46. Поглавље: НОВА ЗАПОВИЈЕД БЛАГОЧЕСТИВОГ ЦАРА АЛЕКСИЈА КОМИНА

46. Поглавље: НОВА ЗАПОВИЈЕД БЛАГОЧЕСТИВОГ ЦАРА АЛЕКСИЈА КОМИНА

Два су гласа дошла до ушију мога царства, преосвећени бискупе.

Први: неки долазе у Велику и Божанску Цркву Премудрости Божје Ријечи (тј. Свету Софију), вичући о слободи и под изликом ослобођења тврдећи да су слободна рода (говорећи да су рођени од слободних родитеља, односно од Бугара или других сличних народа које наши грађани нису поробљавали). Такви се задржавају ради доказивања својих тврдњи, и након што изнесу свједоке којима се не може ништа приговорити, њихови господари желе поставити своје свједоке против њих. Тако они који траже ослобођење немају могућности остати до краја поступка оправдања на суду те опет падају у ропски положај.

Други: будући да се нашим грађанима при склапању брака читају бесједе и обавља сједињење, робовима се не допушта молитвословље, јер се њихови господари боје да ће, ако роб и робиња буду сједињени браком уз црквени благослов, након тога бити ослобођени.

Рјешење

Будући да је сретно пронађено прикладно рјешење за оба питања, пажљиво изнеси ову заповијед која налаже:

Ако робови изјављују да су слободни, неће се прихватити свједочење поднесено против њих нити ће му се дати мјеста на било којем грађанском или црквеном суду, осим ако они који их потражују не донесу писане доказе. Ако робови имају законом прихватљиве свједоке, који нису склони клевети, спор ће се ријешити након што се свједоци закуну.

Против њихових свједока њихови господари нека не постављају друге свједоке, како они који су моћнији не би на многим суђењима наносили штету слабијима. Као што законодавство блаженога цара Базилија о земљорадницима не допушта моћнима постављати друге свједоке против немоћних када ови имају ваљане свједоке, тако нека буде и овдје.

Ако робови прије суђења шуте, тада господари могу своје право потврдити свједоцима, и само ће се таква тужба прихватити. Но робовима који су позвани на суд нипошто се не забрањује да против тих свједока поставе своје свједоке. Ова је заповијед донесена ради помоћи слабима и немоћнима, а не ради оснаживања моћних.

Додаје се и ово: молитвословље, односно молитве зарука и вјенчања, треба вршити не само над слободнима него и над робовима. Од сада нека не буде другачије. Нека се не назива законитим браком нити достојним кршћанскога поретка ако оне који се сједињују – заручника и заручницу – молитве не повежу у љубави.

Јер ће настати зло ако ми сви кршћани држимо једну вјеру и исповиједамо једно крштење којим смо приведени Богу те се сви надамо његову спасењу, а ипак сматрамо да су робови мање дионици тога добра.

Слободни који ступају у брак најприје се повезују божанском молитвом, док се робови лишавају тога добра и не примају Бога у благослову свога сједињења. Зар се њихов господар боји да ће му бити учињена неправда у његову господарењу ако они приме Божји благослов? Ако је тако, тада би се требало бојати и светога крштења, да робови не би били отуђени од својих господара. Требало би се бојати и причести пречистим Тајнама из истога разлога.

Тако би се робовима одузимало велико и часно име божанске вјере, а људи би постали робови не само људима него и човјекоубојици. Заједно с њима несрећу би претрпјели и њихови господари, који су из страха да не изгубе људску службу одлучили ускратити славу Божју.

Такво мишљење није праведно. Молитве зарука и вјенчања нужно треба вршити и над робовима, јер то доликује кршћанском уређењу. Иако је међу људима позната разлика између господара и робова, коју наши грађани признају и примјењују, ипак је један Господин свима, једна вјера и једно крштење. Не знамо за разлику у вјери између роба и господара, јер смо сви робови Онога који нас је избавио из ропства својом божанском и животворном Крвљу.

Будући да је ово тако добро и корисно заповјеђено, твојој великој светости припада да то јавно објавиш посвуда и у свим светим црквама, како би њихови старјешине на тај начин провјеравали захтјеве за ослобођење и не допуштали господарима да против свједока робова постављају своје свједоке.

Нека такођер објаве свим подручјима под својом управом да они који без свећеничких молитава своје робове сједињују ради брака не склапају побожан брак, него потврђују блудно заједништво. Све који нису сједињени од Бога призиваног светим молитвама прати гријех.

