47. Поглавље: ИЗ РАЗЛИЧИТИХ ТИТЛИ ТЈ. ГРАНА, НОВИХ ЗАПОВИЈЕДИ ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА. ИЗБОР РАЗЛИЧИТИХ ГЛАВА. ИЗ ПРВЕ ГРАНЕ

47. Поглавље: ИЗ РАЗЛИЧИТИХ ТИТЛИ ТЈ. ГРАНА, НОВИХ ЗАПОВИЈЕДИ ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА. ИЗБОР РАЗЛИЧИТИХ ГЛАВА. ИЗ ПРВЕ ГРАНЕ

1. глава 9. Ако нетко оптужује за било какву кривњу онога који треба бити рукоположен, нека се најприје проведе истрага. Након што тужитељ изјави остаје ли при тужби или је повлачи, нека онај који ће га рукоположити у року од три мјесеца проведе истрагу. Ако се утврди да је невин, било да је клеветник присутан или одсутан, нека се изврши постављење. А клеветник, ако је клерик, нека буде свргнут из својега чина; ако је лаик, нека прими одговарајућу казну. Ако се прије истраге изврши рукоположење у свећенство, и онај који га је поставио и сам постављени нека буду свргнути. Ово се правило односи на све који се постављају за бискупе, клерике и игумане.

2. глава 11. Ако умре бискуп, а грађани у року од шест мјесеци не изаберу другога, нека постављење бискупа изврши онај који је за то надлежан. Јер онај који чува своју душу од невоље, чува и све друге.

3. глава 14. Градски закон. Ако нетко ушкопи себе или некога другога, нека буде кажњен различитим казнама: понекад одсијецањем главе, понекад одузимањем имовине и тамновањем, а понекад, ако је ушкопио другога, и властитим ушкопљењем. Опћенито, у градовима у којима живимо никоме није допуштено ушкопљивати, осим барбарима. Ако нетко од нас буде ушкопљен, ако је роб, нека буде ослобођен, чак и ако је ушкопљен због болести.

4. глава 20. 15. правило Другога свеопћег сабора у Никеји. Хеленопонт има два метрополита, како прописује 28. Нова заповијед. И Пафлагонија их има више, о чему говори 29. Нова заповијед. И Фригија Капатијанска има два, као и Кападокија.

Нитко не може бити бискуп у два града. Изнимка је томејски бискуп, јер се брине и за остале скитске цркве, те град Леонтов у Исаурији, који је под бискупом града Исаурије.

5. глава 30. Једанаесто правило прве гране Нових заповиједи говори да број оних који служе у цркви произлази из прихода које црква оствари тијеком године те одређује тко је дужан држати се тога правила. Девета глава исте гране одређује да у цркви Цариграда, односно у Светој Софији, буде 60 презбитера, 100 ђакона, 40 ђакониса, 90 подђакона, 110 читача, 25 пјевача и 100 вратара.

6. глава 31. 24. правило сабора одржаног у Лаодицеји. Друга одредба прве гране Нових заповиједи међу клерике убраја: презбитере, ђаконе, подђаконе, читаче и пјеваче. Шеста одредба треће гране првих књига свитка спомиње и заклињаче те вратаре.

7. глава 32. 8. правило сабора у Новој Цезареји. Градски закон кажњава све оне који знају да њихове жене чине прељуб, а не отпуштају их. Друга одредба девете гране других књига свитка каже да је сваки онај који, знајући да његова жена чини прељуб, не отпусти је, заправо учитељ прељуба својој жени — али не онај који само сумња, него онај који то доиста зна. Након суђења и опсежне расправе, данас муж може из самостана узети своју жену прељубницу према 134. Новој заповиједи.

8. глава 36. Ако господар зна и не противи се томе, па његов роб буде прибројен клеру, нека роб буде ослобођен и нека буде захвалан. Ако господар није знао, нека до истека једне године покаже да је тај човјек његов роб и нека га узме натраг у службу. Ако онај који је био ослобођен поновно постане обичан човјек, нека поновно буде предан у ропство својему господару.

