15. Поглавље: СВЕТОГ МЈЕСНОГ САБОРА КОЈИ БИЈАШЕ У КАРТАГИ. 138 правила

15. Поглавље: СВЕТОГ МЈЕСНОГ САБОРА КОЈИ БИЈАШЕ У КАРТАГИ. 138 правила

Свети сабор у Картаги одржан је онда када је у Риму царевао Хонорије, а у Цариграду Теодозије Мали, односно Млађи. Окупило се 217 светих отаца из Африке и из земаља које су јој подложне. Град Картага дио је Картагинске области, а Картагинска област јест афричка област и метрополија. Африка је подијељена на много дијелова, а један је од њих и Картагинска област.

Заједно са светим оцима на овоме сабору бијаху и чувари мјеста, послани од римскога папе. Тако су се називали јер су били послани од папе да по различитим областима и градовима чине оно што им је заповјеђено, дјелујући у његово име. Сви су их поштовали због папе; надзирали су и чували правовјерје по свим земљама. Римско пријестоље назваше апостолским јер је на њему засјао врховни апостол Петар, и на њему је послије себе за првога архијереја поставио Лина.

Старјешина Сабора био је Аурелије, бискуп Картагинске Цркве, којега називаху и папом; затим Валентин, првопријестолник Нумидијске области, као и други бискупи из Нумидије, Бизакене, Мауретаније, Цезареје, Триполиса и Антипатиане. Чувари мјеста Римске Цркве били су Фаустин, бискуп из Пицена, из Понтентинске Цркве у земљи Италији, те Филип и Асел, презбитери.

Дођоше и други чувари мјеста афричких области, попуњавајући мјеста бискупа који нису могли доћи на Сабор. Ријеч „чување мјеста” ишчезла је, то јест више се не шаље други на сабор да заузме мјесто онога који га шаље.

Када се Сабор окупио, изложили су правила која су овдје написана.

ОВА ТРИ ПРАВИЛА ЗАПИСАНА СУ ПРИЈЕ ОСТАЛИХ ПРАВИЛА ТОГА САБОРА.

1. правило: Ако бискупи свргну бискупа, а свргнути о томе извијести римскога бискупа, нека се послуша оно што римски бискуп писмено каже или оно што о њему заповједи.

Тумачење: Ово правило, као и четврто правило Сабора у Сардици, даје власт римском бискупу да, ако некога бискупа или презбитера бискупи и његов метрополит свргну с достојанства, буде о томе обавијештен бискуп Рима. Нека он пошаље своје клерике, неке од презбитера или ђакона, да дођу на сабор који је извршио свргавање, то јест к метрополиту и његовим бискупима, како би испитали суд који је донесен против бискупа који се обратио папи, те да се утврди је ли правилно свргнут или без кривње. Или нека пише метрополиту и бискупима сусједне области да се окупе и исправе суд у вези са свргавањем.

2. правило: Будући да се не нађоше списи написани у Никеји, прикладно је да римски бискуп пише цариградскому и александријскому бискупу те их затражи; па кад их оданде прими, нека их покаже и нама.

Тумачење: Од бискупа Рима на Сабор су били послани чувари његова мјеста, то јест умјесто њега. Они почеше пред Сабором наводити четврто правило Сабора у Сардици о свргнутим бискупима и презбитерима, које заповиједа да се такав треба обратити римском папи, као што је, тврдили су, заповједио и Никејски сабор. Затим упиташе оце окупљене на Сабору могу ли им потврдити је ли то правило Никејскога сабора.

Будући да се оци нису сјећали да је то изложено на Никејском сабору, а нису имали ни поуздан пријепис правила Никејскога сабора, одговорише: „Не знамо.” Сви се сложише да доликује римском папи писати надбискупу Цариграда и александријском надбискупу, те од њих добити поуздана никејска правила, а затим те пријеписе послати њима. Ипак прихватише да се држе тога правила док не приме истинита правила Никејскога сабора, преписана од папе.

Када к њима дођоше пријеписи од светога Ћирила, надбискупа александријскога, и од Атика, надбискупа цариградскога, не нађоше у њима ни правило ни заповијед да римски папа може слати своје клерике и преко њих испитивати пресуду над оним бискупима или презбитерима које је свргнуо њихов сабор.

Тада Целестину, папи римскога града, написаше да убудуће такво што не чини и да не шаље своје клерике ради испитивања пресуда о свргнутим бискупима или презбитерима, како не би у Цркву Кристову увео смрад свјетовне дрскости.

3. правило: Презбитер или ђакон који је искључен, а жели о свему обавијестити бискупе у тој области, нека бискуп који га је искључио без злобе прихвати оно што они пресуде.

Тумачење: Ово је правило било повод смутњама и саблазни. Ако бискуп искључи свога клерика, нека се он обрати и прибјегне метрополиту области — то је прикладно и према правилима. Али да искључени, отишавши од метрополита, прибјегава оближњим бискупима против свога бискупа и поставља их за истражитеље бискупу који није под њима — то је непотребно дјело и стварало је саблазан.

Због тога ово правило није католичко и није на снази у Црквама других држава, него је само као мјесно прихваћено у Картаги и Африци.

ОД УКУПНОГ БРОЈА:

1. правило: Према никејском исповиједању, у Пресветој Тројици не познајемо нити учимо никакве разлике.

Тумачење: Вјеру коју су свети Оци утврдили и предали на Првом сабору у Никеји прихваћамо; тако вјерујемо и тако мислимо. Не постоји никаква разлика у Пресветој Тројици, нити другачије знамо или учимо, него је познајемо и исповиједамо као нераздјељиву, истобитну, једнаке моћи и једнаке части.

2. правило: Преписане никејске заповиједи, које наши Оци с тога Сабора са собом донесоше, нека се чувају.

Тумачење: Неки од Отаца овога Сабора били су присутни на Никејском сабору те су правила која су изложили свети Оци преписали и са собом донијели. Овај сабор та правила потврђује и заповиједа да се чувају.

3. правило: Бискупи, презбитери и ђакони нека пребивају у чистоћи и уздржању.

Ово је правило разумљиво.

4. правило: И нека се удаље од жена како би од Бога добили оно за што се моле.

Тумачење: Ово је правило, као и 25. правило, у сугласју са 70. правилом овога Сабора. Та правила не заповиједају да се бискупи, презбитери и ђакони потпуно растављају и удаљују од својих жена, него говоре о томе да се у одређено вријеме уздржавају од њих, то јест онда када су у посту, молитви и када приносе Свете Дарове, односно врше свету службу.

Дванаесто правило Шестога свеопћег сабора, који бијаше у Трулској палачи, не допушта бискупима да послије постављења у бискупство живе са својим женама, него разрјешује заједницу с њима. То није заповјеђено ради одбацивања брака, нити да би се рушила апостолска правила, него ради промишљања о спасењу и ради бољег усавршавања људи, не допуштајући никакав недостатак свећеничком устројству.

Тринаесто правило Шестога свеопћег сабора прекорава обичај Римске Цркве, који је предан умјесто правила, да онај који треба бити постављен за ђакона или презбитера јавно говори: „Од сада немам заједнице са својом женом.” И 12. правило истога Сабора заповиједа да се не уништава законита заједница свећених мужева, него да она остаје; да се не раздвајају од својих жена, него да се само у одређено вријеме уздржавају од својих супруга, као што је предао и свети апостол Павао, а затим да опет буду заједно.

5. правило: И свјетовњак, ако узима лихву, у великом је пороку. Тим прије клерици бивају више осуђени.

Тумачење: И 22. правило светих апостола, 17. правило Никејскога, Првога свеопћег сабора, и 10. правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи, као и ово правило, говоре за презбитера или ђакона који од зајмопримца узима лихву и не жели одустати од таквога дјела, да се осуди пресудом свргнућа. Ако то чини свјетовњак, прекорен је због срамотне добити и навлачи на себе порок лихварства; али се ни у свећенички чин не прима ако неправедну добит не подијели сиромасима и ако не обећа да више неће упадати у такву болест среброљубља, према 14. правилу Базилија Великога. Клерици су за то много више криви.

6. правило: И вршење помазања, то јест миропомазања, и посвећивање дјевица и измирење народа на служби нека не обавља презбитер.

Тумачење: Не допушта се презбитеру да припрема свето уље за миропомазање, посвећује дјевицу или извршава потпуно опроштење онима који су у покајању, како би могли спокојно стајати с вјернима и причешћивати се Божанским Даровима, него приличи да то чини бискуп.

А оно што правило говори о посвећењу дјевица односи се на обичај који су правовјерни људи имали испрва, па све до данас: да једну од својих кћери заручују Богу, или да неке дјевојке саме, разгорјевши се божанском љубављу, обећавају Господину да ће дјевичански живјети све дане свога живота. Оне бивају приведене пред архијереја, а они их посвећују молитвама и дају им посебно обитавалиште близу катедралне цркве, као и посебно мјесто у храму да ондје стоје, пјевајући и славећи Бога. Они их опскрбљују свиме потребним и брину се о њима. Такве се на грчком језику називају аскитрице.

7. правило: Ако онога који је у некој невољи јереј хоће измирити са светим жртвеником, нека претходно упита бискупа. И ако му овај заповједи, нека тако учини.

Тумачење: Претходно написано правило заповиједа да опроштење бива од бискупа. Ово правило заповиједа да то по вољи бискупа чини и презбитер, односно: ако се нетко тко је под забраном разболи на смрт или западне у какву напаст, нека га презбитер, с допуштењем бискупа, разријеши од забране и причести Светим Даровима. То је оно што се назива измирење с олтаром.

8. правило: Од оних који су уплетени у мрска прегрешења не треба слушати оптужбе. Такви се не примају да туже.

Тумачење: Свети Оци рекли су у 6. правилу Другога свеопћег сабора, који је био у Цариграду, да се оптужбе против бискупа не примају без испитивања, то јест док најприје не буду испитани они који оптужују: каква је њихова вјера, да нису херетици; а затим да се испита како живе, да би се сазнало нису ли одбачени од Цркве и недостојни Причести, или их други оптужују због њихових гријеха, а они се још нису оправдали нити уклонили грешне кривице за које су били оптужени. Исто говори и ово правило: од онога који је и сам крив или оптужен за неке пријеступе не прихваћају се оптужбе против бискупа.

9. правило: Тко заједничари с оним који је лишен заједнице, нека и сам буде без заједнице.

Тумачење: Ако један бискуп искључи неког презбитера или ђакона, а други га бискуп прими знајући да је искључен и удостоји га служења са собом, нека и сам буде искључен као и онај којега је удостојио служења, а који је недостојан. Такођер, ако нетко заједничари с херетицима и моли се с њима, нека нема заједнице с вјернима, него нека буде искључен из Цркве.

10. правило: Тко је од свога бискупа искључен, па отишавши одатле подигне жртвеник или принесе жртву, нека прими казну.

Тумачење: Ако бискуп због неке кривице искључи свога презбитера, а овај не изађе пред сабор оне области у којој је и његов бискуп, нити извијести о својем искључењу како би бискупи, испитавши ствар, исправили неприкладну пресуду над њим, него се по својој охолости и безумљу узнесе не марећи за то, и као расколник се отргне од Католичке Цркве, постави засебну цркву и принесе Богу Свете Дарове, такав, као онај који се руга вјери и поретку Католичке Цркве, нека не прође без казне, него нека буде проклет.

11. правило: Презбитеру, ако је искључен од свога бискупа, неће бити забрањено да се пожали метрополиту и бискупима области. Ако то не учини, него ствара раскол и, охолећи се, приноси Богу светињу, то јест опет почне служити, нека буде проклет.

Ово је правило разумљиво као и претходно.

12. правило: Бискупу који је због нечега окривљен, ако не суди читав сабор те области, нека суди дванаест бискупа; презбитеру шест, а ђакону три бискупа.

