9. Поглавље: СВЕТОГ МЈЕСНОГ САБОРА У АНТИОХИЈИ СИРИЈСКОЈ. 25 правила

9. Поглавље: СВЕТОГ МЈЕСНОГ САБОРА У АНТИОХИЈИ СИРИЈСКОЈ. 25 правила

У Сиријској Антиохији била су два сабора. Први је био у вријеме римског цара Аурелијана, против Павла Самосатског, који је био зачетник херезе, говорећи за нашега Господина и Бога Исуса Криста да је обичан човјек, а Сина Божјега сматрајући изговореном Ријечју.

На том су сабору били многи свети Оци, међу њима и свети Гргур Чудотворац. Окупивши се у Сиријској Антиохији, гдје је био бискуп Павао Самосатски, нису га могли поучавањем и навођењем ријечи из Божанскога Писма наговорити да одустане од хуљења на нашега Господина. Стога га заједничком одлуком свргнуше и проклеше.

Будући да није хтио одступити с пријестоља Антиохијске Цркве, свети Оци овога сабора о свему обавијестише цара Аурелијана. Он заповједи бискупу Римске Цркве и његовим архијерејима да испитају случај Павла и, ако је по правди свргнут, удаље га из кршћанске Цркве. Тако је и било, како о томе говори Еузебије Памфил.

Други се сабор потом окупио у Антиохији у вријеме цара Константа, сина Константина Великога, пет година након смрти његова оца. На овај свети и од Бога у миру окупљени сабор у Антиохију дођоше из Сиријске долине, Фениције и Палестине, Арабије и Мезопотамије, Киликије и Исаурије, из свих крајева, једнодушни и свети служитељи, да се радују у Господину.

Благодат и истина Исуса Криста, Господина и Спаситеља нашега, посјетивши свету Антиохијску Цркву и окупљајући овдје окупљене у јединству и слози те у мирном Духу, много тога утврди. Уз све остало, ово такођер утврђује учењем Светога и мирнога Духа, што се сматра добрим, уз велико промишљање и одлуку свих нас бискупа, заједно сабраних у Антиохији из различитих крајева.

О томе смо послали обавијест вашој знаности, вјерујући у Кристову благодат и мирнога Светога Духа, да и ви једнако једнодушно мислите, као они који су снагом сједињени с нама, те да нам својим молитвама помажете. Такођер сте сједињени с нама и Светим Духом који је овдје присутан, те на тај начин заједно с нама мудро расуђујете и одлучујете, а правовјерје потврђујете и утврђујете, у сугласју са Светим Духом.

Ово су изложена света правила.

1. правило: Тко покуша измијенити законом утврђену предају о Пасхи, ако је лаик, нека буде удаљен из Цркве, а ако је клерик, нека буде свргнут.

Тумачење: О овоме је речено и у 7. правилу светих апостола, наиме, ако нетко с Јудејцима слави Пасху, нека буде свргнут. Ово правило такођер заповиједа: ако лаик прекрши законом одређену предају у вези с прославом Пасхе те с Јудејцима или сам слави Пасху у неко друго вријеме, нека не буде у заједници и нека буде удаљен из Цркве. Ако је клерик и то чини, нека буде свргнут и лишен свећеничке части и имена. И клерици који му се придруже након што је свргнут нека такођер буду свргнути.

2. правило: Тко долази у цркву и слуша Свето Писмо, а потом немарно одлази и уздржава се од светога Причешћа, нека буде искључен све док не покаже плодове покајања, и тек тада нека буде помилован. А они који су у заједници с онима који су лишени заједнице, нека и сами буду без заједништва. Они који се моле с онима који се не моле у цркви криви су, а они који примају од Цркве одвојенога од молитве нису без кривње.

