14. Поглавље: ПРАВИЛА СВЕТОГ МЈЕСНОГ САБОРА У САРДИЦИ ТЈ. СРЈЕДУ. 21 правило

Свети мјесни сабор у Сардици одржан је за вријеме царевања Констанција, сина Константина Великога, који се приклонио аријанској херези. Он се трудио искварити вјеру изложену на Првом сабору у Никеји. Кад је за то дознао његов брат Констанс, самодржац Старога Рима, посавјетовавши се с тадашњим римским папом, написа брату посланицу у којој му запријети говорећи: “Ако не престанеш смућивати Цркву и узнемиравати праву вјеру, покренут ћу рат и поћи на тебе.” Он на то одговори брату рекавши му: “Точно испитај вјеру!” Овај тада заповједи да се све пажљиво испита.

И договорише се оба самодршца да се окупе архијереји, те да ће држати вјеру коју они утврде. И тако се, по изреченој заповиједи брата и цара, окупише бискупи, источни и западни, њих 341, у Сардици, која се сада назива Средац, да испитају одлуке из Никеје. Учинивши то, сви сложно извијестише о томе цареве и објавише заповијед којом потврђују свети Симбол вјере састављен од Светих Отаца у Никеји. Заповједише да се тако држи и да буде непромјењиво, а оне који мудрују више од тога и другачије вјерују, ови Свети Оци окупљени у Средцу одбацише и проклеше. На утврђење Цркве донесоше сљедећа правила, која су овдје.

1. правило: Не нађе се бискуп који је прешао из великога града у велики град. Онај који из малога града прескочи у велики показује се као горд и похлепан. Нека такав буде без опћења у све дане живота својега.

Тумачење: Ово правило никако не допушта да бискупи прелазе из града у град, тј. да, остављајући своју бискупију, узимају другу. Но ако се то догоди, правило строго кажњава оне који прелазе. Свети Оци увидјеше разлог тому: ниједан бискуп већега града не настојаше пријећи у мањи, него је, потакнут гордошћу и похлепом, из маленога града желио пријећи у богатији и већи. За таквога заповједише да не треба имати опћење ни као лаик, него да по свргавању буде искључен и од Причести.

2. правило: Ако бискуп прелази из града у град и чини метеж, придобивајући међу народом поборнике који говоре: “Желимо и молимо те да нам будеш бискуп”, такав нека се не причести ни на самрти.

Тумачење: Ако се неки бискуп, павши у толику умишљеност и безумље, дрзне молити да пријеђе из града у град, говорећи: “Хоће ме људи тога и тога града”, и покаже писмо написано њему, у којем га сви становници града моле да им буде бискуп, јасно је да је то било измишљено и учињено лукавством. Малобројне је митом и почастима успио привући себи, да би они устали и у Цркви створили метеж, вичући на сав глас и молећи да им тај и тај буде бискуп. Таквога, дакле, који се усуди то учинити и буде разоткривен, овај свети Сабор тешко осуђује, одричући му да је и на самрти достојан Причести.

Запази: необично је ово и страшно, да се ни при исходу живота не удостоји Причести! Нећеш наћи у свим правилима написанима о неким другим гријесима такву пријетњу.

3. правило: Ниједан бискуп, ако није позван, нека не иде у други град. Ако бискуп има спор с бискупом, нека не зову туђега бискупа да пресуђује. Ако не жели, онда нека суди римски бискуп. Ондје ће бити и страни бискупи.

Тумачење: У различитим је правилима речено да се нитко не дрзне прелазити из својега мјеста у другу област ако није позван од метрополита те области и од бискупа који су с њим. То исто заповиједа и овај свети Сабор. Но ако неки бискуп због нечега има спор с другим бискупом, нека се с њим суди пред сабором бискупа оне области у којој је. Не приличи позивати бискупе неке друге области због њихове мудрости, него се треба судити само пред бискупима своје области. Но ако није задовољан пресудом и мисли да му његов метрополит и бискупи нису праведно судили, нека писмом обавијести римскога папу о пријеступу и о томе како је суд судио, те да не признаје донесену пресуду. Нека он тада или сам размотри ствар па их, ако је овај праведно осуђен, обавијести писмом, или нека заповједи бискупима из сусједне области да сазову сабор и да му поновно суде.