Ако након ове објаве нетко тако поступи, нека господари знају да неће бити криви само пред божанском одредбом, него ће им и робови бити одузети те преведени међу слободне. Њихова је дужност била своје робове доводити у брачно сједињење према Божјем закону и задржати власт над њима без умањења; ако то не учине, праведно ће на себе навући губитак господарских права.

Ову заповијед треба не само објавити у свим црквама него и доставити грађанским судовима. Нека буде послана и у све области под влашћу кнезова како би сви знали оно што смо праведно заповједили.

Будући да су већ склопљени бракови међу особама ропскога положаја према старом и неприкладном обичају, који се задржао до данас, потребно је и над таквима извршити свете молитве. Нека и они накнадно приме оно часно старање о којем је горе било ријечи, јер се те одредбе односе и на такве бракове.

Мјесеца ожујка, трећега индикта, ова је заповијед запечаћена црвеним словима мога царства и обичним воштаним печатом.

НОВА ЗАПОВИЈЕД КРИСТОЉУБИВОГА ЦАРА НАШЕГА АЛЕКСИЈА КОМНИНА, МЈЕСЕЦА СРПЊА, СЕДМОГА ИНДИКТА, ГОДИНЕ 6592., КОЈА БИЈАШЕ ОБЈАВЉЕНА ОД ВАРАДЕ, ЧУВАРА ПАЛАЧЕ И СЛАВНОГА ПРВОГ СУДЦА

Древно и старо законодавство поставило је одредбе о зарукама и браку на велику удаљеност, већу од оне о којој говори приповијест о Фризима и Мисима.

За вријеме блаженога патријарха Ивана, прозванога Ксифилин, саборним је разматрањем састављен спис који оно што је тако удаљено приказује сједињеним у једно. Налазимо да га је и међу царевима увијек спомињани Никефор, прозван Ботанијат, потврдио писаном повељом и златним печатом. Стога оно што Саборни свитак одређује о браку, једнако одлучно проглашава и о зарукама: двојици браће не допушта да се заруче с двјема првим рођакињама.

Ако нетко приступи овој ствари без испитивања и својим умом не буде могао досегнути саборно расуђивање, лутат ће у неразумности, не могавши установити што је истинска зарука и како она стјече већу снагу, сматрајући понегдје своје лакомислено схваћање црквеним науком.

Наше царско благовјерје, пажљивије приступивши разматрању и промишљању те све добро и поуздано испита како и доликује, замијенивши једно другим, пронашло је овим законом жељено рјешење.

Будући да Стари закон о зарукама говори само као о вољи оних који се договарају, и ништа више од тога, не испитујући завјет или исправу која их прати, нити само заручење, ми по Божјој милости желимо да људске ствари досегну љепши, па и светији ступањ. Стога од сада не само брак него и саме заруке требају имати свети благослов над собом, те нека за њих вриједи вријеме одређено Новелом мудрога цара Леона, која прописује прво ступање оних који се сједињују: мушкарац мора навршити 15 година да би се женио, а жена 13 година да би се удавала. Стари је закон сматрао да је та доб довољна и за брачни живот.

Сукладно томе, овом одредбом чврсто одређујемо да истинске заруке, према одредби Саборне заповиједи, буду по свему једнако снажне као и брак, под увјетом да је навршена доб коју је одредило законодавство цара Леона те да је над заручницима извршено свето благословљење. На такве се особе има примјењивати стајалиште Саборнога свитка.

Ако се било којој од двију страна које се сједињују, мужу или жени, догоди раздвајање због смрти, несреће, какве невоље или својевољног одрицања те приступе другом животном заједништву, велика се неправда чини ако се почетне молитве за брак, изречене при склапању зарука, сматрају бескориснима и ништавнима те се занемарује та ствар као да Бог није дошао међу особе сједињене зарукама.

У томе је слиједио и претходно споменути, увијек спомињани цар Леон, мудро помиривши привидну супротност Старога закона с правилом Светога и свеопћег Шестог сабора, који забрањује да заручница, док јој је заручник још жив, ступи у брачну заједницу с другим мушкарцем, називајући такав чин јавно прељубом. Јер када се након благослова зарука особе на законит начин раздвоје, то је, према његовим ријечима, прави раскид зарука.