Тумачење: Од Цркве су удаљени такви који не судјелују у молитви с вјерницима, него излазе из храма прије него што је завршена Божанска служба и као немарни уздржавају се од Божанскога Причешћа, све док се не покају и не покажу добре плодове покајања. Када се искрено покају, поновно ће бити примљени. А онај који прими онога који је удаљен из Цркве и не моли се с вјернима, па се с њим моли у дому или у другој цркви, подлијеже овоме правилу, јер је у заједништву с оним који је лишен заједништва, те ни сам није у заједници. О овоме такођер види 10. и 11. правило светих апостола и 33. правило Лаодицејског сабора.

3. правило: Ако неки презбитер или ђакон, или било тко из свећеничког реда, напусти своје мјесто и своју цркву и оде у другу област, преселивши се из своје, те ондје дуго живи, нека од тада не служи. Штовише, ако га његов бискуп позове, а он се не врати, него остане изван реда, нека буде свргнут и нека од тада не може поновно ступити у свој чин. Ако неки бискуп прими тако свргнутога, нека прими забрану од заједничкога сабора, јер је прекршитељ црквенога закона.

Тумачење: Попут 15. правила светих апостола, и ово правило заповиједа да нитко од презбитера или ђакона, или уопће било тко из свећеничкога реда, који напусти своје мјесто и своју цркву, оде у други крај и ондје остане дуље вријеме, није достојан служити. Ако га још и његов бискуп позове, а он га не послуша и не врати се, него настави живјети у нереду, нека буде потпуно свргнут и нека се не нада да ће поновно ступити у тај чин. Чак и бискуп који прими тако свргнутога и уврсти га међу клерике, када се окупе сви бискупи области ради црквених питања и потребних правила, треба примити забрану од опћега сабора као прекршитељ црквених закона.

4. правило: Ако бискуп, презбитер или ђакон који је од сабора свргнут остане упоран у непослушности и почне служити, нека се не може вратити у свој чин.

Тумачење: Ово правило, као и 12. правило истога сабора, заповиједа да, ако је бискуп, презбитер или ђакон сабором свргнут из својега чина и говори: „Зао суд је против мене изречен и није по правилу“, може позвати оне који говоре против њега и пред другим, већим сабором оправдати се. Ако након свргавања тако мисли сам за себе и не покори се, те се прије исправљања изречене пресуде усуди служити, тада, чак и ако виче: „Зло су ме осудили! Нисам по правди свргнут!“, такав не може поновно примити свој чин нити очекивати други одговор сабора. Петнаесто правило овога сабора говори да, ако је од свих бискупа који су у области свргнут неки бискуп, такав се не може другдје позивати на суд нити се оправдавати, него остаје на снази пресуда која је против њега донесена. Четврто и пето правило Сабора у Сардици допуштају бискупу или презбитеру којега су сви бискупи области свргнули да позове оне који говоре против њега и прибјегне блаженоме бискупу Римске Цркве те се пред њим оправда. Нека се у његову бискупију не поставља други бискуп док бискуп Римске Цркве не испита пресуду и не заврши разматрање. Такав је поступак најправеднији и најчовјекољубивији те се и данас држи.

5. правило: Ако презбитер или ђакон презире својега бискупа и од њега одступи те без његова допуштења оснује другу цркву, а након што га његов бискуп три пута позове, и даље остане у својој лудости, нека буде свргнут.

Тумачење: Ако неки презбитер или ђакон не зна ништа против својега бискупа, нити за његов пријеступ или кривњу против побожности и праведности — то јест оно о чему се говори у 31. правилу светих апостола — него се, како каже 10. правило Сабора у Картаги, из охолости и лудости узохоли, па одступи од својега бискупа, оснује другу цркву и к себи привуче људе ради одвојенога богослужја, таквога, након што га његов бискуп три пута позове, а он не послуша и не врати се, него устраје у својој подјели, треба потпуно свргнути. Од тада нека се не нада да ће добити оздрављење нити поновно примити своју част.

6. правило: Клерика који је одлуком својега бискупа искључен, други бискуп не може разријешити. Ако га сабор прими или осуди, нека његова пресуда буде ваљана.