Тумачење: Ако је бискуп оклеветан због неког гријеха, приличи да му суди сабор свих бискупа те области. Ако није могуће да сви дођу, нека му суди барем дванаест бискупа; мање од тога нека не буде.

Презбитеру који је оптужен за пријеступ који повлачи свргнуће нека суди шест бискупа, а седми нека буде његов бискуп.

Ђакону нека суде три бискупа, а четврти нека буде његов бискуп. Тако нека се испитују њихове кривице и нека им се суди.

13. правило: По заповиједи најстаријега, и три бискупа могу поставити бискупа. Ако се нетко предомисли у својој изјави или потпису, сам себе лишава части.

Тумачење: Приличи да се окупе сви бискупи једне области када се бира и поставља бискуп за цркву која је остала без бискупа, као што заповиједа 4. правило Првога свеопћег сабора у Никеји и 19. правило Сабора у Антиохији. Ако није могуће да се сви окупе због дуљине пута или неке друге нужде, тада најмање три бискупа, по заповиједи свога метрополита, нека донесу суд и обаве постављење, а они који нису дошли требају писмима изразити сугласност да им је угодан избор и постављење које они чине.

Ако неки бискуп изјави и посвједочи за некога говорећи да је достојан бискупског чина, а касније због каква страснога гњева, противно својој изјави и потпису, почне оптуживати и називати недостојним бискупа којега је сам изабрао, премда га ни раније није познавао какав је, такав нека буде лишен своје части, то јест нека буде свргнут. Јер и градски закон кажњава оне који лажно и противно себи свједоче, преко судаца који су за то постављени, као што заповиједа и 14. глава прве гране 21. Царске књиге.

14. правило: Будући да је у Триполију мало бискупа, довољан је и један бискуп као чувар мјеста.

Тумачење: Првостолницима других области, то јест метрополитима, допуштено је да постављају двојицу или више бискупа за чуваре мјеста и да их шаљу у име свих бискупа те области на сабор који се сваке године окупља у Картаги. Из Триполија је довољно да један бискуп дође на сабор за све бискупе из те области, јер је у тој области мало бискупа.

15. правило: Бискупи, презбитери или ђакони који су оптужени због грешних ствари, ако одбацују црквене судове и прибјегну свјетовним суцима, па буду осуђени, губе свој чин. Ако и буду оправдани пред градским судом, а приклоне му се, и тада губе свој чин. Црквени суци, ако није доказано да их је сабор раније уклонио због пристраности или непријатељства, нека немају неугодности. Ако обје стране изаберу суце, нека не преступају њихов суд.

Тумачење: Бискупима, презбитерима и ђаконима не приличи да одбацују црквени суд. Ако нетко од њих, оптужен за гријех, остави црквени суд и приступи градским суцима, па пред њима призна кривицу и суди се, било да је невин, било да га градски суци осуде, губи свој чин.

Ако нису оптужени за гријех, него за иметак, злато или неке друге свјетовне ствари, па се догоди да се о томе препиру и буду оправдани, тада требају оставити њима долично судиште и приступити свјетовном суду. Ако се бискуп или клерик суди пред њим, па хоће држати пресуду и тражити имање, злато или нешто друго о чему је у парници оправдан, губи свој ступањ. Ако занемари свјетовни суд и не узме нити затражи ништа од оних који га оправдаше, нека пребива у својем ступњу.

Ако је неком од бискупа суђено, па, будући осуђен, приступи вишим црквеним суцима и може промијенити, то јест разријешити прву пресуду која га је осудила, нека се не наноси никаква штета црквеним суцима који су га први осудили, ако не буде доказано да су судили из гњева, из љубави или ради неке награде.

Ако обојица, и тужитељ и тужени, изаберу црквене суце и траже да се суде пред њима, осуђени нека пребива у тој пресуди, било да је бискуп или клерик, макар их било и мање од прописанога. Оптуженом бискупу нека суди дванаест бискупа, презбитеру шест бискупа и седми његов бискуп, ђакону три бискупа и четврти његов бискуп, као што смо написали у дванаестом правилу овога Сабора. Након што им се пред њима судило и након што су осуђени, не могу никако приговарати против њихове пресуде, него требају прихватити како су пресудили. Јер сабор исправља незнање или неправду судаца; а ова се пресуда прихваћа зато што је тужитељ сам изабрао црквене суце, ријечима и дјелима непорочне, па ипак говори: „Нисам добро нити по правди осуђен од њих”, или износи неки други приговор против свећеника које је сам изабрао.

16. правило: Бискупи, презбитери и ђакони нека не буду закупници ни управитељи. Читач, када одрасте, нека или ступи у брак или прихвати уздржање.

Тумачење: Ово правило забрањује бискупима, презбитерима и ђаконима да узимају у најам или откупљују од великаша њиве или нека друга имања како би, дајући мало, себи скупили велик приход од тога; или да у бољарским домовима буду управитељи или се за нешто брину, као што то не допуштају ни 81. правило светих апостола, 3. правило Четвртога свеопћег сабора у Калцедону и многа друга правила.

Читачу који је досегнуо доб, то јест четрнаест година од рођења, ако хоће бити постављен за подђакона, потребно је понудити да прије постављења или узме жену или се обвеже на дјевичанство. Када наврши двадесет година, нека буде постављен, јер не приличи да се подђакон поставља прије навршених двадесет година, према 15. правилу Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи. Послије постављења ни презбитер, ни ђакон, ни подђакон не може ступити у брачни суживот. Само је читачима и пјевачима допуштено да то чине, према 6. правилу Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи.

17. правило: Клерик нека узме онолико колико је некоме позајмио: или исто то, или толико. Ђакон који је постављен прије двадесет и пете године живота није ђакон. Читачи и пјевачи нека се не клањају народу. У Ситифенској Мауританији нека имају свога старјешину због удаљености те земље.

Тумачење: Ако неки клерик некоме нешто посуди, злато, пшеницу или нешто друго, нека не узима ништа више од тога, него је дужан примити онолико колико је дао. Ђакон не треба бити постављен прије своје двадесет и пете године. Није допуштено да се читачи и пјевачи тијеком богослужја клањају народу; нека не буду под влашћу народа, то јест нека не чине оно што им они заповиједају нити нека воле задржавање с њима. Ситифенска Мауританија нека не буде под Нумидијском метрополијом, јер се налази далеко од ње, него је и тој области допуштено да има свога метрополита.

18. правило: Оно што су свети Оци исправили на Сабору, нека онај који бива постављен има на уму. Тијелу мртвога не треба давати Причест, јер оно нити једе нити пије. Презбитер, због незнања, нека не крштава умрлога. По заповиједи Сабора у Никеји, сабор нека буде сваке године, и нека метрополити сваке области пошаљу двојицу или тројицу, или колико их изаберу, као чуваре мјеста.

Тумачење: Онај који треба бити постављен за бискупа или презбитера дужан је оно што су свети Оци заповједили на Саборима, то јест вјеру и све црквене заповиједи, примити у своје уши од онога који га поучава и поставља, и нека обећа да ће све то чувати. Тијелима умрлих нека не даје Причест. Господин је рекао: „Примите и једите” — како нетко може умрлој особи дати Причест Божанскога Тијела и Крви, кад мртав не може ни примити ни јести?!

Такођер, нека нитко не крсти умрлога, јер неразумност презбитера неће бити од помоћи ономе који је послије смрти крштен, јер није крштен. Ови Оци, слиједећи Оце који су били у Никеји, заповједили су да сваке године буде сабор у Картаги, и да метрополит сваке области пошаље двојицу или тројицу, или колико изабере бискупа, умјесто свих бискупа који су у области.

19. правило: Бискуп који је оптужен и позван на суд може одгодити и закаснити два мјесеца због неке нужде. Ако потом не дође, нека буде без опћења. Ако оптужени дође, а тужитељ побјегне, нека буде без заједнице. Ако је онај који тужи и сам оптужен, нека не буде прихваћен.

Тумачење: Ако нетко оптужује бискупа, сабор бискупа којему тај бискуп припада нека га писмено позове да дође и одговори. Ако прими писмо и тијеком мјесеца не дође, спријечен неком неизбјежном невољом, нека има за одгоду још други мјесец дана. Ако и други мјесец прође узалуд, а он на суђење не дође, нека буде искључен док се не исправи.

Насупрот томе, ако оптужени бискуп дође и тражи да се оправда од оптужбе која је против њега, а клеветник се нигдје не појави, него је побјегао, тада нека сам клеветник прими искључење. Због тога је потребно испитати тужитеље о томе како вјерују и какав је њихов живот; па ако су и сами оптужени за нека зла, такви се не примају као тужитељи у црквеним стварима.

20. правило: Презбитеру који је оптужен нека суди шест најближих бискупа, а његов као седми. Ђакону нека суде тројица, а његов бискуп као четврти. Осталим клерицима нека суди један бискуп.

Тумачење: Ово је речено и у 12. правилу овога сабора. Ако буде каква оптужба против презбитера, нека му суди шест бискупа, а с њима нека расуђује и његов бискуп. Ђакону нека суде тројица, а четврти нека буде његов бискуп. Свим осталим клерицима који су нижи од ђаконскога чина нека за гријехе за које су оптужени суди њихов бискуп.

21. правило: Клерици своју дјецу нека не дају херетицима и поганима ради брака.

Тумачење: Клерици нека своју дјецу ради брака не дају херетицима или поганима. Нека то не чине ни свјетовни људи.

22. правило: Бискупи и клерици нека херетицима, чак и ако су им сродници, ништа од својега не дарују нити им стварају добитак.

Тумачење: Бискупима и клерицима приличи свој иметак даривати коме желе, али само правовјерним кршћанима. Херетицима, чак и ако су им у сродству, нека ништа своје не дају ни за живота ни послије смрти, нити нека им на било који начин стварају добитак од својега богатства.

23. правило: Бискуп нека не иде преко мора ако од старјешине своје области не добије отпусно писмо за путовање.

Тумачење: Ни бискупу ни клерику не приличи ићи далеко од своје Цркве без допуштења и без отпуснога писма својега метрополита, као што заповиједају сабори у Лаодицеји и Сардици.

24. правило: Нека се у црквама као божански списи не читају друге књиге осим оних које су правилима именоване. Правилима именоване књиге Старога завјета јесу: Постанак, Излазак, Левитски законик, Бројеви, Поновљени закон, Јошуа, Суци, Рута, четири књиге Краљевстава, двије књиге Љетописа, Јоб, Псалтир, пет књига Саломонових, дванаест књига пророка, Изаија, Јеремија, Езекиел, Даниел, Тобија, Јудита, Естера и двије књиге Ездрине. Новога завјета: четири Еванђеља, једна књига Дјела апостолских, четрнаест Павлових посланица, двије Петрове посланице, три Иванове, једна Јаковљева, једна Јудина, Откривење Ивана Богослова, које се на грчком језику назива Апокалипса.

Тумачење: О књигама које приличи поштовати у Цркви говори и 85. правило светих апостола и 59. правило Сабора у Лаодицеји. И свети Атаназије Велики набраја колико књига треба читати, као и свети Гргур Богослов и свети Амфилохије. Осим ових књига, неке друге, лажно додане књиге од безбожника, не треба читати у цркви као свете. Ако неки клерик такве књиге унесе и чита у цркви, нека се свргне, као што заповиједа и 60. правило светих апостола.

25. правило: Они који дотичу светиње нека се одређено вријеме уздржавају од својих жена.

Тумачење: Они који служе олтару, тј. презбитери, ђакони и подђакони, у вријеме када требају дотицати свете ствари, примати и преносити Светиње и њима се причешћивати, нека се уздржавају од својих жена, како би од Бога могли брзо добити оно што ишту. Ако тако не чине, нека се лише црквенога чина.

