13. Поглавље: ПРАВИЛА СВЕТОГ СВЕОПЋЕГ ЧЕТВРТОГ САБОРА КОЈИ БИЈАШЕ У КАЛЦЕДОНУ. 30 правила

13. Поглавље: ПРАВИЛА СВЕТОГ СВЕОПЋЕГ ЧЕТВРТОГ САБОРА КОЈИ БИЈАШЕ У КАЛЦЕДОНУ. 30 правила

Свети Четврти свеопћи сабор био је у вријеме цара Марцијана. У Калцедону се окупило 630 Светих Отаца због Диоскора, раније надбискупа славног града Александрије, и Еутиха, архимандрита Цариграда.

Они су исповиједали Бога нашега Исуса Криста као истобитног Оцу, али су хулили о Његову Утјеловљењу. Бјежећи од Несторијева раздвајања, које говори о два Сина, пали су у друго зло, другачије од раздвајања: јер су о двије природе, божанској и човјечјој, бешчасно проповиједали да су се послије сједињења помијешале и створиле једну природу. Они и Божанству приписују подложност страдању те сматрају да ни Тијело које је Крист примио није истобитно нашему, нити да је настало од дјевичанске крви, него проповиједају да се некако неизрециво и на божански начин утјеловило, као и друга безумља.

Свети Оци исповједили су савршена Бога и савршена човјека, Господина нашега Исуса Криста, у двије природе нераздјељиве и непомијешане, те су такођер изложили и овдје написана правила.

1. правило: Правила Светих Отаца, изложена на сваком сабору до сада, нека се постојано чувају.

Ово је правило разумљиво.

2. правило: Тко купује или продаје постављење, па макар и црквенога кључара, нека отпадне од својега ступња. Они који су у томе посредовали нека отпадну од достојанства ако су клерици; а свјетовњаци и монаси нека буду проклети.

Тумачење: Према Базилију Великом, гори је од Македонија духоборца онај који продаје благодат која се не може продати. Због тога, ако неки бискуп за новац постави бискупа, презбитера, ђакона или било кога у клер, па макар и црквенога кључара, нека и он и онај који је тако постављен буду свргнути из чина. Исто тако, и они који су посредовали у таквим постављењима, ако су клерици, нека отпадну од својега чина; а ако су свјетовњаци или монаси, нека буду проклети.

3. правило: Тко на себе прима бригу о свјетовним домовима, нека прими забрану. Ипак, ако га закон позове да се брине о малољетнима, или ако му бискуп заповједи бригу о сиротињи и удовицама, нека се не одриче.

Тумачење: Они који су у црквеном клеру, тј. презбитери, ђакони и остали клерици, могу улазити у свјетовне домове ради поучавања дјеце и робова, како то заповиједа 10. правило Седмога свеопћег сабора, који се у Никеји окупио по други пут. Али над другим стварима — над управљањем иметком и њивама у домовима свјетовне властеле — клерик нека не преузима бригу. Ако то чини, нека према црквеним правилима прими забрану.

Ако му његов бискуп наложи да се брине о убогим сиротанима и удовицама, нека се не одриче. Такођер, нека чува дјецу својих сродника ако су малољетна, а њихови су им родитељи на самрти оставили бригу о њима, ако га закон сродства праведно на то позива.

Бискупима и монасима није допуштено да буду скрбници ни својим сродницима. Ако им нетко пред смрт остави иметак, послије упокојења тога човјека нека све раздијеле сиротињи за његову душу. Таквих расподјела могу бити управитељи. Они се називају брижници, према 68. Новој заповиједи цара Леона Филозофа. О овоме погледај још и 81. и 83. Апостолско правило.

4. правило: Молитвени храм или самостан не може бити устројен без знања бискупа. Сваки монах нека се покорава бискупу и нека не излази из самостана без допуштења. Роб не може бити пострижен без допуштења својега господара.