Ако су многе заруке биле склопљене према обичајном поретку и о њима састављене исправе, али још није наступило одређено вријеме у којем је међу кршћанима обичај да се обави прописано благосливљање те презбитер није изговорио уобичајене молитве над заручницима, такве заруке, према точном учењу Цркве, нити јесу нити се називају истинским зарукама. На њих се не примјењује Саборна заповијед. Једноставно речено: такве заруке имају снагу само људског споразума и грађанске одредбе, те нека над њима вриједи старо законодавство.

На овај је начин у цијелости очуван и Стари закон, раније прописан за заруке, те је саборна заповијед остала потпуно неповријеђена, нетакнута и сачувана, схваћена и изложена према овдје постојећем схваћању.

Будући да је то било изречено на такав начин, а заповијед била добра и без спотицања, како и доликује, било је законски уређено вршење истинских и поузданих зарука, оних за које се зна да се склапају уз свети благослов, према јавно прописаном времену њихова извршавања. Оно што се по старом законодавству вршило, као питање додворавања људима и устаљених обичаја, оставља се без учинка те се допушта да за њих вриједи само Стари закон, јер је он установио забране, одређујући особе које не смију улазити у раскид зарука.

Потребно је и сада овој заповиједи придодати лијепо уређење долично кршћанима, будући да се према прикладној и доличној ријечи заповиједи Старог и Новог законодавства међусобно потпомажу, али народ и даље слиједи Стари закон: након навршених седам година, без страха и без срама, приступало се својим заручницама, потпаљујући пламен жудње честим виђењима и слободним сусретима у разговору.

Најсветије уређење, слиједећи нову царску заповијед, успоставља раздвајање зарука и брака, тако да се најприје врше молитве за заруке, а затим и оне које се изговарају над онима који се сједињују браком. Тако се то повезује и обавља, те се заруке и брак држе на одређеној разини раздвојености. Ако се у међувремену догоди какво безумље, оно се исправља без казне.

Наша побожност овом мудром заповиједи одређује да они који након навршених седам година склапају такве договоре и потом састављају запис о зарукама, немају више пуни чин законитих и правоваљаних зарука, него се то има сматрати само потврђеним договором и обичним споразумом о другим стварима. Тако ће бити убудуће за све који су под нашом влашћу.

Стари закон, који је био изречен за заруке, у погледу посјета отпуштеној заручници, нека у потпуности обвезно остане на снази, ради посебно његоване уредбе међу кршћанима. Чак и ако заруке, строго гледано, нису биле склопљене како доликује, али имају знак зарука, сматрају се извршенима, те се од тада сматра да почиње заснивање брака. Бит ће веома прикладно да особе које су законом забрањене и даље остану забрањене, те да се нитко не усуди дрско чинити безумности, нити узети себи за жену ону коју Стари закон, као бившу заручницу другога, не допушта другоме узети за жену након раскинутих зарука.

И надаље, након одређеног времена, према року који имају они који ступају у брак, треба беспријекорно и законито склопити брак, и не спајати оно што је мноштвом околности раздвојено на више дијелова, тј. не спајати заруке и брак у исти дан или у исти час.

Таквим поступком који претходи браку чува се и Стари закон, који набраја забрањене особе, не допуштајући им да ступају у брак с особом којој су претходно били заручени рођаци. И Нова заповијед мудрога цара, дивна у свему, такођер се има држати и поштовати.

Особе мушкога и женскога спола које још нису сједињене браком, младе и неодговарајуће доби, којима је брачно сједињење забрањено, нека живе чистим животом, те се у одговарајуће вријеме, уз изговарање светих молитава, састају једно с другим; и када за то дође вријеме, нека им се изврше заруке и брак.

А ако се нетко усуди, против заповиједи наше власти, поступити другачије у погледу зарука, и покаже се да не слиједи ову заповијед, мудро и свима објављену, коју је дужност држати од првога дана након наведенога почетка мјесеца српња, у текућем седмом индикту 6592. године, и усуди се извршити заруке прије законски одређеног времена или без свећеничког благослова, или допусти да се особе које се желе вјенчати састају без реда и бриге, писар који изда исправу о зарукама са свога положаја нека буде свргнут.

Они који изврше заруке прије времена нека знају да су криви пред људским и Божјим гњевом. Јавна власт, посредством мјеснога судца, нека по захтјеву наплати оно што је уписано у исправама од свакога од њих, и то у потпуности, због непокорности овој заповиједи.

Вјерујем да ће и сам Бог устати против њих, јер се нису постидјели свјесно уводити разврат међу младе. Ако је Стари закон укинут и не може се обавити савршено заручење, а за проведбу новога закона они који се сједињују не маре, што друго чине него дјелују само људски, не поступајући један према другоме по постојећем законском поретку, него себи допуштају безакоње и мијешају се, вршећи пожудом оскврнућа младих душа кроз бесрамноживљење.

