17. Поглавље: ПРАВИЛА СВЕТОГ ШЕСТОГ СВЕОПЋЕГ САБОРА КОЈИ ЈЕ БИО У ЦАРИГРАДУ, У ТРУЛСКОЈ ПАЛАЋИ. 102 правила

17. Поглавље: ПРАВИЛА СВЕТОГ ШЕСТОГ СВЕОПЋЕГ САБОРА КОЈИ ЈЕ БИО У ЦАРИГРАДУ, У ТРУЛСКОЈ ПАЛАЋИ. 102 правила

1. правило: Апостолска је вјера непромјењива и нека се цијела сачува вјера светих Отаца у Никеји, који су због истобитности оборили Аријеву тврдњу, јер је уводио ступњеве у Божанство.

Тумачење: Овај Сабор, који се окупио у вријеме Јустинијана Ринотмета, заповједио је да се Апостолска правила и правила прије њега одржаних шест свеопћих и седам мјесних Сабора строго држе те да буду постојано и непромјењиво чувана. Тада су изложена и установљена правила за исцјељење душа и лијечење страсти. Најприје су утврдили и запечатили предају Апостолских правила, а затим света правила свеопћих и мјесних Сабора.

Први свеопћи сабор био је у Никеји, гдје су се, за цара Константина Великога, свети окупили против безбожнога Арија, који је проповиједао поганско двобоштво, штовише многобоштво, и који се дрзнуо Сина Божјега, Господина нашега Исуса Криста, истинитога Бога, називати створењем, а не истобитним Богу и Оцу. Тај је Сабор изложио и правила.

Други свеопћи сабор био је у Цариграду за владавине Теодозија Великога, против Македонија духоборца, који је хулио на Духа Светога и тврдио да Он није Бог, него да је стран Очеву Божанству; и још против Аполинарија Лаодицејскога и Сабелија Либијскога, који су мудровали и говорили да је тијело Господина нашега Исуса Криста било без душе и ума. Тај је Сабор изложио правила.

Трећи свеопћи сабор био је у Ефезу у вријеме владавине Теодозија Млађега, против Несторија, који је вјеровао у човјека, а Криста безбожно раздвајао и расијецао, говорећи да је Он обичан човјек, а не Бог који се утјеловио, те је проповиједао два сина и двије особе у једном Кристу, Богу нашему. Због тога Пречисту Дјевицу, која је родила самога Бога, Господина нашега Исуса Криста, није називао Богородицом, него Кристородицом. Оци овога Сабора изложили су правила.

Четврти свеопћи сабор, који је био у Калцедону у вријеме владавине побожнога цара Марцијана — а он је по сестри био зет Теодозија Млађега — био је против Диоскора и Еутиха, који су празнословили да је утјеловљење Господина и Спаситеља нашега Исуса Криста било привид, а још су говорили да Он има једну природу, приписујући Божанству страдање. На том су Сабору Оци изложили правила.

Пети свеопћи сабор био је у Цариграду у вријеме владавине Јустинијана Великога, против безумнога Оригена, Евагрија и Дидима, који су обновили хеленске бајке и неразумно тврдили да ова тијела у која смо сада одјевени неће ускрснути, да осјетилни рај није био створен од Бога и да га неће ни бити, да Адам није био створен у тијелу, да ће мукама у паклу доћи крај, да ће се демони вратити у пријашњу част, те су бунцали мноштво других хула. На том Сабору правила нису била изложена.

Шести свеопћи сабор био је у Цариграду, у вријеме владавине Константина Погоната, против фаранскога бискупа Теодора, римскога папе Хонорија, Кира Александријскога, Сергија, Пира, Павла и Петра, који су били бискупи у Цариграду, и других који су обновили њихову херезу. Ти богоборци и безбожници учили су да Господин наш Исус Крист и након утјеловљења има једну вољу и једно дјеловање. Били су проклети од овога Сабора. Ни на том Сабору, окупљеном у вријеме Константина Погоната, правила нису била изложена.

А Шестим се сабором назива и Сабор који је био у вријеме Константина Погоната и овај при његову сину Јустинијану Ринотмету, будући да се оба сматрају једним, јер је овај био двадесет и седам година послије онога Сабора, и на њему се окупило једнако или више бискупа него на ономе, те су се окупили због истих питања и заповиједи.

Прво правило, такођер:

Сабор који је био при Теодозију Великом необорив је. Он је свргнуо Македонија, који је тврдио да је Свети Дух слуга. То је протумачено у првом правилу.

При Теодозију Млађем у Ефезу су се окупиле заувијек поштоване слуге Божје и протјерале Несторија, који је рекао да је Господин засебно човјек и засебно Бог. И то је протумачено у првом правилу.

У Калцедону су се с Марцијаном окупили увијек спомињани Оци и свргнули Еутиха, јер се дрзнуо рећи да је вршење велике тајне било привид, те Несторија и Диоскора, који су дјеломично тврдили исто што и он. И то је протумачено у првом правилу.

У Цариграду се окупило шездесет и пет Отаца, у вријеме Јустинијана, који су проклели Оригена због проповиједања прелажења тијела и душа, и Теодорита, који је викао против Дванаест глава светога Ћирила. И то је на истом мјесту протумачено.

У Цариграду се при Константину Погонату окупио Сабор који је свргнуо Хонорија Римскога и Сергија Цариградскога, јер су проповиједали једну вољу и једну енергију. И његово је тумачење у првом правилу.

2. правило: Нека се одбаци оно што су иновјерци потајно уметнули у Апостолске установе предане од Клемента.

Тумачење: У Апостолским правилима било нам је заповјеђено да, заједно с осталим књигама Старога и Новога завјета, признајемо и као свете читамо Апостолске установе које је Клемент изложио у осам књига. Ово правило, због неких лажи страних побожности које су иновјерци уметнули у њих на штету Цркве, заповиједа да се оне одбаце, ради изградње и утврђења кршћанскога стада.

3. правило: Презбитери који су женили два пута и не покају се нека буду избачени; они који уклоне оно што је зло нека на одређено вријеме престану вршити службу. Рањени не благосливља! Они који су се незаконито оженили и они који су након постављења ступили у брак нека након одређенога времена буду враћени у свој чин, али без напредовања, то јест нека оставе брак. А они који се након заповиједи сједине нека буду свргнути.

Тумачење: Оци овога Сабора, исправљајући настало зло и забрањујући зло које би могло настати, изложили су ова правила на утврђење и заповиједају да сви они свећеници и ђакони који су прије њихова Сабора узели другу жену и остали тако све до времена њихова доласка, непокајани због безаконитих бракова и не раскинувши их, требају бити подвргнути канонском свргавању и постати свјетовњаци.

Они који су се прије њихова Сабора покајали, спознавши што је корисно, и прекинули своју неприличну и саблажњиву заједницу, требају престати са свећеничком службом, али нека имају част према сједишту и стајању. И почасно мјесто нека им буде довољно; нека плачу Господину да им опрости гријех из незнања.

Није прикладно да рањени благосливља другога.

Али и они презбитери, ђакони и подђакони који су прије постављења били у браку с једном женом, ако је она била удовица, исто тако и они који су у један брак ступили послије постављења, не требају од тада бити потпуно остављени без свећеништва, то јест без службе, него нека, након што на одређено вријеме приме забрану и запреку свећенодјеловања, опет ступе у свој ступањ, јавно раскинувши безаконити брак, то јест развевши се; и нека се никако не узводе на виши ступањ, него у којем су чину затечени, у том нека и буду.

Оци су због човјекољубља и милосрђа заповједили да тако буде онима који су то учинили прије Сабора. Након Сабора, послије ове заповиједи и послије правила, не допуштају ништа такво, као ни да нетко послије крштења буде у браку с двије жене или да има прилежницу, или да је узео удовицу, или ону коју је други отпустио, или блудницу, или робињу, или плесачицу. Заповиједају да такав не може бити бискуп, презбитер, ђакон или подђакон, према 17. и

18. Апостолском правилу.

