55. Поглавље: РАЗЛИЧИТЕ ГЛАВЕ ГРАДСКОГ ЗАКОНА У ЧЕТРДЕСЕТ ГРАНА. МЕЂУ КОЈИМА ЈЕ И 28. О ПОСТАВЉАЊУ БИСКУПА И ПРЕЗБИТЕРА. ГРАНА. О УГОВАРАЊУ ЗАРУКА

55. Поглавље: РАЗЛИЧИТЕ ГЛАВЕ ГРАДСКОГ ЗАКОНА У ЧЕТРДЕСЕТ ГРАНА. МЕЂУ КОЈИМА ЈЕ И 28. О ПОСТАВЉАЊУ БИСКУПА И ПРЕЗБИТЕРА. ГРАНА. О УГОВАРАЊУ ЗАРУКА

Заруке су најава и објава будућега брака.

Заруке се склапају у писаном или неписаном облику.

Они који уговарају брак уговарају и заруке. Отац увијек уговара заруке за своју кћер, ако се она томе јавно не противи.

Ако родитељи на самрти повјере своју кћер некоме да се о њој скрби, скрбник без њезине воље не може уговорити њезине заруке нити раскинути већ постојеће заруке.

Отац може раскинути заруке своје кћери која је под његовом влашћу, али ако је она пуноправна и самостална, то не може учинити.

Као и код брака, тако се и код зарука тражи сугласност оних који ће се сјединити. Потребна је и сугласност дјевојке која је под очевом влашћу. Такођер је потребна и сугласност оца, ако се она томе не противи. Она се може противити само ако онај за кога је желе заручити води морално недостојан и срамотан живот.

Не склапају се заруке за сина или кћер који су под родитељском влашћу, ако се они с тим не слажу.

Заруке се склапају само за особу која добро разумије што се чини, односно дијете не смије бити млађе од седам година.

Тко заручи дјевојку, а не одреди трајање зарука, дужан ју је, ако живе у истом крају, оженити прије истека четири године. Ако живе у другој покрајини, дужан ју је узети за жену прије истека три године. Ако прекорачи тај рок, дјевојка може поћи за другога.

Из оправданих разлога вријеме зарука може се продуљити и након четири године: због болести заручника или заручнице, због смрти њихових родитеља, због других важних разлога или због дуготрајног избивања насталог услијед нужде.

Заруке се могу склопити особно, преко заступника или писаним путем.

Жалост удовице за покојним мужем не спрјечава је да склопи заруке.

Дјеци особа опсједнутих злим духом, чак и ако су под очевом влашћу, није потребна сугласност оца за склапање брака, односно зарука, него се у Цариграду оне склапају одлуком градског епарха. У другим крајевима брак се склапа одлуком мјеснога властелина или бискупа тога града, у назочности њихова скрбника и оца.

Ако дјеца херетика постану кршћани, нека присиле своје родитеље да их уздржавају и одијевају те да им, према својим могућностима, дају мираз и предбрачни дар.

2. ГРАНА

О ЗАЛОЗИМА ЗАРУКА

Залози зарука имају такву нарав да, ако се онај који прими залог одрекне склапања брака, мора вратити двоструко; а ако онај који је дао залог одбије склапање брака, нека изгуби залог. Ако је залог дан у име зарука, па заручник или заручница умре, наређујем да се оно што је дано врати, осим ако се умирућа особа прије смрти није одрекла склапања брака.

Много пута се догоди да отац, који је за своју кћер примио залог зарука, умре, а брак још није склопљен, па након његове смрти хранитељ или скрбник те дјевојке жели раскинути заруке. Заповиједам да није допуштено раскидати оно што је отац за живота утврдио и уговорио.

Ако невјерници, за које се није знало да су такви, приликом склапања зарука дају залоге, могу поновно узети оно што су дали и разријешити заруке. Ако су знали да су они друге вјере и дали брачне залоге, тада су криви; муж губи оно што је дао, а ако је ријеч о жени, нека врати двоструко оно што је примила.

Ако пунољетна жена, која самостално одлучује, примивши залог зарука одбије брак, нека врати двоструки залог. Ако, иако није пунољетна, измоли скраћење времена до пунољетности и прими залог зарука, па се затим одрекне брака, такођер нека врати двоструко.

Постоји могућност да се затражи скраћење времена до пунољетности: за мушкарце од 20. до 25. године, а за жене од 18. до 25. године. Замоливши цара да им уклони њихове скрбнике, јер су сами способни бринути се о својој имовини, и имајући јавно свједочанство о својој разумности, након такве молбе све чине као пунољетне особе. Ипак, не смију продавати ништа од своје имовине без допуштења.

Ако су отац или мајка дјевојке примили залог, или дјед за своју пунољетну унуку, и они требају вратити двоструко ако је брак могуће склопити, а они га одбијају.

Ако ће брак бити ништаван, нека само врате залог. Ако брак није ништаван, али се они од њега одричу због оправданог разлога, а за тај су разлог знали прије зарука, нека сами себе жале што су таквога заручили. Ово говорим и за заручницу која се одриче брака.

Ако бракови којима се надало и који према закону нису били одбијени, након давања зарука, а заручница одбија заручника због његова срамотног и блудног живота, или због друге вјере, или због кршења различитих Божјих заповиједи, или зато што муж за којега треба поћи није способан имати дјецу, или због других оправданих разлога за раскид, а ако је тај разлог био видљив прије него што је залог дан, и жена или њезини родитељи су за њега знали, нека сами себе жале.

Ако за то нису знали, или се након давања залога догоди неки оправдан разлог због којега се кају, нека само врате залоге, а од свега другога нека буду слободни.

Није прикладно да властелин заручи жену у подручју којим управља. Ако то учини, допушта се родитељима, хранитељима или скрбницима да одбију брак и задрже за себе залог зарука. Ово се односи и на његове синове, унуке, рођаке, вишу служинчад, све у његову дому и све који су му својта.

Ако су заруке склопљене трудом и наредбом тога властелина, па и након што му је одузета власт дјевојка жели склопити брак, такав брак нека буде допуштен.

Запамти: брак се забрањује само онда када онај који држи власт може бити опасан родитељима дјевојке. Ако више није властелин и није у стању забранити родитељима дјевојке, заруке се не забрањују.

Када заручник или заручница, након примања или давања залога, заволе монашки живот, заручник узима натраг залог зарука који је дао; ако је заручница она која је примила залог зарука, тада само треба вратити оно што је примила и није дужна вратити двоструко.

3.ГРАНА

О ДАРОВИМА ЗАРУКА

1. Ако муж који прима мираз пожели, према обичају, осигурати мираз својој заручници која жели поћи за њега, па јој дакле да своју властиту имовину, а затим је прими од ње као мираз, и дар је извршен и мираз је припремљен. Ако само напише: „Примио сам мираз“, а ништа није примио, нема никакве тужбе за имовину која му није дана.

2. Ако муж дарује родитеље заручнице ради склапања брака, а до брака не дође, све то нека му се врати.

3. Нека се жена, желећи се удати, превари мужа гледе мираза, не обећавши му ништа јавно, него га преваривши надом у велики мираз. Муж се због тога наивно обвеже, и када га је нетко упитао: „Што си дао за заруке жени?“, он јавно изговори износ, на примјер: „200 перпера“. Склопи се брак међу њима, па муж умре и остави брата као насљедника.

Та жена устане против брата и насљедника својега мужа, тражећи од њега оно што јој је обећано, говорећи да је рекао како ће дати 200 перпера.

Против тога закон заповиједа брату и каже: „Жена тражи оно што јој је онај који је био твој брат обећао ради извршених зарука или изговорио као одговор на питање. Не треба јој то дати, јер је она својега мужа преварила у погледу мираза.“

4. Заповијед наређује да онај који посредује за брак не узима баш ништа. Ако ипак јако жели узети, а ништа није уговорио, нека ништа не узима. Ако је нешто и уговорио, нека не тражи више од двадесетог дијела мираза или предбрачног дара.

5. Будући да се дарови могу давати заручници, али не и жени која се већ удала за њега, испитује се је ли дар дан на дан склапања брака. Ако је дан заручници, ваљан је; ако је дан као жени, не може се одржати.

Закон говори да у случају нејасноће треба испитати гдје је жена била када јој је дар дан: ако је то било у њезину дому, сматрат ће се даром заручници; а ако је дан у мужевљеву дому, сматрат ће се даром жени.

6. Ако је дар од свекра или свекрве, невјести или зету, ни Божанским Писмом се не може одузети!

7. Они којима је муж дужан не могу одузети имовину коју је муж дао заручници, ако немају осигурање на њој.

4.ГРАНА

О ПРАВИЛИМА УГОВАРАЊА БРАКА

1. Брак је веза између мужа и жене, сједињење за цијели живот, заједница божанског и људског права.

2. Законите бракове међусобно склапају Грци када чувају оно што закони о браку налажу. Младић треба имати бркове, а дјевојка треба бити спремна за брак, што значи да муж треба бити старији од 14 година, а жена старија од 12 година. Ово вриједи за оне који ступају у брак, било да су самостални, било да су под влашћу родитеља.

3. Не настаје брак ако се не сугласе они који имају власт над онима који се желе женити или удавати.

4. Ако је дјевојка била млађа од 12 година када је пошла за мужа, тада ће постати законита жена када код мужа наврши 12 година.

5. Муж који је одсутан из својега дома може преко заступника или писаном пуномоћи склопити брак и довести жену у свој дом.

6. Ако жене нема у њезину дому, не може бити брака, нити муж може ући у њезин дом. Приличи да жена дође у мужевљев дом. А ако муж умре тамо (у туђини), не вративши се, бит ће оплакан и ожаљен од жене. Догодит ће се да дјевица има мираз и с миразом чини оно што је уобичајено.

7. Ако је дјед изгубио разум, отац договара брак. Ако је отац изгубио разум, довољно је да при уговарању буде дјед ако је здраве памети.

8. Ако отац буде заробљен и не врати се у року од три године, његов син може се женити.

9. Ако се кроз три године не зна гдје отац живи и је ли жив или мртав, његови синови и кћери могу се женити и удавати према закону. Ако се дјеца заробљенога прије истека три године ожене или удају, а затим се отац врати и не буде задовољан зетом или невјестом, брак је неважећи.

10. Онога који без права забрањује да се жене и удају дјеца која су под његовом влашћу, или им не даје мираз, нека власт присили да ожени сина и да кћери даде мираз. Под забраном се сматра и то ако не тражи заруке.

11. Сирота дјевојка може се удати по својој вољи, јер њезин хранитељ има власт над управљањем њезиним имањем (а не над њезиним браком).

12. Самосталан син који је пунољетан може се женити без очевог одобрења.

13. Оплакивање оца или мајке није препрека да ожалошћени склопи брак.

14. Брак се склапа и без записивања мираза, односно ако се поштују законске одредбе.

15. Самостална кћи која је пунољетна, иако њезин отац то не жели, може се према закону удати.

16. Ако сирота дјевојка наврши 25 година и њезин се скрбник од ње одвоји, он је не може узети за жену тијеком сљедеће године.

17. Брак се не склапа тиме што муж спава са женом, него њиховим брачним уговором.

18. Када се расправља о браку малољетника и сироте дјевојке, мајка и родбина са скрбницима требају о томе расправити, а одлуку треба донијети властелин.

19. Самостална удовица која је млађа од 25 година, желећи поћи за другог мужа, нека то учини по вољи својега оца. Ако јој је отац умро, нека се уда по вољи родбине. Ако се они међусобно не слажу, нека властелин одлучи чији је приједлог бољи. Ако су оба заручника једнака по подријетлу и части — онај којега жели родбина и онај којега изабере жена — часнија је одлука жене; нека пође за онога кога она изабере.

20. Када се од оца тражи да даде мираз или предбрачни дар за своје дијете, сматра се да то треба дати из својега имања. Дакле, ако и дијете има властито имање, оно мора остати цијело и нетакнуто. Отац послије не може рећи: „Од тога сам направио мираз или предбрачни дар.“ Приличи да у вријеме када се то питање постави најприје то каже.

21. Дјеца не могу раскинути брак који су сами уговорили на штету и губитак за њих даног мираза или предбрачног дара.

22. Према овоме што смо сада побожно озаконили, син који живи у дјевичанству нека не буде присиљаван од својега оца да се жени, чак и ако је под његовом влашћу.

23. Син који је под очевом влашћу и који живи блудним животом нека се не одриче брака.

24. И законодавци који су били прије нас написали су закон да дјевојка, ако пријеђе доб од 25 година, може поћи за кога год жели, а отац због тога разлога никако не може написати да је лишава њезина насљедног удјела.

Због тога заповиједам да, ако отац буде неодлучан у погледу њезина брака, она не смије поћи било коме по својој вољи, него ако је у Цариграду, нека се обавијести епарх или истражитељ. Ако је у покрајини, нека се обавијести властелин тог мјеста, и нека он присили њезине родитеље да је удају и да јој дају мираз према могућностима њихова имања.

25. У старини је био написан закон, потврђен од стране побожног Јустинијана, којим је био допуштен заједнички живот чак и до четвртог брака, који се догађао у неким околностима, јер се многима догађало слично: да им жене брзо умру или да још младе пострадају, па се тада нису могли супротставити природним тежњама. Томе треба додати и то да нас Божји закон одвраћа од нечедног брака.

Због тога наше човјекољубље, желећи поставити узду онима који се предају пожудама слабости, само забрањује четврти брак, од којега се сватко треба удаљавати, а оне који су приступили трећем браку предаје црквеним правилима. Нека за трећи брак вриједе иста правила као и за други.

Нека сада свима буде објављено да, ако се нетко усуди приступити четвртом браку — боље речено, нека му се забрани приступити браку — не само да се тај брак неће сматрати ваљаним, нити ће се дјеца рођена из њега сматрати законитим сродницима, него ће бити изложени и казни као они који су се окаљали блудном нечистоћом, све док се не раставе од жене из таквог брака.

26. Будући да смо пронашли како је од давнина допуштено опћење с изванбрачном дружицом ономе који жели с њом опћити, односно узети је, не би нам било угодно да не споменемо законски положај таквих, како се наш живот не би онечистио таквим нечасним односом. Заповиједам да од сада никоме није допуштено имати прилежницу у своме дому, што сматрам мало или нимало различитим од блуда.

Ако пак жели с њом засновати заједницу, нека с њом склопи брачну заједницу према законском поступку. Ако такву жену сматра недостојном да би је по закону узео за жену, након што је с њом био сједињен нека више нема никаква односа с њом, него нека је отпусти и узме ону за коју сматра да му одговара. Ако жели живјети у чистоћи и уздржљивости, то ће нам бити још милије.

27. Нека се нитко не вјенчава у тајности, него пред већим бројем људи. Ако се нетко усуди то учинити, нека му се изрекне казна мучења. То вриједи и за свећеника, јер је сам себе довео у непримјерен положај извршивши тајно вјенчање. Његова ће се кривња истражити онако како налажу црквена правила.

5.ГРАНА

О СКЛАПАЊУ БРАКА

1. Клерицима је заповјеђено да имају законите жене.

2. Пјевачима и читачима допуштено је женити се по закону; а подђаконима, ђаконима и презбитерима који су се једном оженили забрањено је женити се након рукоположења. Стога, ако на други начин склопе брак, бивају избачени из свећеничког сталежа и лишени свога достојанства.

3. Онај који је по очевој вољи договорио брак, може без очеве воље приступити склапању брака и не сматра се да је згријешио, јер за то има оправдан разлог.

4. Онај који купи заробљеницу и сједини се с њом као са женом, сматра се да јој својим прихваћањем опрашта цијену, чиме јој допушта да пријеђе у природно племство, а дјеца коју она роди сматрају се законитом.

5. Када је брак склопљен, жена чији је муж сиромашан, а код које се налази мужевљева имовина дана као предбрачни дар и мираз, као и оно што је примила и држи као вањски мираз, не може то продати нити дијелити, него треба бити присиљена да од тога уздржава и мужа и дјецу.

6. Ако нетко узме сиромашну жену према законским одредбама и умре прије ње, ако њезин муж има троје дјеце, било с њом или с првом женом, нека она узме четврти дио мужевљеве имовине; исто тако ако богатство не прелази износ од 100 литара злата. Ако буде више дјеце, заповиједам да жена узме од те имовине онај дио који одговара дијелу који припада једном дјетету, при чему је јасно да жена ту имовину има само на кориштење, док право располагања остаје оној дјеци коју има из брака с тим мужем.

Ако та жена с њим нема дјеце, заповиједам да она управља имовином која јој је припала из мужевљева богатства.

6.ГРАНА

О ПРЕДБРАЧНОМ ДАРУ

1. Ако мајка не жели поћи за другога мужа, а отац се не жели поновно женити, она прима на кориштење брачни добитак и удио у управљању једнак ономе који добива једно дијете. Ово вриједи само када је брак престао смрћу, а не и разводом.

Дјеци по праву власништва припада брачни добитак из сваког начина престанка брака, па чак и онда када њихови родитељи не ступе у нови брак, него се имовином од таквог добитка служе како би уздржавали дјецу рођену из тог брака.

2. Ако само мајка ступи у други брак, управљање над цијелим добитком припада дјеци, односно дјеца имају право господарења над предбрачним даром. Нека мајка нема никакву власт да једно дијете воли, а друго презире, јер их је све заједно изложила срамоти својим другим браком.

Сва власт над предбрачним даром тада нека припадне дјетету, док ће мајка чувати ту имовину док је жива. Ако мајка прије умре, нека дјетету остане цијели предбрачни дар. Ако дијете умре прије ње, мајци нека припадне добитак који је уговорен за случај бездјетности, а преостали дио нека припадне дјетету те нека га оно, прије смрти, преда својим насљедницима који су законски позвани.

Нека се не догоди да мајка, прије него што ступи у други брак, некој другој особи која није њезино дијете дарује нешто од предбрачног дара или његове имовине, или да све то прода на неки други начин, па затим оде другом мужу. Јасно је да ће склапањем другог брака бити враћено оно што је продано.

То вриједи за све облике располагања: оно што је продано и оно што је даровано остаје неважеће. Ако су дјеца жива, све се враћа у првобитно стање; закон даје дјеци право управљања над предбрачним даром и ништа се не враћа жени ако је она учинила нешто на штету дјеце.

Ако су дјеца умрла прије ње, мајци остаје уговор очуван, али не у цијелости, него само у складу с одредбом за случај бездјетности. Уговор није у сваком дијелу чврст; у неким случајевима показат ће се да није обвезујући, и то у овоме:

Ако имовина остаје код мајке, што се догађа када је она задржи позивајући се на уговор за случај бездјетности, онда тај уговор није чврст ако би имовина требала бити предана насљеднику дјеце.

Ако се утврди да је мајка једини насљедник своје дјеце, нека поновно буде господарица свега.

3. Заповиједам да остала имовина која, заједно с предбрачним даром, припадне дјеци, било да су дјеца мушка или женска, и ако се догоди да дјеца саставе опоруку о тој имовини, према закону пријеђе записаним насљедницима.

Овдје се дјеци не забрањује да мајку упишу међу своје насљеднике, него се чува право да према опоруци дијете може одлучити оставити јој имовину или је, ако сматра недоличним, лишити насљедства.

Ако дијете умре без опоруке, дио те имовине, ако има своју дјецу, нека пријеђе његовој дјеци. Ако нема властите дјеце, али има свога брата, нека се заједно с његовом браћом у насљедство позове и мајка, и нека ово буде чврсто, било да је мајка ступила у други брак или није.

Након што је ступила у други заједнички живот, не може према опоруци ни по насљедном праву примити од дјеце предбрачни дар, него сав добитак (од предбрачног дара) који им по закону припада припада дјеци. То се не сматра насљедством од дјеце, него се само не одбацује назив предбрачног дара.

4. Ако неки нису били задовољни претходним браком па су ступили у други, и ако нису имали дјеце ни из првог ни из оба брака, нема никаквог испитивања околности.

Али када мужеви оду, односно умру, тада су жене слободне од сваке заповиједи. Женама се не налаже ништа осим забране да прије истека цијеле године ступе у други брачни савез. Ако се дозна да су то учиниле и прије времена склопиле брак, бит ће подвргнуте казни: мањој ако су у првом браку биле без дјеце, а већој ако су имале дјецу.

Оној која није имала дјеце такођер пријети оптужба, и жена ће због склапања другог брака на сваки начин бити лишена части. Неће добити ништа од онога што јој је оставио први муж, неће примити брачни дар, нити ће другом мужу моћи дати више од трећине своје имовине. Осим тога, од странаца неће примити никакву великодушност, нити ишта од било којег туђинца: ни насљедство, ни дар, ни дар за случај смрти.

Све то припада насљедницима покојника, ако их има, или њиховим заједничарима ако насљедници не могу бити одређени. Она неће стећи никакву корист. Ако се догоди да су записани или неки други насљедници, чак и ако нису позвани на темељу опоруке, њима ће припасти имовина која је била остављена таквој жени.

То неће припасти јавној благајни, да се не би икада помислило како је ова одредба донесена ради повећања државне користи. Него ће оно што јој је остављено од странаца пријећи другима.

И оно што јој је оставио први муж одузима јој се и даје десеторици особа, рођацима првог мужа који је оставио имовину, што значи: узлазним рођацима (прецима), силазним рођацима (потомцима) и побочним рођацима до другог ступња, према редослиједу њиховог сродства. Ако се они не пронађу, имовина одлази у благајну.

Али ни од осталог насљедства из опоруке нека ништа не припадне њезиним рођацима, него нека се до трећег ступња, гледано са свих страна, само њезини рођаци позову на насљедство. Удаљенији рођаци нека препусте мјесто другим насљедницима.

Ако жена има дјецу, тада треба обавијестити цара о срамоти, како не би имала никакве користи од мужевљева записа. Али само ако жели од цара добити ослобођење од других казни, нека дјеци коју има из првог брака даде половицу своје имовине, чисто и без икаквог приговора, тако да над том имовином више нема власт.

Од све имовине с којом улази у други брак, половицу, као што је речено, нека одвоји дјеци првог мужа. Дјеца нека то међу собом једнако подијеле, а дјеца која то приме нека оставе својој дјеци.

Ако покојник или покојни немају дјеце, сви добивају свој дио, а сва браћа нека га једнако подијеле. Ако сви умру, праведно је да мајка то поновно прими као неотуђиво насљедство.

