40. Поглавље: ГЛАВЕ ВЕЛИКЕ ЦРКВЕ, ТО ЈЕСТ СВЕТЕ СОФИЈЕ, ПЕЧАЋЕНЕ ЗЛАТНИМ ПЕЧАТОМ ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА, О РОБОВИМА КОЈИ ПРИБЈЕГАВАЈУ У ЦРКВУ. 6 правила

1. правило: Ако неки слободњак који је пао у ропство прибјегне Цркви, нека његов господар буде позван два пута. Ако не дође, нека по њега трећи пут буду послана три презбитера или ђакона како би посвједочили оно што се буде догодило. Ако ни тада не дође, нека слободу задобије онај који је прибјегао.

2. правило: Ако неки роб по вољи својега господара трпи глад и оскудијева у одјећи, те му господар, премда може, не осигура ни једно ни друго, нека тога роба прода другому господару, како овај, будући занемарен, не би страдао од глади.

3. правило: Ако неки презбитер или ђакон има спор с неким, нека га позове. Ако се овај не одазове и не дође, нека буде осуђен.

4. правило: Ако неки роб без оправдана разлога прибјегне Цркви, прикладно је да се то објави те да буде враћен своме господару.

5. правило: Ако роб прибјегне Цркви, па се неразумно заповиједи да особно дође његов господар, а он умјесто себе пошаље свога највјернијега роба, од тада нека више не буде присиљаван да сам дође. Као што је умјесто себе послао изасланика, тако му доликује предати и роба.

6. правило: Робове који прибјегавају Цркви увијек треба испитати. Када се утврди чији су робови, нека њихови господари буду обавијештени да их преузму. Увријежило се и постало је учестало, како предаја казује, да се такви искваре те да озлиједе оне који их хватају, па чак и да се подигну против својих господара и тешко им науде. Због тога доликује такве казнити према њиховој заслузи.