4. правило: Клерик који себи узме невјесту Божју нека буде свргнут, а свјетовњак нека буде искључен.

Тумачење: Ово правило подвргава избацивању из чина, ако је клерик, и искључењу, ако је свјетовњак, онога који се браком сјединио с дјевицом која је себе посветила и заручила Богу. Осамнаесто правило Базилија Великога таквога сматра прељубником и другачије га не прима у заједницу осим ако најприје не остави тај гријех.

5. правило: Ни презбитер који је ушкопљеник не треба држати робињу или друге жене, осим оних које не изазивају сумњу.

Тумачење: Ово правило забрањује свећеницима, то јест презбитерима, да у својем дому имају робињу или друге жене, па макар били ушкопљеници или веома стари. И посланица Базилија Великога упућена презбитеру Гргуру забрањује да то буде, осим ако нетко са собом има жену која припада онима које не изазивају сумњу, од којих нема бојазни ни покварености, као што су мајка, сестра, тетка по оцу или мајци и њима сличне. Правило заповиједа да они који то преступају буду свргнути. Штовише, ово правило каже да и ушкопљеници свјетовњаци требају бити искључени ако живе у кући с туђим женама које им нису блиске сроднице и чија присутност може изазвати сумњу или саблазан.

6. правило: Тко је постављен па ступи у брак, нека буде свргнут. Ако то жели, дужан је оженити се раније.

Тумачење: Десето правило Анкарскога сабора заповиједа да се допусти ономе који жели бити презбитер или ђакон, а претходно за себе посвједочи да ће се оженити, да након постављења, ако не може трпјети безбрачни живот него пожели оженити се, узме жену и након постављења те остане у својој служби. Ово правило одбацује то правило и потпуно га укида. Слиједећи двадесет шесто Апостолско правило, ово правило заповиједа да онај који се након постављења у презбитера, ђакона или подђакона дрзне брачно сјединити ради заједничкога живота, буде свргнут. Свакоме је допуштено прије рукоположења сјединити се са женом у законитом браку.

7. правило: Ако ђакон има неку власт и сједи изнад презбитера, осим ако је изасланик патријархов или бискупов, треба бити посљедњи међу свима.

Тумачење: Божанствени Оци, прогонећи из Цркве свјетовну надменост и владање, заповиједају да нитко од ђакона, ма какво црквено достојанство имао, не сједи изнад презбитера, осим ако је ђакон чувар мјеста, то јест изасланик. Такав је у име својега патријарха, метрополита или бискупа послан у други град ради канонских и црквених питања, и тада му треба исказати част коју има онај који га је послао. Иначе, ако се неки ђакон дрзне, мучен охолошћу, сједити више од презбитера, такав треба бити сведен са својега ступња и постати посљедњи међу ђаконима.

8. правило: Будући да је немогуће двапут, нека Сабор буде једном годишње, између Пасхе и мјесеца листопада.

Тумачење: Због невоља које су се догађале бискупима и напада барбара, ово је правило укинуло одржавање Сабора двапут годишње и одредило да Сабор буде једном годишње, између Пасхе и мјесеца листопада.

9. правило: Ако је клерику забрањено улазити у крчму, тим му је више забрањено имати је. Или нека престане с тим, или нека буде свргнут.

Тумачење: Клерику не приличи имати крчму нити у њој радити, то јест продавати вино; крчма је зграда у којој се продаје вино. Ако је клерицима забрањено улазити у туђу крчму, осим ако то чине из нужде, много је неприличније да сами имају крчму и у њој служе другима. Тко се дрзне то чинити и, након опомене, не окани се тога, нека буде свргнут.

10. правило: Бискуп, презбитер и ђакон који узима лихву, ако с тиме не престане, нека буде свргнут.

Ово је правило разумљиво.

11. правило: Јудејски бесквасни крухови одбачени су. Онај који призива њихове лијечнике или се с Јудејцима купа, нека буде свргнут.

Тумачење: Нема никаквога заједништва између Жидова и кршћана. Стога, ако се догоди да нетко једе њихове бесквасне крухове, или позива њихове лијечнике да га излијече, или се купа у купељи с њима, или се на какав други начин с њима зближава, ако је клерик, подлијеже свргавању, а ако је свјетовњак, нека буде искључен.

12. правило: Иако је речено да се жена не отпушта, ипак ради бољега напретка заповиједамо бискупу који се поставља да од тада не живи са женом.

Тумачење: Пето Апостолско правило ни бискупу, ни презбитеру, ни ђакону не допушта да, изговарајући се побожношћу, отпусти своју жену, него и пријети ономе који то учини, то јест који отпусти жену. Ако се након забране не исправи и не буде је хтио поновно узети, свргава се из чина. Ово правило не допушта бискупима да након постављења живе са својим женама, али то не чини ради одбацивања или укидања онога што су Апостоли раније озаконили, него то промишља ради спасења и бољега напретка људи, не допуштајући никакву мрљу на свећеничком звању.

Божански Апостол рече: Све чините на славу Божју. Будите без спотицања и Јудејцима и Хеленима и Цркви Божјој, као што и ја у свему угађам свима, не тражећи корист себи, него многима, да се спасе. Будите слични мени, као што сам и ја Кристу.

А бискупа који то чини те и послије постављења у бискупство живи са својом супругом, заповиједа да буде свргнут.

13. правило: Иако Римљани заповиједају да они који се постављају за ђакона или презбитера оставе своју жену, ми заповиједамо да ђаконски и презбитерски брачни живот остане цјеловит.

Тумачење: Иако у Римској Цркви у чину рукоположења стоји да онај који жели постати презбитер или ђакон треба прије постављења дати обећање да се више неће састајати са својом женом, него да ће раскинути брак с њом, то, као противно Господњем и апостолском учењу, није прихваћено ни овим правилом. Правилом се одређује да презбитери и ђакони никако не растављају своје бракове који су законито склопљени, него да живе са својим женама. Од супруга нека се уздржавају у одређено вријеме, то јест у вријеме када треба постити и када се дотичу Светиње, то јест када требају вршити Божанску службу, како би могли брзо добити од Бога оно за што се моле. А онога који одлучи отпустити своју жену под изговором побожности правило заповиједа искључити; ако потом остане неисправљен, односно ако је не хтједне узети натраг, нека буде свргнут из достојанства, према петом Апостолском правилу.

14. правило: Презбитер прије тридесете године, ђакон прије двадесет пете године и ђакониса прије четрдесете године нека не буду постављени.

15. правило: Они који прије двадесете године постану подђакони нека буду свргнути.

Тумачење оба правила: Ако се и покажу да су веома достојни, нитко не смије бити постављен у чин прије времена одређенога за сваки ступањ. Ако нетко постане презбитер прије тридесете године, или ђакон прије двадесет пете, или подђакон прије двадесете године, треба бити свргнут. Исто тако и ђакониса ако буде постављена прије четрдесете године.

16. правило: Нека буде разумљиво оно што је речено у Дјелима апостолским: да буде седам ђакона. То се односи на оне који служе код столова, а не на оне који служе Светим Тајнама.

Тумачење: Четврто правило Сабора у Новој Цезареји заповиједа — а сматра се да то потјече из Дјела апостолских — да се у сваком граду поставља седам ђакона који служе Светим Тајнама, па макар град био и веома велик. Ово правило говори да Оци тога Сабора нису добро разумјели ријечи о седам ђакона које се налазе у Дјелима апостолским, то јест да се ондје не говори о оним мужевима који служе Божанским Тајнама, јер су тада оне биле брига светих апостола, него о онима који служе код столова, којима је било повјерено старање о заједничким потребама оних вјерника који су се тада окупљали. Зато се од цркава неће захтијевати да, према оном правилу, имају по седам ђакона за служење Божанским Тајнама, него нека свака црква, према приходима које има, има колико може презбитера, ђакона и осталих клерика.

17. правило: Тко прими и постави туђега клерика, нека заједно с тим постављеним и сам буде свргнут.