Тумачење: Онај који је свезао, може и разријешити. Због тога није прикладно да други бискуп прими клерика који је примио забрану и који је искључен од стране својега бискупа, као да није искључен, ако га није разријешио онај који га је свезао. Ако сабор на којем се у одређено вријеме окупљају бискупи цијеле области испита кривњу искљученога и утврди да је без кривње добио одлуку од својега бискупа, сабор може исправити неправедно изречену одлуку и разријешити споменутога. Пресуда коју је сабор донио нека буде чврста и непромјењива.

7. правило: Странац који нема мировно писмо, тј. грамату, нека се не прима.

Тумачење: У многим је правилима ово речено: онај који је од једнога бискупа постављен не прима се без препоручног писма, односно грамате, према правилима. Њу даје бискуп који је извршио постављење.

8. правило: Презбитер из неке области нека не даје препоручна писма и грамате према правилима клерицима који желе отићи негдје далеко, него само оближњему сусједном бискупу.

Тумачење: Само бискупима и непорочним сеоским бискупима доликује давати препоручне грамате клерицима који желе отићи далеко од својих мјеста. То није допуштено ни презбитеру који је старјешина у неком крају, него је и њима допуштено само да их пошаљу најближем бискупу, тј. сусједном, да му свједоче о постављењу, вјери и њихову животу.

9. правило: Бискупима приличи све чинити с допуштењем метрополита и без његова промишљања нека се ништа не чини, него нека бискупи у својим областима чине оно што је потребно и постављају непорочне људе у клер.

Тумачење: Попут 34. правила светих апостола, тако и ово учи да бискупи сваке области поштују својега старјешину, тј. метрополита, и да без његове воље ни бискупа не бирају ни постављају, нити ишта важније чине. О томе смо већ говорили у апостолском правилу. Бискупи могу чинити само оно што свакоме од њих припада у његовој области, постављати презбитере и ђаконе и томе слично. Али ни метрополит без савјета бискупа нека ништа не чини.

10. правило: Заклињаче, читаче, пјеваче и подђаконе постављају сеоски бискупи, а презбитера или ђакона никако без градскога бискупа. Ако се нетко усуди ово прекршити, нека буде свргнут. Бискуп града поставља сеоскога бискупа.

Тумачење: Сватко треба знати своју мјеру, остати у својој области и чинити оно што му је заповјеђено. Због тога сеоског бискупа, којему је заповјеђено постављати заклињаче, читачЕ, пјеваче и подђаконе, треба свргнути ако се усуди поставити презбитера или ђакона, иако свети Базилије Велики о постављању на ове ступњеве сматра другачије, као што пише у 13. правилу Сабора у Анкари; ондје то треба потражити.

11. правило: Бискуп, или презбитер, или ђакон, ако самовољно оде пред цара без допуштења метрополита те области, треба бити лишен заједништва и части.

Тумачење: Свети Оци, искорјењујући сваку непослушност и чувајући добар поредак, забрањују бискупима, презбитерима и другима из свећеничкога реда да без допуштења и писма својега метрополита долазе пред цара, досађују му и извјештавају га о неким стварима. Стога заповиједају да онај који иде цару, био он бискуп или презбитер, буде свргнут из чина и лишен заједништва.

12. правило: Онај који је свргнут из чина, а досађује цару говорећи о себи, нека моли да приступи већем сабору и да му се суди. Какву год пресуду они донесу о њему, нека је се држи. Ако и након тога говори противно, нека нема поновнога разматрања.

Тумачење: Ако неки бискуп, или презбитер, или ђакон буде свргнут од Сабора, а сматра да је неправедно свргнут, ово му правило не забрањује, него му чак заповиједа да приступи пред већи сабор и да му се суди, па да тај сабор исправи оно што треба, ако им се учини да је у праву, и измијени пресуду коју је о њему донио његов сабор. Ако онај не жели изаћи пред велики сабор и пред њим се оправдати за оно у чему сматра да је у праву, него узнемирава цара и потиче га да га заштити, ово правило таквога не удостојује никакве милости, нити му даје прилику да одговори, нити наду да треба чекати исправљење.