26. правило: Црквене ствари нека се не продају. Ако Црква нема прихода ниоткуда, бискуп нека, по савјетовању са свим бискупима, нешто прода. Ако нужда не допушта да се чека савјетовање, онај који жели продати нека позове сусједне бискупе. Ако поступи другачије, крив је пред Богом и сабором.

Тумачење: Бискупима не приличи продавати црквене ствари и имовину, јер је то Божја имовина и зато није за продају. Ако неки бискуп има њиву или нешто такво од чега нема добитка, а Црква је оптерећена дугом или ју је снашла нека друга невоља, па пожели тако нешто продати како би, узевши новац, вратио дуг или се ослободио биједе, нека то не продаје без договора с метрополитом и бискупима који су у тој области.

Ако због нужде која га је притисла нема времена посавјетовати се са свима о ономе што жели продати, нека у крајњем случају позове себи најближе бискупе као свједоке да виде невоље које су га снашле и да због њих продаје имање, а они нека потом о томе извијесте сабор. Ако то не учини, него својевољно изврши продају, крив је и пред Богом и пред сабором, и нека му његова част буде одузета.

27. правило: Ако су презбитер или ђакон разоткривени у гријеху, нека се, пошто се покају, не крсте поновно, јер су се већ избавили од гријеха; нити нека се, као свјетовни људи, поновно постављају.

Тумачење: Ако је презбитер или ђакон свргнут из чина због некога гријеха, па се за њега покаје, не може, као свјетовни човјек, поновно бити постављен да служи, али не може ни поновно бити крштен како би опрао гријехе и поновно добио презбитерски или ђаконски чин. Једно крштење свима исповиједамо.

28. правило: Клерици који се суде, ако се жале на суца, нека не иду преко мора, него нека се обрате себи најближим бискупима и својему бискупу. Ако то не учине, нека у Африци не буду у заједници.

Тумачење: Свети Оци све су долично сачували, па и то да се бискупи, у вршењу потребнога, не оптерећују одвише. Овај свети Сабор који бијаше у Африци заповиједа да, ако клерици због неке кривње буду осуђени од својих бискупа и мисле да нису праведно осуђени, нека не прибјегавају преко мора римском папи или некима другима да се жале, него нека се оно што је међу њима исправи и разријеши пред бискупима који су им најближи, и то по допуштењу њихова бискупа.

Ако оду преко мора или другамо негдје далеко, нека нигдје у Африци не буду примљени у заједницу.

29. правило: Ако се искључени причешћује, сам себе осуђује.

Тумачење: Ако бискуп искључи презбитера или ђакона, а овај се, прије него што га он разријеши од искључења, дрзне служити, сам на себе наноси осуду, тј. свргнуће.

30. правило: Онај који тужи или којега туже, ако се боји насиља, нека изабере сигурно мјесто.

Тумачење: Ако клерик тужи клерика за неку кривњу и боји се доћи на суђење да не би претрпио неко зло од помагача онога којега је оптужио, или обрнуто, ако се оптужени боји помагача својега тужитеља, нека изаберу које желе мјесто ради своје сигурности, гдје ће пристигли свједоци моћи говорити и сигурно доћи на суђење, да се не би тужитељ из страха суздржао од говора о кривњи или оптужени побјегао од суђења и био осуђен у одсутности.

31. правило: Тко одбацује вишу част, губи и ону коју има.

Тумачење: Ако бискуп препозна својега клерика као достојна веће части и жели га, ради потребе Цркве, у њу узвести, а овај не послуша, не ради побожности него из немара; то јест, ако је подђакон, а бискуп га запази и због потреба га жели поставити на виши ступањ за ђакона, или ако је ђакон па га жели узвести у презбитерство, будући да у његовој Цркви нема довољно ђакона или презбитера, а не може наћи прикладнога за то, непорочна живота и искусна у ријечи, а тај не жели бити помакнут из чина у којем служи, нека због непослушности изгуби и тај чин.

32. правило: Тко прије постављења нема ништа, а послије постављења купи њиву, нека је даде Цркви, осим ако није нешто добио од родитеља или као чисти дар. Такво нешто нека њему припадне.

Тумачење: Они који прије бискупства нису имали свој иметак, или клерици који су прије ступања у клер били сиромашни, ако послије постављења купе њиву или виноград, нека то оставе Цркви. Јер су то стекли од црквенога прихода. Ако су то стекли као насљедство од оца и прадједа или од некога истинскога и особнога даровања, нека то њима припада и нека тиме располажу по својој вољи. О овоме погледај 40. правило светих апостола и 24. правило Сабора у Антиохији.

33. правило: Презбитер нека без знања бискупа не продаје црквене ствари, нити бискуп њиве без знања читавога сабора.

Тумачење: Не приличи продавати или поклањати црквена имања или њиве. Ако постоји нека нужда и бискуп жели продати њиву, нека то не чини без знања сабора свих бискупа области. Ако сам тако што учини, самога себе поставља као кривца пред Богом и сабором; нека буде лишен своје части према 26. правилу овога Сабора.

Исто вриједи и за презбитера којему је бискуп повјерио да нешто уреди: без знања својега бискупа нека не продаје црквене ствари, биле оне мале или велике.

34. правило: Ништа што је одређено на сабору у Хипону не треба преправљати или допуњавати, осим да се датум Пасхе одређује тијеком сабора.

Тумачење: Различити сабори у различита времена били су по свој Африци прије овога сабора. Ти су сабори донијели своја правила и она су прочитана на овом сабору. Прочитавши заповиједи Сабора у Хипону и увидјевши да су добро изложене, Свети Оци рекоше да тај Сабор не треба ни исправке ни допуне, осим да је потребно у вријеме сабора у Картаги објавити којега ће дана и којега мјесеца бити Пасха, како неки не би згријешили о њу.

35. правило: Бискупи и клерици нека својој дјеци не дају на вољу прије утврђивања у крепости.

Тумачење: Бискупи и клерици дужни су своју дјецу чувати и учити страху Божјем, и не испуштати их из својих руку нити их чинити самовољнима прије пуне доби и прије утврђивања у крепости и владању.

36. правило: Бискуп, презбитер и ђакон не требају бити постављени ако нису учинили да су сви у њиховој кући правовјерни кршћани.

Ово правило је разумљиво.

37. правило: Потребно је приносити само крух и вино помијешано с водом.

Тумачење: Ништа друго осим пречистога Тијела и пречисте Крви Господина нашега нека се не приноси на олтар када бива света служба, него само крух и вино помијешано с водом, како нам је и сам Господин предао.

38. правило: Клерици и подвижници нека не одлазе к удовицама или дјевицама, осим ако им бискупи или презбитери то не заповједе. И тада нека не иду сами, него нека презбитери и ђакони иду с њима.

Тумачење: Потребно је да удовице и дјевице које су посвећене и предане црквеним обредом буду у свему утврђене и без саблазни, и да нитко од оних који се брину о њима, ни клерици ни монаси нити тко други од људи који чисто живе, не улази к њима без заповиједи бискупа и презбитера.

Ако им је то и заповјеђено, нека их ни тада не посјећују сами, него с онима с којима су бискупи и презбитери навикли ићи к њима.

39. правило: Први бискуп није поглавар бискупима нити врховни бискуп, него се назива бискупом прве катедре.

Тумачење: Бискупски чин један је и исти, и не каже се: овај је савршен архијереј, а онај несавршен архијереј, него су сви бискупи једнако архијереји, јер су једнако примили благодат Светога Духа. Бискуп који је у метрополији, будући да има прву катедру, назива се с додатком метрополијски бискуп, односно метрополит.

Име метрополија значи град мајка, а метрополит је бискуп града мајке, тј. најстаријега града у тој области.

40. правило: Клерик само ако је на путу може ући у крчму. Другачије никако.

Тумачење: Ако је клерик у страној земљи и нема другога чистог мјеста камо би се склонио и задовољио своје животне потребе, па уђе у крчму да једе и пије, неће имати забрану. Да клерици својевољно улазе у крчму забранило је и 54. правило светих апостола и девето правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи.

41. правило: Ако је нетко обједовао, нека Светињу не приноси.

Тумачење: Иако је Господин наш својим ученицима послије вечере предао Пасху и научио их служби Тајне, ипак нам по благословљеној ријечи не приличи чинити по том обрасцу, него слиједити црквени обичај: да свећеник наташте, тј. прије него што једе, стане у олтар и Светиње приноси, односно свету службу врши.

Они који се желе причестити светим Даровима такођер нека их примају наташте. О овоме погледај 29. правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи.

42. правило: Бискуп и клерици нека не праве гозбу у цркви, осим ако су, по крајњој нужди, на путовању. Ово се односи и на свјетовне људе.

Тумачење: Свете домове не приличи претварати у обичне домове и немарно се односити према њима. Стога у њима не треба јести ни постављати трпезу, како казује и 28. правило Лаодицејскога сабора, осим када нетко путујући туда наиђе па због непогоде, кише и снијега уђе у цркву да ту буде, немајући нигдје никаква обитавалишта.

43. правило: Ономе који се каје за гријехе бискуп даје забрану. Презбитер нека без воље бискупа, ни у случају нужде, не разрјешава онога који се каје.

Тумачење: Бискупи, који су од Бога примили власт везивати и разрјешивати, заповиједају забране према броју гријеха и према обраћењу онога који се за гријехе каје. Презбитер без допуштења бискупа не може ни повећати ни смањити забрану, нити разријешити оне који се кају и који су под заповијеђу, нити их удостојити божанствених Дарова чак ни ако је бискуп одсутан.

44. правило: Жена која због дјевичанства оде од оца нека буде предана часним женама.

Тумачење: Бискупи требају скрбити о светим дјевицама и бринути се за оне које оду од својих отаца, предајући их на скрб пречасним женама како би живјеле заједно с њима. О овоме је речено у шестом правилу овога Сабора.

45. правило: Они који због болести не могу дати одговор за себе при светом крштењу бит ће крштени када својевољно дају свједочанство.

И глумац, када се обрати, нека се прими међу оне који се кају.

Тумачење: Ономе који се крсти приличи да благодат прими осјетилима, да разумије оно што буде тајно упитан и да на то одговори. Ако нетко онога који због болести не може одговорити упита жели ли се крстити, нека буде крштен када сам буде могао дати одговор и у болести посвједочити по својој вољи. Треба знати за онога који је доиста болестан, а тражи да се крсти и остаје при тој жељи.

Сватко тко је згријешио и каје се нека буде примљен међу покајнике, чак и ако је глумац, плесач, глазбеник, забављач или нетко тко води сличан живот.

46. правило: Страдања светих мученика достојно је читати на дан спомена њихова страдања.

Тумачење: У 24. правилу овога Сабора свети су Оци набројили књиге Старога и Новога завјета које приличи читати у црквама. Друге књиге осим наведених забранили су читати, но сада су међу поштоване књиге убројили и Спомене страдања светих мученика као достојне да се читају на молитвеним споменима.

47. правило: Онима који су као дјеца крштени од донатиста, па се обрате Цркви, не треба ускраћивати ништа.

Светиње нека се, како приличи, приносе само прије јела.

Тумачење: Донатисти су херетици који су од неког Доната у Африци примили темељ херезе. Тај им је Донат предао обичај да у вријеме када се треба причестити у рукама држе некакву кост, да је затим цјеливају и онда се причесте Светим Даровима. Они који су од тих кривовјерника крштени као дјеца, ако се обрате правовјерној вјери и прокуну своју херезу заједно са свим херезама, неће имати штету због заблуде својих родитеља и могу ући у свећеничку службу.

Свете тајне не треба приносити послије обједа, тј. свећеник након јела нека не врши службу у цркви, него нека прије јела, наташте, приноси Дарове. Неки су држали обичаје примљене од старих да послије обједа врше Божанствену службу, чак су то чинили и на Велики четвртак Господње вечере, оправдавајући се тиме да је Господин наш Исус Крист послије вечере предао тајну службу својим ученицима. О овоме је написано и у 41. правилу овога Сабора.