Када буде објављено оно што је од наше царске власти добро заповијеђено, и када се нађе саборна одлука ради обавијести, нека овај спис буде прочитан пред светим Сабором, преузвишени владико, те затим похрањен у часној књижници, заузимајући прилично мјесто заповиједи које су новије од оних пријашњих.

ПОДСЈЕЋАЊЕ ЧУВАРА ПАЛАЧЕ И ВЕЛИКОГ СТРАЖАРА ИВАНА ТРАКНЕСИЈА, О КОЈЕМ ЈЕ И РАЗРЈЕШЕЊЕ БИЛО ИЗРЕЧЕНО ОД СТРАНЕ ЦАРА НАШЕГА СВЕТОГА, ТЕ ЈЕ СТОГА ПРЕТХОДНО ОД ЊЕГА НАСТАЛА НОВА ЗАПОВИЈЕД КОЈА УТВРЂУЈЕ НАРЕДБУ О БРАКОВИМА И ОДРЕЂУЈЕ ДА ЗАРУЧЕЊЕ КОЈЕ ЈЕ ИЗВРШЕНО СА СВЕЋЕНИЧКИМ МОЛИТВАМА БУДЕ НЕРАСКИДИВО.

МЈЕСЕЦА ОЖУЈКА, ГОДИНЕ 6600.

Господару мој свети, неки је човјек учинио заруке ради брака своме дјетету, па се потом покајао због тога сједињења и покушавао раскинути исправу о зарукама. Молио је и твоје свето царство те био упућен на хиподромски суд, и носећи дарове који су били уписани у заруке желио их је вратити и разријешити заруке.

Они који су се препирали и противили томе тврдили су да ово треба остати нераскидиво, а не као прије, да се заруке могу раскинути враћањем заручних дарова. Као потпору су наводили Нову заповијед твога царства, која је прије неког времена издана о зарукама, а која је састављена на темељу Старога закона. Она не допушта да се заруке склапају другачије него када мушки спол наврши четрнаест година, а женски дванаест година, те да тада морају бити обављене уобичајене молитве за заруке и прописани обреди. Ту се мисли на залог и цјелов, односно на размјену прстенова, како је одредио увијек спомињани цар Леон Филозоф. Након краћега или барем достатнога временског раздобља, како су одредили они који су уговорили брак, нека се склопи брак, а нека се брак и заруке не обављају истога дана.

Вијеће судаца подијелило се према супротним мишљењима. Једни су сматрали да је исправно вратити заручне дарове и раскинути заруке, питајући: ако то не буде допуштено, по чему је онда брак узвишенији од зарука? Будући да заруке претходе браку, штовише јер залог има његов облик, како каже закон, ако онај који је дао залог не буде хтио испунити договор, нека изгуби оно што је дао; а ако онај који га је примио не буде хтио испунити договор, нека врати двоструко.

Други су, насупрот њима, сматрали да заруке остају нераскидиве, говорећи да не доликује да младић који је, заједно са својим родитељима, склопио споразум, након протека времена враћањем залога раскине заруке које су потврђене њиховим договором и светим молитвама. Такво је поступање примјерено само када је претходило обично обећање или када су заруке биле склопљене након седам година, према Староме закону, што нису заруке прописане твојим царством.

Закон налаже да се вијеће судаца, када се тако подијели, обрати твоме светом царству и упита којем се мишљењу треба приклонити. Чини се да обје стране износе разлоге који имају своје оправдање.

Молим и да примим јавно тумачење твојих часних списа како би се овај спор потпуно разријешио. То ће имати снагу закона за оне који дођу послије. Потребно је да одлука буде посве разумљива и јасна, како се убудуће због тога више не би водиле расправе.

А што се тиче питања које је поставило твоје свето царство, оно се сматра врло човјекољубивим. Усуђујем се изнијети и своје мишљење о временском размаку. Мислим, ја, слуга твој, да није праведно одређивати исто вријеме за заруке и за брак, него да за склапање брака треба оставити барем неко кратко временско раздобље те га одвојити од зарука, при чему заруке требају бити темељ брака. Сматрам да ће то бити од веће користи грађанима.