Ово смо рекли за случај када дјеца умру без опоруке. Немамо власти писати против опоруке коју су они саставили или коју су, док су још били живи, уредили на начин који су жељели.

Ако жена причека једну годину након смрти мужа, сама ће избјећи претходно наведене казне. Ако након тога ступи у други заједнички живот, не бринући о првом браку, чак и ако нема дјеце, од тада ће у свему бити без штете.

5. Ако жена ступи у други брак, а закон сматра да су тиме дјеца оштећена, тада она губи сваку великодушност (тј. дар) коју је стекла од мужа на темељу брачног права. Оставља јој се само мањи дио те право кориштења и убирања прихода од те имовине. Тако је прописано и за предбрачни дар те за сваку другу корист коју је од мужа стекла, било да јој је дана за његова живота, опоруком или даром за случај смрти, па чак и ако је постојало дјеломично противљење или молба. У тренутку када њихова мајка ступи у други брак, дјеца нека према брачном праву одмах преузму оно што им припада.

Исте су казнене одредбе прописане и за мужа и за жену: њему у погледу мираза, а њој у погледу предбрачног дара. Родитељима није допуштено продавати, даровати нити оптерећивати ту имовину било каквим осигурањем. Ако родитељи ипак учине нешто такво, нека одмах положе властиту имовину као јамство. Не треба бранити родитељима да на тој имовини нешто раде ако то желе. Закон се стиди постављати дјецу за учитеље родитељима, али родитељима заповиједа да се постиде, пријетећи онима који такву имовину присвоје да им оно што су узели неће бити од користи.

Дјеца, њихови насљедници и потомци имају право то у сваком случају захтијевати од насљедника и потомака оних који су ту имовину стекли. То право може престати једино ако тијеком тридесет година не затраже оно што им припада. Ако након отуђења имовине тијеком тога раздобља не подузму ништа против особе која њоме располаже, а дјеци је прошло више од једне године откако су постала правно способна располагати својом имовином, право престаје, чак и ако још нису навршила пунољетност. Такви приходи припадају свој дјеци из првога брака.

7.ГРАНА

О ЗАБРАЊЕНИМ БРАКОВИМА

1. Сродство је веза која настаје рођењем. Дијели се на двије врсте: узлазно и силазно, те на побочно сродство тј. оно које је са стране.

Узлазни су они који су нас родили, као што су отац, мајка, дјед, бака и сви њихови преци. Силазни су они који су рођени од нас, као што су син, кћи, унук, унука и сви њихови потомци. Побочни су они који нас нису родили нити су рођени од нас, него имају заједничко подријетло и исти род с нама, као што су брат, сестра, стриц, тетка, нећак, нећакиња, братић, сестрична и њихови потомци.

Сваки ступањ сродства има више различитих ступњева, односно кољена. Код узлазних и силазних сродника одређивање ступња једноставније је и лакше разумљиво. Свако рођење представља један ступањ, па је број рођења једнак броју ступњева.

Ступањ побочних сродника не може се одредити тако лако и брзо. Не треба одмах полазити од побочног сродника, него се најприје треба успети до заједничког претка, који је узрок сродства, а затим се од њега спустити до особе чији се ступањ сродства одређује. Броје се сва рођења – и при успону и при силаску – а свако поједино рођење прибраја се укупном броју ступњева.

За силазне сроднике то је једноставно. На примјер:

„Којег ми је ступња сродства син?“ Ја сам родио сина – то једно рођење чини један ступањ. Дакле, син ми је првог ступња.

„Којег ми је ступња унук?“ Ја сам родио сина, а син је родио унука. Та два рођења чине два ступња. Дакле, унук ми је другог ступња.

На исти се начин одређује ступањ праунука, чукунунука и свих даљњих потомака.

Једнако вриједи и за узлазне сроднике.

„Којег ми је ступња отац?“ Мене је родио отац – једно рођење чини један ступањ. Отац ми је, дакле, првог ступња.

„Којег ми је ступња дјед?“ Мене је родио отац, а оца дјед. Та два рођења чине два ступња, па ми је дјед другог ступња.

Исто вриједи за мајку, баку и све остале узлазне претке, мушкога и женскога спола.

За побочне сроднике, како је већ речено, треба се успети до особе која је заједнички предак, бројећи притом рођења, а затим се поновно спустити бројећи рођења док се не дође до особе чији се ступањ сродства испитује.

Ако те нетко упита: „Којег ти је ступња брат?“, одговори: „Другога.“ Од тебе до оца једно је рођење, а од оца до брата друго. Та два рођења чине два ступња. Зато је брат другог ступња.

Ако те нетко упита: „Којег ти је ступња стриц?“, одговори: „Трећега.“ Треба се успети до оца: мене је родио отац, а оца дјед – то су два рођења. Тај исти дјед родио је мога стрица – то је треће рођење. Три рођења чине три ступња, па је стриц трећег ступња.

На исти начин можеш одредити ступањ сродства и за све остале особе, имајући ово правило на уму.

2. О забрањеним браковима заповиједам овако:

Брак између узлазних и силазних сродника потпуно је забрањен, чак и ако су рођени из незаконитих бракова. Нитко не може узети за жену своју баку нити своју унуку, било да су му сродне по рођењу или по законитом посвојењу, па чак ни ако је посвојење касније престало због стјецања пуне пословне способности. Тиме се чува достојанство назива дједа.

3. И међу побочним сродницима постоје одређене забране. Протузаконито је узети за жену кћер свога брата или своје сестре.

4. Но ни унуку мога брата или сестре, иако ми је она четвртог ступња сродства, не могу узети за жену. Такођер ни кћер свога стрица или тетке, тј. своју сестричну. Али ни мој син не може узети унуку мога стрица или тетке, које се називају другим сестричнама.

5. Но ни тетку по оцу или по мајци, чак и ако је по законском посвојењу, не могу узети, јер имају положај мајке. А како се догодило посвојење тетке? Тако што је мој дјед по оцу, имајући сина – мога оца – примио неку дјевојчицу и учинио је себи умјесто кћери. Мој је отац зове сестром, а ја тетком.

6. Такођер не могу узети ни велику тетку, а то је сестра мога дједа, чак и ако је посвојена, јер има положај баке.

7. Постоје и други бракови који нису забрањени због крвног сродства, него због тазбине. Тазбина је однос особе која нам је придружена браком, изван крвног сродства. Тако не могу узети кћер своје жене коју је родила од првога мужа; ни њезину снаху, тј. жену њезина сина од првога мужа; ни унуку ни праунуку своје жене; ни жену њезина унука или праунука.

8. Ни своју пуницу, ни њезину мајку не могу узети, јер имају положај мајке.

9. Ни кћер жене коју сам отпустио, а коју је она након отпуштања родила с другим мужем.

10. Ни заручницу свога оца или брата не могу узети, иако се нису с њима вјенчали, као што ни жену посвојенога властитог сина, којега је посвојио његов посвојитељ, не узимам – она има положај маћехе, а ове (заручнице) положај снахе.

11. Рођени отац нека не узима кћер која му се родила из блудног односа. Треба пазити да брак буде праведан према природи и пристојан. Исто вриједи и за тазбину робова.

12. Не само жена мога оца него и жена мога дједа назива се мојом маћехом и забрањено ми је да је узмем. Чак и ако је мој отац имао многе жене, ниједну од њих нећу узети.

13. Моја пуница је и мајка, и бака, и прабака моје жене, и ниједну од њих нећу узети; ни мајку оне која ми је некада била заручница – јер ми је била пуница; ни жене сина моје жене који јој се родио од првога мужа.

14. Ни маћеха нека не узима бившега мужа кћери свога мужа коју је он имао од прве жене.

15. Не могу узети кћер мужа своје сестре која му се родила од прве жене. Имам положај њезина родитеља. Но ни њезину кћер не узимам.

16. У вези с браком не гледа се само оно што је заповјеђено, него се тражи и оно што је долично.

17. Ниједан син нека не узима кћер свога оца која му се родила из блудног односа. Она му је сестра.

18. Ни посвојитељ нека не узима кћер ни унуку посвојенога сина.

19. Ни посвојени син од свога посвојитеља (не смије узети) мајку, или њезину сестру, или унуку од сина.

20. Не доликује жени да пође за сина од мужа своје мајке, који му се родио од слободне жене, чак и ако је подмирио своје обвезе.

21. Ни отац скрбника, ни његов рођени брат, не може узети за жену сиротицу која му је повјерена на скрб.

22. И хранитељ нечије кћери или имања подлијеже казни. Дужан је положити рачуне и за имовину, и онај који је њоме управљао дуго времена, и онај који је управљао кратко вријеме.

23. Посвојени син не може узети за жену жену свога посвојитеља, иако међу њима нема крвног сродства.

24. Ако жена буде оптужена да је прељубница, нитко је не може узети за жену.

25. Када је жена у жалости за својим мужем и тијеком те жалости роди дијете, и даље јој се забрањује да пође за другога мужа.

26. Било да су жене у жалости за својим мужевима или нису, забрањено им је да за вријеме жалости пођу за другога мужа.

27. Ако нетко отме дјевојку или удовицу, не може је узети за жену, чак ни ако се њезин отац с тиме сложи и опрости му кривњу.

28. Тако ни онај који на светом крштењу прими неку дјевојку не може је касније узети за жену – јер му је она као кћи. Такођер не може узети ни њезину мајку ни њезину кћер. Исто вриједи и за његова сина. Будући да ништа друго не може толико увести у очинску љубав, праведна је забрана брака у таквој вези, којом се, Божјим посредовањем, њихове душе сједињују.

8.ГРАНА

О ЗАКОНСКОМ МИРАЗУ

1. Ако од процијењеног мираза нешто пропадне, муж надокнађује губитак. Ако угине животиња или се нешто на одјећи подере, нека он плати њихову вриједност.

2. Од непроцијењеног мираза, прихода и прираста, половицу надзире жена. Она узима и дјецу која се роде од робиње. Плодове и приплод од оваца и других животиња узима муж, најприје надокнађујући првобитни број, те одваја од принова и онога што је добивено умјесто угинулих животиња. Ако прије брака угине нешто од процијењеног мираза, штету трпи жена.

3. Ако није дошло до склапања брака, а дан је новац, неће се наћи у процијењеном миразу, него га жена прима.

4. Ако неки странац који је обећао дати мираз осиромаши, муж ће претрпјети штету јер није питао за мираз, осим ако га тај странац није обећао као дар. Тада ћемо мужа поштедјети, јер није посегнуо за тражењем од даватеља, будући да се и дароватељи сматрају одговорнима док се не обогате.

5. Ако нетко обећа да ће дати мираз до истека једне године, година се не рачуна од дана тражења, него од дана склапања брака.

6. Ако на захтјев својевласне кћери, која је под својом властитом влашћу, дам дар за њезино даривање, сматра се да је дар дала она сама, а не ја.

7. Све што је купљено новцем од мираза припада миразу.

8. Тамо гдје је брачна имовина оптерећена, тамо се и мираз треба брзо пронаћи. Ако умре отац, ово припада сину, као и дјеци и жени.

9. Такозвани „нужни издаци“ су правило којим се умањује мираз. То значи да муж преузима имовину или њезин дио док не намири нужне издатке. Ако је у дијеловима била издавана имовина која је била вриједна, поновно се проглашава миразном имовином ако до краја године не подмири нужне издатке.

Ако уз имовину у миразу постоји и новац, новац се умањује. Након што положи жени рачуне, имовина се враћа у мираз. Забрањује се њихова међусобна продаја.

9.ГРАНА

О ЗАШТИТИ МИРАЗА И ЊЕГОВОМ ОПТЕРЕЋЕЊУ

1. Када је брак склопљен и жена није отпуштена, мираз се може трошити из ових разлога: да би жена уздржавала себе и своје укућане, да купи добро имање, да уздржава прогнаног оца или мужа, или своју осиромашену браћу.

2. Муж, чак и ако је сиромашан, дужан је дати сав мираз.

3. Муж који заповиједа да се неком другоме даде мираз тиме сам свједочи да га узима за себе.

4. Таст од којега зет потражује мираз и жена од које муж потражује мираз који је био договорен осуђују се према њиховом имовинском стању.

5. Онај који од свога зета затражи да мираз и дар учини својој кћери не ствара двије обвезе своме насљеднику, него се тражи само једна, она која им припада.

6. Ако буде договорено да у случају бездјетности муж задржи мираз, а жена с једногодишњим дјететом доживи несрећу, сматра се да је дијете умрло прије мајке и мираз ће припасти мужу.

7. Ако жена, посвађавши се, узме дјецу и оде од мужа, а он, желећи придобити њезину љубав, обећа да од ње неће тражити мираз ако му се поновно врати – тај је договор неважећи.

8. Ако се нетко договори са својим тастом да, ако се догоди да након склапања брака умре, дјеци која су рођена припадне само половица мираза, тај је договор ништаван.

9. Ако се муж договори са својом женом да, ако она умре, само он буде њезин насљедник, тај је договор ништаван. Договором се не може одредити оно што се тиче нашега насљедства.

Странац, тј. онај који живи изван града, не може наслиједити другога без писаног опоручног налога. То је зато што се насљедство странцима даје путем опоруке.

10. Ако постоји договор да, ако жена умре прије, мираз остане код мужа, а ако је мираз од њезина оца, тај је договор ваљан и отац се искључује. Договор може нанијети штету миразу када сам отац жели тражити натраг оно што је дао.

11. Ако је у уговору о миразу била записана количина мираза, а он није био предан, прикладно је да муж и његови насљедници, и отац тога мужа (отац чији син треба примити мираз) и његови насљедници, и једноставно речено свака особа која има право тражити мираз, изврше притисак на жену и њезине насљеднике како би прије истека те године прикупили обећане златнике. Ако то не учине, нека се брак разведе.

12. Ако се једно сједини с другим, то јест жена с мужем, уз састављање уговора о миразу и предбрачном дару, а потом се покаже да тијеком цијелог тог брачног времена мираз није био дан мужу, него је брак престао мужевљевом смрћу док је брачна имовина била оптерећена очекивањем мираза, било би неправедно да жена, не давши свој мираз мужу, узме предбрачни дар.

Ако јој није дан цијели дар, нека тражи од дара само онолико колико је дано мираза. Љубитељи смо једнакости и правде те заповиједамо да се тога држи и у свему другоме, а особито у браку као заједници живота. Дакле, ако ништа није дала — нека ништа ни не узме.

Ако је хтјела дати мираз, или је он био дан за њу, или га је нетко други дао, али се догодило да муж, његов отац или дјед није хтио примити га, а људи свједоче жени да је имала мираз и била спремна предати га; па чак и ако се покаже да је учињено нешто више, и ако је покретна имовина ондје, запечаћена печатима и предана према закону, и ако нетко од једне или друге стране (мужеве или женине) дође на суд и моли да се то утврди, а неки оду од суца и јаве мужевој страни:

остат ће одбијено и неће бити могуће узети имовину предбрачног дара из брака који је престао ако мираз није био дан.

Ако је жена жељела дати мираз и молила онога који га је требао примити, али није био прихваћен, то одговара даватељу.

13. Предбрачни дар и његова имовина, чак и ако се жена с тиме сложи, не продају се нити се дају у залог, осим ако жена након истека двије године не направи други договор којим ће јој се моћи удовољити другом имовином. Јер онај који купи такву имовину противно овој заповиједи неће тиме осудити жену, него ће се наћи под њезином тужбом.

14. Ако је нетко дужан два мираза, имовину за коју је познато да је њезина (женина) узет ће дјеца рођена у том браку. Ако нема имовине за коју се зна да је раније била њезина, први мираз тражит ће се од жене и од њезиних потомака, мушких и женских.

15. Жена има првенство гледе мираза пред ранијим вјеровницима својега мужа.

16. Жена нема првенство гледе предбрачног дара пред ранијим вјеровницима својега мужа.

17. Жена има првенство гледе мираза пред јавним дугом, чак и ако је тај дуг постојао прије ње.

18. Ако муж без пристанка своје жене заложи негдје њезину имовину, залог не вриједи. Ако је заложи договоривши се с њом, то неће бити ваљано ако је договор извршен тек након што је она сазнала за залог.

Ако жена, видјевши мужа како продаје њезину имовину, шути желећи пријеваром обманути онога који тргује с њезиним мужем, тада јој се не помаже. Ова заповијед помаже превареним женама, а не подмуклим.

19. Ако се због мужеве кривње сама жена нађе у чврстим оковима туђе куповине, те пожели својом имовином њега избавити од кривње, али након што то обећа не даде, више се не може тражити да то даде. Ако буде дала, не може поновно узети оно што је дала; јасно је да је ствар завршена.

20. Ако се нека жена у дужничком уговору сложи са својим мужем, или упише своје богатство, или себе учини одговорном за њега, ништа неће успјети, чак и ако је уговор ваљан.

Ако се у вези с том ствари то догоди једном или више пута, било да је дуг особни или јавни, нека буде као да ништа није било написано, осим ако се јасно не покаже да је жена ту имовину потрошила за своје властите потребе.

10.ГРАНА

О ДАРОВИМА ИЗМЕЂУ МУЖА И ЖЕНЕ

1. Између мужа и жене није ваљан дар из пожуде, и то није разлог за развод брака будући да дарова међу њима није ни било, те због њих неће богати постати сиромашан нити сиромашни богат.

2. Нису ваљани не само дарови у законитим браковима него и у забрањеним.

3. И онима који су под нечијом влашћу, а ступили су у брак, слободнима и робовима, забрањено је давати дарове. Њима се дају само ако се њихова властита имовина не налази у граду. Син који је под мојом влашћу праведно је да од своје властите имовине да мојој жени. Забрањено је давати (дарове) својој жени и снахи ономе тко има својевласног, сина.

4. Свекрва снахи и снаха свекрви дају дарове. О томе нема ријечи забране.

5. Ако муж, дакле, нема намјеру продати, него то чини како би јој дао дар, продаја није ваљана. Ако, желећи продати, прода за мало, чиме би жена постала богатија, то се одузима. Ако роба вриједног 15 златника прода (жени) за пет златника, а он сада вриједи 10 златника, нека мужу да пет (златника) за колико је сада богатија.

6. Ако се покаже да постоје дани дарови код забрањених бракова, нека се одузму. Ако је потрошено, од онога тко је примио нека се потражује до тренутка кад се обогати.

7. Праведно је да једно другоме даје дар за случај смрти. У тренутку кад се објави да је брак престао, и смрћу дароватеља (дар) постаје дароприматељев, а у међувремену је дароватељев. Сваки дар за случај смрти, међу живима, ваљан је.

8. Нису ваљани дарови за случај смрти ако дође до развода, него се одузимају.

9. Праведно је да својој жени дам што јој је потребно да обнови своју изгорјелу кућу.

10. Дарови дани прије брака ваљани су, чак и ако је брак склопљен истог дана.

11. Муж неће добити (ништа) ако нешто потроши на дјецу рођену од робиња даних у мираз, што је дао за њихово образовање или храну. Оне су му потребне за рад. Оно што је дао за њихову храну, примит ће се као да је дано за његово спасење. На овај начин откупит ће од разбојника робове дане у мираз.

12. Ако је млађа од 10 година она која се доводи и нетко јој да дар, ако је раније било зарука, нека остане, и као дар заручници он је ваљан. Ако је дар био прије зарука, није ваљан. Не проматра се као (дар) туђинки, него као жени.

13. Нитко други не може потраживати дар дарован у браку, ако се догоди да муж и жена умру, будући да ниједно од њих не потражује ништа од другога.

11.ГРАНА

О РАЗВОДУ БРАКА И РАЗЛОЗИМА ЗА ТО

1. Пронашли смо многе разлоге због којих се лако може развести брак, закључили смо стога да неке од њих, који нам се учинише недовољни за развод брака, одбацимо, и само ове због којих је прилично развести брак поименце у овом закону навели смо.

2. Брак се разводи, због разлога нужности а не неразумности, када нетко не разумије жене како би требало и када није способан чинити оно што је мужу дано по природи, али тек ако прођу три године у браку а он се не покаже као прави муж. Допушта се тада жени и њезиним родитељима да раскину заједницу и допусте развод, чак и ако то не жели супружник. Тада мираз, ако је он сав дан, прелази жени, а муж га враћа ако га је узео. Брачни, то јест предбрачни дар, остаје код мужа, не износи се из дома.

3. Заповиједамо да се ни брак оних који су у заробљеништву не разводи једноставно и како било, већ све док се муж или жена јављају и обавјештавају о себи, допуштам да остану у неразрјешивој заједници, и да не улазе у други брак ни муж ни жена; ако неће, сматрат ће се да то чине из бестидности и бит ће изложени казнама: муж ће бити, као што рекосмо, лишен предбрачног дара, а жена мираза. Ако било која особа буде без вијести о другоме, или се муж не врати из рата, тада нека пет година причека или муж или жена, и ако након пете године буде познато о смрти (особе), чак и ако не буде познато, допуштено је женити се и удавати без штете, као што ни пријеме жалости тада нема, нити се особе раздвајају једна од друге. Нитко тада ништа не добива: ни муж мираза, ни жена предбрачног дара, већ сватко у своме остаје.

4. Будући да се према расуђивању брак може разријешити чак и ради жеље за чедним животом, заповиједам нека не приступају брзо муж или жена монашком животу, чиме ће бити очувани без штете.

Разлози због којих муж, разводећи се, може добити мираз своје жене, при чему власт над њим бива очувана дјеци рођеној из тог брака; ако дјеце не буде, он сам нека придржи власт над миразом. Законом одређујемо да тако буде:

5. Ако се нетко договара против цара, а жена, сазнавши за то, не каже своме мужу. Ако муж, чувши за то од своје жене, прешути, допуштено је жени да на сваки начин ово дојави цару, а поврх тога њезин муж од тога дана неће имати никаква изговора за развод брака.

6. Ако муж сматра да може своју жену оптужити за прељуб, муж треба претходно писмено оптужити жену и онога тко је учинио прељуб с њом. Ако се таква оптужба покаже истинитом, тада при насталом разводу нека муж добије предбрачни дар и мираз и, уз то, ако нема дјеце, нека узме онолико од остале женине имовине колико износи трећина мираза. Уколико се његова власт и удио испуњава, утолико се испуњава и од нас заповјеђена казна. Ако из те заједнице има дјеце, заповиједамо да се и мираз и остала имовина те жене чува дјеци у складу с претходно заповијеђеним законима, те тако треба прељубника законито оптуженог заједно са женом казнити. Осим тога, ако прељубник има жену, заповиједамо да она узме свој мираз и брачни дар; ако има дјецу, нека дар узме само на чување, а власт над њим по закону дјеци да чува. Осталу имовину тог мужа дајемо његовој дјеци. Ако дјеце не буде, власт над предбрачним даром заповиједамо да узме жена, а осталу имовину тога мужа заповиједамо да се, према старим законима, узме у државну благајну.

