57. Поглавље: ЦРКВЕНЕ ГЛАВЕ, ПИТАЊА О ПРАВИЛИМА И ОДГОВОРИ СВЕТОГА САБОРА КОЈИ ЈЕ БИО У ДАНЕ ПРЕОСВЕЋЕНОГА И ЕКУМЕНСКОГА ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА НИКОЛЕ. ПИТАЊА ИВАНА, МОНАХА ШУТЉИВЦА СА СВЕТЕ ГОРЕ, И ЦРНОРИЗАЦА КОЈИ СУ БИЛИ ЗАЈЕДНО С ЊИМ.

57. Поглавље: ЦРКВЕНЕ ГЛАВЕ, ПИТАЊА О ПРАВИЛИМА И ОДГОВОРИ СВЕТОГА САБОРА КОЈИ ЈЕ БИО У ДАНЕ ПРЕОСВЕЋЕНОГА И ЕКУМЕНСКОГА ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА НИКОЛЕ. ПИТАЊА ИВАНА, МОНАХА ШУТЉИВЦА СА СВЕТЕ ГОРЕ, И ЦРНОРИЗАЦА КОЈИ СУ БИЛИ ЗАЈЕДНО С ЊИМ.

1.Питање: Из нашега самостана, богољубиви владико, много прије овога наше је недостојанство послало вашој светости једнога брата, како би писаним путем упитао о неким питањима која су нам потребна. Када се вратио, показао нам је биљешке које смо саставили за вашу светост и одговоре који су написани на другој страни, а овдје стоји:

Да не треба разрјешавати пост сриједом и петком ако је спомен некога светога или некога Апостола, него само на Господње благдане;

да монаси којима није допуштено оно што припада светом чину не требају улазити у свети олтар, јер монах има чин читача;

и да треба држати одређене постове, то јест сриједу и петак, и саму Педесетницу, и дванаест дана, осим Свијетлих великих дана;

да се не треба клечати суботом и да се не треба занемаривати пост од почетка коловоза до петнаестога дана истога мјесеца.

Због тога смо дошли у недоумицу: лаже ли монах или сте можда ви учинили погрешку? Зато смо сада и написали вашој светости како бисмо о овоме поузданије сазнали.

О томе да треба разријешити пост сриједом и петком на благдане великих Апостола и особитих светитеља налазимо у саборним правилима преподобног оца нашега и учитеља пустињачког живота Саве, и у правилима светога Еутимија Великога, и светога Теодора Студита, и светога Атаназија Светогорскога, и многих других великих светитеља, што није скривено од ваше светости.

Такођер и за цијелу Педесетницу и за дванаест дана, о којима велики Атаназије каже у једном од својих списа: монах или презбитер не треба преступати Господњи пост, то јест пост сриједе и петка, ако није притиснут болешћу, осим тијеком Педесетнице и светога Богојављења, то јест дванаест дана.

Одговор: Поновно ћемо исто говорити о посту. Богопроповједници и Апостоли напомињу да сваки вјерник треба постити сваку сриједу и петак, осим ако је нетко спријечен болешћу, али нису рекли да се у ову или ону недјељу не пости.

У дане спомена светитеља нису заповједили да се пост разрјешава, него да се уздржава од посла.

2.питање: Монах нека не улази у свети олтар осим ако је за то добио благослов од бискупа.

Погледајмо 33. правило Шестога светог сабора који је одржан у Трулској палачи, које не допушта да пјева или чита с амбона нетко тко није примио од бискупа знак (благослов), па макар био и монах.

Ако не допушта ни то, још мање допушта улазак у свети олтар.

Такођер о томе говоре 3. и 15. правило Лаодицејскога сабора, а друго и 14. правило Другога никејскога сабора јасно говоре о читачима и монасима.

Одговор: Да нетко без бискупског рукоположења чита или пјева с амбона, свугдје је забрањено.

Али да монах улази у олтар само ради паљења свијеће или кандила, будући да није осуђен због никаквога гријеха, не сматрам прикладним забранити због части монашкога лика.