ИЗ ДРУГЕ ГРАНЕ НОВЕ ЗАПОВИЈЕДИ

9. Глава 1., правило 25.

Ако нетко за насљедника своје имовине одреди Криста Господина, а прије смрти не наведе име молитвеног дома или цркве, сматра се да се то односи на мјесто у којем он пребива.

Такођер, ако је ријеч о дару, нека се потроши на храну за сиромашне. Ако неком дому светих анђела или мученика остави имовину не наводећи име цркве, па у томе граду или његовој околици постоји таква црква, нека она прими оставштину. Ако таква црква не постоји, нека оставштину прими метрополитска црква. Ако ондје нема метрополитске цркве посвећене томе свецу, нека остављено приме цркве тога мјеста уз сугласност других молитвених домова.

Ако се установи да је покојник једно мислио, а друго рекао, истинитим се ипак треба сматрати оно што је написано.

Ако је пак црква именована, а покаже се да се више цркава у граду или околици назива тим именом, тада оставштину треба дати оној према којој је имао већу наклоност и у коју је чешће долазио. Ако се то не може утврдити, нека оставштину прими најсиромашнија од тих цркава.

10. Када нетко, док је здрав, одреди заробљенике за насљеднике своје имовине, ту оставштину преузимају бискуп и градски управитељ града у којем је покојник живио те је требају утрошити за откуп заробљеника. Цијену појединих ствари или приход од села не смију задржавати као добитак. Дугови оставштине не смију се потраживати од њих.

Ако нетко за насљеднике одреди сиромахе, а не наведе их поименце, нека имовину преузме управитељ гостињца тога града те од њезине продаје прибави оно што је потребно. Ако у граду постоји више гостињаца, нека то прими најсиромашнији. Проведбу тога нека надзире бискуп и њему подложни клерици.

Ако град нема гостињац, нека бискуп или економ имовину раздијели сиромасима или другим потребитима, не задржавајући ништа за себе.

Ако је покојник јавно или приватно навео име цркве или часнога дома, тада нека само тај часни дом или црква прими остављено, без икакве штете или умањења.

11. Ако нетко неком часном дому даје, продаје, дарује или оставља запуштено имање које се налази на било којем мјесту, часни дом не смије трпјети штету због јавних дугова нити се смије оптеретити било каквом другом обвезом. Сав такав терет пада на оне који су имање дали и на њихове насљеднике.

Њих треба присилити да поновно преузму таква имања и да надокнаде трошкове којима је био изложен часни дом.

Ако су пријеваром нека таква запуштена имања била дана часним домовима, часни домови нека задрже додијељена имања, а дотрајале ствари нека се врате онима који су их дали и њиховим насљедницима.

12. Глава 2.

Посвећене посуде цркве у Цариграду и у свим другим мјестима гдје постоје молитвени домови није допуштено продавати нити залагати, осим ради откупа заробљеника.

Ако постоји много посуда које никада нису биле потребне за упорабу те се догоди да неки часни дом буде оптерећен дугом, а не нађе се друга покретна имовина или друго добро којим би се дуг могао подмирити, бискуп има власт извршити продају без штете за цркву, продајући сувишне посуде уз знање својега метрополита, а метрополит уз знање својега патријарха.

И други часни домови, ако имају потребу, могу продати такве посуде те добивеним новцем подмирити дуг, како се не би продавале некретнине, односно њиве и виногради, који се називају непокретним добрима.

13. Казна за црквенога лопова може бити блажа или тежа, овисно о особи, кривњи, времену у којем је дјело почињено, доби и нарави починитеља.

Неки се бацају звијерима, а неки вјешају. За ноћне лопове одређена је казна бацања звијерима. Дневни лопов кажњава се нешто блаже, па се онај који је цркву покрао дању шаље на присилни рад у руднике злата.