Тумачење: Ниједном клерику није допуштено да буде прибројен другој Цркви без сугласности својега бискупа. Ако неки бискуп прими туђега клерика и приброји га својој Цркви без отпуснога писма његова бискупа, било да га остави у достојанству у којем је био, било да га постави у виши ступањ, то јест у презбитера или ђакона, нека обојица буду свргнути.

18. правило: Онај који се због барбарскога напада преселио, када напад престане, треба се опет вратити у Цркву којој је био прибројен. У противном нека буде искључен заједно с оним који га је примио.

Тумачење: Клерик који без икакве присиле остави Цркву којој је прибројен, па оде у другу Цркву и буде примљен од тамошњега бискупа те прибројен међу његове клерике, свргава се заједно с оним који га је примио, како одређује горе наведено 17. правило Сабора у Сардици.

Онај клерик који је боравио изван своје Цркве због напада барбара или због неке друге присиле, ако након престанка навале барбара или друге опасности због које је отишао не жели да се врати у своју Цркву којој је био прибројен, нека буде искључен заједно с оним бискупом који га је примио, све док се не врати у своју Цркву. Кривица због које се овај искључује, а онај свргава, слична је, али није иста као код онога у седамнаестом правилу. Онај претходни отишао је од своје Цркве без потребнога разлога и тиме је осрамотио и наругао се ономе који је на њега положио своју руку, а овај је од своје Цркве отишао из нужде.

19. правило: Предстојник Цркве особито сваке недјеље треба поучавати људе Божјим заповиједима и говорити не по себи, него како су предали божанствени оци.

Тумачење: Бискупи су свакога дана обвезни црквени народ учити божанским заповиједима и правовјерју, а недјељом више него другим данима. Ако их нетко упита за ријечи Светога писма, нека о томе не говори по властитом уму, него онако како су црквени свјетионици и учитељи протумачили у својим списима. Нека им буде на вољу да знају и разумију предаје богоносних отаца и да по њима разрјешавају постављена питања, како не би, не знајући сами разријешити их, далеко отпали од истинскога тумачења. А немарнога бискупа који не учи свој клер ни свој народ побожности, 58. Апостолско правило најприје искључује, а ако у томе остане упоран, и збацује с достојанства.

20. правило: Бискуп који у туђем граду, због охолости и дрскости, поучава народ презирући тамошњега бискупа, те народ учи настојећи овога посрамити и понизити, и себи заручити туђе пријестоље, нека престане с вршењем бискупске власти. Јер тко жели туђе, нека буде лишен и својега; такав нека буде сведен на презбитерско мјесто и нека презбитерски служи. И обрати пажњу када се бискуп своди на презбитерско мјесто, јер 29. правило Сабора у Калцедону свођење бискупа на презбитерски ступањ назива крађом светиње. Сматрај ово правило јачим од онога свеопћег правила.

21. правило: Тко је потпуно свргнут и одгурнут међу обичне људе, ако се покаје, нека само има облик косе као клерик. Ако се не покаје, нека му коса расте.

Тумачење: Ако је презбитер или ђакон свргнут из достојанства, има част и мјесто сједења као и други који су у клеру, и нека стрижу главу, то јест тјеме, у облику круга. Ако због грешне кривице буде потпуно свргнут и постављен међу обичне људе, ако се добровољно одрекне гријеха због којега је лишен Божје милости и части те се окрене покајању, такав нека као клерик стриже главу. Ако не одступи својом вољом, него жели чинити гријех, тада нека му власи расту као свјетовњаку, јер је заволио пребивање у свијету више од небескога живота.

22. правило: Бискуп, презбитер, ђакон и сваки клерик који је био постављен за новац нека буде свргнут заједно с оним који га је поставио.

Ово је правило разумљиво.

23. правило: Тко раздаје Пречисте Тајне, Тијело и Крв Господина нашега Исуса Криста, и причешћује људе, ако тражи новац или било што од оних који се причешћују, нека буде свргнут.

24. правило: Ако клерик или монах одлази на хиподроме, или ако са свадбе не оде прије него што уђу играчи, нека буде свргнут.

Тумачење: Клерик се не свргава олако. Ако је позван на свадбу и, када требају ући играчи да забављају и саблажњавају људе, не устане прије тога и не оде, него остане док они то чине, па опоменут не послуша и то не напусти, нека буде свргнут. Исто треба учинити с онима који одлазе на хиподроме и казалишта. Хиподромима се називају мјеста на којима се утркују коњи и кочије.

25. правило: Околни предјели и предјели по селима, ако су тридесет година под нечијом влашћу, нека и даље буду; ако су мање од тридесет година, може се о њима расправљати.

Тумачење: Рубним предјелима називају се, као што смо написали и у 17. правилу Калцедонскога сабора, црквене њиве или нека мјеста која се налазе издвојено, немајући ни с ким никакво заједништво, ни с једним градом или селом; такве предјеле сада називају и самосталнима. Мјеснима се називају оне њиве, села или нека друга мјеста која леже између села и градова. Ако неки бискуп узме такав предио — који лежи или између села или негдје на рубу — а који припада другом бискупу, и држи га тијеком тридесет година, па га тај бискуп за то вријеме не опомене због тога, нека након тога тај предио остане њему непромјењиво. Ако прије него се наврши тридесет година настане спор између та два бискупа, прикладно је да бискуп који тврди да је тај предио његов тражи своје на суду бискупа те области.

26. правило: Презбитер који падне у безаконити брак и буде свргнут нека само сједи с презбитерима, али тек када нечисти брак буде разријешен.

Тумачење: Ако неки презбитер прије постављења узме за жену удовицу, блудницу, плесачицу или било коју од оних које су забрањене онима у чистоћи, нека престане са службом. Нека има сједење с презбитерима након што раскине споменути брак због којега је и лишен свећенодјеловања.

27. правило: Ниједан клерик, ни на путу ни у дому, нека се не облачи у њему неприличну одјећу. Ако се обуче, нека буде искључен на тједан дана.

Ово је правило разумљиво.

28. правило: Неки грожђе сједињују с Бескрвном Жртвом. Заповиједамо да се од сада нитко не дрзне то чинити.

Тумачење: Приносити грожђе к жртвенику у одређено вријеме, да га презбитер благослови и раздијели онима који то траже, допушта треће Апостолско правило. Али да се оно сједињује с Бескрвном Жртвом и да се обоје заједно раздаје народу, ово правило забрањује те прописује да се од сада ниједан презбитер не дрзне то чинити. У противном, онај који то чини треба бити свргнут.

29. правило: Неки од Отаца су на дан Божанствене вечере приносили Бескрвну Жртву послије вечере. Овај Сабор одлучује да то не смије бити, нити да се у Великом посту разрјешава пост четвртка посљедњега тједна и тиме сав пост омаловажава.

Тумачење: Четрдесет прво правило Сабора у Картаги одређује да Божанску службу врше људи који нису јели, осим једнога дана у години, на који се врши Вечера Господња. На Велики четвртак послије вечере вршили би свету службу. Ово правило, да би се очувала строгост, ни тај дан не допушта, него заповиједа да и тога дана, то јест на Велики четвртак, свећеници прије јела врше Бескрвну Жртву, и да се људи такођер прије јела њоме причешћују, како се преступањем једнога дана не би омаловажавао цијели пост.

30. правило: Ако се у црквама барбара свећеници по договору уздржавају од приближавања својим женама, нека им се од сада не приближавају ни на који начин.

Тумачење: Апостолско правило одређује да буде искључен онај презбитер или ђакон који, изговарајући се побожношћу, отпушта своју жену, или да буде свргнут ако не послуша и убрзо је поновно не прими. Неки свећеници у барбарским црквама, мислећи да чине нешто више од Апостолскога правила, нису отпуштали своје жене, него су се, сложивши се с њима, уздржавали од међусобнога опћења. Не одбацујући такав договор ових свећеника међу барбарима, ово им правило заповиједа да од сада више ни на који начин не живе са женама, како би се у цијелости и савршено показало њихово обећање. Сабор то допушта због њихових страних и колебљивих обичаја и малодушне воље.