7. Ако се жена на било који начин договара против живота свога мужа, или знајући да то други чине, не јави мужу.

8. Ако без сугласности свога мужа пије с туђим мужевима или се купа с њима у јавном купатилу.

9. Ако без сугласности мужа преспава ноћ изван свога дома, осим ако се затекла код својих родитеља.

10. Ако жена оде на коњске утрке, или у казалиште, или у лов, навлачећи тиме срамоту, док њезин муж за то не зна или јој је то забранио. Ако се некоме догоди да истјера своју жену из свога дома због неке кривње која није међу претходно споменутима, тако да она, немајући родитеље код којих би могла преспавати, по нужди преспава ноћ изван дома, заповиједам да муж нема никакву власт да се због такве кривње раздвоји од жене, будући да је сам тому био узрочник.

11. Узроци због којих се жена од мужа с разлогом може развести, и због којих може и мираз примити, и предбрачни дар потраживати, а такођер и дјеци сачувати власништво над даром; ако ли дјеце не буде, нека она има власт и над тим. Озакоњујемо да тако буде:

12. Ако се договара нешто против цара, било сам муж, или он зна да се други договарају, а то не јави цару — ни особно, ни преко друге особе.

13. Ако се муж на било који начин договара против живота своје жене, или знајући да се други договарају не јави жени, нити је по закону обрани.

14. Ако се муж договара против чедности своје жене, те је почне другима предавати на прељуб.

15. Ако муж за своју жену напише оптужбу за прељуб и не докаже је, допуштено је жени, ако хоће, и због таква разлога да се разведе од мужа, и да узме свој мираз, и да прими и предбрачни дар, и за такву клевету, чак и ако нема дјеце из те заједнице, да узме од другога мужева имања онолико колико се израчуна да износи трећина предбрачног дара. Ако има дјеце, заповиједамо да све имање тога мужа буде сачувано дјеци, док оно што је записано у претходним законима о предбрачном дару остаје на снази. Такођер, због недоказане оптужбе за споменути прељуб, нека муж буде изложен и оним казнама које је требала претрпјети жена да се таква оптужба показала истинитом.

16. Ако муж у своме дому, у којем живи са својом женом, буде затечен да, презревши њу, борави с другом; или буде оптужен да у истом граду живи у другој кући с другом женом, често ондје боравећи; или једном или два пута буде опоменут било од својих, било од родитеља своје жене, или од других вјеродостојних свједока, па се таква срамотна дјела не окани, допуштено је жени и због тога разлога тражити развод брака и узети дани мираз и предбрачни дар, и због таква понижења од другога, мужева имања узети у вриједности једне трећине предбрачног дара.

Такођер, ако дјецу има, жена имање узима само на чување, а то значи да узима предбрачни дар и као казну једну трећину (од вриједности предбрачног дара) од мужевљева имања, чувајући власништво заједничкој дјеци.

Ако нема дјеце из те заједнице, заповиједам да она има и власт над тим имањем.

17. Ако буду војници, или трговци, или неки обични људи, или неки други који су под нечијом влашћу у војску под оружјем уврштени, заповиједамо да их њихове жене чекају без обзира колико година остану у војсци у рату, па и кад никакав документ ни вијести од својих мужева не приме.

Ако нека жена од горе наведених чује да је њезин муж мртав, ни тада јој не допуштамо да иде у други брак, ако прије тога не оде сама жена, или њезини родитељи, или нетко други од њезине родбине, писарима и старјешинама оне јединице у којој је њезин муж војевао, и упита је ли заиста мртав њезин супруг, а они тада требају пред светим Еванђељем саставити писмену потврду, то јест у документ написати како је заиста њезин муж умро. Кад се то учини, нека жена узме написану потврду себи као свједочанство, и заповиједам јој да затим причека док не прође једна година, па кад прође та година, допуштена јој је законита брачна заједница. Ако се жена успркос овој заповиједи усуди ући у други брак, нека и она сама и онај који ју је узео буду кажњени као прељубници.

Ако за дано писмено свједочанство, које је написано под заклетвом, касније буду оптужени да су лажно свједочили, они ће бити удаљени из војске и бит ће присиљени платити 10 литара злата као казну ономе за кога су лагали да је умро. Овај, ако жели узети своју жену, има право да је узме.

12.ГРАНА

О ДАРОВИМА

1. Ово су дарови који се чине за живота, и који према живоме милост и доброчинство исказују, те захвалност изискују. Дарови који се дају за случај смрти, и након смрти, како је рекао онај који дарује такве дарове, коначни су и ваљани. Прије смрти дароватеља, онај који преузима дар нема ништа од имовине која му је дарована, будући да је дано да би се по смрти узело.

2. Од дарова који се дају за живота, једни се од тога часа и времена извршавају и, тако рећи, већ од тада врши се предаја и власти и кориштења дарованог имања или прихода, то јест покретне или непокретне имовине, и никакво друго разматрање од других особа накнадно, или одмах затим, или другачије нека не буде, већ у тај час нека имовина од особе к особи пријеђе, то јест од онога који дарује к ономе који дар прима, без икаква изговора и увјета. Други су (дарови за живота) увјетовани дарови који се различитим начинима и протоком времена стјечу онако како дароватељ заповједи и утврди.

3. Дар за случај смрти јест када нетко жели себе, или онога који прима дар, учинити значајнијим од свога насљедника.

4. Три су начина на које се у случају смрти даје дар: први, када се даје без утјецаја било каква страха, осим једино чекања природне смрти; други, због туђинаца који се договарају против њега, а не даје га онај који је умро — (већ) власт над његовим даром има одмах онај који га узима; трећи вид, када онај који полази на пут даје ради (могућег) наиласка невоља, а над овим даром нема власти онај који га узима, док дароватељ не умре. Овдје се ради о страху од насиља разбојника, или ратника, или утапања у мору, или од мјеста у којем су се договорили против њега; но, и због страха од болести, или човјека моћна, или старости. Све ово упућује на присутну невољу.

5. Ако ти пошаљем новац дарујући га, и ја умрем прије него што ти га дају, неће бити твој.

6. Ако неки син који је под влашћу очевом, по заповиједи очевој или са знањем његовим, да дар, сматра се да га је сам отац дао. И ако нетко твоје нешто с твојом сугласношћу дарује некоме као своје, сматра се да си и ти сам то дао.

13.ГРАНА

О ПОВРАТУ ДАРОВА

1. Ако нетко, немајући сина, сву своју имовину или њезин дио засебно ослободи, тј. раздијели као дар, па касније добије дјецу, нека се одузме сав дар и опет врати ономе тко га је даровао, нека опет има власт располагати њиме како хоће.

2. Малољетници, нити безумни, не могу дарове давати. Одлуке таквих су ништавне.

3. Ако се нетко, узевши дар, покаже незахвалним према дароватељу, наносећи му увреду лажима против њега, или подигне руку на њега, или му намјерно нанесе велику штету, или се договара да га убије, или не испуњава оно што је писмено или усмено договорено за приходе од дара — ако се једна од ових кривњи изнесена пред суд покаже точном, нека се оно што је даровано врати дароватељу.

14.ГРАНА

О ПРОДАЈИ И КУПОВИНИ

1. Продаја и купња закључује се када се онај који продаје и онај који купује заједно договоре о цијени, те један положи износ, а други преда оно што продаје. Не само овако, него и ако један од њих или положени износ узме, или прими продано имање, и таква продаја бит ће ваљана. Када је нешто дано у виду залога, то је објава и доказ о закључењу продаје и купње, а не само закључење. Тако говоримо о продаји и купњи ако то бива усмено.

Ако то бива писмено, неће бити ваљана купња и продаја све док се не запише начин продаје, или руком онога који продаје, или некога другога, и да се потпише онај који продаје. Ако то бива с уговарањем, нека се оно оконча с претходно споменутим потписивањем и начином.

Оно што је бивало са залогом, а заснивало се на подмуклости, раскидањем продаје — ако купац раскида и одлази, изгубит ће залог; ако продаватељ раскида, присиљен је дати двоструко, и оно што му је дано, и још толико од другога имања.

2. Нитко не може ништа купити од онога што му је повјерено на управу, ни покретну ни непокретну имовину, ни особно нити преко некога. Тако, остат ће без онога што је купио, а новац који је дао неће добити натраг. Ово вриједи и за цареве управитеље, ако не купују из јавне благајне.

3. Након продаје и купње било које ствари на прописане писане и неписане начине купње и продаје, ризик за продану ствар од тог часа пада на купца, чак и ако ствар још није предана. Јер, ако продани роб умре, или се озлиједи неки дио његова тијела, нога или рука или око; или ако буде продан сав двор, па његов дио изгори у ватри; или њива под навалом ријечне бујице буде сасвим, или дјеломично упропаштена, или од многе воде или од многог дрвећа обореног вјетром на њиву постане мања или гора — штету од свега тога сноси купац.

Знај, према свему овоме, ако се тако нешто догоди проданој ствари, продаватељ нека је без бриге, осим ако је у питању лаж или небрига за продану ствар.

4. Као што губитак услијед неког догађаја, односно пропаст продаване ствари сноси купац, тако и, ако се догоди добитак на ствари која се продаје, то је на корист купцу. Тако, ако након закључења продаје поплавом или излијевањем ријеке њива постане већа, добитак ће уживати купац.

5. Продаја се већ и тада, то јест у том часу, без неке додатне заповиједи или увјета и времена чекања, може окончати, тако што ћеш након што си своје дао, узети ово или оно. И опет може бити с увјетом, као на примјер, да неког роба можеш испробати мјесец дана, и ако буде погодан, да га добијеш за десет златника.

6. Ако заповједим своме робу да покаже границе продаване њиве, а он лажљиво или из незнања покаже веће, нећу ја бити осуђен због тога. Нека се овога држи и при предаји празних поља.

7. Проданом робу не слиједи његова особна имовина. Стога, ако роб украде нешто од своје особне имовине и пријеђе купцу, колико год након његове продаје буде прихода његовој особној имовини, тј. лихва, и дио особне имовине роба стечене од рада, враћа се продаватељу.

8. Скрбник не може купити ништа од имања сирочади. Такођер, ово вриједи и за сличне скрбнике и за прве скрбнике.

9. Ако у проданој кући грешком остане скривено нечије злато, и у њој се пронађе, нека га узме стари господар.

10. Онај тко види да нешто што је његово властито продаје нетко други, и не каже ништа против тога, сматра се да је то он сам продао.

11. Такођер, уз то и ово додајемо праведним законима, да ако нетко продаје роба, и зна за њега да је лопов, или луд, или опсједнут, нека то исприча купцу. Ако то не учини и купац га узме, нека се тражи да купцу врати двоструки износ ако роб учини неку штету у дому онога тко га је купио.

15.ГРАНА

О ДУГОРОЧНОМ ЗАКУПУ НЕКРЕТНИНЕ

1. Дугорочни закуп некретнина на мјестима свете Велике цркве Цариграда, те убожнице, и гостињаца, и болница, и сиротишта, заповиједамо да буде везан уз саму ту особу, тј. уз човјека који га жели примити, те уз још два његова насљедника.

2. Часна мјеста која никако немају чиме отплатити јавни дуг нека продају добра и имања, тј. нека такву продају испита метрополит у присутности бискупа и клера, пред положеним Божанским Еванђељем. А ако се не нађе друга имовина од које би се могао намирити јавни дуг, нека се продаја имања потврди пред суцем, и нека се новац од проданога да за јавни дуг, уз потврду за тај износ.

3. Ако нека црква има дуг према обичном човјеку, нека он буде присиљен да за дуг узме непокретно имање, тј. њиву.

4. Пуста (напуштена) мјеста цркве Цариграда нека се непрекидно дају у дугорочни закуп, за трећину онога што домови (установе) примају од цјелокупног тога имања, или за половину зараде коју ће, након намирења трошкова, узимати онај тко је у закуп узео виноград или кућу.

5. Допуштам да се од претходно наведених часних домова ствари узимају у закуп на два начина: или до краја живота онога тко је узео дугорочни закуп, или на онолико година колико то буде по вољи онима који се буду договарали (а то, наравно, не смије прелазити 30 година).

6. Управитељима домова, хранитељима сирочади и другим управитељима часних домова, а такођер и свим писарима, њиховим родитељима и дјеци, те другима који су с њима у сродству или их с њима веже брачна имовина, забрањујемо дугорочно закупљивање и закупљивање, тј. издавање под закуп онога што припада тим часним домовима; нити се они сами, нити друге овдје наведене особе смију у то упустити. Нека знају: ако се такво што догоди, то није ваљано, те ће онај тко је узео под дугорочни закуп остати без свога дугорочног закупа ствари, а онај тко је узео под (редовити) закуп остат ће без свога закупа ствари, и изгубит ће и цијену (закупнину) коју је платио. Они који су такве ствари дали под дугорочни закуп или под закуп — економи, писари и управитељи — нека часном дому дају и надокнаде онолико новца колико је тиме оштећен онај тко је ствар узео под закуп.

16.ГРАНА

О ДУГУ И ЗАЛОГУ

1. Они плодови од заложене ствари, тј. пшеница или друга житарица, урачунавају се у отплату дуга, и ако буду довољни за намирење дуга, раскида се зајам и враћа се залог. Ако су приходи већи од дуга, враћа се оно што преостане.

2. Рад робова и најамнина од изнајмљених домова урачунавају се у отплату дуга. И ако је прикупљено много, раскида се зајам.

3. Плодови од њиве урачунавају се у отплату дуга, не само они које је зајмодавац узео, него и они које је могао узети. Ако је оштетио и њиву, судит ће се и за то.

4. Ако је с дужником договорено да ће, након истека рока на који је залог узет, залог бити продан, тиме неће изгубити право на залог најма када га зајмодавац јефтиније прода. Тада је зајмодавац одговоран ономе с ким се договорио, и судит ће се пред многим грађанима.

5. Ако зајмодавац не уништи залог својом кривњом, неће му се судити. Треба показати како је (залог) изгубљен. Случај (случајни губитак) не доводи зајмодавца у неприлику, но може се догодити да онај тко је уништио ствар то потражује од онога тко му је дужан. Ако се уговорне стране договоре да губитак залога ослобађа дуга, то је ваљано.

6. Зајмодавац који је узео држати њиве или куће на одређено вријеме, за дрвеће које је посјекао и куће које је разрушио нека буде присиљен доћи на суд. И ако је пријеваром или својом кривњом ствар коју је примио учинио гором, и тада нека му се суди, нека такву кућу или имање доведе у оно стање у каквом је било у вријеме кад ју је примио. Ако је зајмодавац због потребе и због уређења имања или куће уложио нешто, не забрањује му се да то потражује.

7. Ствари које су положене у залог дужници особно потражују (натраг). Није допуштено зајмодавцу да, осим уговореног и главног прихода, отима имање дужника, тј. да продаје имање којим располаже у виду залога.

8. Зајмодавац и његов насљедник немају дуго вријеме за приговор, као што је невраћање залога након подмирења дуга, тј. (рок је) након 30 година.

9. Господар постави неког свог роба над неким имањем, затим му допушта да даје у зајам када му се (то) нареди, те да у зајам даје и прима. Ако се покаже да му то није било наређено, онда потражујемо особно имање тога слуге, како би се најприје намирила имовина господара, а затим исплатио зајмодавац.

10. Ако нетко некоме да зајам, и узме за њега заступника, или јамца, или савјетника, тај нека најприје не напада право заступника, јамца или савјетника, нити да им досађује не бавећи се дужником, већ нека прво нападне онога тко је узео злато и склопио зајам. И ако од њега узме (дуг), нека одустане од осталих. Ако не буде могао од дужника узети или дио, или половину, или све, онолико колико не буде могао од њега узети, нека се обрати заступнику, или савјетнику, или јамцу, и од њега нека узме остатак. И ако се, када дође, ту нађу сви — и зајмопримац, и заступник, и јамац, и савјетник — нека се претходно наведени поступак у потпуности поштује. Ако заступник, или савјетник, или јамац буду ту присутни, а догоди се да зајмопримац није присутан, нека зајмодавац покаже на заступника, или савјетника, или јамца, и нека тамошње присутне суце заступнику (а тако и савјетнику и јамцу) дају вријеме, желећи довести и поставити правог дужника, како би он први примио тужбу; тиме се, такођер, чува помоћ осталима. И ово помаже заступнику и јамцу, ако доведу пред суд онога за кога су јамчили, јер ће се, кад он буде доведен, ослободити притиска од стране онога који их терети због зајмопримца. Ако вријеме договорено за ово прође, тада се заступник, или јамац, или савјетник приводи на суд, и дуг се проширује на оне који су га заступали, и за кога су јамчили и потписали се, или јамчили за договор, те ће бити испитивани од зајмодавца на суђењу сваки појединачно. Зајмодавац неће примити имовину дужника прије него што пред свједоцима јамац, заступник и савјетник не дају сугласне изјаве. Тако ће примити имовину првобитног дужника, ако је држи нетко други, и преостало тако узима. Ако тиме не намири своје, нека тада приступи имању заступника, јамца и савјетника. Такођер, исто вриједи и ако нека друга заступања имају они који су под разним обвезама, и за залоге кућа даних као осигурање. На првобитног дужника и његову постојећу имовину — била она његова властита, или ју је на одређено вријеме узео од некога, било да обје стране желе да је узму — сву власт њему зајмодавцу дајем, према претходно наведеном начину и поступку, утврдивши закон и о другим особама и случајевима. И ово не рекосмо само за зајмодавце, већ и за случај да нетко купи нешто од некога.

11. Ако нетко, надајући се богатству зајмопримца, да злато у зајам, а овај, немајући чиме вратити злато, има непокретну имовину, тј. имања или винограде или зграде, те зајмодавац наваљује и на све начине тражи злато, а дужник га нема при руци, и нитко му неће дати злато како би га вратио зајмодавцу; истовремено зајмодавац би узео и непокретну имовину умјесто злата, али нитко тко би желио купити ту непокретну имовину не долази, а зајмодавац много пута диже вику како "њему припада имовина његова дужника", те се тако плаше доћи они који би је жељели купити: Тада, у овоме богатом граду, тј. у Цариграду, преславни бољари наше земље — сваки постављен законом и од нас на своју управу у областима и мјестима да влада — нека ускладе точну вриједност дужникове имовине, како би се зајмодавцу дало, умјесто злата, једнако вриједну непокретну имовину, уз јамство да дужник то доиста може дати. Од непокретне имовине која се даје за дуг, нека зајмодавац изабере оно што жели. Јер не би било праведно да онај тко је дао злато, а не могавши узети злато него је по нужности присиљен прихватити непокретно имање, не узме најбоље од цјелокупне дужникове имовине. Напротив, нека узме оно што му се свиђа, и нека то има као утјеху што није узео злато, већ је стекао имање на мјесту које му је најдраже, умјесто њега.

12. Онај тко се одриче свога писменог уговора или онога што је у њему изложено, нека буде оптужен да двоструко даде. Ако у часу кад се одрекне, измијени заклетву и опет истину изјави, избјећи ће осуду да даје двоструко. Тко касно призна, сносит ће трошкове суда, по тужби супарника.

13. Дужнику који не признаје (дуг) неће се то узети у обзир ако накнадно донесе уговор на увид, већ се од њега тражи све.

14. Иако је многима прије нас било по вољи да се стјецање прихваћа лихварством, па чак и до сада зајмодавци суровошћу и безумљем, ми ипак ово, као недостојно нашега кршћанског живљења, нађосмо за потребно одбацити, будући да је и Божјим законом забрањено. Због тога наше човјекољубље заповиједа: никако, ни због каква разлога, не узимати лихву, да не бисмо, мислећи да чувамо закон, преступали закон Божји. Но, ако нетко узме неку количину нечега, нека се то сматра дугом.

17.ГРАНА

О НАЈМУ

1. Ако буде договорено с оним који даје кућу у најам да се у њој без штете може држати огњиште, и догоди се пожар те изгори (дом), није крив онај који је узео кућу у најам. Ако се то догодило због његове лијености, крив је.

2. Онај који је унајмио најамника да му чува стадо, нека ништа не тражи од њега ако се докаже да овај не лаже да су стадо отели разбојници. Нека узме (од њега) плаћу коју му је дао за остатак године.

3. Због немара и нестручности бит ће суђено пастиру, кројачу и ономе тко пере одјећу.

4. Ако се нетко договорио да нема огњиште, а има га, крив је у случају да се догоди пожар.

5. Ако се онај који изнајмљује договори да у кући нема сијена, а почне га држати, па потом његов роб или странац унесе ватру и запали се кућа, крив је.

6. Ако кормилар, не могавши ући у пристаниште, пребаци терет у твоју лађу и твоја се лађа потопи, крив је први кормилар ако је без допуштења господара пребацио терет, или је (то учинио) у погрешно вријеме, или у неприкладну лађу. Није крив ако се ово (потапање) није догодило услијед његове небриге.

7. Ако се лађа потопи јер није имала управитеља, крив је онај тко је кормиларио лађом.

8. Ако се лађа потопила, кормилар враћа најамнину коју је узео за потребе припреме, јер их није превезао онамо гдје су хтјели.

9. Ако нетко узме камен да га уреди, или пробуши, или да на њему нешто исклеше, па се разбије — ако се то догоди због незнања мајстора, крив је. Ако (се догоди) због материјала, није крив, осим ако није прихватио опасност, тј. ако није обећао да неће разбити.

10. Ако мишеви изгризу оно што је дано на прање или пеглање, крив је онај тко пере. (Исто вриједи) и ако у незнању нечију ствар преда другоме.

11. Ако унајмљивач препусти кућу војсци која је у пролазу, и војници узму врата или нешто друго, (тај) је крив ако је могао обавијестити власника куће, а није (то учинио), или се могао супротставити војницима, а није.

12. Ако по истеку времена најма, по договору обију страна, онај тко је унајмио остане у кући, обнавља се најам само за ту једну годину, а не за све преостало вријеме, па чак и ако је први најам био на пет година, ако се радило о градским најмовима. Ако остане и другу годину, тада је дужан платити и за оне преостале, такођер.