Лопови који краду из великих и угледних цркава кажњавају се смрћу мачем. Црквеним лоповима сматрају се они који краду из јавних и великих цркава. Они који краду из осамљених и мањих, нечуваних цркава кажњавају се блаже од црквених лопова, али строже од обичних лопова.

Човјек који извана покраде цркву подлијеже казни за црквенога лопова. Међутим, ако онај којему је повјерена брига и чување цркве узме нешто из ње, не одговара према томе закону.

Када нетко сакрије човјека у ковчег и остави га у цркви, а тај потом изађе из ковчега и украде црквене ствари, оптужба за црквену крађу припада и судионицима који су унијели ковчег у цркву. Од њих ће се такођер захтијевати поврат имовине узете из цркве.

ИЗ ЧЕТВРТЕ ГРАНЕ НОВИХ ЗАПОВИЈЕДИ

14. Глава 7. Ако Жидов, бјежећи због неке кривице или дуга, жели постати кршћанин, не треба га примити док се не покаже невиним и док се не ослободи дуга.

ИЗ ПЕТЕ ГРАНЕ

15. Глава 2. Треће правило других књига Свитка забрањује онима који прибјегавају у цркву да једу или спавају унутар цркве, него да под стражом бораве у простору пред првим дверима, у дворишту, у припратама и у купалиштима и вртовима.

ИЗ ШЕСТЕ ГРАНЕ

16. Глава 1. Не приличи бискупима или клерицима присиљавати неке вјернике да доносе плодове у цркву, тј. просфоре или нека слична приношења, или да врше неку другу радну обавезу, те да због тога искључују из Цркве или проклињу, или им не допуштају причест или крштење дјеце. Ако се држе таквих обичаја који крше ово правило, нека буду удаљени од Цркве и управљања њоме, те нека дају десет литара перпера. Тако се то треба држати једино у Цариграду и у његовим подручјима и придруженим мјестима, од стране метрополита које поставља патријарх, или од бискупа које они поставе.

ИЗ СЕДМЕ ГРАНЕ

17. глава 1. Шеста заповијед говори о благданима: да су благдани седам дана прије Пасхе, седам дана након Пасхе, дан Кристова рођења, свето Богојављење, дан страдања светих апостола и свака недјеља. У тих петнаест дана који су прије Пасхе и након Пасхе не одржава се казалиште, суд не суди, не потражују се ни јавни ни приватни дугови.

Седамнаесто правило заповиједа да тијеком тих петнаест дана ослобођења пекари иду у пекаре, праве крух и продају га те о томе састављају извјештаје.

Осмо правило исте гране, глава 25., каже да се и у четрдесет дана светога поста и на дан свете Пасхе кажњавају разбојници, што потврђују и свједоци, а највише од свих Исавријанац. Треће правило четврте гране првих књига Зборника каже да се на дан Пасхе нитко не затвара у тамницу нити се веже, осим: прељубника, блудника, отмичара дјевојака, пљачкаша гробова, кривотворитеља новца, убојице, оцеубојице и мучитеља. Сви ови увијек одговарају за своје кривње. Остали, осим наведених, бивају само једном помиловани.

18. глава 4. Ако се догоди да царски благдан падне у недјељу, тј. спомен дана његова рођења, или рођења његова сина или кћери или некога од таквих, казалиште се преноси на други дан. Онај који организира казалиште у недјељу нека буде лишен војне службе, а његово имање нека се раздијели. И онај који позива на суд, након што је прекршио закон, такођер ће пострадати.

Прилично је савјетовати се и опраштати у недјељу, говоре у првим књигама заповијед друга и тринаеста. Као што Жидови у суботу и у друге своје благдане не брину о тијелу, тј. нити једу, нити пију, нити пеку, нити кухају и ништа друго не раде, тако ни због јавних или приватних ствари не позивају се на суд, нити сами кршћане позивају.