31. правило: Нека не приноси Бескрвну Жртву у црквици која је унутар куће, осим по допуштењу бискупа.

Тумачење: Педесет осмо правило Сабора у Лаодицеји забрањује бискупу или презбитеру да врши Божанску службу у црквицама које су у кућама. Ово правило то укида и одређује да, с допуштењем бискупа тога мјеста, свећеници то могу чинити у црквицама које су у домовима. Ако то чине без допуштења, нека буду свргнути.

32. правило: Оспоравајући херезу водопредстојатеља, Златоусти говори: Када Господин пострада и ускрсну, прими вино и предаде. Арменци су то прихватили те приносе само вино, не знајући да су и сам Златоусти, и Базилије, и Јаков у Бескрвној Жртви приносили вино помијешано с водом, и нама предали да принос вршимо на тај начин. Стога, ако нетко приноси само вино или само воду, а не једно сједињено с другим, нека буде свргнут.

Тумачење: Арменци су, погрешно разумијевајући Златоустово тумачење Матејева Еванђеља, када је он настојао оповргнути херезу хидоропарастата, који су за Бескрвну Жртву употребљавали само воду, почели приносити само вино. Ти безбожници нису разумјели да су ријечи светога усмјерене на то да се оповргне хереза оних који богослуже с водом и да се они приволе приносити и вино у Светим Тајнама, него су, мислећи да се забрањује улијевати воду у Светој Тајни, на понижење својега светитеља приносили једино вино. Нису знали да су и сам Златоусти, и Базилије Велики, и Јаков, брат Божји, мијешајући вино с водом, приносили Бескрвну Жртву, предајући нам да тако служимо. Зато, ако неки бискуп или презбитер не приноси Пречисту Жртву по овој предаји Апостола и богоносних Отаца, нека буде свргнут као онај који тајну држи за нешто обично и одбацује предају.

33. правило: Ако кандидат није достојан рукоположења, па био и свећеничкога рода или некога другога, нека се не поставља. Непострижени, као ни онај који није добио благослов, нека с амбона не чита свећане ријечи.

Тумачење: Они који живе у арменској земљи, слиједећи јудејске обичаје, примају у клер само оне који су подријетлом из свећеничкога реда. Такођер, без благослова бискупа и без светога пострига, постављају свећенопјеваче и допуштају им да с амбона читају народу свете књиге. Зато ово правило одбацује обоје и заповиједа да се не гледа на род нити да се испитује је ли свећеничкога рода или некога другога онај кога треба поставити у клер, него да се једино испита је ли он сам достојан. И не допушта никоме да чита или пјева с амбона ако од својега бискупа није добио благослов и свећенички постриг. Они који поступају супротно овој заповиједи нека буду искључени.

34. правило: Ако се неки клерици или монаси заклињу или договарају ради чињења зла, или се договарају против бискупа или против својега друга клерика, нека отпадну од својега ступња.

Ово је правило разумљиво.

35. правило: Послије смрти бискупа клерици нека чувају иметак. Ако није остало клерика, нека га метрополит чува до избора другога бискупа.

Тумачење: Ни клерицима након смрти њихова бискупа, као ни метрополиту, није допуштено да за себе узимају било што од иметка Цркве која је остала без бискупа, него су клерици дужни све потпуно сачувати све док не буде постављен други бискуп. Ако се догоди да у тој Цркви није остало клерика, нека метрополит то чува нетакнуто док све не преда бискупу који треба бити постављен.

36. правило: Бискуп Цариграда нека прими исто старјешинство послије римскога, а за њим александријски, потом антиохијски и напосљетку јерузалемски бискуп.

Тумачење: Да бискуп Цариграда прими исто старјешинство послије римскога — ово је правило протумачено у трећем правилу Другога свеопћег сабора који је био у Цариграду, и у 28. правилу Сабора у Калцедону, тако да није по части други послије римскога, него по времену. Тако и овдје треба разумјети: када се каже послије римскога, говори се о времену, а не о части. Након много година и ово је, цариградско пријестоље, задобило старјешинство једнако Римској Цркви. Будући да је граду било исказано поштовање од цара и бољара, Цариград је примио старјешинство једнако Староме Риму.

37. правило: Бискуп који због најезде барбара не ступи на пријестоље нека има своју катедру, нека поставља и нека пуноважно чини све свећеничко.

Тумачење: Ако неки бискуп буде постављен, а због најезде барбара не може доћи у град за који је постављен, како би у њему успоставио свећенички поредак и сјео на пријестоље, таквога не треба спрјечавати да чини оно што је својствено бискупима, него нека чини све и уређује, нека има част своје катедре, нека по правилима поставља све клерике, и све што он учини, према свједочанству правила, нека буде постојано. Сила времена неће му бити на штету и неће уништити његово бискупско достојанство.

38. правило: Ако неки град буде основан или обновљен по царевој заповиједи, нека поредак црквених послова слиједи грађански и јавни закон.

Тумачење: Стари град који је цар обновио, или који буде новооснован на неком мјесту, треба бити под пријестољем онога бискупа под којим је већ уписан, и нека даје утврђене даће. Ако би се подручје другога бискупа налазило и ближе тому граду, то неће помоћи његову бискупу, него нека слиједи градске и јавне законе, како је речено у 17. правилу Калцедонскога сабора.

39. правило: Нови Јустинијанов град треба имати власт као Цариград, и његов првопријестолник треба имати старјешинство над свим бискупима у Хелеспонту којима се преселио, и нека га постављају његови бискупи, као што су установили Оци у Ефезу.

Тумачење: Овај Иван, у то вријеме првопријестолник отока Ципра, а то је Нови Јустинијанов град, због барбарских напада и желећи се ослободити поганскога ропства те се чисто подложити власти кршћанскога цара, преселио се с отока Ципра и прешао у област Хелеспонта. Њему је било допуштено да има власт Цариграда над хелеспонтским бискупијама, да буде првопријестолник свим бискупима који су у тој области, да има засебну власт и да га постављају његови бискупи, онако како је одредио и Сабор у Ефезу. А када се Ципар ослободио од поганске руке, Хелеспонтска се метрополија поновно вратила пријестољу Цариграда.

40. правило: Онај који жели монашки живјети, нека буде примљен у монаштво барем од десете године. Божанствени Базилије забрањује постриг прије седамнаесте године, али будући да Апостол Цркви повјерава удовице од шездесет година, а Оци одређују да се ђаконисе постављају од четрдесете године, јер су Цркве ојачале, и ми строжим печатом за монахе назначујемо.

Тумачење: Осамнаесто правило Базилија Великога каже да дјевојка која себе приводи Господину и одриче се брака мора бити старија од шеснаест или седамнаест година, како би њезини завјети били постојани и како би, ако их се одрекне, неизбјежно била кажњена. Дјечје ријечи, каже, не треба држати истинитима у таквим стварима. Ово правило прима онога који се жели пострићи с најмање десет година, препуштајући вријеме искушеништва суду игумана. Ако сматра да је корисније да он узраста у монашком поретку живљења, скратит ће вријеме које је одредио Базилије Велики, зато што види Цркву као снажнију Божјом милошћу, како напредује и успијева, а вјерни се показују постојанијима и способнијима за чување божанских заповиједи. Због те ријечи Црква је и узнапредовала набоље. И вријеме за ђаконисе света су правила скратила и предала да се постављају након навршене четрдесете године, премда Апостол прописује да међу удовице у Цркви може бити убројена она која има шездесет година.

41. правило: Они који се намјеравају затворити нека претходно три године проживе у самостану, и још једну годину нека проведу прије затварања, па нека тако уђу; и нека не излазе осим у смртној опасности или ако је на корист заједници.