13. Ако нетко опрости најмопримцу једну годину због нерода, и ако урода буде у годинама које слиједе, примит ће опроштено. Ако посљедња година буде неплодна и опроштена, а прве године су донијеле плод, нека најмопримац плати како и иначе.

14. Ако се у најму, из незнања, разбију крчази и пролије вино, дужни смо пружити заштиту.

15. Ако сам дао пашњак у најам, и овце се од отровних трава на њему разболе или угину, ако сам дао (пашњак) знајући за то — дужан сам дати здраве и живе (овце). Ако нисам знао, нека не тражим најамнину.

16. Ако из неког разлога изнајмим кућу на једну годину и примим сву најамнину, а кућа се сруши или изгори у осмом мјесецу, враћа се најамнина за преостало вријеме.

17. Кад год се нешто даје ради извршења нечега, то је најам.

18. Ако буде договорено да се дјело оконча тако да господар врши провјеру, тражи се добар човјек да провјеру изврши. Исто вриједи и ако се дјело преда на провјеру другоме. Тај нема овлаштење продужити вријеме за које је договорено да се дјело обави, већ само провјерити дјело.

19. Ако се ономе тко је унајмио имање на приносу догоди немјерљива штета од онога што називамо Божјом казном, а то је туча или пожар, неочекивана али која не захвати све — најмопримац дијели принос онако како је праведно објема странама, те добитак и штету која се догодила дијели с господаром.

20. Ако је нетко унајмљен да пренесе мраморни ступ, а он се поломи или приликом подизања или приликом ношења, није крив мајстор нити итко од његових помоћника ако то није било због немара. Бит ће лишени најамнине ако су то учинили због немара; ако се све догодило док су се марљиво трудили, нису криви. Исто вриједи и за крчаге, за дрвене и друге ствари.

21. Ако нетко изнајми коња да носи нешто, јасно је да је крив ако га озлиједи натоваривши на њега нешто претешко. Исто вриједи и ако нетко нешто друго озлиједи.

22. Ако нетко узме плаћу за чување имовине, бит ће кажњен ако је не сачува.

23. Онај тко при давању плаће поткрада роба како би сачувао (своје) имање, крив је као лопов.

24. Ако изнајмљивач изјави да ће казнити најмопримца ако га истјера прије истека пет година, без штете ће га истјерати не узевши најамнину, јер је узалуд обрађивао земљу.

25. Ако најмопримац остави њиву без разлога прије истека времена, нека да најамнину за читаву годину.

26. Онима који живе у изнајмљеној кући тијеком дугог времена — а то је двије године — не јављајући се, а кући је потребно уређење, треба да онај коме је то у интересу уђе и пред јавним службеницима попише оно што је у кући.

27. Ако се нешто начињено покрене због потреса, штета је на ономе тко унајмљује.

28. Ако се прије испитивања (провјере) створи вододерина — ако се то догодило због земље, штета је на ономе тко унајмљује; ако је због мањкавости дјела, штета је на најмопримцу.

18.ГРАНА

О ОСТАВИ

1. Остава је оно што је дано некоме на чување.

2. Остава положена због побуне, пожара, несреће или бродолома подлијеже двоструком враћању од стране онога који ју је примио. Ако је приматељ оставе крив, његови насљедници враћају двоструко, а ако није крив, враћају једноструко.

За све остале оставе враћање је једноструко.

3. Ако је онај који је примио оставу или његов насљедник позван на суд, а ствар пропадне природним путем прије суђења (примјерице, ако је ријеч о робу који умре), ослобађа се одговорности, као и у случају да ствар пропадне након што је већ позван на суд.

4. Од онога што је положено у оставу могу се потраживати и плодови, и камате, и све што из тога произлази.

5. Онај који је положио оставу може одмах преузети корист која из ње произлази, чак и ако му приматељ оставе то пријеваром покушава ускратити, осим ако се остава налази на другом мјесту, или је закључана тако да се не може отворити, или још није истекао рок односно увјет оставе.

6. Ако мени или мојем робу, који ми вјерно служи, буде предано нешто што доноси приход, приход од те оставе припада мени.

7. Онај који је наслиједио пописанога роба има право потраживати његову оставу.

8. Ако роб који је положио оставу још живи, па затим умре, буде ослобођен или продан, његов господар има право потраживати његову оставу, а не сам ослобођеник нити његов нови господар. При томе треба пазити на оно што је било одређено на почетку договора.

9. Твој роб положи код мене имовину како бих је предао теби да га ослободиш. Ако је предам и о томе обавијестим оне који га надзиру, више нисам ништа дужан. Ако је, међутим, предам као да је моја властита, тада сам и даље дужан дати оставу, јер се не сматра да сам оставу вратио ако сам је предао као своју.

10. Ако се нетко о остави не брине као о властитој имовини, сматра се да поступа пријеварно.

11. Ако приликом напада разбојника приматељ оставе изгуби оно што му је било повјерено, његови насљедници неће одговарати за тај губитак. Онај који је примио оставу одговоран је само ако је крив за пријевару, непажњу или немар, осим ако није другачије уговорено. Ако се, позивајући се на неки разлог или другу невољу која га је задесила, нада да ће насљедник преузети положену имовину, или је пријеваром присвоји па је одбије вратити, дужан је дати накнаду због оставе.

12. Јамац за онога који је примио оставу одговара ако овај лажно тврди да остава није била примљена, а има имовине. Што ако је приматељ луд, сиромашан, малољетан или умре без потомака? У том ће случају јамац бити присиљен извршити поврат, јер је преузео одговорност за неправилно предану оставу.

13. Потребно је да обје стране, односно и онај који полаже оставу и онај који је прима, било потврдом о раскиду било другим уговором, чувају исправу која потврђује склапање уговора о остави.

14. Онај који је примио имовину у оставу и на темељу уговора предао је другоме, не може се ваљано одрећи одговорности за оно што је примио ако претходно не покаже исправе које потврђују да је оставу доиста предао другој особи.

19.ГРАНА

О ОСНИВАЊУ УДРУЖЕЊА

1. Удружење се оснива или за живота оних који се удружују, или на одређено вријеме, или од одређенога времена, или ради остваривања добити.

2. При оснивању удружења не треба унапријед уговарати одустајање. По природи удружења, крив је онај који од њега одустане у невријеме.

3. Ако је одређено да сва имовина буде власништво удружења, тада се и насљедство, и опоручна оставина, и сав приход користе за уздржавање удружења.

4. Ако се договоримо да је власништво удружења оно што нетко од нас стекне законитим насљеђивањем, под тим се не сматра оно што је стечено опоруком, него само оно што припада по закону.

5. Удружење се оснива дјелом, ријечју или јавном изјавом, а престаје одустајањем, смрћу или осиромашењем.

6. Удружење се може основати ради било какве имовине, ради купње, ради многих послова или само једнога, па и међу особама различитих способности. Онај који је сиромашнији од других мањак имовине надокнађује већим трудом.

7. Ако је удружење основано опћенито и није одређено за неку посебну сврху, сматра се да је основано ради стјецања богатства и прихода од продаје и купње, изнајмљивања те других вриједности. Приходом се сматра оно што је нетко стекао својим радом. Насљедство, опоручна оставина и дарови не убрајају се у заједничку имовину. Дарови који су некоме дани као награда или плаћа сматрају се да припадају удружењу.

8. Иако се чланови договоре да се удружење неће распустити прије истека одређенога времена, оно се ипак може распустити због оправданога разлога. Што друго учинити ако се не остварује добит ради које је удружење основано, или ако је један од чланова насилник и наноси штету, или ако нема повећања имовине због које је удружење основано?

9. Ако иступим из удружења, све што стекнем прије него што о томе обавијестим другога члана припада удружењу, док штету коју притом претрпим сносим само ја. Након обавијести, приход припада једином преосталом члану удружења, као што и штету удружења сноси он.

10. Члан удружења који је својом непажњом проузрочио штету удружењу одговара за њу, без обзира на то што је својим другим поступцима удружењу донио велику корист.

11. Дугови настали за вријеме трајања удружења подмирују се из заједничке имовине. Ако се један члан издвоји прије него што дуг буде подмирен, удружење се распушта, а бивши чланови међусобно уређују начин отплате дуга.

12. Ако злато придружим заједничкој имовини удружења па оно пропадне, сматра се да је пропало злато удружења, јер не би пропало да удружење није било основано. Ако, међутим, своје злато држим одвојено и оно пропадне прије него што га унесем у заједничку имовину, штету сносим само ја.

13. Мој ортак подлијеже мојој тужби због имовине удружења, због издвајања за случај крађе и заједничких издатака, а једна тужба не искључује другу.

14. Ортак не одговара за случајну штету. Тако, ако овце, предане након што је утврђена њихова вриједност, отму разбојници, штета се сноси заједнички. Ако буду украдене, штету сноси само онај код којега су се налазиле. Онај који је уз накнаду преузео њихово чување дужан је осигурати поуздану стражу. Праведно је и да се трошкови подмире из имовине удружења ако су овце ради удружења биле дане на испашу, чак и ако су биле укључене у процијењену вриједност.

15. Ако ортак пође ради купње за удружење па падне међу разбојнике и остане без својега злата или друге имовине коју није понио ради купње за удружење, тај дио штете и трошкове лијечења сноси сам ортак. Исто тако, ако се потопи лађа с купљеном робом и настане штета, када робу није било могуће превести другачије осим морским путем.

16. Онај који продаје сребро из имовине удружења не обавља посао удружења, јер оно што стекне изван заједничке благајне припада њему.

17. Ако браћа, ради удруживања, не подијеле имовину наслијеђену од родитеља, оно што стекну изван тога насљедства не припада имовини удружења.

18. Ортак који је уложио више од других у обнову дома удружења нека, прије истека четири мјесеца од завршетка обнове, узме оно што је утрошио или нека има право управљати приходима дома. Након четири мјесеца може узети дом у своје власништво или нека из прихода удружења узме оно што му припада ако не жели задржати дом. Рок од четири мјесеца одређен је зато што након тога времена закон признаје право господарења обновитељу.

19. Онај који отпутује ради купње за удружење нека на терет удружења пренесе само оне трошкове које је имао за своје нужне потребе тијеком тога путовања.

20.ГРАНА

О ПРЕСТАНКУ УДРУЖЕЊА И ТУЖБАМА

1. Удружење престаје због пропасти особе, пропасти имовине, вољом ортака или тужбом.

Због пропасти особе удружење престаје када нетко од ортака буде осуђен на смрт или прогонство, па се удружење распадне, или када умре природном смрћу.

Због пропасти имовине удружење престаје ако од имовине ништа не преостане или ако јој се промијени намјена, примјерице ако буде дарована Цркви или одузета.

Вољом ортака удружење престаје када они од њега одустану или када сваки од њих засебно почне обављати трговину.

Тужбом удружење престаје било на захтјев једне стране, било судском одлуком, било због разлога који произлазе из самога удружења. Наиме, сматра се да се удружења одрекао онај који ради његова распуштања покрене судски поступак.

2. Ако је удружење основано ради трговине или ради изнајмљивања, након смрти једнога члана добит и штета припадају удружењу.

3. Ако нетко тко је навршио двадесет и пет година раскине удруживање с другим те му без икаква увјета дарује оно што му дугује, послије не може тврдити да је очекивао како ће као његов насљедник добити оно што преостане од удружења или од дарова.

4. Када нетко због једне тужбе позове другога на суд и суд донесе пресуду, па чак и ако изричито изјави да више ништа не потражује нити подноси другу тужбу у вези с тим предметом, ипак има право подићи друге тужбе против исте особе. Јер, што ако га је тужио због оставе, а треба га тужити због зајма?

21.ГРАНА

О ОПОРУКАМА СЛОБОДНИХ (ПУНОПРАВНИХ) ОСОБА

1. Опорука је праведна намјера којом нетко уређује како ће након његове смрти бити.

2. Онај који саставља опоруку мора имати здрав разум, а не нужно здраво тијело.

3. Младић који је навршио 14 година нека саставља опоруку, а женска особа од 12 година.

4. Опоруке се састављају према трима законима: градском, од заповиједи и од суца.

Градски је задовољен када дођу свједоци који ће извршити оно што је опоруком одређено; од заповиједи се испуњава потписима опоручитеља и свједока; а од суца бројем свједока и печатима.

Све ове мјере опреза служе томе да се уклони свако злодјело при састављању опоруке и уређене су како би се одстранила свака пријевара. Јер опоручитељ треба својом руком показати написано име насљедника, као: „Њега поставих за насљедника.“ Ако то није учинио, свједоци морају објавити име насљедника.

5. Будући да смо рекли како свједоци морају ставити печате, треба знати да се опорука може запечатити и једним прстеном.

6. Опорука се такођер печати и потписује.

7. Писац опоруке вјеродостојан је свједок о њој.

8. Онај који је због тјелесне немоћи изгубио разум не може састављати опоруку док је у помрачењу ума, него тек када му се разум прочисти.

9. Слијепи човјек – било да је слијеп од рођења, било због болести – има право саставити усмену опоруку тако да позове седам или пет свједока и пред њима изговори име насљедника уз неки знак како не би погријешили.

10. Ако је онај који саставља опоруку под туђом влашћу, или није пунољетан, или је роб, опорука није важећа, чак и ако умре као пуноправан, пунољетан и слободан.

11. Ако браћа имају заједничку имовину, ипак се никоме од њих не забрањује саставити опоруку и учинити насљедником онога кога желе. Не смета им то што је имовина неподијељена.

12. Ако нетко тко је писмен жели саставити опоруку међу својом дјецом, нека им најприје забиљежи вријеме, потом нека својом руком запише имена дјеце, а уз то и размјерно злато или другу имовину, одређујући коме уписује насљедство. Нека их не означава низом бројева, него нека свима покаже њихова имена, како би све било потпуно јасно и неоспорно уређено.

Ако жели подијелити и имовину, или неке особне ствари, или оставити све или неке ствари које су спорне, нека и њих упише како би се знало, тако да је о тим стварима све објављено и да дјеци не оставља никакав разлог за спор.

Ако жели жени или странцима на неки начин оставити јавни дар или ослобођење, нека и то напише својом руком, а свједоцима нека појединачно покаже све што се налази у запису. Ако они то запишу и одлуче чувати, нека буде важеће и ничим неоспориво, јер се сматра да се даљње разматрање опоруке не прихваћа.

Насупрот томе, овако се заповиједа: оно што је својом десницом и ријечју опоручио, ако се стави на папир, даје том папиру пуну правну вриједност. Ако до смрти остане у том облику, нитко послије не може свједочити да је било договорено да се због нечега може извршити промјена или измјена.

То би било исто као поништити постојећу и створити другу вољу која би говорила о његовој посљедњој заповиједи коју треба држати.

Допуштамо му да то учини ако то јавно објави пред седам или пет свједока, говорећи да више не жели држати опоруку коју је саставио, него саставља ову другу. То може учинити или потпуном опоруком која ће садржавати сва уређења везана уз опоруку, или опоруком састављеном писаним путем, као што се опорука може извршити писаном или усмено израженом вољом. Прва ће тада бити неважећа због другога њезина обликовања које је састављено према правилима потпуне опоруке или договора.

13. Раније постојећу опоруку поништава она која је касније састављена и потпуна је, чак и ако је прва опорука била писана.

14. Ако се покаже да је онај који је саставио опоруку, разгњевивши се, многе именовао насљедницима, они га неће наслиједити, чак и ако их је он сам именовао.

15. Ако онај који је саставио опоруку не жели показати свједоцима оно што је написано на папиру, него је донесе пресавијену, или је принесе свједоцима након што ју је запечатио, нека је потпишу. Нека тада каже свједоцима да је то његова опорука.

Након тога нека је у исто вријеме потпишу и запечате, и нека се сматра важећом. Не само седам, него и пет ваљаних свједока писаних и неписаних опорука, уз све ове увјете, чине је вјеродостојном.

16. Ако је нетко у рату рањен и путује, а сигурно је да ће наступити смртни исход, такав не само да може пред три свједока саставити опоруку, него због невоље која се догодила може вјеродостојно изнијети опоруку и пред двије особе које се ондје затекну.

22. ГРАНА

О ОПОРУКАМА ОНИХ КОЈИ СУ ПОД ВЛАШЋУ СВОЈИХ РОДИТЕЉА

1. Код дјеце која су под влашћу разликује се њихова особна имовина. Особна имовина је она која је стечена властитим стјецањем, а друга је она која потјече од родитеља.

2. Њихова особна имовина је све оно што су стекли својом способношћу, или у војсци, или од некога звања, или од црквене службе.

3. Родитељска имовина је оно што им је од родитеља дано ради служења и потребе, или оно што су стекли из онога што им је дано.

4. Постоји много разлика између родитељске и особно стечене имовине. Прва је та да дјеца која су под влашћу могу опоручити своју особно стечену имовину, а родитељску не могу.

5. Друга разлика је у томе што отац, ако се наљути на својега сина који је под његовом влашћу, узима од њега имовину коју је син стекао од онога што му је отац дао, али никако не узима ону коју је син сам особно стекао.

6. Трећа разлика је: ако је нетко многима дужан и његови вјеровници продају његову имовину, продаје се с њом и она имовина дјетета коју је оно стекло од родитеља, док се то никако не чини с оном имовином коју је дијете само стекло.

7. Постоји и четврта разлика. Ако умре отац који је имао много дјеце, и догоди се да једно од њих има имовину стечену давањем родитеља и своју особно стечену имовину, оно што је стечено од родитељског давања нека буде заједничко свој дјеци која су некада била под влашћу, а особно стечено припада само ономе који ју је сам стекао.

8. Она дјеца која су под влашћу, а која су због дугога одсуства и зимског и љетног путовања, односно због путовања и војничког похода, стекла своју особну имовину, могу њоме опоручно располагати. Ако су им њихови родитељи нешто дали ради њихових потреба, тада су она дјеца која су под влашћу дужна узвратити родитељима толико да они буду задовољни, а остатком могу опоручно располагати. Исто тако, њихова особна имовина је и оно што су на други начин стекли, било из неког звања, било из било какве службе, било из било какве вјештине.

23. ГРАНА

О ОПОРУКАМА ОСЛОБОЂЕНИХ

1. Сродство је однос који настаје рођењем. Дијели се на узлазно, силазно и побочно сродство. Ове се три врсте разликују код слободних људи, док се код ослобођених робова у старини није признавало узлазно сродство. Што је с онима који су некоћ рођени у ропству? Они немају ни побочне сроднике. Од њих се, наиме, потомство тек рађа. Имају само силазно сродство, а то су дјеца коју су зачели и родили, унуци и њихови даљњи потомци.

Ако ослобођеник умре без опоруке, а дијете му је зачето – било након његова ослобођења или прије њега – те је заједно с њим ослобођено, или је ослобођено раније, или након његова ослобођења, нека буде позвано на насљедство.

Ако такво дијете не постоји, закон одређује да наслиједи господар.

Ако опоручитељ није ништа оставио господару, било да није имао дјеце или је имао дјецу или унуке, а умро је не оставивши им насљедство те та дјеца не могу побити опоруку, тада господар нека узме трећину оставине и нека не буде обвезан од тога дати дар.

2. Не само да господар и господарица те њихови потомци по закону бивају позвани на насљедство ослобођеника, као што је речено, него и њихови побочни сродници, све до петога ступња.

3. Ако господар и господарица, или два господара и двије господарице, имају много дјеце, нека се на насљедство имовине ослобођеника позове онај који је ближи по ступњу сродства.

4. Ако један господар има двоје дјеце, а други троје, нека се насљедство подијели на пет једнаких дијелова. Исто вриједи и за побочне сроднике.

24. ГРАНА

О ОПОРУКАМА БИСКУПА И МОНАХА

1. Оно што је бискуп посједовао прије него што је постао бискуп, може слободно раздијелити, продати или на други начин располагати како жели; не само то, него то може и опоручно оставити.

Оно што стекне након што буде постављен за бискупа припада приходима његове Цркве и тиме не може опоручно располагати, осим ако му је то припало од родитеља, стричева или браће.

2. Онај који жели ступити у самостан, односно примити монашки постриг, нека прије уласка у самостан опоручно распореди своју имовину, јер ће самостан стећи све што је његово, чак и ако јавно не изјави да је то унио у самостан. Од тога тренутка више ни на који начин неће бити господар своје имовине.

3. Када монашки постриг прими онај који има дјецу, може и након пострига раздијелити своју имовину својој дјеци, задржавајући за себе један дио, који након његове смрти припада самостану.

Ако умре не саставивши опоруку, тада његова дјеца насљеђују по закону, односно узимају свој дио, а остатак нека припадне самостану.

4. Онај који пријеђе из једнога самостана у други губи право на своју имовину те је више не може поновно стећи.

25. ГРАНА

О ПОБИЈАЊУ ОПОРУКЕ

Три невоље кваре опоруку: поништење, неодређеност и непотпуност.

Поништене опоруке могу бити или потпуно поништене или дјеломично поништене.

Потпуно поништење наступа на шест начина:

Први начин је када нетко, након састављања опоруке, посини некога, без обзира на начин посињења.

Други начин је када се након састављања опоруке опоручитељу, или након његове смрти, роди син или унук од робиње његова умрлог сина, чак и ако су насљедници јасно наведени у опоруци. Они ипак неће бити без насљедства ако су примили дарове или ако жена која је трудна побаци.

Трећи начин је када посињени син, који је под очевом влашћу, није споменут у опоруци.

Четврти начин је када буде састављена друга опорука у складу са законом. Без обзира на то је ли у њој именован нетко тко је био насљедник по првој опоруци или нетко тко то није био, наслиједит ће према другој опоруци.

Пети начин је када се другом опоруком, састављеном према закону, одреди други насљедник за одређену имовину, а да се притом не потврде насљедници из прве опоруке.

Шести начин је када војник у вријеме састављања опоруке није знао за сина који је већ био зачет у мајчиној утроби. Ако касније за њега дозна, али не измијени опоруку, опорука се не поништава.

Ако је ријеч о дјеломичном поништењу, оно наступа на два начина:

Први начин је када се другом опоруком потврде насљедници из прве опоруке, али се за одређену имовину одреди други насљедник. Таквом насљеднику припада оно што му је остављено, чак и ако подјела имовине није извршена.

Други начин је када нетко има кћер под својом влашћу, или унука односно унуку, а не одреди их за насљеднике. Тада се опорука не поништава у цијелости, него и они ступају у насљедство.