ИЗ ОСМЕ ГРАНЕ

19. глава 2. Седмо правило такођер, из прве главе Нових заповиједи, каже: ако бискуп остане изван своје бискупије дуље вријеме, да му економ не даје потребне опскрбе, него да их раздјељује у друге црквене, побожне сврхе. И трећа заповијед исте гране каже да, ако бискуп без писменог допуштења својега метрополита дође у Цариград, лишит ће се свога дотадашњег достојанства; исто тако и клерици, у којем год чину били.

20. глава 8. Сабори се одржавају два пута годишње, у липњу и рујну. Метрополити се састају код патријарха, а бискупи код метрополита те испитују тужбе које имају бискупи, клерици и монаси једни против других, о питањима вјере, канона, црквених ствари и другога. Оне који су прекршили правила треба исправљати. Властела и чиновници, ако не поштују одредбе о бискупима и метрополитима у вези с промјеном времена одржавања сабора или о томе не извјешћују цара, имају бити најстроже кажњени.

21. глава 14. Друго правило исте гране Нових заповиједи говори да нитко од клерика, ако нема своју жену, не смије у својој кући држати туђу жену, осим мајке, кћери, сестре или других непорочних особа. Ако то не поштује, и након друге опомене својега бискупа не отпусти је из своје куће, а буде оптужен и докаже се да с њом живи нечисто, има бити свргнут. Ни ђакониса не смије у истој кући живјети с мушкарцем због могућег сумњичења на нечистоћу. Ако је на то опоменута од својега бискупа, па ипак одуговлачи и не одстрани га, бит ће лишена службе и прихода које је примала од Цркве, те предана у самостан и ондје ће провести сав свој живот. Ако има дјецу, њезина имовина и она која припада њој дијели се на једнаке дијелове између ње и дјеце, док дио који припада њој за храну и одјећу узима самостан. Ако нема дјеце, Црква у којој је била ђакониса и самостан којем је предана дијеле све једнако.

ИЗ ДЕВЕТЕ ГРАНЕ

22. глава 1. Ако нетко има нешто против монаха или посвећених дјевица и жена које су у самостану, нека дође к бискупу тог мјеста и обавијести га о томе. Он ће послати за монаха или монахињу игумана или свог изасланика, или неког другог од смјерних људи од повјерења, да размотри и просуди ствар. Ако их власти покушају привести пред себе, нека буду кажњени губитком чина и власти те нека у јавну благајну плате десет литара перпера, а они који су их привели нека буду затворени у тамницу и поднесу одговарајућу казну, а бискуп нека их укори. Убудуће се такви не смију приводити свјетовним властима.

23. глава 2. Не може бити само један свједок. Ако високи чиновник буде кривовјерник, не може свједочити против правовјернога, осим ако се правовјерноме суди због јавног поретка.

24. глава 9. Када бискуп или презбитер без канонског разлога некога искључи од причести, то искључење поништава виши свећеник. А и сам онај који је искључен нека остане без опћења онолико времена колико одреди свећеник под којим се налази.

25. глава 26. За врачање, ако је нетко већ осуђен на темељу доказа, свједока и властитог признања, не може тражити ново суђење. Ако је осуђен само на темељу свједока и према прописима те другим доказима, или ако призна под присилом страха од мука, а не добровољно, може се поновно тражити суђење.

Девете књиге 41. гране, треће правило каже да се прво муче туђи робови који говоре да је нетко отровао другога, и када почну увјерљиво говорити о злочину, тада се наводни тровач ставља на мучење.

Четрдесет седма грана истих књига, шеснаесто правило каже да није прикладно судити за врачање док се злочин не открије разоткривањем самог оптуженог, мучењем и одговарајућим поступком.

Десета књига петнаесте гране, прво правило налаже да сватко треба на свом мјесту тражити благо без жртава и без икакве незаконите вјештине; и ако га нађе без забрањених средстава, нека задржи пронађено благо, а о томе не треба извјештавати.