Тумачење: Тко жели ући у затворништво и пазити само на себе, претходно треба ступити у самостан и бити пострижен, те се тијеком три године покоравати игуману тога самостана у страху Божјем. На тај начин бискуп тога краја испитује његову одлуку: ако он то чини добровољно и из свега срца љуби такав начин живота, онда ће и остати те тако посвједочити да га жели. Још једну годину проводи изван затворништва, како би пружио још већи доказ да не тежи тиховању ради испразне славе, него ради својега доброг удјела. Након истека толикога времена, ако се нађе да све дотад пребива у таквој вољи, нека га затворе, и отада нека одатле никако не излази, осим због неке опће користи која предстоји или ако му нека невоља пријети смрћу. Ако му се што такво догоди, тада може изаћи с благословом мјесног бискупа. Ако сам изађе из других разлога, тада га најприје треба и против његове воље затворити, а потом му наложити пост и друге облике строгог живљења, како би кроз то нашао лијек за своју малодушност, знајући према написаноме да нитко тко стави своју руку на плуг, а осврће се натраг, није приправан за Краљевство Небеско.

42. правило: Монах, ако носи распуштену косу као пустињак, ако се не ошиша и не оде у самостан, нека се прогна из града.

Тумачење: Они који се држе за пустињаке, и носе црне хаљине или костријет, и глава обраслих дугом распуштеном косом обилазе градове, такви нека оду у самостан и своје власи пострижу, те нека и у осталоме приме монашки облик. Ако то не хтједну, нека буду прогнани из града како не би омаловажавали своје завјете, и нека живе у пустињама по којима су и име стекли.

43. правило: Свакоме тко, желећи избјећи животне олује, ступи у самостан, нека то буде допуштено.

Тумачење: Господин и Спаситељ наш рекао је: Онога који долази к Мени нећу избацити ван. Приличи сваком кршћанину да избјегава олује овога живота, и да оде у самостан и буде пострижен, па макар био починио сваки гријех. Оне који се непрестано кају Бог прима, и нека му никакав начин ранијег живљења не смета да испуни своју намјеру.

44. правило: Монах, ако се ожени или чини блуд, нека понесе казну за блудника.

Тумачење: Монах треба понијети једнаку казну и ако блудничи и ако узме жену у брачну заједницу. Казна за блуднике јест седам година, према 59. правилу Базилија Великога: двије године нека плаче, двије нека слуша, двије нека припада, а једну годину нека стоји с вјернима, и осме нека буде примљен у заједницу причестивши се Божанским Тајнама.

45. правило: Родитељи нека ону која се жели пострићи не облаче у свадбене хаљине да би тако примила монашки облик. То је подсјећање на свијет који пролази.

Тумачење: Оци су запазили да неке жене које желе бити пострижене у монашки облик они који их приводе претходно облаче у свадбене хаљине и у сву другу одјећу украшену златом и драгим камењем, те их тако скупоцјено украшене приводе олтару. Тада, скинувши све то с њих, одмах узимају благослов монашког облика и облаче их у црне хаљине. Оци заповиједају да од сада то не бива, јер је и неплеменито и несвето да се оне које су се својом вољом одрекле свјетовне љепоте и завољеле живот по Богу, и своје мисли непромјењиво утврдиле те такве дошле у самостан, опет наводе да се сјећају трулежних и пролазних љепота које су већ положиле у заборав. Тиме само душу, као валовима потапану, смућују и тјерају амо-тамо, тако да ни сузу не смију пустити ни показати покајање својега срца.

46. правило: Монахиња нека не излази из самостана осим с благословом игуманије, и то не сама, него са старијом сестром. Изван самостана нека никада, без изнимке, не ноће. Исто се односи и на монахе: без допуштења игумана нека не излазе из самостана.

Тумачење: Ово правило потпуно забрањује монахињи да, из било којег разлога, проведе ноћ изван самостана. Ако се догоди велика невоља, па жели изаћи из самостана, нека изађе с допуштењем и благословом игуманије и, опет, вративши се нека спава унутра; то се не забрањује, него се и заповиједа да се тако учини. Још се и ово додаје: да из самостана не излази сама, него с неком од старијих сестара које су међу првима у самостану. Такођер, ни монасима се не допушта да без допуштења игумана излазе из самостана. Они који преступају ово правило подвргавају се одговарајућој казни.

47. правило: Жена у мушком, као ни мушкарац у женском самостану, нека не преноћи.

Ово је правило разумљиво.

48. правило: Она која се разилази од онога који треба примити бискупско првопријестоље, након његова постављења нека оде у самостан који је далеко од бискупије, и нека прима скрб од бискупа.

Тумачење: Како би се избјегла саблазан и сметње, приличи да се онај који треба постати бискуп споразумно разведе од своје жене. Она потом, након његова постављења, нека оде у самостан који се налази далеко од бискупије. Све што јој је потребно нека прима од бискупа.

49. правило: Самостани који су устројени с допуштењем бискупа не требају постајати свјетовна пребивалишта нити се давати свјетовним људима.

Тумачење: Ово правило говори слично као и 24. правило Сабора у Калцедону. Четврто правило Сабора у Калцедону забрањује подизање самостана без допуштења бискупа тога мјеста.

50. правило: Ни свјетовни људи не требају се коцкати.

51. правило: Не треба бити комедијаш, нити гледати казалиште, нити ловити. Искључују се они који то чине, а клерици се свргавају.

Тумачење: И од кршћана свјетовњака тражи се да живе чистим животом. Због тога правило искључује оне међу њима који се предају коцки, плесу, комедијаштву, тј. глуми, или на неки други начин окупљају људе око позорнице, или су страствени ловци. Клерици који нешто од тога чине требају бити свргнути.

52. правило: Тијеком читавога Великог поста, осим недјељом, суботом и на дан светога Благовјештења, нека се служи служба унапријед посвећених Дарова.

Тумачење: Разлог због којега се тијеком Великог поста, осим суботом, недјељом и на дан Благовијести, не приноси просфора, него је прописано да се служи Пређеосвећена Литургија, изложен је, по нашем мишљењу, у 49. правилу Лаодицејског сабора.

53. правило: Они који кумују дјетету на светом крштењу не смију ступити у брак с његовом мајком. Ако би нетко ипак ступио у брак, након што се растави, таквога треба подвргнути казни.

Тумачење: Духовно сродство веће је од тјелеснога. Због тога ово правило подвргава казни за блудника онога који се брачном заједницом сједињује с мајком дјетета којему је кумовао на светом крштењу. Најприје нека се раскине безаконито заједништво, а потом нека прими казне за блудника.

54. правило: Не допусти да рођак узме рођакињу, нити отац и син кћер и мајку, нити двије сестре дјевојке отац и син, ни два брата мајку и кћер, ни два брата двије сестре. Ако би се што такво догодило, након што се брак прекине, нека се седам година кају.

Тумачење: Ови су бракови забрањени и морају бити прекинути, а они који су у њих ступили, након разрјешења, према овом правилу и 78. правилу Базилија Великога, једну годину требају бити с онима који плачу, двије године с онима који слушају, три године с онима који припадају, а седме године могу стајати с вјернима. На тај начин, ако се у сузама покају, могу бити удостојени Светих Тајни, тј. пречистога Тијела и пречисте Крви Господина нашега Исуса Криста.

55. правило: Римљани тијеком Великог поста посте суботом, а овај Сабор напомиње да је и за њих обвезно Апостолско правило.

Тумачење: Сазнавши да се у граду Риму преступа 64. Апостолско правило, које заповиједа да се, осим Велике Суботе, у друге суботе и недјеље не пости, овај свети Сабор заповиједа да се и у Римској Цркви неизмијењено треба чувати то Апостолско правило.

56. правило: Арменци у све суботе светога Великог поста једу сир и јаја. Због тога Сабор одређује да се и од тога удаље, а ако нетко не послуша, нека буде искључен. Ако је клерик, нека буде свргнут.

Ово је правило разумљиво.

57. правило: Не приличи да се у олтар уносе мед и млијеко.

Ово је правило разумљиво.

58. правило: Свјетовњак нека самога себе не причешћује. У противном нека буде на седам дана искључен.