Ако је насљедство опоручено туђинцима, односно особама које нису у сродству, половицу насљедства примају сродници. Ако је пак опоручено сродницима, сви насљеђују у једнаким дијеловима.

Опоруке које нису ваљано потврђене и стога се одбацују настају на четири начина:

Први начин је када опоручитељ буде осуђен на смрт, буде прогнан или, као особа која је правно самостална, пристане да га нетко посини, односно када дође под туђу власт.

Други начин је када се законито састави друга опорука, па прва буде поништена, а затим и друга изгуби правну снагу због насљедника који су у њој одређени. То се догађа ако се они одрекну насљедства, умру прије опоручитеља или након његове смрти умру прије него што прихвате насљедство. Исто вриједи и када је опорука састављена под увјетом, а тај увјет престане вриједити јер више не постоји оно на чему се увјет темељио.

Трећи начин је када нетко, водећи спор с другом особом, именује цара својим насљедником, било писано било усмено, премда цар према закону ни на који други начин не би требао бити његов насљедник. Премда цареви нису подложни законима, ипак живе према законима.

Четврти начин је када онај тко отпечати опоруку остави је тако отворену или изјави да је "не жели потврдити". Јер оно што настаје по закону, по закону се мора и поништити.

Сматра се да непотпуне опоруке настају на пет начина.

Први начин је када опорука није састављена према нашем законодавству, без назочности седам или пет свједока.

Други начин је када се не потпишу сви назочни свједоци.

Трећи начин је када се сви свједоци потпишу, али сви не ставе свој печат.

Четврти начин је када опоручитељ властитом руком не напише име насљедника нити га спомене пред свједоцима.

Пети начин је када нетко има сина који је правно самосталан или сина под очевом влашћу, или унука од дјеце која су била под влашћу, а умрла су, па их не наведе ни као насљеднике ни као особе које искључује из насљедства. То вриједи ако се догоди да умру прије њега, према правилу које каже: ако оно што је записано у првој опоруци није ваљано, оно што је касније додано не може стећи правну снагу.

26. ГРАНА

О ОСЛОБАЂАЊУ ОНИХ КОЈИ СУ ПОД ВЛАШЧУ

1. Упознали смо се с тиме да имамо власт над својим робовима и над својом дјецом, било по крвном сродству било по посвојењу. Овдје ћемо размотрити на који се начин ослобађа онај који је под влашћу. О робовима ће бити ријечи у поглављу о ослобођењу, а о дјеци овдје. Ослобађају се када престану бити под нечијом влашћу.

Дијете се ослобађа очинске власти смрћу оца, али не увијек. Ако умре отац, дјеца без запреке постају правно самостална. Ако умре дјед, унуци не постају увијек правно самостални. Треба узети у обзир вријеме дједове смрти и постоји ли међу њима средње лице, односно син који је још под очевом влашћу. Унуци који су у тренутку дједове смрти били под његовом влашћу пријећи ће под власт својега оца. Ако њихов отац умре прије свога оца или се прије тога ослободи очинске власти, тада унуци постају правно самостални, јер не прелазе под власт друге особе.

2. Ако је нетко осуђен на смртну казну, његова дјеца истодобно с изрицањем пресуде постају правно самостална.

3. Ако нетко, док је још под очевом влашћу, буде уздигнут у сталеж патриција, самим тим чином ослобађа се очинске власти.

4. Догодило се да је мој отац био заробљен. Тиме је престала и моја подложност његовој власти. Ако се отац врати, поновно ћу бити под његовом влашћу; ако умре, постат ћу правно самосталан.

Постављам питање: од којега се од двају тренутака које наводим сматра да сам ослобођен туђе власти – од времена када је био заробљен или од времена када је погинуо у рату? Ту постоји стварна и велика разлика.

Претпоставимо да је нетко имао два сина и имовину од двије тисуће златника те да су га заробили непријатељски војници. Један од синова био је марљив па је, узевши два златника из очевог иметка, својим радом и трудом трговином зарадио још тисућу златника. Други је био лијен и није ништа стекао.

Након неког времена јављено им је да им је отац погинуо у рату. Пожељели су подијелити очеву оставштину.

Лијени је рекао: „Сада, када је наш отац доиста умро, постали смо правно самостални. Зар оно што си ти, као марљив човјек, стекао не припада нашем оцу? Стога требамо подијелити три тисуће златника, тако да сваки од нас добије по тисућу и петсто.“

Марљиви је одговорио: „Од тренутка када је наш отац био заробљен ми смо постали правно самостални. Будући да се није вратио, сматра се да је умро већ онда када је био заробљен. Зар оно што сам након тога стекао као правно самостална особа нисам зарадио себи, а не другоме?“

Ово се мишљење сматра исправнијим и њему ваља дати предност.

5. Онај који жели својега сина учинити правно самосталним нека приступи надлежном суцу и каже: „Овога чиним правно самосталним и отпуштам га из своје власти.“

Исто тако, ако се догоди да дијете које нема потомака састави опоруку, та се опорука сматра ваљаном, уз обвезно очување законског дијела који припада оцу.

6. Нетко може сина учинити правно самосталним, а унука задржати под својом влашћу. Исто тако, може унука учинити правно самосталним, а сина и даље задржати под својом влашћу. Исто вриједи и за праунуке.

7. Нетко је имао сина под својом влашћу, а тај је син имао трудну жену. Отац је сина учинио правно самосталним или га је дао другоме на посвојење. Након тога родио се унук. Одређујем да унук буде под дједовом влашћу, јер се у законитом браку узима у обзир вријеме зачећа. У тренутку зачећа син који је зачео дијете још је био под очевом влашћу.

8. Обнашање покрајинске управе, војводске службе или бискупске службе ослобађа од очинске власти оне који су јој били подложни.

27. ГРАНА

О СВЈЕДОЦИМА

1. Свједоци нека буду поуздани, а не они који прикривају истину, али исто тако не нека не буду ни сиромашни нити потпуно неуки људи.

2. Свједоци који су незналице нека буду и подвргнути мучењу ако је то потребно.

3. Они који свједоче о потписаним дуговима нека кажу да је потписивање извршено у њиховој присутности или да су за њега сазнали на законит начин. Само су за то позвани као свједоци, подразумијева се ако их има пет на броју.

4. Када свједоци протурјече сами себи или другим свједоцима, или када лажно свједоче, тада нека суци прихвате оне међу њима који су најпоузданији, а сумњиве нека подвргну испитивању ако се покаже да су намјерно чинили оно што је зло.

5. Суци могу, из града у град, писмено слати свједочења, поступајући према кнежевским законима ако се ради о подручним судовима, а према законима божанских, односно црквених судаца, ако се ради о Цариграду.

6. У тужбама за казнена дјела нужно је да свједоци буду особно присутни на било који начин, а не само њихове записане ријечи.

7. Од свједока се захтијева достојанство и поузданост, да буде честит и постојан. Зато се неће прихватити они који се противе ономе што су сами изрекли у својем свједочењу.

8. О сваком свједоку треба помно испитати: тко је частан и непорочан, а тко је нечастан и покварен; је ли богат или сиромашан; чини ли нешто неправедно ради користи; није ли пријатељ ономе против кога свједочи или му је непријатељ.

Када буде без приговора, тада нека свједочи. О томе просуђује судац: износи ли свједок сувисле ријечи, одговара ли послушно на питања и које знакове треба узети у обзир.

9. Свједоцима треба вјеровати, а не само њиховим ријечима. Они који буду особно од суца испитани о кривњама, а не покажу оно што су претходно изложили, шаљу се у заточење.

10. Једна је вриједност свједока који су особно дошли, а друга је вриједност прочитаног писаног свједочења. Онај који жели задржати свједоке нека им осигура нужне трошкове.

11. Отац и син који је под очевом влашћу, као и два брата који су под очевом влашћу, могу свједочити о некој ствари. Није штетно ако о туђој ствари свједочи више особа из истога дома.

12. Ако је таква ствар због које се прихваћа свједочење ловца или њему сличних особа, не треба им вјеровати без мучења.

13. Ако су сви свједоци једнаки по части и разуму те почну протурјечити једни другима, не треба вјеровати већини, него треба проникнути у саму бит ствари и размотрити је ли до тога дошло због непријатељства или због престанка пријатељства, те одлучити према ономе што је изнесено пред суцем и према знаковима.

Не треба вјеровати већини, него поузданости и искрености обију странака у спору.

14. Сваки онај који позива противника пред суд треба остварити побједу на темељу онога што му припада.

Ако, примјерице, каже: „Чини се да је њива у мојем власништву“, не треба оптуживати другога ако изгледа да њива није у власништву противника.

Ако, дакле, уђе у судницу говорећи тако, противник ће му рећи:

„Прије ће бити да је њива моја. Ако није моја, као што ти говориш, није због тога твоја, него припада другоме. Никако не вриједи да оно што није моје самим тиме буде твоје. Ако њива није ни моја ни твоја, треба да се расправимо на овоме суду према правилу које каже: Код једнаких разлога у бољем је положају онај који посједује.“

15. Онај који је раније у некој парници извео свједоке, ако их касније у другој парници против њега поновно изведу, нема право одбацити их говорећи да су биједни или због неког другог сличног разлога.

Али ако у међувремену покажу непријатељство према њему које према закону чини их сумњивим свједоцима, или ако су више пута јавно ухваћени у неправедном свједочењу, тада их због тога може одбити као свједоке.

Ако може доказати и оно што су лажно говорили, нека и то учини.

16. Онај који је три пута изводио свједоке више их не може изводити након приговора њихова изузећа.

Ако их није изузео нити је особно или преко својега бранитеља приговорио њихову свједочењу, тада може прије приговора изузећа изнијети и четврто свједочење, заклевши се да то не чини ради обмане.

17. Сматра се да онај који је дужан појавити се пред судом сваки дан пријеђе двадесет врста (односно приближно 21,3 километара), не рачунајући дан када је изјавио да ће доћи ни дан када се треба појавити пред судом.

18. Свједочења лакомислених људи и свједочења која настају од оних који су случајно пролазили не желимо нигдје ни у којем облику прихватити, ни једном ријечју, нити састављати таква свједочанства.

На примјер, није довољно да нетко каже како је, нашавши се ондје због неке друге потребе, чуо да је нетко другоме узео злато или неки дуг.

19. Онај тко једном или два пута изведе свједоке, ако због приговора изузећа одбије и пропита свједока, те се извијести о свједочењу, не може ни царским писмом извести друге свједоке.

20. Тко је некога оптужио за безакоње, не може свједочити против њега, осим ако постоји одговарајући разлог. Ако га нема, то се забрањује.

21. Тко посредује међу некима у некој ствари, не свједочи им тим поводом, тј. пред другим суцем, осим ако се обје парничне стране не договоре да треба свједочити.

22. Сиромашни не свједоче. Сиромашан је онај тко нема 50 златника имовине.

23. Не свједочи ослобођеник против онога тко га је ослободио, нити против његова сина.

24. Не свједочи онај тко је млађи од 20 година, нити онај тко је осуђен на јавном суду а није се оправдао, или бачен у јавну тамницу, нити онај за кога се покаже да је узео злато како би због тога хтио свједочити или не свједочити.

25. Није вјеродостојан свједок онај коме се може заповједити о чему ће свједочити.

26. Осуђени за прељуб не свједочи.

27. Син оцу, нити отац сину, не свједочи, ни у којој својој ствари.

28. Роб не свједочи.

29. Онај тко је већ свједочио против некога, не свједочи опет против њега.

30. Онај тко је бранио некога и прикупио доказе о кривњи, не свједочи о њој.

31. Нитко се не присиљава да свједочи против себе. Но, потребно је да онај тко је позван на суд састави своју обрану како жели.

32. Забрањује се да о опоруци свједочи онај тко је у њој наведен као насљедник и не одбија свједочити: таквог закон не присиљава на свједочење. Забрањује се да такав свједочи у другој опоруци, али и да саставља опоруку, те да има корист од друге опоруке.

33. Забрањује се свједочити малољетнима, робу, глухом, нијемом, опсједнутом, блуднику, те сину који је под очевом влашћу, када његов отац буде од другога записан као насљедник.

34. И онај тко је под очевом влашћу не свједочи о насљедницима записанима у опоруци.

35. И онај тко је под очевом влашћу не свједочи за опоручитеља који је сам под очевом влашћу, о имању које је особно стекао.

36. Ако нетко донесе изјаву једног човјека, с печатом, његово свједочење није прихватљиво.

28. ГРАНА

О ПОСТАВЉАЊУ БИСКУПА И ПРЕЗБИТЕРА

1. Клерици и остали људи тога града, са Светим Еванђељем пред собом, између три човјека нека донесу одлуку и избор бискупа, заклињући се да их нису изабрали због дара или неке наклоности, већ знајући да су чланови Католичке Цркве и чистога живота и доби од 30 година или више, да немају ни жену ни дјецу, но ако и има који од њих жену, нека је познавао само једну од дјевичанства, и не удовицу нити отпуштену од другога мужа, већ правилима, тј. законима незабрањену.

2. Постављани бискуп нека најприје писмено преда своју вјеру, тј. нека напише и изговори "Вјерујем у Једнога Бога...", нека изговори и молитве, и нека се закуне да ништа неће дати нити обећати да ће нешто дати за постављење. Ако нешто буде другачије од реченога, тада нека се и онај тко је постао бискуп и онај тко га је поставио изопће из Цркве.

3. Ако онај тко треба бити постављен буде оклеветан као неваљао, нека се тада постављење одгоди, и нека се проведе истрага, са присутним противником или без њега, до истека три мјесеца, и нека се постављење забрани. Ако се онај тко се поставља покаже кривим и према закону и према правилима, нека се забрани. Ако се покаже невиним, бива постављен. Ако се постави другачије од реченога, и он и онај тко га је поставио нека се изопће из Цркве. Ако тужитељ, дошавши, не покаже како је извијестио или одустане, ако је клерик, нека се изопћи из Цркве, ако буде свјетовни човјек, нека се казни на одговарајући начин.

29. ГРАНА

О КОДИКЕЛУ, ТЈ. О ДОПУНИ ОПОРУКЕ

1. "Кодикелос" се назива допуна недовољне разумљивости код опоручитеља у опоруци.

2. Разликују се опорука и допуна онога што у њој недостаје, јер у опоруци приличи уписати и насљедника и поднасљедника, и дарове и ослобођења, главно и замјенско. У допуни онога што недостаје нема ни насљедника ни поднасљедника, ни одобренога ни неодобренога.

3. Главно је прво уређење насљедства, а то је по реду насљедник првога ступња.

4. Замјена је пријелаз насљеђа, када се не нађе први насљедник, на другога, разлучењем онога тко је дао насљеђе, како је рекао тај нетко: "Нека ми буде тај и тај насљедник; ако не, нека ми буде тај и тај."

30. ГРАНА

О НАСЉЕДНИЦИМА

1. Насљедници се називају или именовани или замјенски.

Ако су замјенски, могу бити једноставни, као када се каже: „Ако ме не наслиједи тај и тај, нека насљедник буде тај и тај“, или двоструки, као у овом примјеру: „Ако онај који ме наслиједи умре прије него што досегне пунољетност, нека насљедник буде тај и тај.“

2. Потомци, било мушкога било женскога спола, имају предност пред прецима и побочним сродницима.

3. Ако један од синова наслиједи својега родитеља, повјерава своме дједу на чување оно што му је припало.

4. Ако умре дјед који има једнога живог сина и унука од другога, већ преминулог сина, унуци ступају на мјесто свога родитеља те заједно са сином, односно својим стрицем, насљеђују дједа. Они узимају онај дио који би припао њихову оцу да је жив, без обзира на то јесу ли мушкога или женскога спола те јесу ли правно самостални или под очинском влашћу.

5. Ако нема потомака, на насљедство се прије свих побочних сродника позивају преци, осим браће и сестара рођених од истих родитеља. Познато је да међу прецима предност имају они који су ближи по ступњу сродства, чак и ако је ријеч о особи женскога спола. Ако су сви истога ступња, заједно се позивају на насљедство.

6. Рођена браћа и сестре те преци равноправно се позивају на насљедство. Браћа не дају својим родитељима управљање оним дијелом братове оставштине који им је припао, без обзира на то је ли брат био под очинском влашћу или је био правно самосталан.

7. Преци покојника и рођена браћа, као и дјеца рођенога брата који је прије умро, сви се заједно позивају на примање његова насљедства, било да су мушкога или женскога спола. Дјеца брата ступају на мјесто свога оца и узимају онај дио који би припао њихову оцу да је био жив.

8. Браћа рођена од истога оца и исте мајке имају првенство у насљеђивању својега брата пред браћом која нису рођена од истих родитеља. Осим тога, ако постоје дјеца њихова другог брата који је такођер рођен од истога оца и исте мајке, и она се заједно позивају на насљедство. То значи да заједно насљеђују рођена браћа и дјеца покојног рођеног брата, која ступају на мјесто свога оца.

Ако нема рођене браће ни њихове дјеце, тада брата насљеђују браћа која с њиме имају само једнога заједничког родитеља.

9. Ако умре нетко тко је имао брата од различитих родитеља, а имао је и синове брата који му је био рођен од истога оца и исте мајке, дјеца тога рођеног брата имају предност у насљеђивању пред братом од различитих родитеља. Наиме, потомци рођенога брата имају веће право на насљедство од браће која имају само једнога заједничког родитеља. Познато је да, ако нема рођене браће ни њихове дјеце, тада брата насљеђују браћа рођена од различитих родитеља.

10. Ако нема ни браће ни братове дјеце, на насљедство се позивају остали побочни сродници који су најближи по ступњу сродства. Ако их има више истога ступња, сви насљеђују у једнаким дијеловима.

11. Ако отац својој кћери даде мираз, уз договор да ће јој то бити довољно те да неће имати удјела у његову насљедству, такав договор није ваљан. Кћери се не може ускратити право насљеђивања ако отац умре без опоруке. Најстарији брат, ако је под очинском влашћу, дужан је урачунати мираз у њезин насљедни дио.

12. Предбрачни дар, као и мираз, треба урачунати када без опоруке умре онај који га је дао, било да је то мајка, отац или неки други предак по очевој или мајчиној лози.

13. И глуха и нијема особа може ваљано бити одређена за насљедника.

14. Оно што се насљеднику догоди прије извршења опоруке не штети његову насљедном праву. Примјерице, ако након састављања опоруке буде прогнан или затворен, а послије се врати.

15. Ваљано је именовање насљедника и онда када његово име није изричито наведено, ако је из околности свима јасно о којој се особи ради.

16. По праву су потомци насљедници, па ако опоручитељ међу њима није извршио подјелу, сви се равноправно позивају на насљедство и примају једнаке дијелове.

17. И заробљеник се, због наде у његов повратак, може ваљано одредити за насљедника, као и његов роб. Ако се заробљеник врати, прима насљедство.

18. Одредио сам те за насљедника, а затим је стигла вијест да си умро. Након тога саставио сам другу опоруку и написао: „Будући да нисам могао имати за насљедника онога кога сам желио, нека ми насљедник буде тај и тај.“ Ако се покаже да си ипак жив, према мојој првотној вољи ти буди мој насљедник и прими дарове одређене у опоруци, онако како си у њој био наведен.

19. Када умре муж или жена без опоруке, а нема ни предака, ни потомака, ни побочних сродника који би према закону или сродству били позвани на насљедство, тада се муж позива да прими цјелокупну оставштину своје жене, а жена насљеђује свога мужа.

20. За насљеднике можемо одредити слободне особе, своје робове и туђе робове. Одређење је ваљано и без претходног ослобођења роба, јер се и без писаног акта о ослобођењу може ваљано позвати на насљедство.

21. За насљеднике можемо одредити и робове који имају способност бити именовани насљедницима. Роб право опоручног насљеђивања остварује преко правне особности свога господара.

22. Није увијек ваљано када нетко својега роба одреди за именованог насљедника, па ни након његова ослобођења, као што ће бити објашњено у сљедећем примјеру.

Неки је муж оптужио своју жену говорећи: „Чиниш прељуб са својим робом.“ Прије него што је суђење било завршено, та је жена, умирући, након његова ослобођења тога роба одредила за свога насљедника. Након њезине смрти поставило се питање је ли такво опоручно одређење ваљано. Правници су записали:

„Роб који је оптужен за прељуб не може бити ослобођен опоруком прије завршетка суђења његовој господарици, јер је управо он био повод оптужби за тај пријеступ.“

Стога, премда је такав роб био одређен за насљедника, такво се одређење не може потврдити и нема правни учинак.

23. Ако мајка, лажно обавијештена да јој је син, који је био војник, погинуо, одреди другога насљедника, а син се покаже живим, син прима насљедство те остварује права која му припадају, укључујући дарове и ослобођења одређена опоруком.

31. ГРАНА

О ПОВРАТУ

1. Враћају се залози особа млађих од двадесет и пет година које су продане њиховим вјеровницима, осим ако је залоге вјеровницима дао њихов отац, а не они сами.

2. Поврат у пријашње стање младим особама не одобрава се у свему, него само у ономе у чему су својом радњом или радњом других претрпјели штету, осиромашили или се довели у правно неповољан положај.

3. Некретнина особе која није навршила прописану доб, односно њива или друга таква имовина, може се ваљано продати ради подмирења њезина властитог дуга, очевог дуга или јавног дуга, али само на темељу јавне одлуке суца.

4. Особама које нису навршиле прописану доб ваљано се враћа оно што су њихови скрбници пријеваром или на њихову штету лоше продали.

5. Право на поврат у пријашње стање које некоме припада прелази и на његове насљеднике.

6. Ако млађа особа пријеваром изјави да је старија него што јест, неће остварити право на поврат у пријашње стање, премда је доиста млађа.

7. Онај који је млађи од наведене доби, а затражио је да му се пријевремено призна пунољетност, може захтијевати поврат онога што је неповољно продао, ако то учини прије истека једне године након навршене двадесет и пете године живота.

Исто тако, ако је нешто неповољно купио или замијенио, може вратити купљену ствар и поновно примити свој новац, ако то учини прије истека наведенога рока. То право припада и његовим насљедницима.

Ако малољетник некоме дарује дио своје имовине, након навршене двадесет и пете године живота може у року од четири године поднијети тужбу ради побијања тога располагања и поновно стећи своју имовину.

32. ГРАНА

О ПОДЈЕЛИ

1. Дио којим се може располагати за четверо дјеце износи једну трећину чисте имовине; ако има више дјеце, износи половину. У ту наведену трећину или половину улазе они којима буде одређено право на подјелу, заједно с осталом имовином према коначној опоручној одредби насљедника.