26. глава 27. Постоје двије врсте крађе: једна се зове откривена крађа, друга неоткривена. Откривени лопов је онај који је ухваћен с украденом ствари истог дана од стране било које особе, прије него што ју је однио на мјесто гдје је обично скрива или је положио на јавно или одређено мјесто.

Ако, пак, однесе ствар и остави је гдје је уобичајено држи, па затим буде ухваћен с украденим стварима, тада није откривени лопов, него неоткривени лопов, јер није одмах ухваћен.

Казна за откривеног лопова је да врати четвероструку вриједност украдене ствари, а понекад и више. Неоткривени лопов враћа двоструку вриједност. Осим тога, обојица морају вратити украдену ствар или њезину протувриједност.

Ако нетко украде у пожару или бродолому па буде откривен прије истека године дана, мора, осим украденог, вратити четвероструко ономе од кога је украо те још четвероструко у јавну благајну. Ако буде откривен тек након истека једне године, враћа само украдено или његову протувриједност, и исто толико у јавну благајну.

27. О пљачкашима гробова прописује 12. грана 48. књиге да такви подлијежу и имовинској и казненој одговорности. Имовинска казна је понекад сто перпера, понекад двјесто, или овисно о насталој штети, чак и ако тврде да ништа нису узели.

Ако су пљачкаши гробова ухваћени с оружјем, мачем им се одсијеца глава. Ако су без оружја, шаљу се на копање златне руде. Они који су дирали и премјештали тијела и кости мртвих, ако су сиромашни, најстроже се кажњавају; ако су угледни и богати, одузима им се имовина и, осрамоћене, шаље у прогонство. Они који на друге начине скрнаве гробове такођер се шаљу у прогонство или на присилни рад у рудницима злата.

28. глава 29. Ако се нетко усуди узети за жену посвећену дјевицу, нека му се мачем одсијече глава.

29. Презбитер, ђакон или подђакон, ако се након постављења ожени, нека буде свргнут из клера и са својим иметком пребачен међу грађане лаике којима је прије припадао као клерик. Читач који се ожени други пут, или узме удовицу или растављену жену, или неку која је забрањена правилима или законима, не смије напредовати у виши чин; а ако је већ напредовао, враћа се у претходни чин.

30. глава 32. Родитељима не приличи забрањивати својој дјеци која желе ступити у монашки или свећенички чин, нити их због тога лишавати насљедства. Ако им оставе насљедство, дужни су им оставити трећину. Ако ништа не оставе, власт има право све одузети због тог пропуста. Ако, пак, они који су отишли у цркву или самостан поновно постану свјетовни људи, тада сав њихов иметак прелази на самостан или цркву.

31. глава 36. Књига деветог свитка, седме гране, прво правило каже да онај који увриједи цара не смије бити кажњен никаквим злом или окрутношћу. Ако је то учинио из непажње или лудости, бит ће помилован, или ако је то учинио јер му је учињена неправда, треба му бити опроштено. О томе треба обавијестити цара, који ће према особи одлучити треба ли опростити или казнити.

32. Када се мала увреда нанесе бољару, властелину, свећенику или чиновнику, истрага се може водити до истека једне године.

Казна одрубљивања главе прописана је за оне који пишу књиге о врачању, као и за оне који их читају и другима говоре о њиховој моћи.

ИЗ ДЕСЕТЕ ГРАНЕ

33. глава 1. Сваке године економ полаже рачун о своме пословању и даје одговор ако је нешто изгубио или стекао. Ако се догоди да умре не положивши рачун о управљању, за то нека буду одговорни његови насљедници. Крив је и он сам због немарности ако је опростио дуг онима који га нису могли вратити.