48. правило: Нека не буде другог крштења, другог постављења ни преласка бискупа.

Бискуп Кресконије, који је одступио од својих људи и прешао на катедру Кенејске Цркве, будући да није одступио ни након пријетњи црквених заповиједи, био је спријечен руком властелина.

Тумачење: Тко је крштен од правовјерних или је постављен у свећенички чин, нека не прима друго крштење ни друго постављење. Исто тако, бискуп нека не прелази из свога града у другу бискупију, јер то забрањује ово правило, као и друга правила различитих сабора. Споменути бискуп Кресконије оставио је своју Цркву и област те узашао на пријестоље Кенејске Цркве. Иако су га његова браћа бискупи и суслужитељи много пута братски савјетовали да је напусти и врати се у своју Цркву, он их није послушао, па их је присилио да, иако то нису жељели, приступе кнезу те области, те га је тај властелин скинуо с пријестоља.

49. правило: Мање од тројице бискупа није довољно за постављење бискупа.

Тумачење: Колико је то могуће, сви бискупи једне области требају се по заповиједи метрополита окупити на постављењу бискупа. Ако због нечега неодгодивог то није могуће свима учинити, потребно је да се окупе најмање тројица. Нека у одлучивању судјелују и бискупи који нису дошли, сложивши се путем грамата: И нама је угодан онај кога ви поставите, браћо и суслужитељи.

50. правило: Бискуп се бира између тројице. Ако буде неслагања и противљења гледе изабранога, нека се позову друга два бискупа и нека га испитају, па ако се покаже да је чист од клевета, нека буде постављен за бискупа.

Ово је правило разумљиво.

51. правило: На годишњем сабору у Карташкој Цркви нека се објављује дан Пасхе.

Тумачење: На сабору који се сваке године одржава у Карташкој Цркви нека се обзнањује датум Пасхе. То заповиједа и 34. правило овога Сабора.

52. правило: У складу с оним што је одредио Сабор у Хипону, у вријеме годишњега сабора нека буде посјећена свака област.

Тумачење: На сабору који се сваке године одржава у Картаги свети су Оци, слиједећи заповиједи Хипонскога сабора, заповједили да бискупи надгледају и посјећују све цркве које су у свакој њиховој области. Ако се у њима нешто не ради добро, нека исправљају, а њихова питања у вези с правилима, која су због своје неразумљивости или двосмислености до сада остала неразријешена, нека разрјешавају и разумљивим ријечима објашњавају.

53. правило: Тко је позван од сабора и не одазове се, него се узда у своје мноштво људи, а не у љубав браће, треба силом властелина бити лишен своје части.

Тумачење: Тко жели туђе, такав ће претрпјети и губитак својега. Зато, ако неки бискуп или презбитер к себи привуче људе туђе области и увјери их лажним ријечима и ласкањем да одступе од бискупа под којим је област и да њега поставе за учитеља и наставника, тј. бискупа, ако га због тога сабор позове на суд да одговори онима који говоре против њега, а он због тога неће доћи, презирући братску љубав и уздајући се у бројност народа, треба влашћу кнеза бити лишен и своје Цркве.

54. правило: Јулијан је Епигонова читача поставио за ђакона. Ако га не преда његову господару, бит ће богатији осудом над својом самовољом.

Тумачење: Готово је на сваком сабору одређено да ниједан бискуп не прима к себи нити чини својим туђега клерика без допуштења бискупа којему тај клерик припада. Стога је и овдје одређено да бискуп Јулијан, који је примио туђега клерика, тј. читача бискупа Епигона, и поставио га за ђакона, треба овога вратити у његову цркву гдје је раније био прибројен клеру. Ако га не хтједне вратити, нека буде искључен по 20. правилу Сабора у Калцедону, као противник правилима и помагач својој вољи. Такођер, и 17. правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи говори о томе да се онај који прими туђега клерика и постави га за ђакона или презбитера свргава заједно с рукоположеним.

55. правило: Нека карташком првопријестолнику буде допуштено да оне које хоће поставља за старјешине Цркава, па и ако је то нечији једини презбитер, а достојан је старјешинства. Јер један бискуп може поставити многе презбитере, а онога који је способан за бискупство тешко је пронаћи.

Тумачење: Овај је Сабор мјесни, а не свеопћи, и заповиједа што приличи држати у Картаги. Аурелије, карташки бискуп, слиједећи правила, није желио без сугласности бискупа узети његова клерика и прибројити га клеру другога града или га поставити за бискупа. Такођер се бојао да га неки од бискупа који су под њим неће послушати и дати неке од својих клерика да буду прибројени клеру другога града у којему постоји оскудица презбитера и ђакона, или да буду постављени у бискупски чин ако су тога достојни.

Сабор је то размотрио и сви су Оци пресудили да је карташки првопријестолник овлаштен, будући да на њему лежи скрб за тамошње Цркве, узети од бискупа који су под њим којега клерика нађе достојним да управља Црквом и поставити га. Чак и ако нетко нема много презбитера, него само једнога, а он га запази као прикладна за бискупство, нека га без ометања постави, будући да није лако пронаћи онога који је прикладан за бискупство, а један бискуп може многе поставити за презбитере.

56. правило: Ако нека област хоће имати свога бискупа, нека буде по вољи онога који има власт и по његовој заповиједи. Постављени нека не насрће на друге области.

Тумачење: Одређено је да се у свакој области без сугласности метрополита нитко нигдје не поставља за бискупа. Такођер, ни у неком селу ни у малим градовима, у којима је и сам презбитер довољан да поучава, не треба постављати бискупа док се ондје не умножи народ и област не постане достојна назвати се бискупијом. Ако у некој области, у којој прије није било бискупа, на молбу људи и вољом метрополита који има власт над том облашћу буде постављен бискуп, нека напаса само оне људе којима је постављен за бискупа и нека се не шири на другу област.

57. правило: Због оскудице, они који су као дјеца крштени од донатиста, ако се покају и прокуну своју херезу, а у свему другом буду достојни, нека буду клерици.

Тумачење: Они који су још као мала дјеца, не разумијевајући ништа, крштени од донатиста и својевољно нису ништа згријешили, ако се обрате, прокуну своју херезу и приступе Католичкој Цркви те почну живјети непорочним животом, нека уђу у свећеничко достојанство, будући да је у афричкој земљи оскудица клерика.

58. правило: Остаци идола нека потпуно буду уништени.

Тумачење: Будући да је идолопоклоничка лаж отјерана, правовјерје засјало и побожност ојачала, нека из темеља буду искоријењени идолопоклонички храмови и нека од њих не остане ништа што би саблажњавало људе.

59. правило: Клерик који је донио пресуду, ако она није по вољи, нека не буде позван да о истој ствари свједочи на суду. Не може се свако црквено лице доводити за свједока.

Тумачење: Ако нека два противника изволе судити се пред неким клериком, и разлог спора изнесу пред њим, а затим, пожељевши, одбаце његову пресуду и оду судити се на суд који им је погоднији, за свједока не могу доводити онога клерика пред којим су се већ судили. Њему је то забрањено законом и не приличи га присиљавати да невољно свједочи, јер онај који обавља свету службу не треба невољно свједочити. Друго, о оном предмету за који су га оба парничара изабрала за суца, суцу је забрањено свједочити.

60. правило: Нека се прекине с хеленским гозбама због њихове бестидности, и зато што привлаче многе кршћане, а одржавају се у дане спомена мученика.

Тумачење: Људи су из прошлости наслиједили обичај окупљати се на посебним мјестима или око цркава у спомен светима. Окупљајући се, мушкарци и жене приређују гозбе и, опивши се, срамотно плешу и чине друге недоличне ствари. То су обичаји поганских заблуда. Од сада ово правило не допушта да се то догађа на светим мјестима, на којима бивају спомени мученицима, нити на другим мјестима, него потпуно забрањује таква славља, јер привлаче многе кршћане и воде их у пропаст.

61. правило: Нека се недјељом и благданима не окупљају казалишта.

Тумачење: Свака се недјеља слави као дан Кристова ускрснућа, а дани Господњих благдана слобода су кршћана. Јер у те свијетле и свете дане кршћанима доликује окупљати се у цркви, те у такве часне дане не приличи организирати казалишта, коњске утрке или било каква друга натјецања.

62. правило: Клерик који је осуђен од свога бискупа не треба бити штићен ни од кога другога.

Тумачење: Ако је неки бискуп свога клерика осудио због гријеха, а овај сматра да је неправедно осуђен, нека тражи да му се суди пред сабором свих бискупа. Нитко од свјетовне властеле не може таквога штитити.

63. правило: Тко се одрекао глумачкога живота и прешао на марљив живот, нека се поновно не враћа ономе првому.

Тумачење: Забављачи, гуслари, свирачи или глумци који су одбацили такав начин живота и прихватили љепоту кршћанске вјере нека се не присиљавају поновно чинити старо. Неки су били уписани као зналци таквих смјехотворина и било им је на терет то обављати.

64. правило: Од цара треба тражити слободу за оне који су у Цркви.

Тумачење: У то је вријеме био на снази закон да су робови слободу добивали једино од царскога пријестоља. Оци овога Сабора договорили су се да упуте повјеренике цару како би замолили да се тим законом не поништава ослобођење које бива у црквама, него да се даде јавно овлаштење да робови у црквама примају ослобођење.

65. правило: Бискуп Екитије, који је одавно осуђен вољом свих бискупа и чини бестидна дјела против црквеног устроја, непријатељ је.

Тумачење: Бискуп који је оптужен због гријеха и свргнут из чина, ако мисли да је то неправедно учињено, дужан је изаћи пред велики сабор, али не смије бесрамно и насилнички поступати како би поновно стекао бискупско достојанство. То није ништа друго него противљење црквеном устроју. То је учинио Екитије, бискуп хипонске катедре: након што су бискупи против њега изрекли пресуду и након што је свргнут, бесрамноје поновно настојао имати бискупско достојанство. Осуђен је као противник црквеног устроја.

66. правило: Донатистима треба приступати кротко и мирно те с њима разговарати, иако се сами одсијецају од Цркве, не би ли се, посрамљени великом кроткошћу, обратили из ропства.

Тумачење: Ученицима кроткога и мирнога Криста доликује да имају велику бригу за оне који су одступили од Католичке Цркве и да на сваки начин, с кроткошћу и дуготрпљивошћу, настоје да се они поновно окупе и сједине са Католичком Црквом. Не треба тражити само своје спасење, а за друге не марити. Зато је Сабор одредио да се и донатистима, који су се одијелили од Тијела Господњега и везани су заблудом, приступа и говори с кроткошћу, те да их треба молити да оставе пријевару и препознају истину, не би ли их љубав и кроткост оних који их моле посрамила, па да се врате из ђаволскога ропства.

67. правило: Саборним граматама треба молити властелу да помогне заједничкој мајци — Католичким Цркви — у стварима у којима је бискупско достојанство презрено.

Тумачење: Они који се не покоравају ријечи и одредбама правила требају бити исправљени руком властелина. Зато су Оци овога Сабора просудили да је доликује писати афричкој властели и молити их да буду на помоћ заједничкој мајци, Католичкој Цркви, у стварима које бискупи свећеничком влашћу не могу исправити, будући да су све до сада били презрени од кривовјерника и непослушних вјерника.

68. правило: Они који према поганским обичајима приређују гозбе нека буду искључени.

Тумачење: Вјерник с невјерником нема ништа заједничко. Зашто онда по незнабожачким обичајима приређујемо гозбе? Вјернима није допуштено да их приређују.

69. правило: Они који су рукоположени од донатиста, иако према Римском сабору нису прихватљиви за свећенство они који су се покајали, ипак нека се приме они који дођу ради исправљења, будући да је добро да се сви спасе.

