51. Поглавље: О ФРАНЦИМА И ОСТАЛИМ ЛАТИНИМА

Папа римски је над свим кршћанима западних крајева, извана од Јонског мора: Италима, Лангобардима, Францима, који се и Германима називају, Амалфитанима, Млечанима и осталима, осим калабријске врсте и њемачког народа који се ничим не разликује од старих Грка у нечистоћи и срамним дјелима.

У Калабрији су правовјерни кршћани од давнина и научени су обичајима наше Апостолске Цркве.

Сви који су с папом, прије много времена отпали су од Католичке Цркве и отуђили се од еванђеоских, апостолских и отачких предаја због барбарских обичаја којих се држе. Од тих (обичаја) гори и чешћи су:

Када исповиједају Светог Духа у Симболу вјере, састављеном од еванђеоских ријечи: „у Духа Светога, Господина и животворца који излази од Оца", они додаше: и од Сина. Зло и наопако.

Мислим да због сиромаштва њихова језика тако гријеше, па у вези исхођења Светог Духа од Оца и послања Светог Духа к нама због Исуса Криста не разликују ни по чему исхођење и послање, расуђујући као барбарске незналице.

Умјесто на (квасном) круху, служе на бесквасном, и клевећу светог апостола Петра и свете Оце говорећи да су им они тако предали.

Њихови бискупи за вријеме рата сами се опасују и прије осталих одлазе у рат и боре се.

Посте суботом, и ако се догоди да у суботу падне благдан Кристова Рођења или Богојављења, не разрјешују суботњи пост због благдана.

У Великом посту почињу постити од сриједе првог тједна.

У месопусном тједну не остављају меса, нити знају што је Сирна недјеља.

Не посте цијели пост, него чак и у сами свети и Велики четвртак једу јаја, сир и млијеко. Својој дјеци у све недјеље Светог поста допуштају млијеко, сир и јаја да једу.

Ликове светаца у својим црквама не сликају осим Распећа, и то Распеће не сликају бојама него га праве цијело, исклесано од комада дрвета или камена, тј. исклесано.

Када одлазе у божанске цркве, они ничице падају на земљу и приклонивши лице према земљи шапућу, а потом прстом цртају криж на земљи и, цјеливајући (то мјесто), устају. Тиме заврше молитву.

Мајку Господина нашега Исуса Криста не зову Богородицом, него само Света Марија.

У Свети олтар улази тко год хоће, па и за вријеме службе, било којег рода, узраста или чина. Чак и жене када хоће сједају на бискупском пријестољу у олтару. Толико знају разликовати свето и нечисто.

Једу дављенину и од звијери убијено и мрцину и крв и медвјеђе месо и видре и жабе и још нечистије и поганскије од тога.

Њихови свећеници и бискупи не носе свећеничке одјеће израђене од вуне, него одјеће исткане од црвене свиле, украшавајући их на разне начине. Носе прстење и руке облаче у рукавице: на десној рукавици нарисана је рука из облака, а на лијевој се црта Јање Божје.

Њихови свећеници крштавају само водом и сол стављају у уста ономе који се крсти. Пљују у лијеву руку, а десном мијешају пљувачку и тиме мажу онога који се крсти. Крштене, када одрасту и упадну у гријехе, мажу уљем за отпуштење гријеха и сматрају да су два пута крштени.

Њихови свећеници обављају и нека друга очишћења и шкропе се водом свакога дана да би отјерали оне којих се боје, робујући жидовским обичајима.

Благосливљају некако дланом с пет прстију и након тога палцем лице криже.

Од сриједе првог тједна поста па све до Ускрса никако не пјевају Алелуја.

Они који ће бити рукоположени за ђаконе, свећенике или бискупе морају отпустити своје жене, и проповиједају свећеницима у свим крајевима који су под њима да отпуштају своје жене. Они не само да такву проповијед нису прихваћали, него и када би им умрле прве жене, узимали су друге, а било је и таквих који су узимали и треће и служили без икаква страха.

Њихове умрле бискупе пуних осам дана остављају непокопане, и сви из тог подручја, обучени, долазе и пјевају над њим јер им је такав обичај, и тада га покопају. Руке умрлог не положе на прса у облику крижа, као што ми чинимо, него их пруже низ тијело до бедара, а очи, уши, носнице и уста залију воском. Исто тако чине и с лаицима.

Њихови свећеници по три и по четири пута служе у једној цркви или гдје се затекну. Не разликују свето од нечистог.

Сваки од њих, давши своју кћер нечијем сину за жену, оданде опет доводи кћер пријатеља свога за жену своме сину, брату или рођаку.

Ако нетко из монашког реда постане бискуп, одобравају му да једе месо без бојазни. Ако се нетко од монаха и мало разболи, једе месо, а свињску маст једу сви, и они који су здрави.

Велики пост у њиховим земљама и код околних народа не пости се једнако. У Леденој земљи пости се десет тједана. Од осталих једни посте осам тједана, други више, неки мање. Итали, тј. Римљани, посте само шест тједана.

Они Господњи криж у све друге дане држе у цркви и штују га, гледају, клањају се пред њим и цјеливају га. А у Свети и Велики пост нити му се клањају нити гледају на њега, већ га склоне на неко тамно мјесто и сакрију га погребним платном. Тек на Велику суботу, пјевајући Алелуја, узимају га с тог тајног мјеста и откривају што представља устајање из гроба. Од олтара људима показују криж и одједном сви снажним гласом узвикују „Алелуја", и дуго времена сви тако чине, као што ми на Велики Ускрсни дан узвикујемо „Крист Ускрсну!".

Док њихови свећеници по реду служе и док читају Свето Еванђеље или док приправљају Свете Тајне окупљеном народу, многи од њих по обичају сједе без страха и разговарају међусобно.

Причеснике свете заједнице не примају као што ми чинимо, већ онога тко жели бити причесник само пољуби свећеник који служи и тај се цјелов рачуна умјесто причести.

Постављање за бискупа и клерика њихови бискупи не чине у било које вријеме већ само четири пута годишње, у одређене дане. Годину дијеле на четири дијела: на прољеће, љето, јесен и зиму, и издвајају прве мјесеце годишњих доба, тј. ожујак, липањ, рујан и просинац којима почињу измјене годишњих доба. Првог тједна ожујка, или липња, или рујна, или просинца, у прву сриједу, њихови бискупи постављају бискупе и клерике које хоће.