34. Ако бискуп након постављења на бискупску службу стекне неку имовину, не може је ни опоручно оставити ни дати својим сродницима, осим онога што му је припало од родитеља, или од стричева, или од браће. Оно, међутим, што стекне за вријеме бискупске службе припада Цркви којој је бискуп. Након његове смрти економи ће положити рачун о таквој имовини. Оно што је стекао прије него што је постао бискуп има право дати, вратити или о томе саставити опоруку.

35. Ако бискуп, презбитер или клерик било којега ступња, или црквена ђакониса, умре не оставивши опоруку и не имајући законитих насљедника, њихова имовина нека припадне Цркви у којој су били постављени.

ИЗ ЈЕДАНАЕСТЕ ГРАНЕ

36. глава 1. Ако монах оде у војску или прихвати било који други свјетовни сталеж, његова имовина остаје у самостану у којем се постригао, а он ће бити убројен међу свјетовњаке тога мјеста те плаћати порез. Ако нетко пријеђе из једнога самостана у други, његова имовина остаје у првом самостану у којем се постригао. Игумани, дакле, нека не га примају, а бискупи и архимандрити нека такву праксу забрањују.

37. глава 3. Они који ступају у монашки живот, било да су слободни било да су робови, нека прве три године проведу у самостану без пострига и носећи свјетовну одјећу, учећи Свето Писмо. Нека исповједе свој живот: из којега су сталежа били, односно јесу ли робови или слободни, те због којега разлога желе примити постриг. Ако се покаже да су лукави, нека буду поучени. Ако тако проведу три године у самостану и покажу се достојнима монашкога живота, тада нека буду пострижени. Ако је ријеч о робу, нека буде ослобођен од ропства.

Ако га нетко прије истека три године потражује тврдећи да је побјегао у самостан након што је украо неку имовину, не треба допустити да га одмах одведу, него нека најприје докаже и увјери да је он доиста његов роб те да је побјегао због крађе и злих дјела. Тада нека га узме заједно с имовином с којом је ушао у самостан. Његов господар нека му даде јамство да му због свега тога неће учинити никакво зло. Ако се то за њега не докаже, а покаже се добрим у уздржању, и ако још нису протекле три године, нека остане у самостану. Након истека три године, ако се покаже достојним, нека пребива у уздржању монашкога живота. Био он прије роб или слободан, нека га након тога више нитко о томе не испитује, па чак ни ако је прије згријешио. Ако се негдје пронађе оно што је било украдено, нека се врати његову господару.

Иста заповијед каже и:

38. Исто правило каже да игумана или архимандрита било којега самостана поставља бискуп, али не само према чину и старјешинству, него онога којега сви монаси разборито изаберу, заклињући се Светим Еванђељем и изјављујући да га нису изабрали због својих наклоности или из било којега другог разлога, него зато што познају његову правовјерност и честитост; да је достојан управљања те да ће чувати монашки устав и самостански поредак.

Тако нека буде и у женским самостанима и у пребивалиштима посвећених дјевица.

То говори тринаесто правило исте гране, додајући како треба проводити избор. Почевши од првога по чину: дакле, ако се први по реду покажу достојнима и по осталим врлинама, имају предност и веће достојанство од оних који долазе иза њих.

ИЗ ТРИНАЕСТЕ ГРАНЕ

39. глава 3. Ако војник, трговац, обичан човјек или други који носи оружје и борави у војним логорима избива толико година да га његова жена чека, па од њега не прими ни писмо ни вијест, него чује да је умро, нека се не уда за другога прије него што она сама, њезини родитељи или нека друга поуздана особа испита војнике из његова одреда, записничара постројбе у којој је служио и заповједника те постројбе, је ли он доиста умро. Ако је доиста умро, нека они пред Светим Еванђељем, заклињући се њиме, напишу да су били свједоци његове смрти. Ту писану потврду нека узме жена. Након што је прими, нека причека још једну годину, па се тек тада законито може удати за другога.