Тумачење: Овим херетицима, донатистима, ако су их њихови поставили за бискупе, ђаконе или презбитере, када притекну правовјерној вјери и прокуну своју херезу, допуштено је да задрже своју част и остану у своме чину, те нека буду прибројени клеру Католичке Цркве, јер је у Африци велика оскудица у свећеницима.

70. правило: Свима је по вољи да се међу донатисте пошаљу молитељи који ће проповиједати мир и сједињење ако се обрате правовјерју.

Тумачење: Ови свети Оци одлучили су не само да се примају донатисти који својом вољом приступају Католичкој Цркви, него су к њима послали и посланике да их замоле и да им од свих Цркава проповиједају мир и сједињење, ако се покају и обрате правовјерју.

71. правило: Бискупи, презбитери и ђакони нека се удаљују од својих жена. Ако то не чине, нека буду лишени црквенога чина. Остали клерици на то се не присиљавају, али обичаји нека се сачувају.

Тумачење: Ово правило заповиједа свим редовима — бискупима, презбитерима и ђаконима — да се у одређено вријеме не приближавају својим женама, то јест у вријеме реда служења, када требају стати пред олтар и дотицати се светиње. Дванаесто правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи не допушта бискупима да након постављања у бискупство живе са својим женама, како људима не би стварали саблазан и спотицање. Тринаесто правило истога Сабора заповиједа да се од презбитера и ђакона, када требају бити удостојени постављања, не тражи да обећају како ће напустити своје жене, као што чини Римска Црква, него да живе са својим женама и да се у одговарајуће вријеме не лишавају приближавања њима. Та се правила држе, и у њима Црква пребива и њима се управља до данашњега дана.

72. правило: Ниједном бискупу не приличи оставити властиту катедру и преселити се на другу, нити да, бринући се о својим стварима, буде немаран за своје пријестоље.

Тумачење: Не само да је различитим правилима забрањено бискупу прелазити из града у град, него му није допуштено ни да остави стару бискупију, у којој је од почетка пријестоље његове Цркве, и да пријеђе у другу Цркву своје области те част оне пренесе на ову.

Правило не допушта ни да се својим особним стварима бави преко потребе, као што забрањује и да буде немаран за поучавање и бригу о своме народу.

73. правило: Онај који је у недоумици је ли крштен или није, пожељно је да се крсти, како га сумња не би лишила божанскога очишћења.

Тумачење: Различита правила забрањују крстити некога други пут ако је већ крштен од правовјерних, осим ако није био крштен од нечистих кривовјерника, јер је њихово крштење прије оскврнуће него очишћење. Али ако нетко од правовјерних сумња и двоуми се је ли крштен или није, а тога није могао бити свјестан јер се то догодило у његову дјетињству, и нема никога поузданога тко би истинито посвједочио да је крштен, таквога треба без икакве сумње крстити, како због премишљања не би био лишен божанскога очишћења.

74. правило: Било је одређено да се дан свете Пасхе објави на дан годишњега сабора, десетога дана прије рујанских календи.

Тумачење: Различитим правилима овога Сабора заповјеђено је ово: да се дан свете Пасхе објављује на сабору који се у Африци одржава сваке године прије десетих календи рујна, а то је 21. коловоза.

75. правило: Одређено је да бискуп који је дан људима ради смиривања због некога дјела или раскола не држи катедру којој је заступник, него да се након једне године постави нови бискуп. Ако не, нека буде одређен други бискуп заступник.

Тумачење: Ако након смрти бискупа у неком граду људи устану једни против других, подијеле се на два раскола и међу собом подигну борбу, па сабор пошаље некога бискупа да их као заступник смири, он не треба имати пријестоље града којему је дан као заступник, него се треба потрудити да тијеком једне године заустави метеж и умири људе те их увјери да приме себи бискупа. Ако за годину дана не може донијети никакву корист људима, нека на његово мјесто дође други заступник.

76. правило: Да бискуп не би био узнемираван, нека постоје црквени бранитељи, екдици.

Тумачење: Убоги често трпе зла и неправде од силника, па се због тога обраћају бискупима и досађују им, молећи да им се помогне. Зато су Оци овога Сабора одлучили замолити цара да, у договору с бискупима, изабере и постави црквенога бранитеља који ће се противити насиљу и мучитељству богатих те штитити убоге од њихова насиља. Црквени заштитници су црквени казнитељи. Тако ће бискупи пребивати неузнемиравани.

77. правило: Они који не долазе на годишњи сабор, ако то није зато што их је невоља спријечила, нека имају заједницу само са својим Црквама.

Тумачење: Ако бискуп било које области не дође на сабор који се одржава једном годишње, а није спријечен ни старошћу, ни болешћу, ни било којом другом тешком нуждом, него то учини због лијености или немара, Сабор одређује да се такав братски поучи. Ово правило одређује и облик поуке: заповиједа браћи бискупима да немају заједницу с њим нити да служе с њим, него да има заједницу само унутар својих цркава и да у њима служи.

78. правило: Ако бискуп Кресконије, који је граматом позван на сабор, не дође, нека зна да ће пресуда против њега бити изречена.

Ово правило је разумљиво.

79. правило: Оци овога Сабора одлучили су да након осуде и свргнућа Екитија, по молби свих бискупа, поставе бискупа у Хипону, те да им се никако не омета постављање бискупа на корист Цркве која је толико дуго времена била остављена без бискупа.

Ово правило је разумљиво.

80. правило: Клерик који је откривен у гријеху, ако каже да ће се оправдати, нека се те године оправдава. Након године нека се не прима.

Тумачење: Ако неки клерик буде оптужен за гријех и ако већ осуђен стоји пред судом говорећи: “Причекајте ме, још се могу оправдати и показати себе невиним”, дужан је потрудити се да се оправда тијеком те године. Након тога нека се пред тим судом не прихвати ниједна ријеч оправдања, него је осуђен. Ако жели изаћи пред велики сабор, нека то учини те године, након одлуке првога суда. Након тога оправдање неће бити примљено.

81. правило: Онај који прими некога из туђега самостана и постави га у клер или за игумана у својем самостану нека не буде у заједници.

Тумачење: Монаси једне области нека се покоравају вољи тамошњега бискупа и нека остају у самостанима у којима су пострижени, и нека их не напуштају, осим ако се догоди да им бискуп некога града под којим они нису, ради неке велике потребе, заповједи да изађу, то јест да се негдје постави игуман или да се изврши нешто слично.

Као што заповиједа четврто правило Сабора у Калцедону: ако бискуп прими некога монаха из самостана туђе области и учини га клериком или га постави за игумана самостана у својој области, такав нека ни са својом браћом бискупима нема опћења, него нека само у својој Цркви служи и са својим људима опћи.

82. правило: Бискуп који херетицима или незнабошцима остави насљедство нека буде проклет.

Тумачење: Херетицима је и по Градском закону забрањено да ишта узимају од кршћана, било по опоручном насљедству, било да примају полог. Ако они буду насљедници имовине некога бискупа који их, умирући, остави за насљеднике својега богатства, па макар му били и сродници, ништа неће примити од онога што им је остављено, него нека јавни поборник, који купи царске порезе од народа, узме све што им је остављено. Бискуп или други клерик који њих упише као насљеднике своје имовине, тако да то насљедници чују, нека буде проклет.

83. правило: За робове који су у Цркви нека се тражи помиловање од цара.

Тумачење: Робови који су због неких почињених кривица прибјегли Цркви примали су ослобођење од бискупа, који су их сматрали праведнима. Њихов господар покушава их поновно привући у ропство. Оци су одлучили то споменути цару.

84. правило: Жртвеници који су у селима или на њивама или у виноградима, у којима не леже моћи светих мученика, него само стварају јавни метеж, и они жртвеници који су подигнути због привиђења и лажних објава, сви нека буду раскопани.

Тумачење: Молитвени домови, то јест цркве које су саграђене без сугласности и молитве бискупа и у које нису положене моћи светих мученика, нису посвећене. Зато такве цркве, саграђене по пољима, њивама и виноградима без воље и без молитве бискупа и без полагања светих моћи, треба, ако је могуће, порушити. Ако метеж народа спречава да се то учини, потребно га је уразумити да у њима не чини неред, ни незнабожачке гозбе, ни демонска плесања. Такођер требају бити уништене и цркве саграђене на основи сновиђења и лажних објава, јер се ђавао, који је тама, у привиђењу претвара у свјетлост и под изговором богобојазности вара људске душе.

85. правило: Остаци идолопоклонства нека се истријебе, било да су исклесани, било да су на неким мјестима, жртвеницима, у луговима или на дрвету.

Тумачење: Не треба само рушити и истрјебљивати идолопоклоничке храмове и раскопавати њихова светишта, него и ако су неки остаци идолопоклонства остали на неким мјестима, у насељима, у шумама или гдје на дрвећу, јер све то поштују незнабошци. Они који тамо одлазе и служе тамошњим идолима били су само привидно отјерани. Ако се појави такво мјесто или нешто врачарско, нека се потпуно истријеби, тако да ни траг од тога не остане.

86. правило: Оци сабора одлучили су да грамате Сабора требају бити написане и потписане од стране карташкога бискупа у име свих.

Тумачење: Први бискуп Цркве у Африци јест бискуп карташке Цркве. Зато су Оци Сабора одлучили да потребне саборске грамате, које треба послати властима по Африци због донатиста или некима другима, у име свих напише и потпише карташки бискуп. То је учињено зато што није једноставно и велик је терет да се, кад буде потребно послати грамату цару и бољарима, сви Оци Сабора окупљају ради потписивања.

87. правило: Не поштуј себе више од онога који је био прије тебе, него га слиједи. Тко презире оне прије себе, и сам ће бити презрен.

Тумачење: У тадашњој Африци и у другим земљама правовјерни бискупи нису имали никакве разлике у части пријестоља, него су сви били једнаке части. Бискуп који је раније био постављен био је поштованији од онога који је постављен касније; и по мјесту, и по просуђивању канона, и по одговорности био је часнији, и тако редом, према годинама њихова постављења. У земљи Африци, за онога који није чувао такав поредак, него се охолио, узносио и презирао старије од себе, Оци су заповједили да буде презрен од цијелога сабора.

88. правило: Будући да је Квадвултдеј противнику који је тражио да изађу пред наш Сабор најприје обећао да ће изаћи, а затим, рекавши: „Тешко ми је”, отишао, нека буде без опћења док се ствар не оконча. Неправедно га је свргнути прије осуде.

Тумачење: Не приличи брзо свргнути бискупа ни због којега разлога. Ако је Квадвултдеј, бискуп града Кентиријата, противнику који је то од њега тражио обећао да ће се судити пред овим Сабором, а затим, рекавши: „Тешко ми је судити се пред овим сабором”, отишао, нека буде без заједнице док не добије пресуду и док се оптужбе против њега не окончају, јер је неправедно да било тко буде свргнут из достојанства прије осуде.

89. правило: Сабору је било по вољи, у вези с Максимијаном, бискупом магапским, да се пошаљу грамате и њему и људима тога града, да он изађе из бискупије, а они да себи нађу другога бискупа.

Ово је правило разумљиво.

90. правило: Тко је постављен у Африци треба са собом носити грамату написану руком бискупа који га је поставио, с назначеним временом и даном те именом војводе.

Тумачење: Ово су Оци заповједили како не би било никаква протурјечја међу бискупима око постављења, односно који је међу њима прије, а који касније постављен. Стога бискупи у Африци требају оному који се поставља дати грамату, написавши својом руком да они постављају бискупа, наводећи и које године, којега мјесеца и којега дана те под којим властелином су постављени.

91. правило: Ако је нетко једном у цркви читао књиге, не треба бити примљен у клер друге цркве.