2. Дарове треба давати до осам унца. Јер четири унце, то јест трећи дио имовине, остављају се насљеднику.

3. При подјели треба најприје одвојити дугове покојника, оно што је потребно за погреб, трошкове и вриједност ослобођених робова, а затим од преостале остављене имовине утврдити колика је њезина вриједност. То се сматра чистом имовином, и трећи дио од тога нека узму дјеца.

4. Ако отац некоме или некима од дјеце учини прекомјеран дар, потребно је при расподјели оставштине свакоме од дјеце сачувати онолико колико му припада по закону, односно онолико колики је био његов законски дио прије дара којим је отац почастио поједину дјецу.

На тај начин остала дјеца неће због дарова ширити приговоре нити негодовати, јер ће према свему што им по закону припада из очевине добити онолико колико би добила и према оној мјери имовине коју је отац имао прије него што је она умањена даровима.

Дјеца која су почашћена даровима, а задовољна су тим прекомјерним даровима, неће моћи говорити да је тиме одступило од очеве расподјеле.

Али ако желе прихватити насљедни дио заједно с осталом браћом, иако нису присиљена одрећи се дарова којима су задовољна, морају се на сваки начин изједначити с браћом према мјери која се примјењује, као што смо рекли. Наиме, због прекомјерности дарова не могу имати мање него што им припада према законској обвези.

Ондје је допуштено оцу, који разматра удјеле све своје дјеце, да ипак дарује нешто више ономе кога више воли, али тако да због те прекомјерности не оштети осталу дјецу и да се не пријеђе оно што смо одредили.

Ово смо, дакле, рекли за дјецу која су захвална својим родитељима, а не за неразумну дјецу, на коју и сам отац може навести праведну и законску посљедицу незахвалности. Ако се појави нетко такав и покаже се кривња незахвалности, нека вриједе законски прописи о незахвалнима и нека се ништа од овога нашега законодавства не умањује.

33. ГРАНА

О ОДБАЧЕНИМ ОД НАСЉЕЂА

1. Ако нетко на своје родитеље дигне руку, или им нанесе тешку и срамотну увреду, или их лажно оптужи за казнено дјело које није усмјерено против цара или града, или живи с врачарима као врачар, или се усуди врачањем или на други начин ковати уроту против живота својих родитеља, одређујемо да такво дијете буде искључено из насљедства.

2. Ако ступи у сполни однос са својом маћехом или с очевом прилежницом, искључује се из насљедства.

3. Ако буде клеветник својих родитеља и својим оптужбама проузрочи да претрпе тешку штету.

4. Ако родитељи дуго болују или доживе старост и немоћ, а дјеца не брину о њима те се, иако их родитељи позивају, не желе побринути за њих, могу бити искључена из насљедства.

5. Ако се догоди да споменути родитељи буду затворени у тамници, а дјеца имају могућност исходити њихово пуштање уз јамство, па ниједно од њих не жели преузети јамство, било особно било за њихове дугове, у оној мјери у којој је то потребно, такво дијете може бити искључено из насљедства.

Ову одредбу о јамству прописујем за мушки спол и желим да се примјењује само на дјецу.

6. Ако се неко од дјеце оптужи да је својим родитељима забранило саставити опоруку, тада родитељи, ако након тога ипак могу саставити опоруку, имају право због такве кривње искључити то дијете из насљедства.

7. Ако у таквом спрјечавању један од родитеља умре без опоруке, а други или друга дјеца наслиједе његову оставштину, заједно с дјецом онога који је спријечио састављање опоруке или заједно с њима буду позвани на насљедство, тада они који су због спрјечавања састављања опоруке претрпјели штету нека то докажу, па ће онај који је то учинио бити искључен из насљедства.

8. Исто вриједи и ако се син, против воље својих родитеља, прикључи глумцима и настави се бавити тим занимањем, осим ако се и његови родитељи баве истим послом.

9. Ако родитељ жели своју кћер или унуку удати те јој, према својим могућностима, дати мираз, а она то одбије и умјесто тога изабере живјети развратним животом, бит ће искључена из насљедства.

10. Ако неки од споменутих родитеља изгуби разум или постане опсједнут, а његова дјеца или неко од њих, или, ако нема дјеце, други његови сродници који би били позвани на насљедство и без опоруке, не извршавају дужности и скрб које су му дужни пружати, тада, ако се родитељ ослободи такве невоље, има право у својој опоруци оне који се нису бринули за њега, било дијете, више дјеце или сроднике, означити као захвалне или незахвалне те их према томе укључити или искључити из насљедства.

Ако нетко тко није у сродству види да се за особу обузету душевном болешћу не брину ни дјеца, ни сродници, ни други које је она одредила за своје насљеднике, те се из милосрђа жели побринути за њу, дајем му право да, ради свједочанства, упути обавијест онима који су по опоруци или по закону позвани на насљедство те особе, како би их упозорио да су дужни бринути се о њој.

Ако се ни након такве опомене не буду бринули за њу, а тај странац, односно особа која није из њезина рода, прими болесника у свој дом и о властитом трошку се о њему брине све до његове смрти, служећи му и скрбећи за њега, одређујем да, премда није у сродству с њиме, стекне право на његово насљедство. Насљедна права оних који су били одређени опоруком или позвани по закону бит ће поништена, јер су се показали недостојнима будући да се нису побринули за болесника, као што је већ речено.

Тако као и остале одредбе о опорукама нека остану на снази.

11. Ако се којему од прије споменутих родитеља догоди да падне у заробљеништво, а његова дјеца, било сва било неко од њих, не уложе труд да га откупе, ако се он сам не може избавити из заробљеништва, одређујемо да буде у његовој власти хоће ли их због њихове незахвалности у својој опоруци одредити за насљеднике или неће.

Ако због немара и небриге своје дјеце не буде ослобођен, него умре у заробљеништву, одређујемо да у његово насљедство не уђу они који се нису потрудили око његова избављења.

Ако се ниједно дијете није побринуло за његово ослобођење, одређујемо да сва његова имовина припадне Цркви града из којега је био. То нека се учини јавним пописом састављеним пред свједоцима, како ништа од његове имовине не би пропало, а све што припадне Цркви нека буде утрошено за откуп заробљеника.

Оно што је овдје одређено не треба примијенити на те особе ако незахвалност није била изричито наведена и утврђена.

Ако заробљеник није имао дјеце, а други који би по закону били позвани на његово насљедство не потруде се да га избаве те он умре у заробљеништву, ниједан од тих немарних сродника нека не прими његово насљедство, чак и ако је прије заробљавања саставио опоруку или их је у њој одредио за насљеднике.

12. И у овоме случају одузима се право на одређено насљедство, док остале одредбе о опорукама остају на снази. Имовина таквих особа нека припадне Црквама градова из којих потјечу, и нека се не троши ни за какве друге потребе, него искључиво за откуп заробљеника. Као што њих нису избавили њихови ближњи, тако нека се том имовином помогне избављењу других, а њиховим душама нека се таквим побожним дјелом прибави олакшање.

13. Исто ће вриједити и ако је нетко прије заробљавања за насљедника одредио особу која му није у сродству. Ако тај насљедник, знајући да је одређен за стварног насљедника, не уложи труд да га избави из заробљеништва, подлијеже истој казни.

Заповиједамо да се ова казна примјењује на особе које су навршиле осамнаест година.

14. У случајевима попут ових, када је ради откупа заробљеника потребно издвојити имовину, ако нетко нема властите новчане имовине, а навршио је претходно наведену доб, односно осамнаест година, нека има право посуђивати и узимати у зајам злато те заложити покретну и непокретну имовину, било своју било имовину онога који се налази у заробљеништву.

Ако се покаже да су такви правни послови склапани или издаци учињени ради избављења заробљеника те да су их подузеле пунољетне и правно самосталне особе, одређујемо да сви такви послови буду ваљани. Нека нитко због наведених разлога не оспорава њихову ваљаност, осим самога заробљеника који се врати из заточеништва. Он је дужан признати те послове и уговоре као ваљане те их сматрати властитим обвезама.

15. Ако неки од прије споменутих родитеља, будући правовјеран, установи да његово дијете или његова дјеца нису у вјери Католичке Цркве нити приступају причести у светој Цркви у којој сви блажени патријарси једнодушно исповиједају праву вјеру и уче штовати, односно спомињати седам светих сабора: први у Никеји, први у Цариграду, први у Ефезу, Калцедонски, други у Цариграду, трећи у Цариграду и други у Никеји, те ако дјеца устрају у таквом невјерју, дајем родитељима право да их због такве особите кривње у својој опоруци означе као незахвалне и искључе из насљедства.

Ово смо, дакле, прописали као један од разлога за кривње незахвалности.

16. Ове одредбе доносимо ради заштите правовјерне дјеце те одређујемо да се цијели овај закон примјењује на наведене херетике: несторијанце, безглавнике (акефале), јакобите, монотелете, иконоборце и све друге проклете херезе које су одвојене од Католичке и Апостолске Цркве. Ако се за некога утврди да устраје у таквој херези, нека се ове одредбе без изнимке примјењују и на њега.

Ако се догоди да су сами родитељи припадници неке од наведених или друге сличне херезе те су због тога одвојени од заједништва с Католичком Црквом, није им допуштено именовати друге насљеднике осим своје дјеце која припадају Католичкој Цркви или, ако дјеце нема, правовјерних сродника, било мушкога било женскога спола.

Ако се након тога браћа која су била одвојена од Цркве обрате, нека им се преда одговарајући дио имовине у онакву стању у каквом се затекне у тренутку предаје. Нека притом не могу подносити никакве захтјеве ни притужбе због прихода или управљања том имовином тијеком времена док су је држали правовјерни сродници.

Стога, као што забрањујемо продају такве имовине коју су правовјерни стекли из удјела браће која нису била у заједништву с правовјерном Црквом, тако одређујемо да се од њих не могу захтијевати ни приходи ни полагање рачуна за управљање том имовином.

Ако пак до краја живота остану у тој заблуди и не врате се заједништву Цркве, одређујем да правовјерна браћа или њихови насљедници стекну потпуно власништво над њиховом имовином.

Ако се сва дјеца одвајањем од заједништва покажу отуђенима од Католичке Цркве, тада други ближи сродници, мушкога или женскога спола, који исповиједају правовјерну вјеру и остају у заједништву с Католичком Црквом, имају предност пред том херетичком дјецом и нека приме њихово насљедство.

Ако су и дјеца и ближи сродници одвојени од заједништва с правовјерном вјером, тада, ако су њихови родитељи били у свећеничком реду, одређујем да њихову имовину преузме Црква града у којему су имали свој дом. Ако клерици у року од једне године не преузму имовину таквих особа, она нека пријеђе у царску ризницу. Ако су били свјетовњаци, њихова имовина нека без даљњег поступка такођер пријеђе у царску ризницу.

Одређујем да се исто поступа и када такве особе умру без опоруке.

Све што је у другим законима одређено против осталих херетика, нека се примјењује и на несторијанце, акефале и све друге који нису у заједништву с Католичком Црквом у којој се спомињу претходно наведених седам сабора и патријарси, као и на њихове насљеднике.

Ако се толико бринемо за свјетовне пријеступе, колико се више треба бринути за спасење душа!

Будући да су овдје наведени сви разлози незахвалности, одређујемо да, ако родитељи у својој опоруци наведу макар један од тих разлога, а именовани насљедници докажу да је тај разлог истинит, опорука остаје у пуној снази.

Ако се, међутим, то не докаже, они који су искључени из насљедства нека могу побити опоруку и поновно остварити своје право на насљедство. Дјеца која нису била одређена опоруком нека ступе у родитељску оставштину у једнаким дијеловима, како родитељи не би лажним оптужбама неправедно оштетили своју дјецу у њиховим насљедним правима.

Ако се у таквим опорукама налазе легати, повјерени дарови, ослобођења робова, дарови одређени скрбницима или друге законом признате опоручне одредбе, одређујемо да се све оне изврше и предају особама којима су намијењене, јер у том дијелу опорука остаје ваљана.

Ово смо установили гледе опорука родитеља.

Сматрали смо праведним да се на сличан начин пропишу и одређена ограничења у погледу опорука дјеце.

16. Ради заштите правовјерне дјеце одређујемо да се овај закон примјењује на наведене херетике: несторијанце, акефале (безглавнике), иконоборце, монотелете и све друге проклете херезе које су одвојене од Католичке и Апостолске Цркве. Ако се за некога утврди да устраје у таквој херези, нека се ове одредбе на њега у цијелости примјењују.

Ако се догоди да су родитељи припадници једне од наведених или неке друге сличне херезе те су због тога одвојени од заједништва с Католичком Црквом, није им допуштено именовати друге насљеднике осим своје дјеце која припадају Католичкој Цркви или, ако дјеце нема, правовјерних сродника, било мушкога било женскога спола.

Ако се након тога браћа која су била одвојена од Цркве обрате, нека им се преда одговарајући дио имовине у онакву стању у каквом се затекне у тренутку предаје. Притом не могу захтијевати накнаду нити подносити притужбе због прихода или управљања том имовином тијеком времена док су је држали правовјерни.

Као што забрањујемо продају такве имовине коју су правовјерни стекли из удјела браће која нису била у заједништву с правовјерном Црквом, тако одређујемо да се од њих не могу захтијевати ни приходи ни полагање рачуна за управљање том имовином.

Ако до краја живота остану у тој заблуди и не врате се заједништву Цркве, одређујемо да правовјерна браћа или њихови насљедници стекну пуно власништво над њиховом имовином.

Ако се сва дјеца одвајањем од заједништва покажу отуђенима од Католичке Цркве, тада други ближи сродници, мушкога или женскога спола, који исповиједају правовјерну вјеру и остају у заједништву с Католичком Црквом, имају предност пред том херетичком дјецом те нека приме њихово насљедство.

Ако су и дјеца и ближи сродници одвојени од заједништва с правовјерном вјером, тада, ако су њихови родитељи били у свећеничком чину, одређујемо да њихову имовину преузме Црква града у којему су имали свој дом. Ако клерици не преузму имовину таквих особа прије истека рока од једне године, нека та имовина пријеђе у нашу царску ризницу. Ако су били свјетовњаци, њихово богатство нека такођер без даљњег поступка припадне нашој царској ризници.

Одређујемо да се исто примјењује и ако такве особе умру без опоруке.

Све што је у другим законима прописано против осталих херетика, против несторијанаца, акефала и свих других који нису у заједништву с Католичком Црквом, у којој се спомињу претходно наведена седам светих сабора и патријарси, нека се примјењује и на њихове насљеднике.

Ако се толико бринемо за свјетовне пријеступе, колико се више треба бринути за спасење душа!

Будући да су овдје наведени сви разлози незахвалности, одређујемо да, ако родитељи у својој опоруци наведу макар један од тих разлога, а именовани насљедници докажу да је он истинит, опорука остаје у пуној снази.

Ако се то не докаже, они који су искључени из насљедства имају право побити опоруку и поновно захтијевати именовање насљедника. Дјеца која нису обухваћена опоруком нека ступе у родитељску оставштину у једнаким дијеловима, како родитељи не би лажним оптужбама неправедно оштетили своју дјецу у њиховим насљедним правима.

Ако се у таквим опорукама налазе легати, повјерени дарови, ослобођења робова, дарови одређени скрбницима или друге законом признате опоручне одредбе, одређујемо да се све оне изврше и предају особама којима су намијењене, јер у том дијелу опорука остаје на снази.

Ово смо установили гледе опорука родитеља.

Сматрали смо праведним да се и за опоруке дјеце пропишу одређена ограничења.

17. Одређујемо да дјеци није допуштено своје родитеље искључити из насљедства нити их на било који начин потпуно лишити имовине којом могу располагати опоруком, осим ако у својим опорукама особно не наведу једну од кривњи које у наставку набрајамо.

Исто одређујемо и када родитељи без икаква оправданог разлога излажу живот своје дјеце погибељи.

18. Ако се покаже да родитељи врачањем, чарањем или на било који други начин кују завјеру против живота своје дјеце.

19. Ако отац ступи у сполни однос са својом снахом или с прилежницом свога сина.

20. Ако родитељи својој дјеци забрањују саставити опоруку о имовини којом имају право располагати. Све што је већ прописано о забрани таквих опорука, а што смо одредили за родитеље, вриједи и у овом случају.

21. Ако се догоди да муж својој жени дâ отров или чаролију ради њезине смрти или губитка разума, или жена мужу, или ако муж на било који други начин ради о животу своје жене, односно жена о животу свога мужа, одређујемо да се такво казнено дјело, када се законито утврди и докаже, казни према закону.

22. Дјеца имају право таквим особама, које су починиле тако одвратан и јавно познат злочин, у својим опорукама не оставити ништа од своје имовине.

23. Ако се родитељи не побрину за своју дјецу, или за једно од њих, које је изгубило разум или је опсједнуто злим духом, одређујемо да се у том случају примјењује све оно што је претходно прописано за родитеље који су изгубили разум.

24. Овим одредбама додајемо и случај заробљеништва. Ако се догоди да дјеца буду заточена те због удаљености или немара својих родитеља умру неоткупљена, њихови родитељи не могу наслиједити оно што су дјеца стекла и чиме су могла опоручно располагати. Умјесто тога, нека се примјењује све што је у овом поглављу већ прописано за родитеље и сроднике који су позвани на насљеђивање по закону, као и оно што смо претходно одредили за особе изван рода које су биле именоване насљедницима.

25. Ако неко од правовјерне дјеце примијети да му отац, мајка или обоје нису правовјерни, нека се према њима поступи онако како смо претходно законом одредили за родитеље. Ако дјеца у својим опорукама наведу те кривње или њихову јавну објаву, те ако њихови именовани насљедници докажу све или барем једну од тих кривњи као истиниту, одређујемо да таква опорука остане на снази.

Ако се то не докаже, одређујемо да таква опорука нема никакву правну снагу у погледу именовања насљедника, него да се, након њезина поништења, имовина подијели онима који су по закону позвани на насљеђивање умрлога.

Повјерени дарови, ослобођења робова, дарови одређени скрбницима и остале опоручне одредбе, како је већ речено, остају на снази.

Ако се у вези с повјереним даровима, ослобођењима робова или било којим другим одредбама других закона нађе нешто што је противно овој одредби, одређујемо да се такве одредбе ни у којем случају не примјењују.

26. Овим су прописане казне искључења из насљедства због незахвалности за претходно наведене особе. Ако се нека од њих спомињу и у другим пријеступима, починитељи нека поднесу и остале казне које закони прописују.

27. Ово смо прописали како бисмо родитеље и дјецу ослободили понижења у опорукама.

Ако се неки именују насљедницима те им је одређено да се задовоље само оним што им је остављено, одређујемо да се због тога опорука не поништава. Ако им је остављено мање од законског дијела, нека се тај дио надопуни од насљедника према другим нашим законима. Једина је сврха ове наше одредбе уклонити понижење родитеља и дјеце искључених из насљедства.

Родитељи требају имати на уму да су и сами некоћ били дјеца и што су примили од својих родитеља. Исто тако, синови нека настоје својим родитељима олакшати њихове бриге, јер и сами желе постати родитељи те се надају да ће једнога дана бити поштовани од своје дјеце.

28. Сматрали смо праведним, побожним и корисним прописати да пунољетна особа не може наслиједити без опоруке свога сродника ако је била позвана бранити његова права, а без оправданог разлога није се побринула за његову заштиту.

29. Пунољетна особа која живи с малољетником не може га наслиједити по закону ако се није бринула о његовој имовини.

30. Тко има глуху, нијему, душевно обољелу или умно поремећену особу о којој је дужан скрбити, а не брине се за њу нити управља њезином имовином, не може је наслиједити. Исто вриједи и за заробљенике.

34. ГРАНА

О ОСЛОБОЂЕЊИМА

1. Крајња подјела особа јест оваква: међу људима једни су слободни, а други робови. Овдје најприје треба одредити што је слобода, по којој су слободни и добили своје име.

2. Слобода је природна могућност и ширина која свакоме допушта да чини што жели, ако му то не забрањују закон или присила. Присила је када ми нетко већом силом забрани учинити оно што желим, премда ми то није забрањено законом. Закон је када под пријетњом казне одустанем од чињења онога што желим. Страх не пријечи да се нешто чини по властитој вољи и властитој власти.

3. Ропство је установа поганскога закона, по којој нетко постаје подложан власти другога, противно природном закону. Јер природа је све створила слободнима, а изум ратова пронашао је ропство. Наиме, закон одређује да они који су побијеђени у рату постану робови и служе онима који су их побиједили и заробили.

4. Робови се или рађају или постају. Рађају се они који су нам рођени од наших робиња. Постају они који нам припадају према поганском закону, односно као ратни плијен. Поробљене особе не подлијежу никаквој подјели; не може се рећи да су једни више, а други мање робови. Ропство је, дакле, недјељиво. Код слободних налазимо многе разлике: они су или слободнорођени или ослобођеници.

5. Слободни се дијеле на двије скупине: на слободнорођене и на ослобођенике. Слободнорођен је онај који је од самога рођења слободан и још није искусио јарам ропства, било да је рођен из брака двоје слободнорођених, било од двоје ослобођеника, па чак и ако је једно од родитеља слободнорођено, а друго ослобођеник.

6. Ако се нетко роди од слободне мајке и оца роба, такођер је слободнорођен, као и онај који се роди од слободне мајке и непознатога оца, тј. изванбрачно. Слободнорођености дјетета не штети то што је зачето у блуду. Довољно је да је мајка у вријеме порода слободна, чак и ако је у вријеме зачећа била робиња.

7. И обратно, ако жена зачне као слободна, а роди као робиња због неке кривње познате закону, дијете које роди ипак је слободно. Јер оно што је зачето не смије трпјети штету због невоље која је задесила мајку.

8. Ако је нека жена била робиња у вријеме зачећа, затим буде ослобођена од ропства, па након кратког времена поновно поробљена те роди након поновнога поробљавања, заповиједам да дијете буде слободно. Довољно је за оно које је било у утроби то што је између тих раздобља мајка била слободна.

9. Нетко може ослободити свога роба у светим црквама, пред кнезом, пред својим пријатељима, исправом, опоруком или било којом другом коначном одлуком.

