, јер је то неред и метеж.

57. правило: У мањем граду или у селу нека се не поставља бискуп, него походник. Ако је нетко и био постављен, нека ништа не чини без допуштења градског бискупа.

Тумачење: У неким сеоским или мањим градским храмовима, у којима је довољно да један презбитер поучава, није потребно постављати бискупа, како се не би умањивало бискупско име. Него се походници, који се сада називају старјешине, шаљу од стране градских бискупа по селима ради исправљања душевних гријеха, да иду и уче кршћане. Ако су неки бискупи и били постављени у селима прије овога правила, нека не буду лишени части, али друго што припада бискупској власти нека не чине без воље градског бискупа под којим су. О овоме потражи и седмо правило Сабора у Сардици.

58. правило: Бискуп или презбитер не треба приносити просфору по домовима.

Тумачење: У кућама се Бескрвна Жртва не врши ни од стране бискупа ни од стране презбитера, него у саборној цркви доликује приносити просфору, тј. служити. Ипак, 31. правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи допушта да се служба, с допуштењем бискупа, врши и у молитвеним храмовима, „црквицама“ које су по кућама. Нипошто не допушта да нетко буде крштен у тим храмовима, него да они који се желе крстити само у једној од саборних цркава буду удостојени пречистога просвјећења, како се заповиједа у 59. правилу истога сабора.

59. правило: Не приличи говорити туђе псалме у цркви. Туђим псалмима називају се Саломонови и неки други. Оци нису заповједили да се они говоре у црквама, нити су правила заповједила да се њихове књиге читају, него то траже само за књиге Старога и Новога Завјета.

Ово су књиге Старога Завјета: Постанак свијета, Излазак из Египта, Левитска, Бројеви, Поновљени закон, Јошуа, Суци, Рута, Естера, четири књиге Краљевстава, двије књиге Љетописа, двије Ездрине, 150 псалама, Изреке Саломонове, Проповједник, Пјесма над пјесмама, Јоб, дванаест Пророка, Изаија, Јеремија, Барухов плач и посланица, Езекиел и Даниел.

Ово су књиге Новога Завјета: четири Еванђеља: Матејево, Марково, Лукино и Иваново; Дјела апостолска; седам католичких посланица: једна Јаковљева, двије Петрове, три Иванове и једна Јудина; четрнаест Павлових посланица: једна Римљанима, двије Коринћанима, једна Галаћанима, једна Филипљанима, једна Колошанима, двије Солуњанима, једна Хебрејима, двије Тимотеју, једна Титу и једна Филемону.

Тумачење: Све су ове књиге достојне читања. Осамдесет пето правило Светих апостола међу поштоване књиге убраја и заповиједи које је написао Клемент. О њима 2. правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи заповиједа да се не читају, јер каже да су их херетици унаказили: додали су им нешто што није било написано и искварили их.

У Господину се окончаше и правила Лаодицејског сабора.