Тумачење: Сви сабори забрањују примати туђега клерика. Ако је клерик макар једном читао свете књиге народу у цркви, ни таквому није допуштено да буде примљен у клер друге цркве.

92. правило: Сваки бискуп града треба се састати с вођом донатиста у својем граду, или повести и сусједнога бискупа на састанак с њима.

Тумачење: Божанствени Оци настојали су донатисте, који су се на зло одвојили од Католичке Цркве, поновно њој придружити. Нису престајали молити их да одступе од својих старих заблуда и приме истину. Сматрали су прикладним и ово: да сваки бискуп својега града сам оде старјешинама донатиста, или да са собом поведе и другога, оближњег бискупа, те да се заједно оду састати с њима и кажу им оно што је у овом правилу јасно написано. Ако тако замољени не послушају, нека царском влашћу буду прогнани из цркава у које су ушли.

93. правило: Нека се донатистима каже ово:

„Желимо се радовати због вашега исправљања. Заповјеђено нам је да и онима који не желе бити наша браћа кажемо: ‘Браћа сте наша!’ Зато се и састајемо с вама и напомињемо: ако мислите да имате неко оправдање у ријечима, изаберите људе који их познају и одредите мјесто и вријеме када ће доћи и разговарати с нашима, како би се свако протурјечје разријешило. Ако нећете — нека се зна за ваше невјерје.”

94. правило: Цареви који су рођени у побожности и одгојени у вјери дужни су пружити руку Црквама, као што је, када је Павао замолио, војничка рука разрушила једнодушност безаконих.

Тумачење: Помоћ и савезништво побожних царева Цркви су увијек потребни. Цареви су дужни то јој дати, јер су заштитници вјере, како Цркве не би биле вријеђане од кривовјерника или надвладане од безобразних људи. Јер када су се безакони Жидови заклетвом договорили да убију апостола Павла, војничка је сила разрушила њихову једнодушну одлуку.

95. правило: Оци Сабора сматрали су добрим послати грамате властели да се побрину око пружања помоћи у прогону донатиста. Ондје гдје је опћа потреба, нека се пошаље грамата господарском пријестољу и нека буде сабор ондје гдје је прикладно. Ако нема опће потребе, нека у својим областима сазивају сабор и суде се.

Тумачење: Да у свакој области сваке године буде сабор на којем ће се окупљати бискупи, и да се сва црквена питања која буду имали према правилима истраже и разријеше — то заповиједа и овај Сабор. Али да се из свих области које су у Африци бискупи скупљају на једно мјесто и држе заједнички сабор, а да притом није ријеч о заједничкој ствари због које су дужни доћи — то не допушта због напора преласка дугога пута. Када буде нека опћа потреба због које настаје заједнички сабор, сви бискупи дужни су послати грамату управитељу првога пријестоља, и гдје он изабере прикладно мјесто за окупљање, ондје нека се окупе.

96. правило: Када је један од оних који су у спору незадовољан рјешењем, тада, ако обојица одлуче изабрати суца, нека се од тада не жале на пресуду.

Тумачење: Градски закон овако учи о суцима које изаберу странке: изабрани се суд не окупља другачије него тако да претходно упита обје странке говорећи: „Сами сте изабрали да вам судимо. Ако један од вас не прими нашу пресуду, нека толико злата даде својему противнику који је примио нашу пресуду.” Када обојица кажу: „Нека тако буде!”, и положе толико злата између себе, тада се суде. Ако се нетко од њих не жели умирити пресудом суца којега је изабрао, нека се узме злато и даде његову противнику који је прихватио пресуду и умирио се. Они нису присилно прихватили његово суђење, него по својој вољи. Због тога грађански суци његов суд не разматрају поновно, будући да онај који је незадовољан одлуком може, давши споменуто злато, отићи одатле.

И ово каже Грађански закон: ако је судац прикладан објема странкама, односно ако је сродник, и према овластима им може судити, нека такав не буде изабрани судац. Правила не заповиједају тако, него ако су обје странке бискупи или клерици, па изаберу неке од бискупа за изабране суце и пред њима се желе судити, онај који буде осуђен, ако не жели прихватити њихову пресуду те се жали другдје, нека не буде прихваћен, него нека му буде према пресуди, иако му није по вољи. По нашем мишљењу, разлог због којега није допуштено жалити се на њихову пресуду и тражити поновно суђење записан нам је у петнаестом правилу овога сабора.

97. правило: Нека се од цара измоли преговарач, односно помоћник у заступању црквених послова, који вјешто зна штитити ствари Цркве и лако, као свећеници, извјештавати о ономе што се догађа.

Тумачење: И опет су Оци сабора изабрали, као што је било угодно и у 75. правилу, молити од цара да их овласти за постављање црквених бранитеља, екдика, у Цркви, који су казнитељи и суци. Имајући само ту службу и вјештину, штитили би црквене ствари и као свећеници противили се ономе што се буде догађало. У многим би случајевима могли улазити у суднице, извјештавати цареве о томе и од њих примати помоћ.

98. правило: Они који никада нису имали својега бискупа нека замоле да га имају. Ако сабор бискупа те области и најстарији бискуп не заповједе и не напишу по вољи онога бискупа у чијој је власти та Црква, другачије га неће добити.

Тумачење: Ако је неки крај под бискупом, а народ тога краја пожели поставити засебно својега бискупа, нека не буду одмах услишани, него нека се то размотри на цијелом сабору. Тада, ако метрополит те области и сви бискупи који су под њим, уз допуштење онога бискупа под којим је тај крај, одлуче и напишу, нека им се постави бискуп.

99. правило: Они од донатиста који се обраћају нека имају своје бискупе, иако их нису добили вољом сабора. Након смрти бискупа, ако не желе поставити новога на његово мјесто, нека се придруже другом. Доликује да бискупи који су се обратили прије сједињења управљају људима којима су управљали. Након царскога указа о сједињењу свака Црква нека сачува властита права.

Тумачење: Било је одређено да донатисти који су се одвојили од своје Цркве и имају своје бискупе, ако се сами они и њихови бискупи обрате Католичкој Цркви, без запреке и даље буду бискупи, премда су били постављени без допуштења сабора. Ако ти бискупи скончају, односно умру, нека не постављају на њихова мјеста друге бискупе од својих, него нека буду под влашћу и управом неких других бискупа, да се опет не би назвали расколницима који живе по својој вољи; и нека их поставља Католичка Црква. Примјерено је да тако чине. Но и бискупи донатиста који су се обратили прије доношења царскога закона нека опет имају људе које су имали и нека им буду бискупи.

Закон и заповијед царева гласи овако: Управљање Црквама које држе донатисти нека се даде бискупима Католичких Цркава чија су та мјеста испрва била, и нека опет имају своје људе под својим бискупијама. Према таквој царевој заповиједи, било да се донатисти обрате Католичкој Цркви, било да се не обрате, свака Црква нека узме своје људе и своја мјеста.

100. правило: Подђакони из Нове Германије, који су дошли и оптуживали, три су пута били тражени и нису се нашли. Прикладно би било донијети пресуду над њима, но ради црквене кроткости нека буду послани они који ће све подробно истражити.

Тумачење: Ти су подђакони оптужили Маврентија, бискупа Нове Германије, и било им је заповјеђено да дођу на Сабор и изложе кривицу за коју су оптуживали бискупа. Тада су два и три пута били тражени и нису се нашли, те су требали бити оптужени као клеветници. Али због црквене кроткости Оци су заповједили да Сабор пошаље неке суце у тај град и да ондје размотре кривицу за коју бискупа оптужују они који су дошли и говорили против њега, па да се према томе донесе пресуда.

101. правило: Одлучено је да се пошаље грамата Иноценту како би се Римска и Александријска Црква измириле једна с другом.

Тумачење: Због неких ствари настао је раскол између Римске и Александријске Цркве, и гњев је био између римскога и александријскога папе. Оци су сматрали добрим послати грамату Иноценту, папи римскому, како би се обје Цркве измириле једна с другом и чувале мир који је Господин предао рекавши: „Мир вам остављам, мир вам свој дајем.”, и опет: „Мирите се међу собом.”

102. правило: Она која је била кратко вријеме вјенчана па се раставила, ако се не измире, нека у томе остане. У супротном, нека буде приморана на покајање.

Тумачење: Оцима овога сабора било је по вољи, према еванђеоском и апостолском учењу, нагласити да нитко не отпушта своју жену по својој вољи и не одваја се од ње. Ако се догоди да, било по вољи мужа било по вољи жене, раскину супружништво и не измире се, те не пожеле опет се сјединити и заједно живјети, нека остану сами и нека не ступају у други брак, јер „тко прими отпуштеницу, чини прељуб”. Ако муж узме другу жену, или пак жена другога мужа, нека се приведу покајању и приме забрану за прељуб. О овоме потражи 86. правило Шестога свеопћег сабора у Трулској палачи, а о томе говоре и 9., 35., 48. и 77. правило светога Базилија.

103. правило: Оцима се свидјело да сви врше молитве потврђене саборима: било почетне, било отпусне, било молитве полагања руку, и да се никакве друге у богослужју не приносе.

Тумачење: Сви кршћани дужни су вршити одлуке и молитве које су прописали сви сабори и које је Црква примила, а то су пјесме које се пјевају од почетка свете службе до Еванђеља, и читање Светога писма, или отпусне молитве, тј. молитве за оглашене, кроз које их предајемо Господину, и полагање руку, што је постављење, и благослови бискупском руком који потом бивају.

104. правило: Тко од цара тражи јавни суд, тај није бискуп.

Тумачење: Бискуп или клерик који је оптужен због гријеха, а одбацује црквени суд и моли цара за свјетовне суце, такав нека буде лишен своје части.

105. правило: Онај који је у Африци изван заједнице, па пријеђе море и, прешутјевши то о себи, уђе у клер, такав није клерик.

Тумачење: Тко је у Африци искључен из службе, био бискуп или клерик, ако пријеђе на ону страну мора и, прешутјевши то, буде од тамошњих бискупа примљен у заједништво, нека изгуби свој чин.

106. правило: Тко због неке нужде жели изаћи пред цара, нека о томе обавијести бискупе Картаге и Рима, и нека узме отпусно писмо. Ако то не учини, изван је заједнице.

Тумачење: Ако бискуп или клерик пожели поћи к цару, нека најприје бискупу карташком каже разлог због којега иде и од њега узме отпусну грамату. Када дође у Рим, нека је покаже римском бискупу и исприча му зашто жели пред цара, а овај нека просуди је ли разлог прикладан. Нека и од њега узме грамату којом ће од цара примити помоћ.

Ако неки од бискупа или од клерика другачије изађе пред цара, нека буде без заједништва, тј. нека се искључи. О овоме погледати 11. правило Антиохијскога сабора и 9. правило Сабора у Сардици.

107. правило: Све што намјесници нађу да је потребно чинити против донатиста и погана и њихове вјере, нека траже од цара.

Тумачење: Бискупи посланици, које је Сабор послао к цару и који су говорили о стварима због којих су послани, измолили су од цара овлаштење против погана и донатијана да их силом којом желе врате из њихова незнања, премда им то није било посебно повјерено да траже.

108. правило: Сам бискуп нека својим судом не пресуђује.

Тумачење: Не само да суд једнога бискупа није довољан, него ни двојица нису довољна за свргавање презбитера или ђакона. Ако је пак оптужен бискуп, тада му се, у случају немогућности да се окупе сви бискупи, треба судити пред најмање дванаест бискупа; ако је презбитер, пред шесторицом и његовим бискупом као седмим; ако је ђакон, пред тројицом и његовим бискупом као четвртим. Тако се врши суд о свргавању, као што казују 12. и 20. правило овога Сабора. Бискуп, дакле, не треба самога себе поставити као суца када је ријеч о свргавању презбитера или ђакона, и нека то не проводи у дјело расуђивањем само свога ума, тј. нека не врши сам свргавање.