3. питање: О клечању суботом или недјељом: сабора који су били у никеји и Трулу заповједише, а с њима и Атаназије Велики овако рече:

"Нека те нитко никако не превари да у недјељу и тијеком Педесетнице клечиш."

За суботу нису говорили.

Одговор: То је исправно и истинито. Ипак многи, будући да суботом нема поста, такођер не клече.

4.питање: О посту мјесеца коловоза до петнаестога дана налазимо у Сабору сједињења који је био у Цариграду у вези с браковима, и о томе више нема никаква другога спомена.

У недоумици молимо да нам разријешите оно што смо затражили.

Одговор: Прије је у то вријеме био пост, али он је био премјештен како се не би подударао с поганским постовима који су били у то вријеме.

Ипак, многи људи још увијек посте овај пост ради очишћења од болести.

5. питање: Молимо да се уз то разријеши и ово: Свети Сабор који је био у Новој Цезареји у деветом правилу, и Базилије Велики у својој посланици Амфилохију у трећем правилу, говоре, први о презбитеру који згријеши прије постављења, а други о ђакону који падне у блуд након постављења. Ако се догоди да нетко много или мало прије постављења згријеши, и по постављењу исто учини, је ли то довољно за одступање од службе, за заједничарење у Светим Даровима и молитви?

Одговор: Прво правило светог Сабора у Новој Цезареји разрјешава недоумице сврставајући таквога међу оне који се кају, као и треће правило Базилија Великога, које га не само сврстава међу обичне, него тражи и доказ.

6. питање: Може ли се опсједнути причестити Светим Даровима, јер свети Тимотеј, када су га о овоме питали, другачије одговара, а другачије пак свети апостоли, као што другачије одговарају и они који су били послије њих. Нека нам се каже најбоље.

Одговор: Ако нетко болује од црне падавице, па се због тога мисли да је опсједнут, не треба му бранити Причест. Ако је нетко заиста опсједнут, не треба му давати Свете Дарове, јер свјетлост нема никаква заједништва с тамом.

7. питање: Приличи ли да оно што се приноси у цркву, као што су просфоре и вино, презбитери једу без страха и када желе? И треба ли их јести као обичан крух, или с пажњом и великим страхом, и колико? Ако их буде у изобиљу, што треба чинити? Код нас често бивају велике просфоре и презбитери их раздјељују и дају коме желе.

Одговор: Дијелови узнесене просфоре, тј. они из којих је узет Јагањац, не смију се једноставно јести, него у цркви док сва просфора не буде поједена. Преостале од њих треба појести не мијешајући их са сиром, рибом и млијеком, него их јести засебно.

8. питање: Ако уочница Господњега благдана падне у сриједу или петак, треба ли разријешити пост због вечери благдана?

Одговор: Не треба.

9. питање: Ако је нетко примио постриг у Цариграду или другдје у свијету, и тамо дао обећања, па буде повријеђен душевном повредом и пожели се због те повреде удаљити, а игуман, разумијевши све, свеже га забраном, што треба чинити брат у вези с повредом и везаношћу?

Одговор: Потребно је да тај каже игуману о повреди, и ако је од тога јавна невоља, нека оде из самостана и у гору, и нека се никако не брине због забране.

10. питање: Неки игуман самостана, будући на самрти, писаним путем постави умјесто себе за игумана једнога од браће и, умирући, заповједи му да, ако за живота пожели напустити игуманство, остане без опћења. И он, игуман, оде одавде к Господину.

Онај, кратко управљајући и спознавши своју немоћ, одрече се игуманства и даде га другоме. Што треба чинити с том заповијешћу?

Одговор: Запрека је безумна и због тога нема снагу и тога се не треба држати. Свезани ће се разријешити приступивши бискупу и обавијестивши га о разлогу своје немоћи.

11. питање: Неки други од браће који су с нама раније, боравећи у свијету, примали исповиједи многих, тј. примали духовну дјецу на покајање, иако ништа није знао о канонским заповиједима. Презбитере и монахе који су са женама згријешили прихваћао је, и друге тешке гријехе свима је праштао, ништа не чинећи нити налажући забране. Када су сви ти умрли, он оде у гору и поче испитивати и читати божанска правила те схвати своју повреду и заблуду.