Тумачење: Свјетовњаку не приличи да самога себе причешћује Божанским Тајнама, пречистим Тијелом и пречистом Крвљу Господина нашега Исуса Криста, у присутности бискупа или презбитера или ђакона. А тко тако учини, по заповиједи Сабора нека буде на тједан дана искључен, како би се научио да не мисли о себи више него што треба мислити.

59. правило: У црквицама које су унутар домова нека не буде крштења. Ако се клерик овога не придржава, нека буде свргнут, а свјетовњак нека буде искључен.

Тумачење: Тридесет прво правило овога Сабора допушта да се у црквицама које се налазе у домовима свећенослужи с допуштењем бискупа тога краја, иако 58. правило Лаодицејског сабора то забрањује бискупима и презбитерима. А чинити крштење дјеце у црквицама које су унутар кућа — то дјело ово правило забрањује, и заповиједа онима који се желе удостојити Божанског просвјетљења да долазе у главне цркве и у њима примају тај дар. Ако нетко преступи заповјеђено, ако је клерик, нека буде свргнут, а свјетовњак нека буде искључен.

60. правило: Онај који се својом вољом приказује као опсједнут демоном нека прими казну за ђавомучене.

Тумачење: Ако је, по Апостолу, онај који се приљубљује уз Господина истога духа с Њим, јасно је да се и они који себе присвајају ђавлу, сједињењем налазе истога духа с њиме. Због тога, онај који се својом вољом приказује као ђавомучени и оним што чини опонаша дјела ђавомучних, нека буде подвргнут таквом напорном животу, труду и посту као да је истински ђавомучени, како би се повратио од дјеловања демона.

61. правило: Онај који себе предаје врачарима или демонима, како би од њих сазнао нешто неизрециво, треба примити шестогодишњу казну. Такођер, и они који слиједе оне који воде медвједе, и бајаче, и облакогонитеље, и вјерују у родослове и судбину, требају бити удаљени од Цркве.

Тумачење: Оне који слиједе поганске обичаје и одлазе врачарима и бајачима, или их позивају у своје домове како би од њих нешто сазнали, а такођер и оне који хране и држе медвједе или неке друге животиње ради опонашања и варања простијих људи, оне који вјерују у судбину и родослове, односно рожданике, и у чарања која се зову облакогонитељи — оне који то чине и у то вјерују, Сабор је заповједио подвргнути шестогодишњој казни, тако да четири године стоје с онима који припадају, а сљедеће двије године стоје заједно с вјернима, и тек онда да буду удостојени Божанских Дарова. Ако остану неисправљени те након казне остану у тим хеленским поквареностима, нека се искључе из Цркве. О чаробњацима и бајачима говорили су богоносни Оци и црквени учитељи, а особито Златоусти, да треба бјежати и одвраћати се од оних који чарају и бајају, чак и ако спомињу име Пресвете Тројице, ако и свете призивају, и ако чине знамење часнога Кристова крижа.

62. правило: Из живота вјерних треба одбацити воте, брумалије, календе, плесове у част богова, комичне, сатирске и козје маске, призивање Диониса над тијесковима и смијех над врчевима. Они који нешто од овога чине, према овом правилу нека буду свргнути ако су клерици, а искључени ако су свјетовњаци.

Тумачење: Календе су први дани у мјесецу, када је код Хелена био обичај приносити жртве, а вате и брумалије јесу хеленски празници. Брум је надимак Дионисов, а све остало су идолатска празновјерја и прелест, које су Свети Оци одстрањивали из живота вјерних, забрањујући кршћанима да то чине. Такођер се забрањују женски плесови у народу, којима распаљују блуд код оних који их гледају, и оно што су хеленски мушкарци и жене чинили у вријеме својих лажно названих богова. Забрањује се да се мушкарци облаче у женску одјећу, као и женама у мушку, што се чинило уз плес у вријеме Дионисова празника. Исто се односи и на стављање на себе косматих, јарећих и сатирских маски. Космата лица била су уређивана на поругу некима; јареће маске да би потакнуле жалост и плач; сатирске маске користили су они који су славили Дионисов празник. Сатири су срамотни играчи око Диониса, или говоре за себе да су он. Не треба ни име Дионисово призивати када се вино претаче, нити када се улијева у врчеве, нити се над њим нагињати и грохотом смијати. Дионис је било име хеленскога бога, учитеља пијанства и даватеља вина. Ово што сада сељаци чине, не знају што чине. Ово правило заповиједа да се онај који ово са знањем чини свргне ако је свећеник, а искључи ако је обичан човјек.

63. правило: Не треба уносити у цркву записе о мучеништвима светих које су Хелени саставили.

Тумачење: Казивања о мученицима која су лажно написали Хелени како би омаловажили Кристове мученике не треба читати у црквама, него их треба огњем спалити. Ако се нађе нетко тко их чита и прихваћа, нека буде проклет.

64. правило: Свјетовњак не треба подучавати, јер нису сви пророци и нису сви апостоли.

Тумачење: Сватко је дужан знати свој чин, и будући овца, не чинити себе пастиром, и нога нека не умишља да је глава, него нека се покорава чину који је предан од Господина, и нека своје уши отвори за слушање оних који су примили милост учитељске ријечи. Нису сви пророци, нису сви апостоли. Због тога свјетовњаци нека не поучавају, нити нека започињу ријеч о заповиједима присвајајући тиме себи учитељско достојанство.

65. правило: Нека престане обичај да се у вријеме младога мјесеца пред трговинама пале ватре и потом прескачу.

Тумачење: Неки су, по неком древном обичају, испред својих здања у којима се купује и продаје, или пред вратима својих домова, палили ватре, а потом их прескакали. Оци и то укидају, заповиједајући да, ако се нађе да клерик чини такво што, нека буде свргнут, а ако то чини свјетовњак, нека буде искључен. Јер и краљ Манаше проведе своју дјецу кроз пламен и, врачајући, разгњеви Бога.

66. правило: Читав тједан након Ускрснућа сваки вјерник треба пребивати у цркви.

Тумачење: Вјерни требају проводити вријеме у светим црквама и радовати се у псалмима и пјесмама тијеком читавога тједна који је након светога Ускрснућа Криста Бога нашега.

Из другога законика, 66. правило: Од светога Ускрснућа Криста Бога нашега па до Нове недјеље, тијеком читавога тједна вјерници требају постојано бити у храмовима, радујући се у псалмима, пјевањима и духовним пјесмама, и празнујући у Кристу. Нека слушају читања из Светога Писма, и нека се хране Светим Тајнама, јер ћемо на тај начин, заједно с Кристом, и ми ускрснути и бити узнесени. Никако у споменуте дане нека не буде коњских утрка или каквих других забавних игара.

Тумачење: Ми који смо названи по Кристу дужни смо славити не у храни и украсима, нити сједећи и угађајући себи, него духовно се веселећи. Духовно весеље јест пјевати и прослављати Господина за чудеса која је учинио избавивши нас из ропства ђавлу. Стога правило и налаже да се на такав начин прославља благдан Пасхе, тијеком читавога тједна по црквама посвећујући се Господину, и тако у Кристу празнујући, и према чуваном учењу хранећи се Њиме и Божанским Тајнама, да на тај начин будемо с Кристом ускрснути и узнесени — ускрснути из грешног пада, и од нижега, земаљског живота узнесени к вишњем, духовном и истинитом живљењу. Зато тијеком читавога тједна Пасхе, тј. до Антипасхе, Сабор не допушта да се приређују коњске утрке нити каква друга казалишта. Нека њиховим дружинама буде познато да се Сабор окупио и укинуо оно што је бивало.

67. правило: Божанско Писмо заповиједа нам да се удаљавамо од крви, од удављенога и од блуда. Неки, ради угађања трбуху, крв разних животиња неком вјештином чине јестивом, што називају кобасицом, и тако једу крв. Ако нетко од сада почне јести крв у било којем облику, ако је клерик, нека се свргне, а ако то чини свјетовњак, нека се искључи.

Ово је правило разумљиво.

68. правило: Књигу не тргај и немој је давати на уништење све док сама до краја не пропадне.