4. правило: Нека се на мјесто свргнутога бискупа, који се противи таквој одлуци говорећи да пресуда није праведна, не поставља други бискуп ако римски бискуп тако не заповједи. Нека он размотри ствар, било преко посланика, било преко писама.

Тумачење: Ако је неки бискуп свргнут од свих бискупа области, и ако мисли да је неправедно осуђен те хоће да му се опет суди, нека се не поставља други бискуп у његову бискупију док римски папа не испита свргавање. Њему је подложан сабор који је онога осудио. Према овом правилу, римском папи приличи или писати бискупима оближњих области да сазову сабор и испитају свргавање тога бискупа, или послати своје презбитере тим бискупима да о таквој пресуди поновно одлуче.

5. правило: Ако свјетовни људи желе себи некога за бискупа, и пошто се окупе сви бискупи, а један од њих изостане, нека се позове и тај. Ако он и након позива не дође, нека се народу постави онај којега траже.

Тумачење: Тако је било некада, када су клерици и старјешине града бирали бискупе, но сада се то не чини, него метрополит и бискупи врше избор. Они их и бирају и постављају, као што налаже и 12. правило Лаодицејскога сабора, и 19. правило Антиохијскога сабора, и многа друга. Сви бискупи једне области требају доћи на бирање и постављање бискупа. Ако се сви не окупе, онда нека писмима потврде да се слажу с онима који су дошли на постављање.

6. правило: Када се поставља нови метрополит, нека се окупе метрополити из сусједних крајева.

Тумачење: Када обласни метрополит хоће поставити метрополита, тада се на постављање не позивају сви метрополити у тој управи, тј. из читаве те земље, него нека се окупе метрополити из сусједних крајева. Онима који су удаљени није могуће брзо допутовати тим поводом, ако се након смрти бискупа у року од три мјесеца на његово мјесто поставља други бискуп за упражњену Цркву, као што заповиједа и 25. правило Четвртога свеопћег сабора у Калцедону.

7. правило: У малом граду и свуда гдје је довољан један презбитер за поучавање, бискуп се не поставља. Ако град постане многољудан, нека се постави.

Тумачење: Није потребно у селу или у малом граду, гдје је један презбитер довољан за поучавање људи, постављати бискупа, да се не би понижавало име и достојанство бискупско. Ако и мали град постане многољудан, тада и у њему треба поставити бискупа.

8. правило: Ако се нека сирота, или удовица, или они који пате притиснути било каквом муком обрате бискупу с молбом за помоћ, нека се бискуп одважи приступити цару и замолити га да их помилује колико може. Али нека му то не буде разлог да много времена проводи на двору, него нека ипак пошаље ђакона.

9. правило: Оне који прибјегавају Цркви бискупи нека помажу.

Тумачење: Као што су бискупи дужни заступати удовице и сироте, тјешити жалосне и помагати онима који у напастима трпе насиље, исто су тако дужни помагати и онима који прибјегавају Цркви због својих гријеха и требају милост; ићи ради таквих и к цару, и молити га да казни оне који им чине неправду, те да разријеши пресуде за неке пријеступе.

Ово правило налаже бискупима да ради таквих случајева не напуштају Цркву на дуго, да не остају дуго времена на двору или другдје гдје је цар, и да му не досађују због њих, јер тиме наводе на бискупе подсмијех и клевете. Ово правило то не допушта, него заповиједа да пошаљу цару молбу преко ђакона.

10. правило: Ако бискуп шаље молбу својему брату, другому бискупу, нека се сам метрополит побрине за посланика и нека пише бискупу на којега се молба односи, да помогне посланику.