Тумачење: Без допуштења бискупа те области не приличи устројавати самостан или цркву. Такођер, сви се монаси требају покоравати бискупу и не одлазити другамо из самостана у којем су пострижени, осим ако им бискуп заповједи да изађу ради користи других. Роб без знања својега господара не треба бити приман у самостан ради пострига. Они који ово преступају требају бити лишени заједништва. Али и бискуп са своје стране треба имати потребну бригу о самостанима.

5. правило: Они који прелазе из града у град окривљени су правилима о таквима.

Тумачење: У 13. правилу Антиохијског сабора речено је да се бискуп не усуди пријећи из своје области у другу како би поставио презбитера или ђакона без воље бискупа који је у тој области, нити да чини било што што припада бискупској власти. Ако учини такво што, нека то остане неважеће и нека због тога понесе казну за свој неред те буде свргнут из својега чина Светом Тројицом. Тако заповиједа и овдје написано правило.

6. правило: Постављење нека буде за одређене цркве и самостане, а не само постављење. Ако није тако, тако постављени није постављен.

Тумачење: Онога који треба бити постављен за презбитера или ђакона, или ући у неки чин клера, не треба другачије примати на постављење него за цркву у којој ће служити, или у град, или у село, или у самостан, и то за цркву одређенога светитеља. Дакле, то се најприје треба одредити, па се тако нека поставља у било који црквени чин и нека у њему служи.

Ако неки обичан човјек буде постављен за презбитера или ђакона, али не за одређену цркву и црквену службу, од тога нема користи, него нека такво рукоположење на њему буде неважеће, тј. нека не чини ништа свећеничко.

7. правило: Клерик или монах који оде у војску, или у неки ред одступивши од своје службе, нека буде проклет.

Тумачење: Ако неки монаси или клерици, или црквени монаси, остављају самостан, или клерици клер, те мијењају одјећу и ступају у војни ред, или приме свјетовно достојанство, а не покају се, нити се обрате, нити хоће поновно узети свој образ који су прије Бога ради изабрали, нека буду проклети. Слично овоме заповиједа и осма Нова заповијед цара Леона Филозофа, која не допушта да монах поновно узима на себе свјетовни образ, иако се 11. заповијед у 62. глави, која је у првој грани четврте Царске књиге, противи и овоме правилу и Новој заповиједи.

8. правило: Они који су при домовима гдје живи сиротиња, или у самостанима, или су клерици у другим црквама, нека буду под влашћу бискупа тога града. Ако нетко не буде радио по вољи бискупа, нека осјети епитимију.

Тумачење: Ондје гдје убоги живе, у таквим обитавалиштима, цркве су велике и клерика бива немало. Због тога ово правило заповиједа да и клерици таквих цркава, и самостанских и других цркава, буду под влашћу бискупа тога града. Ако се не покоре да буду под њим, уздајући се у своју силу, нека, ако су клерици, буду изложени забрани по правилу. Ако су монаси или свјетовни људи, нека буду изван заједништва, тј. нека буду искључени.

9. правило: Клерици који имају спор међу собом, ако оставе својега бискупа и приступе свјетовним суцима, нека по правилима приме оптужбу. Ако клерици имају нешто против бискупа, нека чекају сабор; ако бискуп има нешто против метрополита, нека обавијести патријарха Цариграда.

Тумачење: Ако клерик има нешто против другога клерика, њима не приличи да се суде пред свјетовним суцима, него пред својим бискупом. Ако оставе својега бискупа и приступе свјетовном суду, нека сносе забрану по правилима. Такођер, ако клерик има нешто против својега бискупа, нека га тужи пред сабором, онда када се у познато вријеме окупе бискупи цијеле области. Но ако бискуп или клерик има спор с метрополитом, нека се суди пред патријархом цијеле земље, јер су под њим и бискупи и метрополити свих области те земље; или нека се суде код патријарха Цариграда.

Та власт није дана ниједноме од осталих патријарха, ни правилом ни законом, да би неки патријарх могао судити метрополиту који је под другим патријархом, него је ово дано само патријарху Цариграда.