Ако се прије него што испуни ову заповијед уда за другога, и она и муж који ју је узео нека буду кажњени као прељубници. Ако се установи да су лагали они који су потврдили и написали писмо да је њезин муж доиста умро, нека буду лишени војне службе те нека плате десет литара перпера казне ономе за кога су лажно посвједочили да је мртав. А он има право, ако жели, поновно узети своју жену.

Ако је ријеч о обичном човјеку, тада потврда и заклетва нека буду од његових старјешина. Ако је ријеч о трговцу, извјешће нека дају његови старјешине.

40. глава 4. Ово су разлози због којих муж оправдано отпушта жену те задржава и чува њезин мираз како би га предао дјеци рођеној у браку с њом, ако их има: ако сазна за завјеру коју неки кују против Царства, а о томе не обавијести свога мужа; ако буде оптужена за прељуб и покаже се да је оптужба истинита; ако на било који начин ради о глави свога мужа; или ако зна да други спремају зло њезину мужу, а не обавијести га; ако пије у крчми или другдје с непознатим мушкарцима; или се купа у купалишту с особама с којима јој муж то не допушта; или без његова допуштења преноћи изван свога дома, осим код својих родитеља.

Ако муж није крив ни за једну од наведених ствари, тада се њезине кривње узимају као разлог за развод.

41. И жена се може развести од мужа те узети и задржати предбрачни дар који јој је дан прије склапања брака, чувајући га за своју дјецу рођену у томе браку, ако их буде. Разлози због којих се брак може разријешити јесу сљедећи: ако муж кује какву завјеру против Царства или сазна да то чини нетко други, а о томе не обавијести цара, било особно било преко другога; ако с другим особама припрема зло против њезина живота или зна да други раде против њезина живота, а не обавијести је и не потруди се да је према закону заштити; ако уговара њезин прељуб нарушавајући њезину чедност; ако је оптужи за прељуб, а то не докаже нити се оптужба покаже истинитом. У том случају не само да ће изгубити предбрачни дар, него јој је дужан дати и другу трећину своје преостале имовине, а од суда ће примити исту казну коју би примила жена да је била осуђена за исто дјело. Ако живи с другом женом у истој кући или у истом граду, па ни након упозорења своје жене и других особа не одустане од тога, жена добива још једну трећину предбрачног дара и чува је за дјецу рођену у њихову браку.

Ако, дакле, муж без такве кривње отпусти своју жену, изгубит ће дар који јој је дао прије брака те ће јој дати још једну трећину своје имовине.

Ако пак жена учини исто и разведе се од мужа без прије наведених разлога, изгубит ће мираз и бит ће предана у самостан да у њему живи до краја живота. Њезина ће се имовина подијелити: дјеца добивају осам дванаестина, а самостан једну четвртину. Ако жена нема дјеце, него само родитеље, и они се нису договарали с њом о разводу брака, тада они добивају једну четвртину, а самостан једну осмину. Ако су се родитељи договарали с њом о разводу, сву њезину имовину добива самостан.

Тако је могуће говорити и судити и о мужу који без разлога отпусти своју жену, према 119. правилу Нових заповиједи, које каже да ће незаконити разводи које учини муж бити подвргнути истим казнама које су биле прописане за жену.

42. Без кривње се брак може разријешити ако муж тијеком три године не може бити са својом женом, ако се једно од њих двоје постриже, или ако муж буде заробљен те пет година не буде никакве вијести о томе је ли жив или мртав. Развод брака споразумном вољом супружника, о којем је прије било ријечи, укинут је прије споменутом четрнаестом Новом заповиједи, а потом га је поновно допустио цар Јустинијан.

43. глава 15. Онај тко отме или скрива туђу робињу блудницу неће бити кажњен као да је украо и одвео робињу нити као лопов, јер то није учинио ради крађе, него ради блудне пожуде. Ако би нетко разбио врата куће блуднице, а затим након његова уласка други људи, које он није довео, покраду њезину имовину, он због тога неће бити кажњен нити ће му се то урачунати као крађа.