10. Заповијед одређује да за свако ослобођење роба које изврши војник или свјетовна особа за живота, ако је роб у заједничком власништву, па ослободитељ умре, било да је имао половицу, трећину или било који други удио у робу, а постоје два или више сувласника, они морају бити присиљени продати свој удио или оном сувласнику који жели ослободити роба или његову насљеднику. Допуштено је и да се тај роб, приликом ослобођења, одреди за насљедника како би сам исплатио своју вриједност. Ако сувласници одбију продати свој дио и примити његову цијену, роб нека постане слободан и без плаћања откупнине. Његову властиту имовину сви сувласници дијеле размјерно својим удјелима у власништву над њим, а ослободитељ има право свој удио у робовој особној имовини дати ослобођенику. Удио ослободитеља може припасти само ослобођенику.

Ако роб буде оптужен за било какву неправилност у полагању рачуна, кнез одређује рок, а прије његова истека роб мора бити испитан те, ако нешто дугује, то подмирити како би био ослобођен.

Вриједност роба износи 20 златника ако нема никакву вјештину и старији је од десет година; ако је млађи, 10 златника. Ако посједује неку вјештину, осим писарске или лијечничке, његова је вриједност 30 златника. Ако је писар или лијечник, вриједност писара износи 50 златника, а лијечника 60. Ако је роб ушкопљеник који нема никакву вјештину и старији је од десет година, његова је вриједност 50 златника; ако посједује неку вјештину, 70 златника. Ако је млађи од десет година, његова је вриједност 30 златника.

Ако сувласници одбију примити откупнину говорећи: „И ми га желимо ослободити“, нека га сви заједно ослободе, при чему његова особна имовина остаје њима, размјерно њиховим сувласничким удјелима. Тако требају поступати сви ослободитељи с дијеловима имовине ослобођенога.

11. Неки човјек пожели туђу робињу те се договори с њезиним господаром да ће му за њу дати другога купљеног роба ако господар робињу ослободи или је преда ономе који ју је пожелио. Овај, примивши робињу, ступи с њом у заједницу и с њом има дјецу, али не преда купљеног роба којега је разборито обећао у замјену за њу.

Тада некадашњи господар робиње приступи суцу, а судац му изда одговор у којем стоји:

„Што се тиче онога што сте некоћ међусобно уговорили, да је онај за којега кажеш да је узео робињу ради склапања брака требао дати купљенога роба, будући да је то било по твојој вољи и тако сте се споразумјели, знај да, ако си је ослободио или предао њему, а он ју је ослободио, немаш право поништити ослобођење. Међутим, ако није протекао законом одређени рок за тужбу због пријеваре у испуњењу обећања, а тај рок износи двије године, можеш тражити да се уговор раскине и поднијети тужбу због пријеваре у неиспуњењу обећанога.“

Ако је код тебе остала исправа о власништву над том робињом, можеш, приступивши кнезу те области, затражити да ти се она врати заједно с дјецом коју је родила, ако се у међувремену не појави друго право на њу.

12. Ако господар преда своју робињу као слободну жену, па је слободан мушкарац узме за жену вјерујући ономе који му је предаје, као и исправи о миразу, било да је састављена или није, коју је господар својом вољом уредио, није праведно не склопити брак.

Но након овога шутјети о ослобођењу, било да је то муж желио или да су дјеца била од господара, заповиједам да се такав или таква одмах уведу у слободни сталеж; и брак нека буде као брак слободних и слободнорођених.

Ако господар некога не склопи брак, ако оно што се догодило сакрије, будући лукав, како би касније кривњу пребацио на оне који су се сјединили, казнит ћемо такво злодјело ако се јасно докаже, и одузет ћемо власт над тим лицем ономе који је замислио такву пријевару. И нека се поновно одреди да је и овај брак као да га је склопио онај који је имао власт, а тај нека изгуби своје господарство; поробљена особа нека се одмах уведе у слободни сталеж.

Тако нека буде учињено ако господар тако уреди или ако почини зло. Јасно је да и дјеца из таквих бракова постају слободна и слободнорођена.

13. Роб који се придружи војсци са знањем свога господара постаје слободан.

14. Онај који пријави убојство своме господару нека заузврат прими ослобођење.

15. Знамо и сада једну од древних заповиједи која одређује да се имовина оних који умиру без опоруке, који према закону немају насљедника по неопоручном насљеђивању, унесе у нашу царску ризницу. С тиме често и поробљене особе улазе у њу, јер од тада на њима неодвојиво остаје робовски јарам.

Због тога наша милост, гледајући милосрдним и сажаљивим оком, од сада заповиједа: све поробљене особе које долазе заједно с имовином умрлога без опоруке у нашу царску ризницу, у свим нашим градовима и међу нашим људима, одмах од тада треба отпустити на слободу и извести из ропства те их према закону учинити у свему слободним грађанима, чак и ако се сва имовина састоји само од робова.

Ако нетко презре такву законску одредбу, нека не прими опроштење својих особних гријеха!

35. ГРАНА

О ДАРОВИМА ДАТИМ У ОПОРУЦИ ИЛИ ЗА ЖИВОТА ИЛИ ЗА СЛУЧАЈ СМРТИ

1. Даровани, тј. онај који прима дарове, не може узети један дио, а другога се одрећи.

2. Ако је стадо остављено на дар, и приплод, тј. оно што се од њега окотило, припада дарованоме. Ако се и умањи, па чак и ако само једно живо остане, узима га даровани, чак и ако је стадо престало постојати, тј. ако је угинуло.

3. И кућа, ако је остављена на дар и изгори, даровани узима земљиште.

4. Ако се догоди да нетко остави имање својој браћи, а након тога исту њиву намијени неком другоме као дар, сви даровани заједно нека преузму имање.

5. Намијенио сам ти на дар свога роба с његовом особном имовином. Предомисливши се након састављене опоруке, ослободио сам тога роба, или сам га продао, или се догодило да је он умро.

Не само за њега, него и за његову особну имовину, престаје вриједити даровна одредба. Ако оно што је прво није потпуно остварено, не може се саставити оно што долази након њега.

6. Ако је некоме намијењен дио имовине као дар, а дароватељ га издвоји из имовине која се насљеђује, престаје право на тражење дара које му припада, јер је примио имовину. Те дијелове више не можемо потраживати.

7. Ако је дио добра намијењен за дар, насљедник има избор: или да даде ствари из тог дијела имовине или њихову вриједност. Ипак, за недјељиву имовину нека даде већи износ.

8. Ако нетко има много различитих ствари у својој имовини, а намијени ти на дар једну од њих или више њих, али не објави које су то ствари, насљедник који има право избора не смије дарованоме дати најгору ствар, него ону средње вриједности.

36. ГРАНА

О СКРБНИЦИМА

1. Према градским законима, скрбнике имају они који су слободни, а који се због малољетности не могу сами бранити нити заступати.

2. Ако сироче има парницу са својим скрбником, потребно је да себи затражи помоћника.

3. И нијемоме се даје скрбник.

4. Синовима чији је отац у заточеништву не даје се скрбник, него се даје чувар имовине. Када се отац врати, син поновно потпада под његову власт, као да никада није ни био у заточеништву.

5. Ономе који има скрбника који је болестан или стар даје се чувар, који је уједно и управитељ његове имовине. Кнез поставља и такозваног помоћника због невоље која се догодила скрбнику.

6. И епарх и кнез могу постављати скрбнике, као и онај којем је привремено повјерена дужност управљања епархијом у случају да је кнез умро.

7. Војводе постављају све скрбнике, али само онима који припадају њиховим градовима или селима која су под њиховом влашћу.

8. Пунољетни мушкарци достојнији су од жена за скрбништво, осим ако су присутне мајка или бака. Оне се позивају на скрбништво, имајући већу част од свакога тко би могао бити скрбник, осим онога што је одређено опоруком.

9. Ближи сродник постаје скрбник. Ако их је више истога ступња сродства, сви постају скрбници.

37. ГРАНА

О ТОМЕ КАДА ПРИМИТИ ЗАЈМОДАВЦА ДА ТУЖЕ НАСЉЕДНИКЕ УПОКОЈЕНИХ

1. Заповиједамо да доиста нитко нема право тужити насљеднике покојника, ни родитеље, ни дјецу, ни жену, ни сроднике, ни друге из његова рода, ни јамце, прије истека девет дана, у којима је обичај жаловати, оптуживати нити тужити, или их на било који начин узнемиравати, нити им подносити какву исправу о признању дуга, нити их позивати на суд, било због дуга који се пронашао код умрлога, било због неког другог разлога који се посебно тиче наведених особа.

2. Ако се прије истека девет дана нетко усуди ухватити неку од претходно наведених особа, или од ње изнудити какву изјаву или обећање, или од ње узети јамство, заповиједамо да све то буде неважеће.

3. Након истека девет дана, ако нетко сматра да против таквих особа има тужбу, нека то по закону објави и нека се води судски поступак. Нека тужитељи због таквог чекања и одређеног рока, или због било какве праведности, немају никакву смутњу.

38. ГРАНА

О ГРАДЊИ НОВИХ КУЋА, И О ОБНАВЉАЊУ СТАРИХ, И О ДРУГИМ СТВАРИМА

1. Нетко чини нову грађевину када жели нешто саградити, или нешто срушити и промијенити пријашњи изглед.

2. Робу зидару исправно наређује нетко да не дијели нити прима мјесто. Роб не може наредити другоме који зида.

3. Ако ствар на којој се изводи дјело има више власника, ако се заповијед изда само једном од њих, та ће заповијед бити ваљана и сматра се да је била упућена свим господарима. Ако један од господара након заповиједи нешто догради, други се не туже због тог дјела. Не доликује због нечега што је учинио други наносити штету онима који то нису учинили.

4. Заповиједамо: онај који обнавља стару кућу нека не мијења њезин стари изглед и нека сусједима не одузима свјетлост или поглед, осим ако такву служност нема по договору или му је то допуштено на темељу захтјева, тако да му је допуштено промијенити стари изглед како жели. Јер ако има такву служност, нека неометано гради што год жели, чак и ако тиме наноси штету сусједима, будући да му је то допуштено по договору или на темељу захтјева.

Када су двије куће једна насупрот другој, између њих треба бити 12 стопа, почевши од темеља грађевине и одржавајући тај размак све до пуне висине. Ако се чува тај размак, свакоме је допуштено подићи своју кућу до неограничене висине и направити у њој прозоре кроз које жели гледати, било да жели саградити нову кућу, било обновити стару или ону уништену пожаром.

5. У овом богатом граду, тј. у царскоме граду, немој одузети поглед сусједу који захтијева само дванаест стопа, ако из своје куће гледа равно према мору или у њој сједи, а није присиљен нагињати се у страну како би видио море.

Ако је размак између двију кућа већи од 12 стопа, допуштено је ономе који ондје гради да неометано гради и одузме сусједу поглед на море који је имао.

6. Ако нетко има поглед на море из кухиње, захода, степеница односно стубишта или из такозваних улица којима људи пролазе, онај који гради унутар 100 стопа може му такав поглед неометано одузети, ако између двију кућа постоји само 12 стопа размака.

Ако постоји и договор који некоме допушта да гради кућу, нека се држи онога што је договорено, чак и ако тиме наноси штету сусједу у погледу погледа према мору, било да је тај договор склопио сам онај који сада господари кућом, било они који су му предали кућу. Јер није допуштено нечију служност поништити због јачих (опћих) закона.

7. Један сувласник не може наметнути служност на заједничкој кући без сугласности другога.

8. Служност погледа не односи се на дрвеће и вртове.

9. Када према средини постојеће улице, уске или широке, одмјерава своју кућу, ако је улица шира од 12 стопа, нека не присваја вишак и нека га не додаје својој кући. Не одређује се правило од 12 стопа на штету јавног пута, него тако да простор између зграда не буде ужи од 12 стопа. Када се пронађе шира улица или пут, ништа од тога не треба одузимати, него нека град сачува своју цјелину. Ако се због старе зграде између њих налази слободан простор ужи од 12 стопа, никоме од њих није допуштено подизати своју зграду више од старе нити правити велике прозоре.

10. Ако буде 10 стопа између њих, а не мање, ономе који зида није допуштено правити велике прозоре кроз које се гледа, ако их прије није имао. Допуштено му је направити мали прозор изнад пода, с отвором на висини од шест стопа од пода.

Нитко не може у својој кући направити лажни под и због тога направити врата која доводе свјетлост и кроз њих гледати.

11. Ниједан сувласник не може срушити или обновити заједнички зид без воље другога сувласника, јер није његов једини господар.

12. На празном мјесту није забрањено повећавати висину куће.

13. Ако онај који обнавља срушену зграду жели подигнути је више и тиме оштетити прозоре сусједа, или учинити нешто друго на штету сусједа, присиљава се очувати и величину и распоред пријашње куће, као и њезин стари изглед.

14. Онај чије су куће због служности превисоке и којему је допуштено подићи их преко мјере, не смије сусједним кућама које се налазе испод њега наметати теже служности, него само онолико колико су дужне поднијети.

15. Није исправно да нетко забрањује своме сусједу отворити врата према јавном путу унутар руба кровног олука, чиме се не наноси штета улици, односно јавном путу.

16. Ако извор из којега нетко проводи воду пресуши на неко вријеме, чим се вода врати својим жилама и поновно почне тећи, нека му се обнови служност и нека му се уреди водени ток какав је прије био.

17. Нитко не може направити ни пећ ни кухињу уз једини заједнички зид, чиме би ватра оштетила заједнички зид.

18. Ако нетко направи прозор кроз који излазећи дим наноси штету онима који живе изнад, они који трпе штету могу му према закону забранити испуштање дима, осим ако су му због неке потребе допустили да испушта дим.

Али насупрот томе, онима који живе на вишим катовима забрањује се излијевати воду или бацати смеће и тиме наносити штету онима који живе у нижим становима. Свакоме је допуштено чинити у својој кући све оно што другоме не штети. Тако се просуђује и гледе смрдљивог отпада.

19. Ако се твој зид нагне према мојој кући, макар и само пола стопе, присилит ћу те да га исправиш.

20. Ако дрво мога сусједа које стоји насред његова дворишта, пустивши велико коријење, наноси штету темељима моје куће, нека мој сусјед по заповиједи кнеза буде присиљен посјећи га.

21. Ако нетко у туђем зиду према потреби направи прозор, бит ће присиљен да о своме трошку уреди зид према његову старом изгледу.

22. Нитко не може бацати смеће близу туђег зида, осим ако то не захтијева право служности.

23. Ако постоји потреба да се измијене подземне глинене цијеви од захода, нека сватко од свога захода започне поправљати све док не дође до захода другога сусједа.

24. Подземне цистерне, тј. глинене цијеви, такођер треба чистити и поправљати тако да сваки почне од свога мјеста и настави све док не дође до мјеста других власника, тј. до захода, као што је претходно речено, и до заједничких захода који се доље спајају.

Ако такве подземне цијеви пролазе кроз вртове, власник тога врта треба ископати земљу која се натопила од тог смрада и очистити штету која је због тога настала, судјелујући у сличним поправцима које обавља онај који држи такав врт, уклањајући тако смрад из тога врта.

25. Не може се договорити таква врста служности да ми не буде допуштено у мојој кући запалити ватру у кухињи, наложити ватру у огњишту или се купати. Дакле, ако се тако договори, по закону је ништавно.

26. Ако су уговори противни било законима било добрим обичајима, одговарајући закони учинит ће их потпуно ништавнима.

27. Ако нетко при продаји куће јасно каже купцу да је кућа оптерећена служношћу, није присиљен предати је слободну од те служности. Тако, ако није већ установио служност, може је оптеретити служношћу прије предаје, тако да буде под служношћу према кући продаватеља или према туђој кући.

Ако при самој продаји особно каже: „Кућа је под служношћу према томе и томе“ и остави му служност, нема право на потраживање.

28. Никоме није допуштено пуштати дим из кухиње или из пећи у купељи према сусједу, нити бацати смеће или воду, јер су то врсте служности.

29. Ако сам ти према служности дужан да ништа не саградим, а ипак саградим, па прође дуго вријеме, теби се због протека времена одузима служност против мене.

30. Могу поставити љестве близу заједничког зида. Од тога не настаје никаква штета, јер их је лако уклонити.

31. Ако сам ти према таквој служности дужан да ти није допуштено саградити своју кућу високо, немој наносити штету свјетлости моје куће која кроз прозоре на мом зиду улази к мени.

Ако сам због неких радова десет или двадесет година затворио своје прозоре, или их зазидао, тј. затворио, и тако су остали тијеком наведеног времена, тада ми пропада право служности када ти подигнеш кућу и она остане подигнута на тој висини десет или двадесет година. Тада ни ја више не требам служност, јер сам имао затворене прозоре, а ти си себи уредио ослобођење да можеш подигнути кућу. Тиме ми служност престаје.

Али ако тијеком тог времена, док су мени прозори били затворени, код тебе није било ништа ново, тј. ниси подигао своју кућу, моја служност остаје сачувана. Ако након десет или двадесет година отворим прозоре, а ти пожелиш подигнути кућу, могу ти то забранити због права које је прешло на моју страну.

32. Ако ми је допуштена служност тако да ми је допуштено положити своје греде на твоју кућу и тако, пробивши твој зид, у њега ставити своје греде; затим их извадим и десет година не положим своје греде у направљене рупе. Ако рупе остану отворене онако како су биле када сам извадио своје греде, никакав протек времена неће ти донијети ослобођење од служности.

Ако након што сам извадио греде ти рупе затвориш и зазидаш, па након зазидавања прође десет или двадесет година, добит ћеш ослобођење. На тај начин си то право стекао тиме што су рупе толико дуго биле зазидане.

Ако ниси ништа ново учинио, него си их оставио у истом стању у којем су биле, моје право служности остаје заувијек сачувано. Ако се догоди да након десет или двадесет година пожелим поновно положити греде у те рупе у твоме зиду, ништа ми то не може забранити, јер ниси зазидавањем уредио себи ослобођење.

33. Служност пута који води према гробовима не може престати никаквим протеком времена тијеком којега се пут не користи.

34. Ако нетко, без царске заповиједи послане градском епарху, многе улице или једну страну неке улице припоји својој кући, или их одузме за своју потребу додајући им своје тријемове, без икаквог изговора мора граду вратити пријашњу управу.

35. Када због заједничког водовода један од сувласника троши новац за његову обнову, има против свога судионика право на тужбу ради накнаде трошкова које је само он поднио за заједничку ствар.

36. Ако ти нетко ради црпљења допусти воду која је под његовом влашћу, присиљен је, чак и против своје воље, допустити ти и изградњу пута ако се другачије не можеш користити црпљењем онолико колико ти је потребно.

37. Никоме није допуштено дограђивати подземне цијеви, тј. прикључивати их на заједнички зид и тако доводити воду.

38. Свака служност и свако уговорено право упорабе, ако се не користи, престаје протеком времена: ако су странке присутне и то не спомену, за 10 година; ако су одсутне, престаје за 20 година.

39. Онај који је у доброј вјери купио голо земљиште, па послије сазна да је оно туђе, и на њему нешто сагради, не може захтијевати накнаду својих трошкова. Допуштено му је само да с тога мјеста узме оно што је саградио, ако тиме не нанесе штету власнику земљишта.

40. Ако нетко у доброј вјери купи туђе поље не знајући да је туђе те на њему сије или гради, судац не треба судити само према затеченом стању, него треба размотрити особе и околности.

Особе овако: ако прави власник поља, будући богат, жели учинити исто, било градити било орати и сијати поље, нека се пресуди да надокнади настале трошкове и тако преузме поље. То значи да се, према вриједности поља и висини учињених трошкова, одреди колико треба платити. Тако треба поступити ако власник земљишта, будући богат, жели тако поступити.

Ако се пак догоди да је сиромашан и нема намјеру тако поступити, довољно је да без штете преузме земљиште од онога који га држи у доброј вјери. Све што је саградио или начинио онај који земљиште држи у доброј вјери, након што уклони саграђено, може узети са собом, ако то жели, уколико му власник земљишта није спреман дати накнаду за то.

Треба размотрити и ову околност: ако власник земљиште држи ради трговине и жели га продати, тада му се, па макар био и сиромашан, неће допустити да прода само земљиште на којем се налази грађевина по цијени као да на њему нема грађевине, него ће се при одређивању цијене узети у обзир оно што је земљиште тиме постало.

41. Ако нетко ствари које држи у злој вјери отуђи продајом, даровањем или на било који други начин, сматра се да ће, ако се власник тих ствари не успротиви према закону купцу, обдаренику или ономе кому су ствари на било који други начин припале, прије истека 10 година, ако за то зна и живи међу мјесним становништвом, односно прије истека 20 година ако живи далеко, онај који је такве ствари стекао постати њихов пуноправни власник након 10 година ако је од мјесних становника, односно након 20 година ако живи далеко.

Ако прави власник проданих ствари није знао да су ствари његове и да су продане, заповиједам да не буде искључен од свога права прије истека 30 година. Стога се онај који држи такве ствари не може позивати на то да их држи у доброј вјери ако их је некоћ примио од особе која их је држала у злој вјери.

У вези са застаром од 10 година нашли смо да, ако је нетко од споменутих тијеком тих 10 година дио времена био код куће, а дио времена боравио далеко, на рок од 10 година треба додати онолико година колико је тијеком тога раздобља провео у одсутности.

42. Покретна имовина која се без приговора држи тијеком три године постаје власништво њезина посједника.

43. Онај који има служност напајања и испаше оваца на твоме пољу може имати и служност да на њему подигне колибу.

44. Ономе који жели нешто саградити близу туђега гумна, а тиме би нанио штету његову власнику, нека то власник забрани.

45. Онај који преко туђега поља проводи воду са знањем власника поља стјече на томе пољу служност након законом одређеног времена, а то су три године.

Ако му власник поља прије истека тога времена забрани проводити воду, не може од њега захтијевати накнаду трошкова које је имао за водовод, него власник земљишта постаје власником и тога водовода, докле год је водовод читав. Када се водовод сруши или пропадне, пријашњи власник може узети његов материјал.

46. Ако пријашњи посједник поља или зграде није могао забранити пролаз воде, ни онај који је то сада купио не може га забранити. Сматра се, дакле, да је некретнину купио с тим оптерећењем.

47. Нижи дијелови њиве по прешутној служности дужни су примати воде с виших дијелова, имајући од тога корист умјесто терета, јер примају сву плодност која долази с виших мјеста.