Ако се суди другим клерицима, чашћу мањима од ђакона, над њима је овлаштен судити и сам бискуп тога мјеста, како је речено на крају 20. правила овога Сабора.

109. правило: Сватко нека се прихваћа уздржања по слободној вољи.

Тумачење: Добро је да сваки човјек чини дјела својевољно, а не под присилом. Стога се нитко присилно не приводи ни уздржању ни кршћанству, него властитим избором, слободном вољом и жељом.

110. правило: Они који клевећу првостворенога човјека говорећи да би и без почињенога гријеха морао умријети по нужности природе, нека буду проклети.

Тумачење: Пелагија и Целестија, који су били истомишљеници лажно мудрога Несторија и безбожних манихејаца, и таква мудровања и тврдње, и све након њих, Сабор проклиње. Нитко од оних који тако мисле не може бити заједничар с кршћанима, него бива свргнут из Католичке Цркве.

Неки су говорили за те проклете кривовјернике, за Целестија и Пелагија, да нису били ни бискупи ни презбитери, и да уопће нису имали свећенички чин, него су као монаси пролазили кроз села и градове учећи зло и кварећи истину. Устали су на Цркву за вријеме Теофила, бискупа александријскога, и Иноцента, бискупа римскога, те након многих напора и трудова од тих бискупа били осуђени и проклети.

Бог није створио Адама ни као смртнога ни као бесмртнога, него између величанства и понижења, и створивши га самовласним оставио га је да се окрене камо хоће: ако ће према врлини, наслиједит ће бесмртност; ако ће према злу, примит ће смрт. Иако је човјек тада имао и тијело, оно није било као сада, и то је рекао и Гргур Богослов, говорећи: Имао се обући у кожне хаљине, па још и у дебело и смртно тијело, и не такво какво је било прије пријеступа, јер нити је Адамово тијело било дебело, нити по природи смртно.

Било је неких који су говорили да је Адам испрва саздан смртан и да би умро и да није преступио заповијед. А онима који говоре да је Адам испрва био саздан од Бога као смртан и да је по природној нужности, гријешио или не гријешио, морао умријети; или говоре да се новорођенчад не крсти ради опроштења гријеха, јер немају ништа од Адамова прародитељског гријеха — њима о свему јасно вапи Апостол, да је због једнога човјека гријех ушао у свијет, а кроз гријех смрт. Или, опет, ако нетко мудрује да крштење даје опрост за претходне гријехе, а не даје помоћ да се више не гријеши, те се само властитим трудом исправљамо; ако нетко то прихваћа и одбацује Божју милост која нас учвршћује у вршењу заповиједи, и учи да се и без Божје милости заповиједи могу извршавати, само трудом — нека буде проклет. Није Бог рекао: „Јер без Мене, трудом, можете то чинити”, него је рекао: „Без Мене не можете чинити ништа.”

111. правило: Тко говори да дјеца која се крштавају немају ништа од Адамова гријеха што би требало очистити крштењем, нека буде проклет. Због гријеха једнога човјека гријех је ушао у свијет, и због гријеха смрт.

112. правило: Тко говори да Божја милост коју примамо приликом крштења само опрашта пријашње гријехе и да нам више није од помоћи у обрани од гријеха, нека буде проклет.

113. правило: Тко говори да нам божанска милост коју примамо у крштењу само помаже да знамо што је потребно чинити и од чега се треба уклањати, а не даје силу да љубимо оно што смо спознали да је добро и да то творимо, нека буде проклет.

114. правило: Тко проповиједа да и без Божје милости можемо испуњавати Његове заповиједи, али с трудом, нека је проклет. „Без Мене”, рече Господин, „не можете чинити ништа.”

Ова четири правила, тј. 111., 112., 113. и 114., протумачена су кроз 110. правило овога Сабора.

115. правило: Тко квари ријечи Богослова: „Ако кажемо да гријеха немамо, сами себе варамо”, тврдећи да то није рекао истински, него ради смиреноумља, нека буде проклет.

Тумачење: Будући да смо сви у гријесима и да нитко није чист од нечистоће макар живио и један дан, проклетству подлијеже онај који говори: „Смиреноумно, а не истински, апостол Иван рече: Ако кажемо да гријеха немамо, сами себе варамо.” Да је он то рекао из смирења, не би рекао „себе варамо”, него би рекао „себе узносимо”. Себе вара онај који самога себе обмањује и лаже; тко говори истину, не вара себе.

116. правило: Тко квари оно што је речено: „Опрости нам дугове наше”, тврдећи да се говори о гријесима многих, а не свакоме о његовима, нека буде проклет. Уз многе, нека виде и пророка Даниела како говори: „Исповиједам гријехе своје и гријехе народа својега.”

Тумачење: Тко уноси смутњу тврдећи да свети, говорећи „опрости нам дугове наше”, то не говоре молећи се за себе јер немају гријеха и зато им не треба таква молба, него такву молитву приносе Богу за грешнике, нека буде проклет. Свет и праведан био је Јаков, брат Господњи, када је говорио: „Сви много гријешимо”, а пророк Даниел у својој молитви говори више пута: „Згријешисмо и безакоње учинисмо”, и друго, па затим посебно наводи: „Исповиједам гријехе своје и гријехе народа својега Господину и Богу мојему.”

117. правило: Сваки од донатиста који се обратио и придружио Католичкој Цркви треба припадати оној катедри Католичке Цркве која му је најближа.

Тумачење: Будући да је било много расправа међу бискупима у вези с донатистима који се обраћају Католичкој Цркви, којем пријестољу требају бити прибројени, прије царскога закона који је заповједио сједињење с Црквом покоравали су се ономе бискупу преко којега су примили обраћење од лажи и припојили се Католичкој Цркви.

Послије царскога закона покоравали су се катедри која је била близу мјеста које су држали донатисти. Овај Сабор заповједио је, разрјешавајући расправе које су постојале међу бискупима, да се покоравају оној Католичкој Цркви под којом су били и раније.

118. правило: Они који се од донатиста обраћају требају подијелити област. Најстарији нека подијели, а млађи нека изабере.

Тумачење: Ако се бискупи донатиста обрате Католичкој Цркви, а између њихових и католичких бискупа налазе се неки предјели у којима оба бискупа имају власт, нека се праведно изврши подјела те заједничке области и управе међу њима, тако што ће првобитни бискуп начинити подјелу на два дијела, а посљедњи, који је након њега постао бискуп, нека одабере дио. Ако се догоди да постоји једно мјесто у којему живе и донатисти и правовјерни, а ближе је бискупу који се обратио од донатиста, њему нека цијело припадне. Ако је ближе бискупу Католичке Цркве, тада њему исто тако нека цијело припадне. Ако је то мјесто подједнако близу тим пријестољима, а правовјерни који су у њему од почетка пожеле имати свога бискупа, а они који се из донатизма обраћају у вјеру пожеле свога, нека се послуша воља већине. Ако је број подједнак, тада нека све то мјесто припадне ранијем бискупу.

119. правило: Онај који је обратио на правовјерје и три године држао предио који је сам обратио, без осуде је. Ако се обрати бискуп од донатиста, па и прије истека три године откако се обратио затражи своје, нека узме.

Тумачење: Прије царскога закона, како је написано и у 117. правилу, ако неки бискуп из неке херезе обрати у правовјерје неки предио, нека од тада њиме влада, и бискуп под чијом је управом тај предио раније био не може тражити тај предио од њега.

Послије царскога закона, који је и ради тога био изложен, Оци овога Сабора извољели су да бискуп који је неки предио обратио у правовјерје држи тај предио три године и њиме влада; па ако га нитко у том времену не спомене и не затражи, послије три године, ако и постоји бискуп који би га хтио затражити, а три године је шутио и није га ни споменуо, од тада га неће добити ни ако га затражи. Нека га без бојазни држи бискуп који га је обратио на правовјерје.

Ако је Црква под којом је предио који се обратио на правовјерје обудовјела и нема бискупа, не смета јој ако је истекло вријеме за тражење својега предјела; него ако у њој буде постављен бискуп, по постављењу и прије него што протекну три године, нека затражи област своје Цркве. Ако се пак предио некога донатистичког бискупа обрати Католичкој Цркви и тијеком много времена буде у власти онога који га је обратио у праву вјеру, а затим се вјери Католичке Цркве придружи и донатијански бискуп чији је предио био, њему приличи да прије истека три љета преузме предио пријестоља своје Цркве.

120. правило: Нека се нитко сам за себе не освећује, мислећи да је у праву, него нека суде бискупи након савјетовања, или они којима нареди метрополит, или сусједни бискупи након савјетовања. Ако сматра да ће, узевши од метрополита грамату за то, узети своје, самога себе обмањује.

Тумачење: Ако неки бискуп под својом управом има село, људе или нешто томе слично у неком предјелу, а то држи други бискуп, дужан је отићи сусједним бискупима и пожалити им се. Нека не буде сам свој осветник и нека се не усуди као власник узети оно за што мисли да је заиста његово. Ако и узме грамату од метрополита да би преотео своје људе од тога бискупа, самога себе вара. Никакве користи од тога неће имати. Ако сам тај бискуп не буде хтио од тога одступити, нека врати када пресудом бискупа буде побијеђен.

121. правило: Они који се не брину о стварима о којима би требали, нека буду због тога опоменути. Ако тијеком шест мјесеци ништа не учине, нека се то прикључи способнијему. Ако су се промишљено правили немарнима да не би раздражили кривовјернике, и то увиде бискупи који буду судили, одређени или изабрани, нека буде враћено тој катедри.

Тумачење: Ако се неки бискупи не брину о мјестима своје катедре у којима живе херетици, и опомену их њима сусједни бискупи да се брину о својим бискупијама, нека се дигну и уложе сваки труд да те кривовјернике обрате на правовјерје. Ако и шест мјесеци након опомене ништа не учине, него остају у истој небризи и лијености, нека се та мјеста дају другом бискупу који је способнији да их придобије. Ако се по мудрости нису покренули на њихово горљивије поучавање, да не би кривовјернике подигли на веће противљење, него су шутјели надајући се да ће их кроткошћу и дуготрпљењем придобити, а за то вријеме неки други бискупи својом ревношћу ове преобрате, и придодају им се мјеста у којима херетици живе, и ако се то објелодани пред суцима — а суци су бискупи које је за то поставио метрополит или које су изабрала оба парничара — па се покаже да су због таквога промишљања ти бискупи занемаривали поучавање, нека се та мјеста опет врате њиховим бискупијама.

122. правило: Судац којега су обје стране изабрале не може бити оспорен.

Тумачење: Ако бискупи и клерици имају неку расправу међу собом, па заједничким договором изаберу неке од бискупа за суце и пред њима им буде суђено, против њихове пресуде не могу се жалити ни на једном другом мјесту; она је непромјењива. То није заповјеђено само овдје, него и другим правилима овога Сабора.

123. правило: Бискуп немаран за труд око кривовјерника, који и послије опомене примљене од других бискупа остаје у својој небризи, и који се ни кроз шест мјесеци не постара за њихово обраћење, нека буде без заједништва.

Тумачење: Претходно написано 121. правило бискупа немарнога за исправљање кривовјерника, који се ни шест мјесеци након опомене не побрине за њихово обраћење, осуђује на то да му други бискуп, који ће их моћи обратити к вјери Католичке Цркве, одузме она мјеста. Ово правило заповиједа да се такви искључе од заједништва док не изврше дјело које им приличи. Чини се да се ово правило противи 121. правилу, јер ово правило наводи другу, снажнију пријетњу од оне против бискупа који се не брине о обраћењу кривовјерника. Ипак, оно правило није овоме противно: када се нађе други бискуп који на себе узме труд поучавања кривовјерника, нека се узму мјеста у којима је власт имао бискуп небрижан за њихово спасење и нека се придодају бискупу који их је обратио у вјеру. Али када ни други бискуп не преузима бригу о њима, а ни овај се не труди за њихово обраћење, тада ће бити подвргнут пријетњи искључења. Ако и након искључења остане у истој лијености, нека буде свргнут према 58. правилу Светих апостола.