Тумачење: Ако бискуп из неког разлога хоће послати молбу цару, и о томе напише писмо својему брату, тј. другому бискупу који је у цареву пребивалишту, којега је цар позвао да живи код њега и да ходи с њим, ако, дакле, хоће овому писати, дужан је најприје јавити се својему метрополиту и показати му молбу написану цару, као и ђакона којега жели послати. Нека сам метрополит испита написану молбу, да није ријеч о неком неправедном тражењу, и пошто је тако испита, нека и своју грамату напише и писмо препоруке, те нека се побрине и за онога који је послан, и замоли бискупе који су уз цара да чувају и помажу ђакона.

11. правило: Лаик, грађанин или богаташ, ако не прође све свећеничке ступњеве, нека се не поставља за бискупа. Нека у сваком ступњу проведе довољно времена, да би се испитала његова вјера и крепосно живљење. Ако се поступи другачије, сматрат ће се новокрштеним.

Тумачење: Ово правило не допушта свјетовњацима који пребивају на трговима и ондје проводе вријеме, или богатима и трговцима који желе бискупски чин, да буду постављени ако претходно нису били произведени за читача, подђакона, ђакона и презбитера, и такву службу обављали, тако да у сваком ступњу буду довољно времена, да се тијеком тога времена испита и њихово живљење и вјера. Седамнаесто правило Сабора у Цариграду, у цркви Светих апостола, који се зове Прво-други сабор, не допушта да се нетко од свјетовњака, па чак и ако је крепосна живота, или монах, брзо уведе у бискупско достојанство ако најприје не прође све свећеничке ступњеве и ако у сваком ступњу не проведе законито одређено вријеме; и након тога нека буде постављен за бискупа.

12. правило: Ако је један бискуп позван од другога бискупа, а тај који га је позвао није вјешт у поучавању људи, нека бискуп који је дошао у госте не бесједи често међу народом, јер тако понижава њихова бискупа, а себи заручује његову бискупију. И једно и друго је лоше.

13. правило: Бискуп нека не напушта своју Цркву на дуље вријеме без особите потребе; ружно је тако чинити.

Тумачење обају правила: Ако неки бискуп оде у други град, позван од тамошњега бискупа, а тај бискуп који га је позвао буде невјешт, слаб у познавању Божанскога Писма и неискусан у поучавању народа, тада позвани бискуп нека не поучава брижљиво људе и нека не бесједи много народу о божанским списима. Такво дјело изазива смутњу и показује презир према бискупу који га је позвао. Сматра се да показивањем такве учености себи заручује туђу Цркву, привлачи људе себи и труди се напустити Цркву која му је предана те пријећи у ту. Због тога овај свети Сабор заповиједа да бискуп који је позван не смије оставити своју Цркву дуље од три тједна, него да се врати људима који су му повјерени, осим ако га нека велика потреба или неугодна ствар не присили да остане дуље од тога времена одвојен од своје Цркве.

14. правило: Ако бискуп има посједе и у вријеме скупљања плодова хоће их обићи, нека ондје не остаје дуље од три тједна. На тај ће начин и своје стадо обогатити, а и себе сачувати од дрскости.

Тумачење: Ако неки бискупи имају имања која се налазе на подручју туђих бискупија, није им забрањено одлазити онамо, надзирати их и скупљати плодове. Ипак, правило не допушта да се задржавају дуље од три тједна на подручју туђе бискупије, да због њихова дуљег задржавања не би пропали неки црквени послови, а неће навући на себе ни гријехе дрскости и гордости којима су подложни они који дуго бораве у туђим градовима.

15. правило: Бискуп који онога кога је његов бискуп искључио удостоји опћења, а знао је да је искључен, није без гријеха.

Тумачење: Ако неки бискуп прима презбитера, или ђакона, или некога клерика, знајући да га је његов бискуп искључио из опћења, и придружи га себи, тј. заповједи му да заједно служе, такав није без кривње ни сам, ни онај којега је примио. Обојица нека буду искључени, као што налаже и 12. правило Светих апостола.