Родитељи, обузети љубављу према својој дјеци и настојећи се што прије побринути за њих те ослободити се бриге, тешко прихваћају такво одгађање због протека времена. Има и оних који због малодушности и дугога чекања износе неистине, вођени љубављу према својој дјеци и склони клеветама. Ако се то уклони, ако се вријеме између зарука и брака скрати те се родитељи ослободе мука малодушности и зала која из ње произлазе, тада ће се те потешкоће лако уклонити.

И твоје свето царство, које увијек настоји чинити оно што је најбоље, најкорисније и најспасоносније за свој народ, задобит ће славу и величанство, неизрециву корист те непрестане и усрдне молитве, како извијестих ја, недостојни слуга.

РИЈЕШЕЊЕ

Ако царовање није ништа друго него законито управљање — а закони, који чувају живот неповријеђеним, далеко одбацују оно што је штетно — тада је царевима допуштено и доносити законе. Царско је дјело, на опћу корист грађана, не само примјењивати постојеће законе и допуњавати оне којима нешто недостаје до пунине, те разјашњавати оно што је нејасно у законима које су сами донијели или затекли међу раније донесеним законима, него и излагати њихово тумачење.

Стога је наше царство, мјесеца липња године 6992., заповједило доношење закона који слиједи Нову заповијед мудрога цара Леона, која налаже: „Нека се изврши свето благосливљање при оном првом повезивању оних који се договарају о браку“, то јест при зарукама, те нека протекне одређено вријеме, довољно и за брачно сједињење, како је заповједио Стари закон.

Установило је да такве заруке буду истинске заруке и без икакве запреке једнако снажне као и брак, ако имају испуњене увјете времена које је одредио закон цара Леона и ако су примиле свети благослов. Над таквим зарукама нека вриједи одредба саборног свитка о браку, како је одређено списом састављеним након саборног разматрања за вријеме блаженога патријарха Ивана, званога Ксифилин. Налазимо да је тај спис потврдио и увијек спомињани међу царевима, цар Никефор, звани Ботанијат.

Тај спис јасно забрањује да двојица браће буду заручена с двјема првим рођакињама. Такођер, саборни свитак, када говори о браковима особа којима брак није допуштен, не допушта ни такве заруке међу њима. Штовише, ако су заруке већ биле склопљене, па се због смрти једнога од заручника или заручнице разријеше, преживјелој особи забрањује се склопити друге заруке с оном особом с којом се, као да је већ била у брачној заједници с преминулим, не може сјединити због сродства насталога преко покојника.

Према томе спису, и према ономе што је моје царство озаконило за оне који живе под нашим правовјерним и кршћанским поретком, заповиједам:

Никако и никада не смију се сматрати истинским зарукама оне заруке које нису попраћене светим благословом и временом одређеним за брачно сједињење.

Заруке које се склапају другачије нису истинске заруке, него их наши грађани сматрају тек људским договором потврђеним питањем и пристанком. Будући да такве немају правно дјеловање, над њима још увијек вриједи Стари закон. Тако је брижно озаконило наше царство.

Будући да се такве истинске заруке не могу разријешити ни враћањем дарова, оне остају непромјењиве и постојане, јер их Бог потврђује. Стога је моје царство, у складу с примједбом која је сада изнесена у вези с тим питањем, допунило оно што је било непотпуно у претходно изреченој Новој заповиједи те одредило да такве заруке — оне које уистину јесу заруке — остају непоколебљиве, нераздвојиве и потпуно нераскидиве.

Јер Бог ступа међу оне који се сједињују, повезује их и утврђује њихово прво заједништво живота светотајинским молитвама. Такве се заруке никада не смију раскидати враћањем дарова. Нити се од сада такви дарови требају уписивати у исправе међу онима који се сједињују ради брака. Наиме, када се заруке потврђују само даровима, они се уписују у исправе, а враћањем тих дарова заруке слабе и раскидају се.

Сада пак, када Бог сједињује оно што је било одвојено, утврђујући и повезујући заручнике, такве заруке нека остану потпуно нераскидиве. Ако бисмо њима допустили раскид, сматрало би се да се допушта раскид и потпунога брака. Они који покушају раскинути заруке нека се сматрају једнакима онима који раскидају ваљан брак.

Сукладно томе, ни особе којима је због сродства забрањен брак са заручницом или са сестрама заручнице не смију склапати брачну заједницу с њима нити уговарати заруке, јер су заруке прво сједињење оних који се спајају.

Брак, према законитом времену старих и нових закона те према горе изложеној Новој заповиједи, нека се чува са свим његовим уобичајеним одредбама. И не доликује никоме међу свим грађанима чинити ишта против ове заповиједи коју је изложила наша власт, осим ако цар одлучи — као што се многима много пута догађа — да се због одређених околности заруке и сједињење светим молитвама оних који су се заручили изврше прије истека законом одређених година.

