19. Поглавље: ПРАВИЛА ПРВОДРУГОГ САБОРА КОЈИ ЈЕ БИО У ЦАРИГРАДУ У ЦРКВИ СВЕТИХ АПОСТОЛА. 17 правила

Овај Сабор, назван Свети велики и Први и Други сабор, окупио се у Цариграду, у свечасном храму светих и преславних Апостола.

Казивање:

Овдје ћемо доћи у недоумицу: како се овај један сабор назива Први и Други? То је зато што се овај Сабор најприје окупио у споменутом храму и дошло је до расправе правовјерних с иновјерцима. Правовјерни, сматрајући да су побиједили у расправи, хтједоше записати што се говорило на Сабору, али иновјерци не допустише да се то учини. Толико се успротивише, не допуштајући да се записује, да се чак и за мачевима посегнуло, те започеше борбу међу собом. Тако се Сабор разишао не оставивши запис о ономе што је на њему изречено. И потом, пошто прође неко вријеме, други се сабор окупио у тој цркви, и опет се о истој теми повела бесједа. Овај пут било је записано о чему су говорили. Због тога и рекоше за овај Сабор, који је уистину један, да се назива Прво-други, јер су се Свети Оци посебно два пута окупили на сабор. На другом сабору записано је оно што је говорено, и тада донесена правила овдје су изложена.

1. правило: Без заповиједи бискупа никоме не приличи подизати самостан, него треба обавијестити бискупа и нека се прочитају молитве. Саграђени самостан и све што му припада, изнутра и извана, нека се попише на папиру и нека буде под влашћу бискупа. Без воље бискупа није допуштено ни да онај који га је подигао управља њиме, нити да поставља игумана.

Ово је правило јасно.

2. правило: Ако се нађе нетко да некога постриже у монаха без присутности игумана који га треба примити на послушност, онај који је извршио постриг нека буде свргнут. Постриженога нека бискуп преда на послушност у самостан.

3. правило: Ако неки игуман не тражи монахе који су побјегли из самостана, не враћа их нити их духовно лијечи, нека буде искључен.

4. правило: Ако неки монах побјегне из свога самостана, или оде у други самостан, или пребива у свјетовним насељима, нека буде искључен и он и они који су га примили, док се не врати у свој самостан. Ако је послан од бискупа или негдје постављен, без кривице је.

5. правило: Нека се нитко не удостојава монашкога образа тко није провјерен тијеком три године искушеништва и показао се достојним, осим ако се вријеме не скрати због тешке болести. Побожному човјеку који је и у свијету живио као монах бит ће довољно и шест мјесеци искушеништва. Ако нетко буде пострижен прије овога времена, нека игуман остане без игуманства, а постриженик нека буде предан на послушност у одређени самостан.

6. правило: Ако нетко тко хоће примити постриг раније не распореди нити опоручно остави своју имовину, након пострига самостан господари свом његовом имовином. Ако нешто присвоји себи и не намијени самостану, нека бискуп или игуман то јавно прода и раздијели сиромасима, а онај који је утајио нека прими забрану. Нека ово правило вриједи и за монахиње.

7. правило: Ниједном бискупу не приличи подизати самостан само за себе, на штету и трошак своје бискупије. Ако се нетко дрзне тако поступити, нека прими забрану, а саграђени самостан, као обично и јавно пребивалиште, нека буде под влашћу бискупије.

8. правило: Ако неки бискуп, презбитер или ђакон ушкопи некога, својом руком или заповиједи, нека буде свргнут; а ако свјетовни човјек то учини, нека буде искључен, осим ако због неке болести не буде присиљен извршити резање. Тада није крив, јер је то лијечење, а не злодјело.

9. правило: Ако свећеници туку вјерне кад згријеше, или невјерне када их вријеђају, својом руком или заповједе некоме, нека буду свргнути. Приличи пријеступнике одгајати поукама и савјетима и црквеним забранама, а не ранама и ударцима. Ако не послушају, нека их уразуми властелинска рука.

10. правило: Они који свети калеж за службу, или дискос, или покривач, или жличицу, или такозвани аер, тј. зрак, или једноставније речено било што од посвећених посуда или покривала себи присвоје или окрену на несвету упорабу, нека буду свргнути. Једно је оскврнути, а друго је светињу украсти. Ако црквене посуде које су изван олтара, или завјесе или покриваче који су у цркви, узимају себи за несвету упорабу или их другима дају, нека буду искључени. Они који их потпуно присвајају нека буду осуђени као светокрадице.

11. правило: Ако се неки презбитер или ђакон прихваћа свјетовне власти или нешто тако уређује, или у домовима великаша буде тутор, или старјешина, или управља над нечим, нека буде искључен из клера. Не може служити Богу и мамону.

12. правило: Ниједан презбитер нека не служи у црквици која је унутар куће и нека не крсти дјецу без допуштења бискупа. Нека бискуп свргне из клера оне који служе у црквицама унутар куће. Они који се дрзну чинити против овога правила нека буду свргнути, а они који с њима заједничаре нека буду искључени.

13. правило: Ако неки презбитер или ђакон, по својој процјени, нађе да је његов бискуп згријешио, те прије суђења и увјеравања свих бискупа сабора прекине опћење с њим и не спомиње његово име на служби, нека буде свргнут и лишен сваке свећеничке части. Они који га слиједе, ако су свећеници, нека отпадну од своје части; монаси и свјетовни људи нека буду искључени док се не обрате.

14. правило: Ако се неки бискуп дрзне исто то учинити према својему метрополиту, нека буде свргнут. Сватко треба познавати своје границе.

15. правило: Такођер, ако се неки бискуп или метрополит тако дрзне против својега патријарха, нека буде лишен свакога свећенства. Ако неки одступе од некога бискупа не због гријеха, него због његове херезе која је разоткривена од Сабора или од Светих Отаца, такви су достојни примања и части као правовјерни.

16. правило: Нека се нитко ни на који начин не поставља на бискупију чији је бискуп још жив. Потребно је испитати кривицу онога којега хоће прогнати, и након његова свргнућа нека поставе другога. Ако неки бискуп не брине о својему стаду, а није болестан, нити је царевом или патријарховом заповиједи задржан изван своје Цркве дуље од шест мјесеци, нека буде лишен бискупскога достојанства и части.

17. правило: Када свјетовни човјек треба бити постављен за бискупа, нека се не узводи брзо на бискупско пријестоље. Такођер и монах нека се не узводи брзо на толику висину, него нека у сваком чину свећеничких ступњева испуни законом одређено вријеме, тј. у подђаконству, ђаконству и презбитерству. Ако су поједини и били брзо узведени на такву висину и добро завршили, ипак није црквени закон оно што се ријетко догађа.

Правила и овога Сабора, који бијаше у цркви Светих Апостола, завршише се у Господину.