41. Поглавље: (ПИСМО) ДИМИТРИЈА МЕТРОПОЛИТА КИЗИЧКОГ, О ЈАКОВИТИМА И ХАЦИЦАРИМА

Јаковити су попут оних који су обољели од Еутихове херезе, који су једновољци и једноприрашници. Они погрешно научавају о утјеловљењу Господина нашега, јер обје природе стапају. Показује се да су и бого-страдалници, јер Божанству приписују страдање.

Јаковити се називају по ономе који је ширио ту херезу, по неком Јакову, који је због своје прљавштине и сиромаштва био назван и Цанзал, што на нашем језику значи подерани. Они ходају у подераној одјећи или су нечисти. Трисветој пјесми придодају ријечи „распети за нас“, и крижају се једним прстом, и то с лијеве на десну страну. Свој принос, тј. просфору, мијешају с уљем, а вино не употребљавају у служби. Причешћују се – а заправо не, и клањају се иконама – а заправо не. Из незнања које је међу њима једу месо тијеком Сиропусног тједна.

Друга хереза

Херетици звани мелхити, који су слиједили побожног цара Марцијана (јер се цар назива мелхи), зову се и хацицари, јер вјерују само у криж (на њихову језику хаци значи криж). Посред њега укивају чавао, проповиједајући страдање Божанства и клањајући се крижу као моћнијему од Криста, као Његову убојици.

Не прихваћају поштовање икона. Истодобно су и бого-страдалници и несторијанци: бого-страдалници јер Трисветој пјесми придодају ријечи „распети нас ради“, а несторијанци јер говоре о два лица у Кристу. У светом и Великом посту суботом и недјељом једу млијеко, сир и јаја. Служе на бесквасним круховима, не улијевају воду у вино те у нека посебна времена своје крижеве крижају, тј. посвећују.