Тумачење: Никоме не приличи било коју књигу Старога и Новога Завјета, као ни књиге премудрих светих учитеља наших, искварити или уништити, или их дати подругљивцима књига или продавачима мириса да их униште и истргају, ако се нису до краја распале, или их мољци изјели, вода упропастила или на неки други начин уништила. Тко ово преступи, искључује се на једну годину.

69. правило: Осим самога цара, нитко други од свјетовњака нека не улази у светиште.

Тумачење: Не приличи никоме од свих оних који живе свјетовни живот да улази у свети олтар. Само се царској власти и господству, када хоће принијети дар својему Творцу, по неком правилу древних отаца, то никако не забрањује.

70. правило: Женама није допуштено говорити у цркви.

Тумачење: Жене, ако нешто желе научити, нека питају своје мужеве у својим домовима.

71. правило: Искључује се сватко тко се учи закону, а придржава се хеленских обичаја, одлази у казалишта и на игре, или се облачи у неуобичајену одјећу.

Тумачење: Ако нетко од оних који се уче градском закону прихваћа хеленске обичаје, и кад има прилику одлази у казалиште, или судјелује у играма, или се облачи у неку одјећу која је изван опћег обичаја, нека буде искључен.

72. правило: Брак с кривовјерником није чврст. Они који су се сјединили прије овога правила, ако то желе, нека остану заједно.

Тумачење: Правовјерном мушкарцу не приличи узети за жену ону која је кривовјерник, нити правовјерна жена треба узети кривовјерника за мужа. Ако су неки као невјерници ступили у законит брак, а потом муж повјерује, док жена још увијек буде у ропству лажи, и ако вјерујући муж изабере живјети с невјерујућом женом, или вјерујућа жена с невјерујућим мужем, нека се не раздвајају, по божанском Апостолу: Посвећује се, рече, невјерујући муж вјерујућом женом, и невјерујућа жена вјерујућим мужем.

73. правило: Криж који је начињен на земљи нека се заглади.

Тумачење: Потребно нам је имати сваку бригу како бисмо достојно поштовање одавали Животворном Крижу, којим смо спашени од старога пријеступа. И ако нетко начини или сложи приказ крижа на земљи, њега треба загладити или раставити, како га не би газили они који не знају или животиње, и да тако оружје наше побједе не буде поругано.

74. правило: У црквама се не праве гозбе, нити се постављају трпезе. Они који се тога не оставе, нека буду искључени.

Тумачење: Не приличи дом Божји претварати у обичан дом, нити у њему приређивати гозбе, ни постављати трпезе, ни унутар њега јести. Тко се дрзне то чинити, ако не престане, нека буде искључен.

75. правило: Непожељни су неуздржани крици оних који пјевају у цркви. Такођер, не прихваћа се ни додавање црквеном пјевању нечега што је неприлично.

Тумачење: Са скрушеношћу и с много пажње приличи приносити пјевање Богу тајновидцу, а не клицати неуздржаним узвицима и тиме природу присиљавати на вику. Побожни и смјерни нека буду синови Израелови, поучава света ријеч. Но не треба пјевати ни било што неприлично и неспојиво с црквеним устројем.

76. правило: У светој припрати не треба правити крчме, и штетно је ондје трговати храном. Тко чини нешто од тога двога, нека буде искључен.

Тумачење: Спаситељ наш и Бог заповједио је да се од дома Божјега не чини дом трговине, а то значи да се у њему не купује ни продаје. Због тога унутар црквених припрата не треба правити крчме, тј. продавати вино, ни нудити храну на продају, нити вршити икакву другу трговину. Ако се покаже да нетко тако гријеши, нека буде искључен.

77. правило: Ниједан кршћанин нека се не купа заједно са женама у купељима. Ако то чини клерик, нека буде свргнут; свјетовњак нека буде искључен.

Ово је правило разумљиво.

78. правило: Тко жели бити просвијетљен, нека исповиједа вјеру четвртком свакога тједна.

Тумачење: Приличи ономе који приступа божанском крштењу, према 46. правилу Лаодицејског сабора, да се учи вјери, тј. да научи Вјерујем у једнога Бога..., и нека четвртком свакога тједна прије својега крштења пред бискупом или пред презбитерима исповиједа такво изложење вјере.

79. правило: Треба искључити свакога који након Кристова Рођења, за благдан Пресвете Богородице, приправља брашно или било што слично у част Рођења.

Тумачење: Није то част Пречистој Ваздадјевици, која је надумно и неизрециво тјелесно родила Несмјестиву Ријеч, да се и за њезино неизрециво рођење уређује и чини према обичају рађања других, обичних жена, које су у складу с нашом нарави. Због тога, ако нетко након светога Рођења Криста Бога, ујутро, куха брашно и то раздаје другима под изликом да на тај начин након рођења поштује Пречисту Мајку Дјевицу, ако је клерик нека буде свргнут, а ако је свјетовњак нека буде искључен. Ми исповиједамо да је Божје Рођење од Дјевице било без боли, као што је и зачеће било без сјемена.

80. правило: Ако нетко без нужде изостане из цркве дуље од три тједна, нека не буде причешћен.

Тумачење: Ако нетко без икакве нужде и велике невоље три тједна буде изван цркве, ако је клерик нека буде свргнут, а ако је свјетовњак нека буде искључен.

81. правило: Тко Трисветој пјесми додаје ријечи Распети за нас, иновјеран је.

Тумачење: Казује се да је у вријеме владавине Теодозија Млађега, када су цар и патријарх са свим народом изашли на поља с крижевима, пред царем, патријархом и свим људима једно дијете било узнесено у зрак, и да је неколико сати било на висинама те слушало Божански глас који је заповиједао да се Трисветој пјесми не додају ријечи Распети за нас. Према томе, тко Трисветој пјесми додаје такве ријечи, тај треба бити проклет као иновјерник.

82. правило: Не приказуј Криста у лику јањета, него Њега самога.

Тумачење: Јање нам је дано као слика истинитога Криста Бога нашега, и не приличи слику поштовати више од истине, нити сликати јање на које Претеча прстом показује на часним иконама. Треба самога Криста Бога нашега сликарским бојама приказивати по људском лику.

83. правило: Роба који је пред двојицом свједока ослобођен од својега господара нека нитко више не учини робом.

Ово је правило разумљиво.

84. правило: Мртвоме тијелу не треба давати Причест.

85. правило: Они који не знају јесу ли крштени и немају свједочанство о томе требају бити крштени.

Тумачење: Они који не знају јесу ли крштени у дјечјој доби, а не нађу се ни неки поуздани свједоци који ће без колебања потврдити да су крштени, нека се без икакве запреке крсте.

86. правило: Они који скупљају блуднице и држе их у своме дому, на гријех и обарање душа, нека буду искључени.

Ово је правило разумљиво.

87. правило: Жена која, отпуштена од мужа, пође за другога, прељубница је. И онај који, отпустивши своју жену, узме другу, чини прељуб према ријечима Господњим.

Ово је правило разумљиво.

88. правило: Унутар светишта нека се не уводи животиња, осим када на путу задеси нека невоља.

Тумачење: Ако заиста није велика нужда те нема другог смјештаја, а нетко у свету цркву уводи својега коња или магарца, ако је клерик нека буде свргнут, а ако је обичан човјек, нека буде искључен.

89. правило: На Велику Суботу довољно је постити до поноћи.

Тумачење: Матеј каже да је Господин ускрснуо касно у суботу, а Лука да је то било врло рано у недјељу. Стога је прикладно да се на Велику Суботу пости до поноћи, а отада тко хоће нека узима храну, будући да смо поучени овим еванђелистима који говоре да је Крист ускрснуо око поноћи.

90. правило: Након вечерњега улаза у суботу не клечати прије вечерњега улаза у недјељу.

Тумачење: Од богоносних отаца исправно смо примили да се недјељом не клечи из поштовања према Ускрснућу Господњем. Да ово предање не би било заборављено, Оци су га објавили вјернима. Овим су правилом показали да се од вечерње у суботу, након свећеничкога улаза у олтар, кољена не прегибају све до улаза свећеника у олтар на вечерњој која се служи у недјељу, тако да се читаву ноћ и дан прославља Ускрснуће Господње.