10. правило: Један клерик нека не буде у два града. Ако буде прибројен, нека се врати у први град. Ако нетко потпуно пријеђе у други град, нека се више никако не броји у клер првога.

Тумачење: Ово правило не допушта клерику да буде под двојицом бискупа, тј. у два града; то значи да буде прибројен у клер и у једном и у другом граду, да служи у двјема саборним црквама и да узима удио који припада клерицима и од једне и од друге Цркве. Но ако због жеље за таштом славом пријеђе к већој Цркви, нека одмах буде враћен у Цркву у коју је раније био постављен.

Ако се по вољи својега бискупа премјести у другу Католичку Цркву и буде прибројен у клер, нека нема удјела у узимању било каква дијела од прихода који притјече у прву Цркву. Ако пак из незаситности почне нешто узимати, нека отпадне од својега ступња.

11. правило: Сиромашни којима је потребна помоћ нека путују с мирним писмом, а не с препоручним, јер се препоручна писма дају само клерицима.

Тумачење: Мирно писмо, односно бискупска грамата, служи томе да сиромах који у оскудици жели негдје отићи и просити милостињу узме отпуст од бискупа, тј. мирну грамату, како би је ондје камо иде показивао. Када кршћани виде да су с миром отпуштени од бискупа, дају им милостињу и помажу им колико тко може.

Препоручна писма дају се клерицима: када презбитери или ђакони желе пријећи у други град и ући у клер Цркве тога града, нека имају од својега бискупа препоручне списе, тј. грамату. У њима је написано о њихову постављењу и свједочанство да су непорочнога живота и прави у вјери. Тако, показавши је бискупу тога града, бивају примљени. О овоме потражи 15. и 16. правило Светих апостола.

12. правило: Једна област нека се не дијели на двије. Ако је нетко раздијели на двије, тај није бискуп. Ако је град царским граматама почашћен, његов бискуп нека има само и једино част, а истински метрополит нека своју управу држи у цијелости.

Тумачење: Ако бискуп приступи властели и усрдно моли да његова бискупија буде удостојена части метрополије и да се он прогласи метрополитом, па се због тога једна област раздијели на двије, такав нека отпадне од својега ступња.

Они бискупи који су раније били удостојени метрополитске части, не мољакањем него због своје велике врлине, или због достојанства градова који су од цара граматама били почашћени, те су њихови бискупи постали поштовани као метрополити — такви, дакле, нека имају само и једино част и нека се називају метрополитима.

Истински први метрополит, под којим су ови најприје били, нека држи управу и област своје метрополије, и нека сједи изнад метрополита који је након њега од цара почашћен. Бискупије цијеле области нека њега јединога имају за метрополита и нека се не раздјељују према раздјељењу области; него и ако постоји нека друга управа, свака бискупија области коју је имао нека му буде очувана у цијелости. Ништа нека се не одузме његовој власти нити нека буде дано почашћеном метрополиту.

13. правило: Клерик који без препоручне грамате дође у други град нека нема опћење.

Тумачење: У многим је правилима речено да презбитеру или ђакону, постављеном од једнога бискупа, када дође у други град, а нема препоручне грамате, није допуштено служити.

14. правило: Ако читач или пјевач узме за жену хереткињу и с њом добије дјецу, нека их приведе заједници ако су ондје крштена. Ако нису, не требају их крстити херетици.

Тумачење: Правовјерному је забрањено ступити у брачну заједницу са женом хереткињом, или дати кћер за кривовјерника; то забрањују и 10. и 31. правило Сабора у Лаодицеји, и друго правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи, и ово правило.

Ако је неки пјевач или читач прије овога правила узео жену од иновјерних и с њом добио дјецу, и ако су их крстили херетици међу којима живи, нека их приведе крштењу Католичке Цркве. Ако има некрштену дјецу, не треба више живјети с херетицима, него нека дјецу, убрзо отишавши оданде, приведе Католичкој Цркви и удостоји их божанскога крштења.

15. правило: Ђакониса нека се не поставља прије четрдесете године. Она која своје служење осрамоти браком нека буде проклета.