Хтјели бисмо знати о томе и што треба чинити у вези с тим?

Одговор: Ако једној души не може бити једнак по вриједности сав свијет, и онај који саблазни једнога од малих бива бачен у море, много је више крив онај који многе душе потопи у пропаст својим незнањем и обманом. Ипак, нека не очајава превише. Све дане свога живота нека за своју умрлу духовну дјецу приноси Богу молитве и мољења за кривњу, те нека моли Бога да му опрости тај велики и тешки гријех.

12. питање: Презбитера који је свргнут због гријеха, или је својом вољом напустио свећенство, будући да је био осуђен од своје савјести, може ли говорити: „Благословљен Бог наш...“, и „Боже, укријепи нас и благослови нас...“, и „Крист, истинити Бог наш...“, или кадити кадионицом ако нема другога презбитера, или улазити и причестити се унутар светога олтара?

Одговор: Никако, јер је уврштен међу обичне људе.

13. питање: Још молимо вашу светост: приличи ли презбитеру који је вољно или невољно напустио свећенство и жели живјети у тиховању примати духовну дјецу?

Одговор: Ако вољно или невољно одступи од службе, како ће силом оних од чијег је удјела и достојанства одступио поновно примити власт над другима? И ако се прионуо тиховању, с њим не престају борити и смућивати га помисли. Основа тиховања јест остављање брига и тишина ума.

14. питање: Треба ли нетко тко није презбитер прихваћати духовну дјецу?

Одговор: О овоме ћемо рећи да је достојно прихваћати духовну дјецу те их везивати и разрјешавати онима који су примили власт духовне благодати, а то су најприје бискупи, а потом презбитери који су од бискупа примили допуштење за ово. И то они који су најпоузданији и врло мудри у расуђивању о ономе што је исповјеђено, јер се исповиједање врши ради отпуштења гријехова. Ономе коме није достојно опраштати гријехе, таквоме је исповиједање узалудно.

Рече и Базилије Велики у 51. глави монашких књига да је потребно исповиједати гријехе онима којима је повјерено вршење Божјих отајстава. Тако су се, рече, у прошлости они који се кају обраћали светима. Пише у Еванђељу да су исповиједали своје гријехе Ивану Крститељу.

15. питање: Што значи устима се оскврнути?

Одговор: То је неизрециво и због тога то не могу писано изложити, као ни Базилије Велики и други. То ће увидјети онај који прима духовну дјецу и расуђује.

16. питање: Како говори свети Базилије у својим малим запрећењима, да буду без благослова према мјери гријеха?

Одговор: То значи бити лишен благослова који се даје у цркви, тј. антидора.

17. питање: Ономе коме је забрањена причест Светим Даровима, приличи ли јести принесену просфору, тј. антидор?

Одговор: Према ономе што је записано у списима Теодора Сикеота, њима је то забрањено.

18. питање: Приличи ли од оних који нису испунили вријеме покајања примати просфоре или друге приносе?

Одговор: Свети Оци о таквима ништа не рекоше и не приличи нам отежавати им бремена, поготово када канонско запрећење послушно прихвате и испуњавају.

Ако се не покоре запрећењима, тада, будући да након сагрешења имају непослушност и бестидност, нека се од њих не прима ни просфора ни други принос док се не покоре црквеном предању.

19. питање: Треба ли поштовати и чувати осам апостолских књига које је написао Клемент, као и Житије светога Нифонта?

Одговор: Не, будући да је на различитим мјестима Житије светога Нифонта искварено. Нисмо га примили јер није било предано. Апостолске заповиједи које је написао Клемент треба читати, али не пред свима, због немоћи многих, тј. због неразумијевања.

20. питање: Треба ли поступати према неким правилима Ивана Посника?

Одговор: Ова су правила многима била на пропаст због својега снисхођења. Они који разумију што је добро, а због њих су згријешили, нека се исправе.

И ове црквене главе, милошћу Кристовом, окончаше се.