91. правило: И они који дају и они који узимају дјецоубојите траве убојице су.

Тумачење: Разбојничкој казни треба подвргнути и жене које узимају отрове да би убиле дјецу која су им у утроби, и оне који им тако нешто дају.

92. правило: Жена која нема вијести о мужу, па не сазнавши о њему пође за другога, чини прељуб. Муж, када се врати, нека је узме ако зажели.

Тумачење: Слично овом правилу јест и 17. Јустинијанова Нова заповијед, која се налази у седмој грани 28. Царске књиге, која заповиједа да, ако жена има мужа војника и он оде у рат, па она чује да је умро, нека не пође за другог мужа другачије осим ако добије обавијест од заповједника јединице у којој је њезин муж ратовао, пред положеним Светим Еванђељем, те јој, уз спомињање околности, изјави да је њезин муж заиста умро. Примивши такво објашњење и након такве изјаве, нека чека још једну годину. Ако пође за другога не сачувавши заповијед, и њу саму и онога који ју је узео треба казнити као прељубнике. Ако се након тога чекања и њезине удаје покажу лажљивцима они који су са заклетвом изјавили да је њезин муж умро, нека они буду удаљени из војске и нека десет литара злата даду ономе за којега су слагали да је умро. А њему, ако хоће узети своју жену, не брани се.

93. правило: Тко се заклиње хеленским заклетвама, нека прими казну искључења.

Ово је правило разумљиво.

94. правило: Они који ради брака отимају жене, и њихови суучесници, и они који им у томе помажу, ако су клерици нека буду свргнути, а ако су свјетовњаци нека су проклети.

Тумачење: Слично овом правилу заповиједа и 27. правило Сабора који бијаше у Калцедону. У њему смо написали да, док отету дјевојку онај који ју је отео не постави пред њезина заручника, ако је претходно некоме заручена, или пред њезине родитеље, ако је слободна, клерици неће избјећи свргнуће, а свјетовњаци проклетство.

95. правило: Од кривовјерника који се обраћају овако примамо аријанце, македонијане, новацијане који себе називају чистима, несторијане, четрнаестнике који су средници, аполинаријане, еутихијане, севиријане и оне који су из сличних хереза: када прокуну све херезе, а с њима и своју, мажемо им светим миром чело, очи, носнице, уста и уши, и чинећи то говоримо: Печат дара Духа Светога.

Тумачење: Неке од кривовјерника крштавамо, друге само мажемо светим миром, а неки бивају примљени у заједницу када прокуну сваку херезу па и своју. Које међу херетицима крстити, које мазати светим миром, а који требају проклети херезе, међу њима и своју, те им је само то довољно да буду примљени у заједницу — о томе се говори у овом правилу. Аријанци, дакле, и македонијани, и новацијани звани чисти и лијеви, и четрнаестници односно средници, и аполинаријани, пошто прокуну своју херезу и све друге херезе, бивају примљени у заједницу тако што им се миром мажу чело, очи, носнице, уста и уши, и знамењују се уз ријечи: Печат дара Духа Светога.

Несторијанима, еутихијанима, севиријанима и другим херетицима сличнима њима довољно је само да своју и све друге херезе прокуну, и бит ће примљени у заједницу.

Иако су многе херезе изостављене, чак и павлијане који произлазе од Павла Самосатскога, и еуномијане, и монтанисте, и сабелијане, и манихејце, и валентијане, и марционите, и оне од хереза сличних овима, када приступају правовјерној вјери, примамо као Хелене. Првога дана заповиједамо им да прокуну своју херезу и све друге херезе, те их тако донекле учинимо кршћанима. Другога дана поучавамо их ријечју истине. Трећега дана заклињемо их, пухнувши им три пута у лице и у уши, те их тако чинимо оглашенима, и заповиједамо им да немало времена проводе у цркви и слушају Божанска Писма, а потом их крштавамо и приопћујемо Божанским Тајнама.

96. правило: Они који косу плету у плетенице, или је увијају, или је неком вјештином боје, а све то на штету оних који их гледају, нека буду искључени.

Тумачење: Сабор заповиједа да буду искључени они који пуштају косу своје главе да расте, и распуштају је или плету плетенице или је боје разним бојама, или бијеле власи чине црнима, црвенима или смеђима, на штету простијих и оних који лијено живе. Нама приличи имати чист живот и у страху се приближавати Богу колико је могуће, чистоћом живота и врлинама украшавајући унутарњега и вањскога човјека.

97. правило: Тко има жену и вријеђа Цркву Божју живећи у припрати или унутра, нека буде избачен и из мјеста за оглашене. Ако се не придржава, нека буде свргнут или искључен.

Тумачење: Они који свете цркве претварају у опће домове и вријеђају их, и живе у припратама или унутар цркава, ако и немају жене, нека буду избачени и из оглашених; исто тако и они који живе са женама, а пребивају у црквама. Ако се нетко овога не придржава, него буде немаран према таквим Божанским храмовима, ако је клерик нека буде свргнут, а ако је свјетовни човјек нека буде искључен.

98. правило: Тко узима ону која је заручена за другога, док је заручник жив, прељубник је.

Ово је правило разумљиво.

99. правило: Неки, слиједећи Жидове, кухају месо у светиштима. Ако нетко допушта да се то ради, или прими нешто од њих, није презбитер. Ако му нетко донесе од куће, нека то свећеник прими да угоди ономе који приноси, али нека то буде изван цркве.

Тумачење: Неки су у Арменској земљи кухали месо унутар светих цркава и приносили одређене дијелове тога презбитерима, чинећи по јудејском закону. Сазнавши Оци за ово, забрањују да то бива и одређују да не приличи свећеницима тражити одвојене комаде меса, него да буду задовољни чиме год их обдари онај који то приноси. Њихово приношење нека буде изван цркве. Ако нетко почне другачије поступати, нека буде искључен.

100. правило: Нека се не сликају слике које потичу на срамна дјела. Тко ово преступи, нека буде искључен.

Тумачење: Очи твоје нека гледају равно, и на сваки начин чувај срце своје — заповиједа Премудрост. Због тога су и Оци заповједили да се на даскама или зидовима не сликају прикази који оне који их гледају потичу на срамна дјела и слабе им ум. Не приличи да то бива. За оне који ово преступају, заповиједају да буду искључени.

101. правило: Онај који се треба причестити нека крижно састави дланове и у уста прими Светињу. А онај који користи какву златну приматељицу или од неке друге твари умјесто руку, нека буде искључен.

Тумачење: Човјек, који је створен по Образу Божјем, бољи је од сваке осјетилне ствари и, према божанском Апостолу, он је и Тијело Кристово и Црква Божја. Стога, ако се нетко жели причестити Божанским заједништвом, не желећи га примити устима с крижно сложеним рукама, него поставља посудицу од злата или од неке друге твари умјесто руку, да би у њу примио Божански Дар, и њу удостојио Причести, такав треба бити искључен, као и онај који му је дао, јер од Божјега образа сматра часнијим беживотно злато или неку твар дану да служи човјеку.

102. правило: Нека се посебно размотри узрок учињенога гријеха, и нека се размотри обраћење покајника, те нека се тако одмјери милост.

Тумачење: Оци су заповједили казне за све гријехе, препуштајући сав суд ономе који је од Бога примио власт везивати и разрјешавати, како би тај гледао и на мноштво или малобројност гријехова, и на обраћење онога који је згријешио и каје се, те да тако одмјери милост и лијек принесе у складу с болешћу. Јер Богу Ријечи, а и ономе кому је предана пастирска власт, све је дјеловање у томе да обрати залуталу овцу како не би пала у пропаст очајања, и да исцијели онога којега је змија ујела или јачим и болнијим, или слабијим и благим биљем.

И света правила овога Шестог свеопћег сабора, идући према претходнима, добро у Кристу окончаше свој тијек.