Тумачење: Жену прије њезине четрдесете године не приличи постављати за ђаконису. Ако с четрдесет година буде постављена и након постављења се уда, наругавши се тако благодати Божјој, нека буде проклета.

16. правило: Монах или монахиња нека се не жене нити удају. Ако то учине, нека буду искључени.

Тумачење: Монах или монахиња који су се једном завјетовали да ће Богу служити у чистоћи и дјевичанству све дане својега живота, а потом отпадну, одбацивши своје обећање — тј. ако се монах ожени или се монахиња уда — нека због кривње буду искључени. О овоме погледати и 60. правило Базилија Великога, које таквима налаже забрану као прељубницима.

17. правило: Ако се тридесет година управљало имањем које је у области или изван ње, нека тако остане. Ако се тијеком тридесет година спорило у вези с њим, нека се суди. Ако се град оснује царском заповиједи, градском или јавном одлуком, нека то прати и поредак црквених области.

Тумачење: Ако под црквену власт, тј. под бискупију, пријеђе нека њива, неки предио или нешто слично од свјетовних људи, и његови господари о томе тридесет година шуте, ништа о томе не спомињући онима који то држе, више то не могу вратити. Одбијају се зато што толико година ништа нису споменули.

Ако Црква од друге Цркве, тј. бискупија од бискупије, треба из некога разлога узети њиву, виноград или нешто такво, и нитко тијеком тридесет година о томе ништа не говори господарима, него прешути, ако послије почну нешто говорити о томе, нека буду одбијени, будући да су тијеком толикога времена шутјели.

Ово правило такођер заповиједа: ако неки бискуп од другога бискупа, или од својих сусједа, или од оних који живе у неком крају, послије неке расправе узме њиву, виноград или нешто такво, па протекне тридесет година и нитко то не спомене, нека то чврсто држи. Ако прије истека тридесет година буде потраживања и расправе о томе, онај који то држи неће се сам оправдати, него нека се с оним који потражује суди пред сабором свих бискупа области.

Ако цар устроји нови град, нека не буде расправе о томе је ли близу некога бискупа, нити нека тај бискуп тражи да га стави под своју власт; него нека се слиједе градски и јавни обичаји, и нека управу над њим има бискуп оне области под којим је, царевом заповиједи, записано да треба бити.

18. правило: Ако се клерици и монаси затекну да праве уроте ради зла и да се заклетвом обвезују против бискупа, нека буду лишени својега ступња.

Тумачење: Ако се неки удружују ради чињења зла и заклетвама утврђују да неће погазити договор у вези с убојством некога бољара или некога другога, градски их закон осуђује више него за било које друго безакоње. Због тога и правило налаже да се клерици или монаси који праве зле уроте и заклетвама се утврђују против бискупа, када буду откривени, лише чина у којем јесу.

19. правило: Сабор нека буде два пута годишње, и то ондје гдје заповједи бискуп који је у метрополији, како би се разријешиле расправе и недоумице.

Тумачење: Као што је и раније речено, сабор треба бити два пута тијеком године, и бискупи цијеле области требају се окупити ондје гдје заповједи метрополит, ради разрјешавања и потребног уређивања црквених ствари. Одржавање сабора двапут годишње било је забрањено по шестом правилу Седмога свеопћег сабора, који се по други пут окупио у Никеји, и по осмом правилу Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи, због труда и многих потреба које би имали бискупи који се окупљају. Заповјеђено је да сабор буде једном годишње, од светога благдана Пасхе па до краја мјесеца листопада.

20. правило: Клерик из једнога града нека се не прибраја у клер другога града. Ако је изгубио свој завичај па пријеђе у другу Цркву, нека му се не брани. Бискуп који прими туђега клерика треба бити искључен заједно с оним кога је примио.

Тумачење: У многим је правилима речено да се не прима клерик који из другога града дође без допуштења својега бискупа. Ако бискуп прими туђега клерика без писанога допуштења његова бискупа и приброји га својој бискупији, нека и он и онај кога је примио буду искључени, све док клерик не оде и не врати се у своју Цркву.