Доликује онима којима је од Бога повјерено уређивање свјетовних ствари, а још више онима који уређују према законима, да заповиједају у складу с Мудрим Леоном и са Старим законодавством. Такво што приличи царевима: да према властитој просудби могу нешто додати или скратити те да оба облика зарука — и оне према Староме закону, за које је одређено да се не склапају прије седме године живота, премда се сматрају непотпуним зарукама, и оне које се обављају светим молитвама према законодавству Мудрога цара Леона, које јесу савршене заруке — могу, будући да имају и прописано вријеме за брак и сједињење потврђено молитвама над заручницима, довести до склапања савршенога брака и прије истека законом одређених година.

Приличи царевима да заповиједају промјену тих рокова, како у претходно изложеном тако и у овом законодавству које налазимо код Мудрога цара. Јер он је озаконио да се царском наредбом прије истека законом одређених година могу извршити заруке и сједињење заручника светим молитвама.

Ако заруке нису савршене, јер нису примиле пунину кроз свете молитве нити су поштовале законско вријеме одређено за брак, тада се на оне који су се заручили примјењује различит приступ: сматрају се истодобно и савршеним и несавршеним заручницима. Такве одредбе цареви доносе према властитој просудби.

Не смије бити тјелесног сједињења прије довршетка проглашених зарука и прије истека времена одређеног за брак према Старим законима и према Новом законодавству Мудрога цара. Напротив, заруке које су свето извршене над онима који су примили сједињење божанским ријечима молитава за брак искључују такво прерано сједињење.

Тјелесно сједињење бит ће им допуштено без запреке тек онда када буде испуњено оно што је од почетка законом одређено: да мушкарац има више од четрнаест година, а жена више од дванаест година. Докле год су обоје или једно од њих млађи од законом одређених година, остаје на снази забрана тјелесног сједињења. Због тога се испитују њихови родитељи како не би из немара и лијености занемарили своју дужност чувања дјеце те допустили да се прије прописаног времена тјелесно сједине.

Ако се то догоди због њихове немарности, починитељ и његови родитељи бит ће подвргнути казнама прописаним законом, осим ако се такво оскврнуће догодило у доби која је већ законом одређена за брак.

Но ако цар, према некој посебној просудби, скрати вријеме за заруке и брак те се након обављених зарука са светим молитвама, али прије благослова брака и вјенчања, догоди да се заручници смрћу раздвоје, преживјелој особи забрањује се склопити брак с особама које су забрањене претходно наведеном саборном заповиједи. Онај који је остао удовац или удовица нема допуштење ступити у такву заједницу под изговором да „вријеме потпуних зарука није било испуњено“. У ономе што је учињено царском просудбом сама царска просудба заузима мјесто испуњења прописанога времена.

Јер царевима је, како је више пута речено, по закону допуштено и доносити законе и уређивати их.

Ако заруке и брак нису били извршени у прописано вријеме, ипак остаје забрана склапања брака с особама с којима није допуштено склапати ни савршени брак ни савршене заруке потврђене светим молитвама. И ово нека се сматра једнако ваљаним и савршеним као и савршени бракови који настају без посебне царске просудбе.

Оно што је претходно било изложено заповијешћу из мјесеца липња године 6592. остаје у потпуности на снази и непромијењено. Ништа од сада установљенога закона не умањује његову ваљаност, него га чак допуњује и доводи до пунине.

А ти, веома пресвијетли чувару палаче и велики старјешино страже, потруди се да свима на сваки начин објавиш и овај закон који је наше човјекољубље сада установило, како би сваки становник градова нашега царства разумио што смо за њихову корист изложили и озаконили.

Желимо да се сва кршћанска пунина користи овим законом и да нитко не може тврдити како за њега није знао. Дужан си овај проглас однијети свим судовима, свим покрајинама нашега царства и свим црквеним бискупима који се у њима налазе, како би га чували и проводили сви који живе кршћанским животом.

Ово бијаше издано мјесеца ожујка, петнаестога индикта, године 6600.

Иако заруке извршене светим молитвама требају остати потпуно нераскидиве, ипак се не чувају нераскидивијима од самога брака. Него, из истих разлога због којих се може разријешити брак, могу се разријешити и такве заруке.

Мјесеца ожујка, петнаестога индикта, ово је било потврђено црвеним словима мога царства.