16. правило: Клерику који је био осуђен од гњевљива бискупа и моли за помоћ, треба помоћи, али нека не буде примљен у опћење док се помоћ не пружи.

Тумачење: Презбитер, ђакон или други клерик, којега је бискуп искључио у тренутку гњева, ако се обрати метрополиту под којим је његов бискуп с молбом да се испита разлог због којега је искључен — је ли праведно или неправедно — ако се покаже да је невин, нека буде примљен. Прије него што буде испитан и прије него што се све о њему размотри, је ли праведно искључен или не, нека не буде примљен у опћење, него нека буде под забраном.

17. правило: Ако неки бискуп служитеља из друге бискупије, без одобрења његова бискупа, узме и постави у који год чин, постављење није ваљано.

Тумачење: Не приличи бискупу примати туђега клерика, нити га постављати у било који ступањ без одобрења његова бискупа. Нека нитко тако не поступа и нека туђега клерика не поставља у свој клер. Такав чин је неваљан и ништаван.

18. правило: О бискупском кашњењу, и о презбитерском, и о ђаконском нека изложене заповиједи имају снагу.

Тумачење: Ниједан бискуп нека не оставља своје стадо и не борави у другом граду дуље од три тједна. Ово се заповиједа и презбитерима и ђаконима, тј. да ни они не остављају своје Цркве дуље од три тједна.

19. правило: Бискуп који је неправедно прогнан и који борави на подручју туђе бискупије, нека буде примљен све док напаст не прође.

Тумачење: Свети Оци заповједише да бискупи, због безобразности и гордости, не бораве у туђим бискупијама дуље од одређенога времена. Ако неки бискуп буде прогнан из својега града због исповиједања чистоће наше вјере, или зато што је бранио истину, тј. зато што се противио великашима који се не држе истине, и пријеђе у други град, њему се не забрањује да ондје остане док се све не смири и док не престану непријатељства према њему.

20. правило: Нека се не прима клерик који неће бити у Цркви за коју је постављен, а Еутихијан и Мусеј нека се лише бискупскога имена и нека буду у истом опћењу као свјетовни људи.

Тумачење: Многим је правилима ово речено, и такорећи свим саборима, да се не прима туђи клерик нити поставља у својој Цркви на одређени ступањ. Тому учи и ово правило. Бискупима Еутихијану и Мусеју, расколницима који су свргнути, ако се и покају и затраже бискупски чин или име, нека им се то одбије; а ако затраже да буду примљени у опћење као лаици, нека се приме.

21. правило: Онај који се дрзне нарушавати оно што је добро и богоугодно установљено, није бискуп.

Ако се види да бискуп иде на двор, нека не претрпи штету ако иде зато што је позван због раније реченога. Ако је другачије, нека зна да је без опћења.

Тумачење: Тко не чува добре и богоугодно одређене заповиједи, него се дрзне, због безобзирности и гордости, поступати мимо њих, нека буде лишен части и бискупскога чина. Већ је утврђено да бискуп не одлази у царево пребивалиште ако није позван царском граматом. Ако бискуп који жели ићи у царево пребивалиште, пролазећи, одсједне код другога бискупа, приличи да га бискуп код којега је одсјео упита за разлог његова путовања, ради чега иде. Ако се покаже да је све у складу с увјетима који су раније наведени, ако путује да моли помоћ за страдалнике, или за сироте и удовице, или ако због сличних корисних ствари одлази у царево пребивалиште, нека му не прави никакве потешкоће, него нека га с почастима отпусти, и нека о њему напише свим бискупима у својој области да га приме без сумње, јер путује у складу с правилима и без саблазни. Ако нађе да постоји неки други разлог због којега одлази у царево пребивалиште, да би се показао цару или да би молио за неке неважне ствари које не приличе архијереју, с таквим нека не опћи, нека не потписује његове грамате и нека не показује никакву бригу према њему.

Окончаше се у Господину правила овога светог мјесног Сабора у Сардици.