Ако је клерик изгубио свој завичај, или је он најзедом барбара сва опљачкан, или је опустио на неки други начин, па он пријеђе у други град, бискуп који таквога прими неће имати забрану.

21. правило: Клерик или свјетовњак који говори против бискупа не треба бити примљен без испитивања.

Тумачење: Ако нетко оптужује бискупа или клерика, тј. презбитера или ђакона, потребно је претходно испитати његов живот, а не без провјере примити онога који оптужује бискупа. Ако су они који оптужују клерици или свјетовњаци, треба провјерити нису ли некада били одбијени од Цркве, или лишени Причести, или сами оптужени за неке гријехе па се још нису оправдали, или на неки други начин имају порочан живот, или су стране вјере, тј. херетици. Много је таквих који, желећи узмутити и разорити добар црквени поредак, клеветама приписују кривње непорочним и правовјерним бискупима и клерицима; од таквих не треба примати оптужбе.

22. правило: Ако након смрти бискупа нетко од присутних уграби нешто његово, огријешио се о свој ступањ.

Тумачење: Ако се бискуп упокоји, па клерици нешто разграбе од његова особног иметка, примит ће казну на својем чину, тј. нека буду свргнути.

23. правило: Клерици и монаси који без знања бискупа бораве у Цариграду и ондје стварају смутње нека буду протјерани из града.

Тумачење: Клерици и монаси који се без заповиједи својега бискупа затекну да бораве у Цариграду и праве помутњу у црквеном поретку, нека их црквени бранитељ Цркве Цариграда избаци из града. Црквени бранитељ назива се казнитељ. Њега поставља патријарх или метрополит како би кажњавао оне који стварају неред у црквеном поретку.

24. правило: Самостан који је устројен по вољи бискупа нека остане неизмијењен, и оно што му припада нека буде неотуђиво. Ако нетко почне другачије чинити, није без кривње.

Тумачење: Самостани који су саграђени без благослова и без заповиједи бискупа нису припојени ни посвећени. Самостани сазидани заповијешћу и благословом бискупа, као божанска мјеста повјерена Богу, нека остану непромјењиви; нека им се не чини неправда и нека у њима никако не настану свјетовна обитавалишта. Потребно је чувати њихов иметак и приходе, њиве и винограде и све остало неотуђеним и цијелим. Ако нетко прекрши ову заповијед, нека према правилима буде изложен забрани.

25. правило: Постављење бискупа обавља се у року од три мјесеца. Вријеме може продуљити нека неизбјежна невоља која присили да се рок продуљи. Ако се у речено вријеме не постави, нека приме забрану. Брига нека буде на економу.

Тумачење: Неки се метрополити не брину о пастирима који су им повјерени, то јест о бискупима који су под њима, те након смрти бискупа не желе убрзо поставити другога. Правило заповиједа да прије истека три мјесеца од упокојења бискупа буде постављен други, осим ако нека велика и неодгодива невоља не продуљи вријеме. Ако Црква више од три мјесеца бива без бискупа, осим због неке велике невоље, нека метрополит прими забрану. Бригу и уређење свега унутар Цркве која је остала без бискупа тијеком тога времена нека има економ, и нека сав црквени иметак сачува до постављења новога бискупа.

26. правило: У свакој катедралној Цркви потребно је да постоји економ из клера. Ако је бискуп у томе немаран, није без гријеха.

Тумачење: Сваки бискуп треба из клера своје Цркве, тј. између презбитера или ђакона, поставити економа у бискупији, који ће управљати црквеним иметком: колико улази, а колико излази из бискупије, и који ће вањским приходима управљати по његовој вољи. Ако се догоди да неки бискуп нема економа из црквенога клера, него самовољно управља споменутим црквеним пословима, такав као да наноси клевету свећенству, будући да управљање врши непознато и без свједока. Према правилима треба примити забрану. О овоме потражи и 11. правило Седмога свеопћег сабора, који се по други пут окупио у Никеји.