124. правило: Тко каже да је придружен онај за кога зна да није придружен, тај није бискуп.

Тумачење: Ако неки бискуп познаје донатисте који се нису обратили Католичкој Цркви, и с таквим ступи у заједништво, тј. служи, говорећи да га је обратио на правовјерје, а није га обратио, него је слагао о његову обраћењу и обмануо Божју Цркву, нека буде свргнут.

125. правило: Презбитер или ђакон који има нешто против својега бискупа нека се обрати околним бискупима, а не нека плови преко морске пучине. Они који то чине нека буду лишени заједништва у Африци.

Тумачење: И 28. правилом овога Сабора заповјеђено је да презбитери или ђакони које је осудио њихов бискуп, а не прихваћају његов суд и желе се на њега жалити, не прелазе пучину афричкога мора, тј. Средоземно море, и да због тога не иду римском бискупу, него да прибјегну сусједним бискупима и код њих се суде. Ако неће, нека немају заједништво у Африци. Мислим да је то забрањено због опасности на мору, бродолома и великога трошка који ће због далекога пута оба парничара имати за своје потребе у страној земљи.

126. правило: Будући да бискупи који су дошли на Сабор не могу бити дуго одсутни, нека се из сваке области изаберу по тројица.

Тумачење: Будући да је било много приједлога ради тражења и питања у вези с правилима, и да још није било све разријешено, Оци овога Сабора одлучили су да због тога не чекају дуже сви бискупи окупљени на Сабору, јер је већ прошло доста времена, него да се из сваке области изаберу по три бискупа и оставе да заједно с Аурелијем, бискупом карташке Цркве, остало окончају, а остали нека иду својим домовима.

127. правило: Ако је нетко одјенуо или хоће одјенути дјевицу прије двадесет и пете године, тј. одјенути је у црне ризе због нужде, као што је љубав силника, или опасност од отмичара, или смртоносна болест, на молбу њезиних родитеља, нека због тих година нема никакву штету од Сабора.

Тумачење: Осамнаесто правило Базилија Великога о дјевојкама које се приводе Господину и одричу се брака, и које га мијењају за часнији живот у светињи, говори и заповиједа да то буде у шеснаестој или седамнаестој години. Дјечјим ријечима о таквим стварима не допушта се вјеровати, јер нису постојане. Ово правило говори о дјевицама које су се већ заручиле Господину и одрекле се брака, и обећале дјевичанство, и заповиједа да бискуп не треба претрпјети никакву штету од Сабора ако такву дјевојку која се приводи Богу одјене у образ прије двадесет и пете године и покрије је том светом красотом ради невоље дјевичанске чистоће. Ако је неки силник имао љубав према њој и желио се с њом сјединити браком ради заједничкога живота, или се неки грабежљивац договорио да је отме, нека због тога немају изговор за задовољење своје похоте говорећи да још увијек ходи без анђеоскога образа и да није познато је ли се заручила Богу. Тада се допушта бискупу да је покрије светом одјећом, да нитко нема чиме се изговарати нити порицати да је знао, него да сви увиде да је невјеста Божја. Или, опет, ако је на самрти, а њезини сродници умоле бискупа да је прије двадесет и пет љета старости учини невјестом Божјом, да не оде не примивши образ.

128. правило: Искључени не може свједочити.

Тумачење: Свједок треба бити без пријекора, и зато ни клерик ни свјетовњак који је искључен не може оптуживати нити бити свједок против бискупа или клерика.

129. правило: Ни роб, ни ослобођени, ни претходно оптужени за нешто због чега би био неприхватљив и за свјетовни суд, ни лакрдијаш, ни поганин, ни кривовјерник, ни Жидов не примају се.

Тумачење: Не приличи да се без испитивања примају оптужбе и свједочења против бискупа и клерика, према шестом правилу Другога свеопћег сабора у Цариграду, него нека се примају они који имају непорочан живот и правовјерну вјеру. Ако су робови, они ни према градским законима не могу ни за какве кривице, ни црквене ни свјетовне, оптуживати или свједочити. И ослобођенима је против њихових господара, тј. против оних који су их ослободили ропства, градским законима забрањено оптуживати или свједочити. Доликује им да оне који су их ослободили држе часнима и светима. Не примају се ни они који су прије тога и сами осуђени, а још се нису оправдали, или су на јавном суду били осуђени, а царским помиловањем још нису били разријешени од своје казне. Или они који имају живот достојан поруге, као глумци и лакрдијаши, или су страни нашој вјери, као Јудејци, херетици и погани.

Такви нису прихватљиви за оптужбе или свједочења против бискупа или против клерика, будући да се такви ни за што друго не труде него само да наметну подсмијех и поругу свећеничкој части и да наведу метеж на Цркву.

130. правило: Онај који оптужује за много, а ни у једном не разоткрива, не може свједочити.

Тумачење: И ово је по части. Не прима се да оптужује или свједочи ако се покаже као клеветник, а према томе и бешчастан, јер против некога износи многе оптужбе редом, а ниједну не доказује.

131. правило: Ни дјечак од четрнаест година не прихваћа се.

Тумачење: Такав се не прихваћа за свједочење јер није пунога узраста. Доликује да онај који свједочи буде частан и правовјеран, и да има чврст ум; онај недовољнога узраста непостојан је у размишљању. Друго излагање 17. главе прве гране 21. Царске књиге говори да се за свједочење не прима нетко тко није узраста од двадесет година.

132. правило: Тужитељ не доводи свједоке из својега дома.

Тумачење: Свједоци из властитога дома одбијају се и према градским законима, како говори 21. глава прве гране 21. Царске књиге, која каже: „Тужитељ не може доводити своје домаће за свједоке”, и 25. глава исте гране те Царске књиге говори: „Домаћа свједочанства се одбацују.” Домаћим свједоцима сматрају се они који су под нечијом влашћу и могу чинити оно што им је од њега заповјеђено. Такав није прихватљив за свједока ни за самога тога човјека, ни за другога којега он тужи, ни за казнена ни за имовинска дјела. Ако се другоме суди, и пожели из дома тога другога узети свједоке, то му се не брани. Из једнога дома могу свједочити против некога или за некога и отац и син који је под његовом влашћу, и два брата која су под влашћу оца, као што заповиједа 25. глава исте, тј. прве гране 21. Царске књиге.

133. правило: Када бискуп каже: „Мени јединому клерик је исповједио гријех”, ако клерик то пориче, није лажљивац.

Тумачење: Не треба вјеровати ако бискуп за некога клерика каже: „Он је мени јединому исповједио гријех, и због тога гријеха хоћу га или свргнути из достојанства или искључити од заједништва.” Ако буде упитан тај клерик за којега бискуп каже да му је исповједио гријех, па занијече говорећи: „Нисам ти исповједио такав гријех!”, не приличи бискупу да га осуди, нити да то прими као увреду, као да се самоме том бискупу не вјерује.

134. правило: Бискуп који лишава заједништва онога који није разоткривен за гријехе треба и сам бити лишен заједништва с другима.

Тумачење: Ако неки бискуп искључи клерика који није разоткривен за гријех, него га осуди по својем мишљењу, и сам треба бити искључен од других бискупа с којима ће бити лишен заједништва, како би се чувао да брзо не говори ни против кога ако га не може разоткрити.

135. правило: Урбан, бискуп сикијски, ако не исправи оно што је дужан исправити, или ће бити искључен или позван у Рим.

Тумачење: Прије него што су Оци овога Сабора добили вјеродостојан пријепис правила Никејскога сабора од светога Ћирила, бискупа александријскога, и од Атика, бискупа цариградскога, држали су као правило Никејскога сабора четврто правило Сардичкога сабора, које заповиједа да бискупи у спору оду бискупу Римске Цркве. Због тога су Урбану, бискупу сикијскому, заповједили да, ако не исправи оно што је дужан исправити, буде искључен. Ако се противи искључењу, нека буде позван у Рим, и нека га папа о томе испита.

Из посланице Ћирила Александријскога Оцима Сабора

136. правило: Преосвећена браћо, како сте нам писали да вам поуздано и вјерно препишемо правила Господарскога сабора, која су у Никеји, граду битинијском, изложили Свети Оци, ова смо преписали и послали вашој љубави.

Посланица Атика, бискупа Цариграда, овому сабору

137. правило: Правила Никејскога свеопћег сабора, како су их Оци заповједили, тако смо их вјерно преписали и послали вама, часна браћо, као што сте нам писали.

Свети образац вјере Сабора у Никеји

Вјерујемо у једнога Бога Оца Свемогућега, Створитеља свега видљивога и невидљивога.

И у једнога Господина нашега Исуса Криста, Сина Божјега, јединорођенога, рођенога од Оца, то јест из Очеве бити, Бога од Бога, Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитога од Бога истинитога, рођенога, не створенога, истобитнога Оцу, по којему је све постало, и оно што је на небу и оно што је на земљи. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао, утјеловио се, очовјечио се, страдао и ускрснуо трећи дан, узашао на небеса, који ће доћи судити живима и мртвима.

И у Духа Светога. Оне који говоре да бијаше вријеме када Њега не бијаше, и да је настао из небића, или од друге особе или бити, или да је Син Божји промјењив или преобразив, такве проклиње Католичка и Апостолска Црква.

Тумачење: Ова правила Никејскога сабора била су преписана с изворних правила која су била положена у Александријској Цркви и у Цариграду, и била су потврђена од обојице тих бискупа, Ћирила Александријскога и Атика Цариградскога, те су као поуздана послана овому Сабору.

Из посланице овога сабора римскому папи Целестину

138. правило: Оне који су од нас лишени заједништва одсад не можете примати у заједништво, као што је и Никејски сабор заповједио. Овај Апијар, којега си ти примио, супротстављао се сабору и вријеђао га, али се напосљетку обратио, сам себе разоткрио и окренуо се уздисању.

Тумачење: Ови Свети Оци примише преписана правила Никејскога сабора, несумњива и истинита, и не пронађоше међу тим правилима оно које би заповиједало да папа шаље своје ђаконе и испитује пресуде нашега сабора над бискупима или презбитерима.

Написаше Целестину, римскому папи, да он од тада не треба к себи лако и како доликује примати у заједништво оне које су они искључили из опћења, нити примати бискупе или клерике које је њихов сабор осудио на свргавање, нити слати своје презбитере и повјеравати им испитивање сабора. Него нека се сваки осуђени, ако хоће, пожали сабору своје области, или пак свеопћему сабору, да се свјетовно безумље не уводи у Кристову Цркву, обмањујући и наводећи поругу на Цркве.

Ово му предочише из самих дјела Апијара, презбитера Сикијске Цркве, којега је сабор због одговарајуће кривње свргнуо с презбитерства. Он потом, дошавши Целестину, римскому папи, бијаше од њега примљен те с бискупом Фаустинином послан на афрички Сабор, имајући одлуку да му се опет даде презбитерство и да Фаустинин испита оне оптужбе које је против њега изнио таврикијски народ.

Својом се бестидношћу брзо показао недостојним примања у опћење, и наругао се сабору јер га овај није хтио примити у заједништво, будући да су тужитељи стајали пред његовим лицем и разоткривали га. И након многога протурјечења и након бестидних порицања, доведен у тјеснац, разоткривен дијелом доказима, а дијелом властитом савјешћу, пред цијелим је Сабором исповједио сва сагрјешења за која су га оптуживали те се окренуо уздисању и плачу.

Милошћу Божјом, претходнима су придружена и правила овога мјеснога сабора, који бијаше у афричкој Картаги.