13. правило: Ако бискуп, ни од кога позван ни замољен, оде у другу област и постави презбитера или ђакона, или учини било које друго дјело црквене управе, то није ваљано и нека буде поништено, а он нека буде свргнут.

Тумачење: Постоји мноштво правила која ово забрањују. Нека бискуп не прелази из своје области у другу да ондје поставља презбитере или ђаконе, или да чини неко бискупско дјело. То може чинити само ако је позван и замољен од стране тамошњега бискупа. Ако је нетко из своје области отишао у другу и ондје поставио презбитера или ђакона или обављао уређење црквених ствари и неко дјело црквене управе, то је неваљано и нека буде поништено, а правило заповиједа да онај буде свргнут.

14. правило: Ако у вријеме суђења бискупу бискупи те области почну различито говорити, нека позову друге бискупе из оближње области ради поузданога рјешења расправе.

Тумачење: Ако је неки бискуп оптужен за гријехе, потребно је да му суди његов сабор. Ако бискупи те области почну различито судити, једни говорећи да није крив, а други да је крив, метрополит може позвати друге бискупе из оближње области како би разријешили неслагање међу бискупима.

15. правило: Ако су приликом суђења бискупу сви бискупи области сугласни, нека не буде новога суда.

Тумачење: Ако је неки бискуп од свих бискупа области, тј. сабора, свргнут из чина, ово правило не допушта да му суди други сабор, него нека остане на снази пресуда коју су сугласно донијели сви бискупи цијеле области. Ипак, као што смо рекли у 4. правилу овога сабора, а и тако се чува воља оних који су ово заповједили, онај који сматра да није праведно свргнут може се жалити на пресуду и од најстаријега сабора добити помоћ, што је праведније и човјекољубивије.

16. правило: Онај који без допуштења пунога сабора и метрополита насрне на упражњену катедру, чак и ако сам нема пријестоље, нека буде свргнут.

Тумачење: Ово правило заповиједа да у упражњену Цркву, која нема бискупа, треба поставити бискупа који нема бискупију, и да то чини пуни сабор свих бискупа и метрополита те области, а да нитко самовољно не присваја пријестоље, чак и ако га на то наговарају становници тога града, ако не жели бити свргнут.

Бискупу који има своју Цркву 21. правило овога сабора и различита друга правила, како је о томе написано у 14. правилу светих апостола, никако не допуштају да одатле прелази у другу Цркву, него да пребива у Цркви у коју га је Бог од почетка поставио.

17. правило: Бискуп који је постављен, а одмах напусти своју службу, нека буде без заједништва док се не покаје и не прихвати управу.

Тумачење: Ако је нетко постављен за бискупа, а након тога не послуша да оде у Цркву у коју је постављен и да поучава људе који су му повјерени, такав нека буде одлучен док се не покаје и не прихвати бригу о душама које су му повјерене.

18. правило: Ако је нетко постављен за бискупа, а људи тога града га никако не прихвате, такав нека има бискупску част и нека служи, очекујући што ће о њему одлучити сабор свих бискупа те области.

Тумачење: Ако је нетко постављен за бискупа, а становници тога града га не прихвате, не због његове кривње, него због злобе тих људи, такав нека има бискупску част и нека слободно служи, али нека не управља црквеним имањем и другим стварима. Такођер нека не тражи никакву војну помоћ од свјетовне власти, него је дужан чекати док се у одређено вријеме не окупи пуни сабор свих бискупа области те, након што размотри ствар, уреди све како доликује.

19. правило: Ако нема сабора ни самога метрополита, нека се не поставља бискуп. Ако се на сабору, због неке невоље, не окупе сви бискупи, ипак нека дође већина или нека грамате судјелују у одлуци. Ако је тако учињено, а неки оспоравају одлуку, нека суд већине има предност.

Тумачење: Речено је више пута да ни метрополит ни бискупи не бирају и не постављају бискупа без знања свих бискупа. Ако се сви бискупи неке области не могу састати ради постављања због неке нужде, ипак нека се окупи већина или нека, написавши, пошаљу грамате окупљенима ради постављања, говорећи: „Исто као ви говоримо и мислимо, и кога ви изаберете и поставите, и ми то исто с вама чинимо.“ Тако се постављање обавља. Ако неки завидници почну говорити супротно, нека избор и одлука већине буду ваљани.