27. правило: Клерик који отме жену нека се свргне. Свјетовњак нека буде проклет, као и сви који су му помагали.

Тумачење: Они који отимају жене ради брачне заједнице имају велику осуду и по градском закону. Немалу забрану имају и из ризнице светих правила. Ако је клерик отео дјевојку, нека буде свргнут, како ово правило налаже. Ако је свјетовњак, нека и он и они који су му у отмици дјевојке помагали дјелом и ријечју буду проклети, све док отету дјевојку, ако је заручена, не доведу њезину заручнику; а ако није заручена, нека је предају њезиним родитељима, како заповиједа 22. правило Базилија Великог. Под клерицима се овдје мисли и на читаче и пјеваче, који се најприје постављају, а потом жене. Презбитери и ђакони жене се прије постављења.

28. правило: Бискуп Новога Рима исте је части с оним из Старога Рима због пријеноса власти. Стога се бискупи Понта, Тракије и барбарских крајева постављају из Цариграда.

Тумачење: Бискуп Цариграда нека је исте части с бискупом Рима и нека једнако као он има првенство, јер су се царство и бољари преселили из Рима у Цариград. Стога, као што се Цариград поштује због цара и бољара, нека се поштује и његов бискуп. Нека му се покоравају само понтски, азијски и трачки метрополити, и нека их он поставља. Исто се односи и на бискупе по барбарским земљама, јер су македонске, илирске, тесалске, атенске, пелопонеске и све те земље и народи који су у њима тада били под римским бискупом, и он је држао управу над њима.

29. правило: Тко бискупа сведе у презбитерство, светотатац је. Ако је крив, нека не буде свећеник; ако је без кривње сведен, нека буде бискуп.

Тумачење: Светотатство је крађа светих црквених посуда или било чега што је принесено као дар Богу. Томе је једнако и ако неки метрополит сведе бискупа у презбитерски чин. Ако је крив за неки гријех, потребно га је лишити не само бискупства, него нека буде свргнут и из презбитерства. Ако нема никаква гријеха, не приличи га мицати из бискупског достојанства. Ако је без кривње био сведен, нека поновно прими свој чин и бискупију.

30. правило: Међу египатским бискупима обичај је да ништа не потписују без допуштења надбискупа. Стога не подлијежу осуди што нису потписали посланицу преподобнога Леона док не дође њихов надбискуп.

Тумачење: Бискупи египатске управе држали су обичај да ништа не потписују без допуштења својега надбискупа. Потписивање се односи на ово: ако буде написана грамата о неким потребним стварима и заповједи се свједоцима да испод текста упишу криж и своја имена, као свједочанство и потврду написанога.

Овај Четврти свеопћи сабор окупио се у Калцедону, при побожном цару Марцијану, против злочестивога и нечистога кривовјерника Диоскора, тадашњега надбискупа александријскога. Тај је безбожник баснословио да је Господин наш привидно понио тијело, да је имао једну природу и послије сједињења, и да је Божанству приписивао страдање.

Због тога су га Свети Оци свргнули с надбискупског пријестоља и проклели, а још није био постављен други надбискуп умјесто тога безбожника. У вези с тим и у вези с правовјерном посланицом светога папе римскога Леона било је заповјеђено египатским бискупима да је потпишу. Они су то одбили говорећи: “Обичај нам је да ништа црквено не чинимо без заповиједи александријскога надбискупа.” И нису били присиљени на то, него им је дано вријеме одгоде док не буде постављен александријски надбискуп, како би тада по његовој заповиједи потписали.

Од њих су архијереји и бољари који су били на Сабору затражили да дају јамце за себе да неће отићи из Цариграда; а ако немају јамце, да се закуну главом царевом и његовим спасењем да ће чекати и неће отићи док александријски надбискуп не буде постављен.

Уз Божју помоћ, завршисмо с правилима Трећега и Четвртога свеопћег сабора, од којих је Четврти био у Калцедону.