48. Ако нетко пет година не користи моју њиву према служности, а ја је продам другоме, тих се пет година прибраја купцу, тако да онај који има служност, ако је не користи ни сљедећих пет година, остаје без ње.

За стјецање ослобођења од служности тражи се цијело законом одређено вријеме. Да би служност престала због некориштења, довољно је да није била кориштена тијеком цијелог законом одређеног раздобља. Не испитује се је ли је није користио један или више корисника.

49. Ако нетко копа јавни пут или земљу уз туђе поље, нека не прелази међе.

50. Ако нетко копа желећи подићи зид, нека остави једну стопу од туђе међе. Ако гради кућу, нека остави шест стопа. Ако копа канал или јаму, нека остави размак једнак њезиној дубини. Ако копа бунар, нека остави један сежањ, осим ако ондје већ постоји сусједни бунар који би новим радовима био оштећен. Маслину и смокву треба садити девет стопа од туђе међе, а остале врсте дрвећа пет стопа.

51. Ако близу твога поља имам водовод, такву служност прешутно прати и право да тај водовод поправљам, тако да могу слободно улазити, као и моји мајстори, ради његова поправка. Дужан си ми оставити и простор уз водовод како бих му могао приступати с десне и лијеве стране те ондје одлагати земљу, камење, муљ који се вади из канала, као и шљунак и пијесак потребне за поправак водовода.

52. Ако при продаји дијела поља уговорим да ћу кроз њега провести воду, па прође законом одређено вријеме, а не изградим водовод, моје право из тога уговора остаје ваљано. Ако водовод изградим, али га не користим, то право престаје.

53. Ако је служност воде установљена тако да се користи само у вријеме жетве или само тијеком једнога мјесеца, законом одређено вријеме потребно за њезин престанак удвостручује се. Исто вриједи и за служност пута. Ако се служност користи само одређених дана, сати, једне ноћи, једнога дана или једнога сата, законско се вријеме рачуна према тој упораби. Јер ријеч је о једној служности.

54. Спорови о међама и њихову утврђивању не подлијежу застари због дугог протека времена, него само застари од 30 година.

55. У споровима о међама судац треба слиједити или међаше или јавне исправе састављене прије почетка поступка. Тако треба поступити, осим ако се због промјене посједника и пресуда донесених у вријеме њихова посједа покаже да су међе биле промијењене. Тада треба узети у обзир међе које су успоставили посједници, а не старе међе.

56. Када јавни пут буде оштећен потресом или га ријека поплави и уништи, власник који живи у близини бит ће присиљен допустити да јавни пут пролази кроз његово земљиште.

57. Ако ријека тече између двију њива, односно између твоје и моје, па мало-помало и непримјетно наноси земљу на моју њиву, тако да нитко не може утврдити колико је и када земље додано, оно што је тако прирасло постаје моје.

Ако пак ријечна бујица одједном отргне дио твоје њиве и припоји га мојој, јасно је да оно што је тако додано остаје твоје власништво. То није непримјетни прираст.

58. Ако вода која се проводи водоводом тече само до одређенога мјеста и не појављује се дуж цијелога водотока зато што се водовод негдје на средини урушио, служност остаје сачувана за цијели водоток.

59. Сваки закуп који припада часном дому, тј. Цркви, као и њезина властита имовина те залог на земљиштима или кућама, не може трајати дуље од 40 година, што одговара року застаре који вриједи за сваки такав часни дом.

60. Ако нетко озлиједи тијело слободног човјека, осуђује се на накнаду трошкова његова лијечења и изгубљене зараде, али не и због унакажености. Тијело слободног човјека не процјењује се у новцу.

Ако је озлијеђено тијело роба, надокнађује се, као што је прије речено, и умањење његове вриједности.

61. Онај који води спор око некретнине која се држи без правне основе не губи своје право нити се спрјечава због протека 30 година, него му се његово право потврђује.

62. Сматрали смо потребним и праведним заповједити да се онима који су због кривње послани у прогонство или затворени у властитоме дому вријеме не рачуна.

63. Ни онима који обављају царску службу не рачуна се вријеме док бораве у мјесту своје службе, све док се не врате.

64. Глухи, нијеми, опсједнути и заточеници не подлијежу протеку времена. Њима вријеме почиње тећи тек када престане разлог због којега је било обустављено: заточенику када изађе из заточеништва, а осталима када буду ослобођени своје невоље.

39. ГРАНА

О КАЗНАМА

1. Онај који у рату пријеђе на страну непријатеља или преда своје непријатељима, кажњава се одсијецањем главе.

2. Онај који израђује чаролије намијењене погубљењу човјека, или их посједује, или их продаје, кажњава се према закону о убојицама.

3. Ако нетко ноћу убије крадљивца, неће бити кажњен ако га није могао поштедјети без опасности за себе.

4. Оне који од својих војника пребјеже непријатељу допуштено је некажњено убити као непријатеље.

5. Ако нетко, знајући да је нека особа слободна, купи је или прода, или је дарује, или је преда у мираз, или је замијени, ако се докаже било које од тих дјела, нека му се одсијеку руке.

6. Такозвани бунтовници и они који међу људима изазивају побуну, ако им властелин нареди да с тим престану, а они га не послушају и у томе устрају, шаљу се у прогонство.

Ако изазову многе побуне и нереде те буду више пута ухваћени у таквим злим навикама, нека буду претучени, ошишани и потпуно протјерани. Ако их кнез на то прије није упозорио, нека буду само избатинани палицама и пуштени.

7. Онај који се, ослањајући се на своју власт, силом одведе онога који је потражио уточиште у пресветој цркви, бит ће претучен и послан у трајно прогонство.

8. Онај који некоме нареди да убије другога, кажњава се као убојица.

9. Нека нитко барбарима, тј. туђинцима, не продаје ни састављено ни растављено оружје, нити жељезо, јер ће за такво дјело казна бити смрт.

10. Онај који злонамјерно кује уроту против царева живота, нека се погуби, а његов дом нека буде разграбљен.

11. Онај који убије дијете, подлијеже казни за убојство, а ономе тко убије млађег од 25 година суди се као убојици.12. Онај тко зна за неког бајача, нека га ухвати и преда јавном суду. Ако било који човјек, ухвативши овога, не преда га јавности, нека прими крајњу казну.13. Ономе тко прави кукољ (коров) у житу, и онима који му помажу, нека се одсијеку руке. Управитељу онога села у којему је била пријевара, ако је помагао у таквом пријеступу — био земљорадник, био роб, био домаћин, био трговац — и њему нека руке буду одсјечене.14. Клеветник нека буде подвргнут таквом страдању.15. Познати разбојници нека на мјестима гдје су разбојништва чинили буду и објешени. И прикладно је да би се, због призора, уплашили они који слично чине, и да то буде на утјеху рођацима убијених.16. Свакоме је, без страха, допуштено убити разбојника.17. Они који од нас својевољно прелазе к непријатељима и извјештавају их о нашим договорима, вјешају се на вјешала, или буду спаљени.18. Ако нетко буде откривен да је знајући, тј. намјерно, кућу запалио, или гомилу жита која је лежала близу куће, нека буде предан огњу. Ако је нешто слично учинио изван града, нека му се одсијеку руке.19. Непријатељи и они који од нас к њима сами пријеђу, кажњавају се мачем.20. Чинити магије клањем, тј. жртвама, забрањено је. Они који тако чине, кажњавају се мачем.21. Они који на штету људима призивају демоне, осим ако то чине у незнању, кажњавају се мачем.22. Робови или ослобођеници који у ланце вежу и одводе слободне људе, бивају бијени и ошишани, и нека им се руке одсијеку.23. Ономе тко одбија заповиједи, обје руке треба одсјећи.24. Ако нетко прими одбјеглог роба, нека га преда његовом господару заједно с другима који су с њиме, или плати 20 златника. Колико пута га прими, толико пута се казна повећава.25. Против некога тко је уграбио неку ствар приликом пожара, или у потресу и рушењу куће, или при потапању брода, или против онога тко је пријеваром примио такву ствар — уколико се то спомене пред суцем прије истека те године, нека се власнику тога да четвероструко; након те године, двоструко.26. Након пет година гаси се гријех прељуба. Но, ово говоримо о онима који су згријешили са женом њезином вољом.27. Они који уче нечасним заповиједима, подлијежу крајњој казни.28. Манихејци који су били кршћани, а потом су чинили манихејска дјела, или они који знају за такве и не предају их кнезовима, подлијежу крајњој казни. И они који су на положају, или у војсци, или у друштвима, дужни су бринути се је ли нетко од њих такав. Ако сазнавши не предају га, па макар били и правовјерни, примит ће крајњу казну.29. Манихејци бивају разоткривени и након смрти. Јер њих нитко не насљеђује по опоруци, или без опоруке, чак и ако су рођаци правовјерноме, осим дјеце, већ се њихова имовина уноси у нашу ризницу. Само њихова дјеца која су правовјерна насљеђују их. Исто вриједи и за донатисте.30. Онај тко врши хеленске (поганске) жртве, или поштује идоле, или их кади, или им пали тамјан, подлијеже крајњој казни. Мучени бивају, такођер, и они који им помажу, који се друже с њима и који служе жртвама.31. Ако Жидов има роба кршћанина и обреже га, нека му се одсијече глава.32. Ако се Жидов усуди кварити кршћанско учење, казна ће бити смрт.33. Онај тко се удостоји светог крштења, а затим опет поганствује, подлијеже крајњој казни.34. Они који су одступили од правовјерне вјере и постали херетици, или су принијели жртву идолима, или обећали да ће некоме принијети жртву, не могу ни опоруку остављати ни дарове давати, нити могу што примати ни по опоруци ни без опоруке.35. Онај тко убије узлазног сродника по роду, или силазног, или другог рођака, нека буде предан огњу.

36. Роб који зна за отмицу своје господарице и помаже у томе, нека буде спаљен огњем.37. Огњу се предају робови који се договарају против живота својих господара. Нека буду кажњени и они робови који су, када је господар убијен, чули његов глас или наслутили договор који је био против њега, а нису се окупили (да га заштите), било да се то догодило у кући, на путу или у пољу.38. Онај тко учи барбаре градити бродове, бит ће кажњен смрћу.39. Без кривње је онај тко убије онога који га је напао, када га је тај хтио убити.40. Онај тко отме заручену, или незаручену жену, или удовицу — било племенитог рода, било робињу, било ослобођеницу, а нарочито ако су то жене посвећене Богу, или ако отме своју властиту заручницу — ако је то учинио с оружјем, тј. мачевима или нечим сличним, кажњава се мачем. Они који су му помагали, или су знали и послужили му, или су га свјесно подржали, или су на било који начин допринијели, нека буду бијени и ошишани, и нека им се одсијеку носеви. Ако је отмица учињена без икаквог оружја, ономе тко је починио отмицу нека се одсијеку руке; они који су му помогли у отмици, и они који су знали и послужили му, или га свјесно подржали, или дали било какав допринос, нека буду бијени и ошишани те протјерани изван граница.41. Ако неки слуга или роб оклевета свог господара за неку кривњу, нека му се одсијече глава. Другаће бити ако се оптужба потврди (као истинита). И ослобођеник који изнесе оптужбу против свог бившег господара, или против његовог насљедника, нека поднесе исту казну као роб и слуга.42. Онај тко затекне прељубника у вези са својом женом, ако му се догоди да га убије, не терети се као убојица. Ако нетко посумња да се нетко жели неприлично приближити чедности његове жене, и пошаље му три писма опомене, имајући свједочанства поузданих људи, па након та три писма са свједоцима затекне га како разговара с његовом женом — било у његовој кући, или у кући те жене, или у дому прељубника, или у гостионици, или на мјестима изван града — муж има право таквога властитим рукама убити, не бојећи се због тога никакве посљедице. Ако га на другом мјесту затекне како разговара с његовом женом, или у цркви, нека позове три поуздана свједока којима може доказати да је тога затекао са својом женом, те га преда кнезу да га испита за кривњу. Знајући поуздано да је тај, након три писмене опомене, нађен с таквом женом, треба га, дакле, само због тога казнити за гријех прељуба, не тражећи никакав други доказ. Муж има могућност, ако жели, поднијети оптужбу и против своје жене, према закону.43. Жена која, имајући мужа, почини прељуб са својим робом, бит ће бијена и ошишана, те ће јој се одсјећи нос, бит ће протјерана из града у којем живи, и лишена све своје имовине. Роб који је с њом починио прељуб бит ће кажњен мачем.

44. Жена која нема мужа и сједини се са својим робом, ако је то учинила немајући дјеце, нека буде бијена и ошишана, а такав роб, бијен и ошишан, нека буде продан, и његова цијена нека се унесе у царску ризницу. Ако је то учинила имајући дјецу, сва њена имовина чува се дјеци нетакнута на господски начин, једино остајући код ње због потребе, а цијена проданог роба припада дјеци.45. Прељубници, бијени и ошишани, примају одсијецање носа. Они који су били посредници и помагали у таквом бешћашћу, бијени и ошишани нека се отјерају.46. Ономе тко се на захтјев суца или на тражење противника закуне у цркви, дотичући се пресветог Еванђеља, и ако тај послије заклетве буде разоткривен (као кривоклетник), нека му се одсијече језик. Исто се примјењује и на свједоке.47. Брат против брата не може подићи велику тужбу, јер неће бити услишан, и сам ће бити осуђен на прогонство.48. Онај тко одузима туђу земљу, или помиче међе, дужан је вратити двоструко од онога што је одузео.49. Ако нетко, унаточ забрани суца, отме неку ствар — уколико је та ствар његова, губи власништво над њом. Ако је туђа, нека власнику да њу и њезину цијену.50. Тко користи коња до неког договореног мјеста, ако пријеђе то договорено мјесто и коњу се догоди озљеда или угине, нека објасни узрок и плати штету власнику коња. Ако се коњу озљеда или смрт догоди прије договореног мјеста, корисник ће остати без губитка, само ако страдање коња није узроковао небригом или лошим поступањем.51. Онај тко је затворио туђе овце, или неку другу стоку, и усмртио је недостатком хране или је некако другачије убио, осуђује се да врати двоструко.52. Када се скупе козе, или волови, или коњи, или свиње, или нека друга стока, ако прва, напавши на друге, буде од њих убијена или прободена, без кривње је господар оне која је убила. Ако прва, напавши, убије, крив је господар оне која је убила; нека или да животињу господару убијене, или плати штету.53. За оне који из логора или од војних одреда у рату краду, наређујем: да се сурово туку ако украду оружје; или ако украду нешто од теглеће марве, тј. коња, или мазгу, или магарца, таквима нека се одсијеку руке.54. За оне који у било којем граду краду, ако су то једном учинили, заповиједам да, ако су богати и слободни, врате украдено и двоструко толико дају ономе тко је претрпио крађу. Ако су они који су то учинили сиромашни, нека буду истучени и протјерани. Ако нису једном, него много пута били ухваћени у крађи, нека им се одсијеку руке.55. Господар крадљивог роба нека или обештети онога тко је претрпио крађу, или, ако то неће учинити, нека да роба у потпуно власништво ономе тко је претрпио крађу.56. Они који одгоне туђа стада, ако су то једном учинили, нека буду бијени; учине ли то други пут, нека буду протјерани преко границе. Ако се и трећи пут покаже да су се на то усудили, нека им се одсијеку руке. Стадо које су отјерали, разумљиво, нека буде враћено своме господару.57. Онима који свлаче мртве у гробовима, нека се одсијеку њихове руке.58. Они који у олтар дању или ноћу улазе, и од светиња које су у њему нешто украду, нека буду ослијепљени. Ако нетко украде нешто изван олтара, из цркве, нека буде бијен и ошишан те протјеран изван граница.59. Онај тко има жену, а уз њу чини блуд, нека се казни с дванаест измјена (поста). А онај тко нема жену, и падне у такав гријех, нека буде кажњен са шест измјена.60. Ако нетко има жену и сједини се са својом робињом, када дјело постане познато, тај нека се казни бијењем. Кнез тога мјеста, примивши робињу, нека је прода у другу област, а њезина цијена нека се унесе у јавну благајну.61. Онај тко с туђом робињом чини блуд, ако је богат, нека господару робиње да за гријех 36 златника. Ако је сиромашан, нека буде бијен и, колико може, сразмјерно износу од 36 златника нека да.62. Они који с монахињама или светим дјевицама чине оно што је срамотно, као они који се ругају невјестама Кристове Цркве, нека приме одсијецање носа — и они, и свете дјевице које су се с њима развратиле.

63. Ономе тко своју куму узме под именом брака, или се како другачије тјелесно свеже с њом, нека се обома одсијеку носови, јасно, ако се прије тога она не отпусти. Ако то учини с кумом свога мужа, исту ће казну примити, и уз то ће бити бијен.64. Онај тко зна да његова жена чини прељуб, и опрости јој, нека буде бијен и протјеран. Прељубнику и прељубници нека се одсијеку носови.65. Онај тко се сједини с младом дјевицом, њезином вољом, при чему родитељи за тај чин нису знали, када се за све сазна, ако је жели узети за жену и то одобре и родитељи, нека уђу у заједницу (брака). Ако један од родитеља, тј. отац или мајка, не пристане, ако је богат онај који ју је оскврнуо, нека дјевојци коју је оскврнуо да једну литру злата, а то је 72 златника. Ако је сиромашнији, нека јој да половицу свога имања. Ако је посве сиромашан, нека буде бијен и ошишан те протјеран.66. Онај тко на силу оскврни дјевојку, нека претрпи одсијецање носа, дајући јој и трећину своје имовине.67. Онај тко оскврни дјевојчицу прије доби, тј. прије навршених 13 година, нека претрпи одсијецање носа и нека половицу своје имовине да оскврнутој дјевојци.68. Онај тко туђу заручницу оскврни, ако је то било вољом дјевојке, нека му се одсијече нос. Ако није било по њезиној вољи, уз ту казну нека јој да и трећину своје имовине.69. Крвосродници — било да су родитељи с дјецом, било дјеца с родитељима, тј. или отац с кћери или син с мајком ако се сједине, или браћа са сестрама — нека буду мачем посјечени. Ако се у другом ступњу сродства једно с другим сједине, тј. ако отац са женом свога сина, или син са женом свога оца, тј. с маћехом, или очух с пасторкама, или брат са женом свога брата, или ујак са сестричном, или нећак с тетком, или с кћерком тетке, или с туђом мајком и њезином кћери — ако се то учини свјесно (знајући за сродство), и они сами и њихови сродници који су се с њима оскврнули нека буду бијени и нека претрпе одсијецање носа.70. Онај тко се усуди имати двије жене, не по закону него по самовољи, исправно је да прими казну као за прељуб. Жена која је касније ушла у заједницу с њим, ако није знала да он има закониту жену, бит ће помилована.71. Ако трудна жена злонамјерно науди својој утроби како би избацила плод, нека буде истучена и протјерана изван граница.72. Братићи и дјеца рођена само од њих, или отац и син с мајком и кћерком, или два брата с двјема кћерима двију сестара, или нећак са женом свога ујака, или два брата с мајком и кћерком, или син с бившом женом свога стрица, или ујак с бившом женом свога нећака — ако се сједине, или се на било који други начин тјелесно свежу, нека се прво раставе, а затим нека буду бијени.73. Онај тко чини срамоту с мушкарцем, и онај с којим се то чини, обоје нека буду мачем посјечени, осим ако је онај који је страдао млађи од 12 година. Тада ће га његова незрела доб ослободити такве казне.74. Ономе тко с неразумним, тј. четвероножним животињама чини срамотно дјело, нека буде одсјечен срамни уд.75. Ако нетко, у жељи да спали пањеве на својој земљи, запали ватру на њој, а огањ с ње захвати туђу земљу или виноград, судац треба испитати је ли то можда спаљено незнањем или небригом онога који је ватру запалио, и није ли силом спријечио да пламен пријеђе на туђу земљу — јер ако је био немаран и није марио, бит ће осуђен. Ако је учинио све што је требало, а вјетар који је изненада пухнуо пренио је пламен на туђу земљу или виноград, неће бити крив онај који је ватру запалио.76. Ако се због нечега нека кућа запали, те пламен који је одатле изашао запали околне куће, није крив онај чија се кућа прва запалила.77. Ако нетко, био слободан или роб, из било којег разлога да некоме да попије отров — било жена мужу, било муж жени, било робиња господарици или роб господару — и због тога онај који је отров попио падне у болест, те му се догоди да од тога искрвари и умре, онај тко је то учинио нека буде мачем посјечен.78. Онај тко израђује такозване чувалице, тј. амајлије, и вјерује у њих, те их из љубави (пријатељства) даје људима — такви, пошто буду ухваћени, нека буду прогнани.79. Онај тко намјерно почини убојство, које год да је доби, нека мачем прими казну.80. Седмогодишње дијете, или опсједнуто, не кажњава се смрћу ако некога убије.81. Ако отац оптужи некога за убојство свога дјетета, а покаже се да је то клевета, не треба му наносити срамоту.82. Онај тко мачем удари некога, ако ударени умре, нека прими казну мачем. Ако рањени не умре, ономе тко је задао рану нека се одсијече рука, зато што се уопће усудио потегнути мач.83. Када међу некима избије тучњава, ако се догоди да нетко буде убијен, нека суци погледају предмет којим је изазвана смрт. И ако се утврди да је смрт наступила од дебелог дрвета или великог камења, или ударањем, ономе тко је то учинио нека се одсијеку руке. Ако је смрт наступила од лакших удараца, нека буде истучен и протјеран.84. Ако нетко у тучи удари некога руком и тај умре, нека буде бијен и протјеран.85. Ако нетко свога роба појасом или палицама бије, и догоди се да тај од тога умре, не осуђује се његов господар као убојица. Ако га је мучио без мјере, или га убио тровањем, или га спалио, кажњава се као онај тко је починио разбојништво.86. Онај тко је ненамјерно починио убојство, протјерује се.

40. ГРАНА

О ПОДЈЕЛИ ПЛИЈЕНА

Онима који су над непријатељима извојевали побједу, од плијена који се обично код њих нађе, само се шести дио одузима за јавну ризницу, а све остало нека се у једнаким дијеловима подијели између властелина који су га освојили. Бољарима је довољно оно што им допадне у руке. Војвода има овласт да од претходно споменутог дијела јавне ризнице додијели награду оним бољарима за које се утврди да су се посебно храбро борили. Дио од онога што се у ратовима нађе, примају и они чувари у војним логорима.

Завршиле су се, с Божјом помоћу, гране Градског закона, на броју 40.