20. правило: Због црквених потреба два пута годишње нека буду сабори у свакој области. Први у четврту недјељу по Пасхи, а други десетога дана мјесеца листопада.

Тумачење: О овоме је казано у 37. правилу светих апостола, да је установљено да се два пута годишње у свакој области одржавају сабори. И 8. правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи и 6. правило Другога сабора окупљенога у Никеји заповиједају да се једном годишње бискупи сваке области окупе између Пасхе и мјесеца листопада како би рјешавали спорове око управе и друга питања. На те саборе нека долазе и презбитери и ђакони, као и сви који сматрају да су неправедно осуђени од својих бискупа, и нека буду задовољни пресудом сабора. Никоме није допуштено да самовољно окупља сабор мимо бискупа у метрополији, тј. метрополита.

21. правило: Бискуп, ни присиљаван од народа ни наговаран од бискупа, нека нигдје не прелази.

Тумачење: Бискупима је потпуно забрањено прелазити из једне Цркве у другу, тј. из једне бискупије у другу бискупију, чак и ако их на то присиљавају људи из тога града. Чак и ако их други бискупи наговарају, нека никако не прелазе на друго пријестоље.

22. правило: Бискуп не треба ићи из својега града у други град како би поставио презбитера или ђакона, осим ако то буде воља бискупа тога града. У супротном, рукоположење је ништавно, а он је крив.

Тумачење: Као и 13. правило овога сабора, и ово говори да сваки бискуп у својој области заповиједа и поставља презбитере и ђаконе. Нека не иде у друге области и ондје не поставља презбитере нити чини било што друго бискупско без воље бискупа те области. Ако се усуди и учини нешто такво, нека буде свргнут и осуђен, а онај кога је поставио нека не буде презбитер.

23. правило: Бискуп који је на самрти нека не поставља другога бискупа на своје мјесто, него нека након његове смрти сабор који има власт постави достојнога.

Тумачење: Не доликује да бискуп који завршава живот на самртној постељи поставља другога бискупа на своје мјесто, него након његове смрти сабор бискупа цијеле области, према вољи метрополита, нека постави достојнога.

24. правило: Сви клерици Католичке Цркве морају знати што је црквена имовина, како би се, када бискуп умре, црквена имовина посебно чувала, а с бискуповом имовином поступило према његовој опоруци.

Тумачење: Бискуп треба имати записану своју имовину и она треба бити јавно позната, а не скривена. Такођер је потребно имати записану и црквену имовину, и нека сви црквени презбитери и ђакони знају за обоје, како би, када бискуп буде на самрти, могао својом имовином располагати како жели. Ако то не учини, нити посебно запише своју, а посебно црквену имовину, онда, чак и ако за нешто каже да је његово, нека све буде црквено.

25. правило: Бискуп је управитељ црквене имовине. Ако му није довољно оно што узима за своје потребе, него узима црквену имовину и богатство које притјече у бискупију и присваја их без знања и воље својих клерика, нека изађе пред цијели сабор и одговара за своју кривњу. Ако и оно што је потребно дијелити сиромашнима присвоји себи, и због тога треба одговарати.

Тумачење: Ономе којему су повјерене часне људске душе тим више треба бити повјерена власт над црквеном имовином, како би је рукама црквених презбитера и ђакона распоређивао онима којима је потребна. Ако оскудијева, може узимати себи за нужне потребе, као и за потребе браће, гостију и оних који му долазе, како не би били лишени хране и гостопримства. Ако му то није довољно за његове потребе, него жели узети црквени приход и учинити га својим, па због тога на мјесто црквенога економа поставља својега рођака како би се прикрило када дијели црквену имовину, нека због тога прими суд Сабора, након што бискупи испитају ствар.

Завршавају се, у Кристу, правила Антиохијског сабора.