11. Поглавље: СВЕТИ И СВЕОПЋИ ДРУГИ САБОР

Поздрав тога светог Сабора благовјерном цару Теодозију Великоме, којему упутише правила која су изложили.

Богољубивом и благовјерном цару Теодозију, свети Сабор бискупа који су из различитих области дошли у Цариград.

Почетак нашега писања твојој благовјерности нека буде захвалност Богу, који нам показа царство ваше благовјерности на опћи мир Црквама и на утврђење здраве вјере. Одајући Богу дужну захвалност, с марљивошћу шаљемо писмено твојој благовјерности о ономе што је било на Сабору.

Окупивши се у Цариграду, по позиву твоје благовјерности, најприје обновисмо јединство једни с другима. Потом и правила укратко изложисмо, утврдивши вјеру светих Отаца из Никеје и проклевши херезе које су устале против ње. Уз то, заповједисмо и јасна правила за добро уређење Светих Цркава.

Молимо сада твоју благост да грамотом твоје побожности утврди суд овога светог Сабора. Да, као што си нас, сазивајући нас грамотама, почастио као Цркву, тако и на дјелима Сабора запечатиш завршетак.

Господин нека утврди твоје царство у миру и правди, и нека земаљској сили дода и наслађивање Небеским Краљевством. Нека те, здрава и у свим добрима прослављена, Бог дарује свијету молитвама светих, као уистину побожног и богољубивог цара.

Ова правила изложише они бискупи који, благодаћу Божјом, дођоше у Цариград по заповиједи цара Теодозија Великога — њих 150 из различитих области.

1. правило: Нека се вјера светих Отаца из Никеје чврсто држи и стоји. Оно што је речено и написано од кривовјерника против ње нека буде проклето, као и сами херетици.

Ово правило је разумљиво.

2. правило: Нитко нека не смућује Цркву због области, нити нека поставља презбитера или бискупа.

У Црквама које су међу незнабошцима треба чувати обичај светих Отаца.

Тумачење: У многим је правилима речено да бискупу не приличи упадати у туђу бискупију, него да сваки буде у својој области и да у својој области поставља презбитере и ђаконе; исто тако и метрополит бискупе у својој области. Нека не излазе изван области и не узнемирују Цркву.

Цркве Божје које су међу страним народима, као у Египту, Либији и Пентапољу, нека држе древне отачке обичаје, како заповиједа 6. правило Првога свеопћег сабора у Никеји.

3. правило: Бискуп Цариграда нека се поштује послије римскога.

Тумачење: Оном првенству и оној части коју има римски бискуп придружује се и бискуп Цариграда, и нека буде тако поштован, као што и 28. правило Сабора у Калцедону заповиједа једнако овом правилу.

Будући да је Цариград Нови Рим, и бијаше поштован због цара и великаша, јер се цар и великаши из Рима ондје преселише, а ово правило каже да се поштује послије римскога, оно не говори да је част римскога већа, а да послије ње треба бити поштован Цариград, него је то речено мислећи на вријеме. Као кад би нетко рекао да се послије много година бискуп Цариграда удостојио једнаке части као римски бискуп.

4. правило: Максим, назван Киник, стран је бискупима, и сваки који је од њега примљен у клер није свећеник.

Тумачење: Овај Максим — киник значи бестидник — раздера Цркву Божју и испуни је многим метежом и буком. Показао се као вук умјесто пастира и био је спреман опраштати све гријехе онима који су гријешили, само зато да не поштује наредбе, тј. да преступа заповиједи. Тако о њему казује велики Гргур Богослов.

Због тога је Максим лишен бискупства, а сви презбитери, ђакони и остали клерици које је он поставио страни су свећеништву.

5. правило: Заповијед западних бискупа, која исповиједа истобитности једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа, а која је изложена на свитку, нека буде благоприхватљива свима.

6. правило: И зловјеран, ако му је нанесена неправда, може оптужити бискупа. Ако је ријеч о црквеним сагрешењима, нека га не оптужује. Нека не говори ни други који је раније био познат као порочан; нека не говори ни онај који је искључен од опћења, или онај који је за нешто оптужен, док не оповргне оптужбе против себе. Нека оптужује правовјерни који је у заједници, који није познат по пороцима и није оптужен. Оптужбу нека изложи онима у својој области. Нека иде пред велики сабор, и то не без писане оптужбе, говорећи: „Нека ја пострадам ако лажно говорим.“ Нека не буде услишан онај који без тога одлази Цркви, ствара метеж, и нека буде одбијен.

Тумачење: О особама које оптужују и окривљују бискупе или клерике потребно је испитати њихов живот, да то не би чинили херетици, или они који су пали у какве пороке, или су одбачени од Цркве или од Причести, или су оптужени због неких гријеха, а још нису доказали своју невиност. Ако такви оптужују бискупа, то нека се не прихваћа.

Ако је правовјеран, живи непорочно и причесник је Католичке Цркве, а износи црквену оптужбу против бискупа, нека буде примљен и нека изложи сагрешење пред свим бискупима области. Ако они не могу одговорити на изнесена сагрешења бискупа, нека онај који оптужује бискупа приступи великом сабору и нека најприје преда сабору писмо, написавши у њему: „Ако будем откривен да лажно клевећем бискупа, нека будем кажњен том и том казном.“ Тако учинивши и потврдивши, његова ће оптужба бити примљена.

Ако се тако не поступи, него се иде Цркви и ствара метеж говорећи против бискупа, или се због тога иде на свјетовни суд бољара, таквога се оптужбе не прихваћају.

Ако је кривовјернику нанесена неправда од бискупа, није му забрањено оптужити га и оправдати се.

7. правило: Четрнаестници, који се називају и сриједници, затим аријанци, новацијани, македонијани, саватијани и аполинаријевци, када предају писмо, нека се примају помазивањем свих осјетила.

Тумачење: Сви споменути јесу херетици. Ако приступају Католичкој Цркви, нека напишу своју херезу и, прочитавши је пред свима, нека је прокуну; и с њом нека прокуну и све остале херезе. Послије тога нека буду примљени само помазивањем светим миром по челу, очима, носницама и устима. Када их означујемо миром, говоримо: „Печат дара Духа Светога.“

Херетици „сриједници“ тако се зову јер сриједом једу месо, а посте суботом; а „четрнаестници“ зато што празнују Пасху четрнаестога дана пунога мјесеца.

8. правило: Оне који крштавају једним урањањем — еуномијане, сабелијане и фригијце — треба примати као незнабошце.

Тумачење: И ови су херетици, али се крштавају једним урањањем, а не трима, као правовјерни. Када приступају Католичкој Цркви, примају се као погани, и прије крштења требају бити довољно поучени и слушати Божанска Писма, а потом се потпуно крстити и помазати.

Ове примамо као Хелене: први дан их чинимо кршћанима, други дан чинимо их оглашенима, да се уче вјери, а трећи дан вршимо заклињање трократним пухањем у лице и уши. И тако их поучавамо и заповиједамо им да довољно времена проводе у цркви и слушају Божанско Писмо, и тек се онда крштавају. Али прије свега тога нека писмено прокуну своју и све друге херезе, као и раније споменуте кривовјернике.

Придодана су претходнима, у Господину, и правила овога светог Другог свеопћег сабора.