59. Поглавље: ИЗЛАГАЊЕ, ОДНОСНО ПОДСЈЕЋАЊЕ НА ЦРКВЕНО СЈЕДИЊЕЊЕ КОЈЕ ЈЕ БИЛО ЗА ВРИЈЕМЕ КОНСТАНТИНА И РОМАНА, ОД КОЈИХ ЈЕ ЈЕДАН БИО ЦАР, А ДРУГИ ЈЕ У ТО ВРИЈЕМЕ БИО ПОЧАШЋЕН ДОСТОЈАНСТВОМ ЦАРЕВА ОЦА.

Наш Господин Исус Крист и Бог својим ученицима и апостолима, као и онима који након њих бијаху достојни насљедства Његова, остави посебан удио и мир. Ово познање дарује Својима, које је к Себи примио, како, повезани везом мира, не би разорили духовно јединство.

Најприје нам је Сам Својим примјером показао да има наклоност према свијету, ради којега је Он, будући узвишенији од сваке висине, сишао к нашој низини. И сједини се с тијелом и крвљу, као што је и наша, да би нас, који смо се одвојили једни од других, привео у заједницу.

Потом је онима поученима Његовој науци оставио у насљеђе да се понизују једни пред другима. И не само то, него и да друге уводе у мир, повезани једни с другима.

Но такво стање ствари од искона до данас не престаје узнемиравати злоба лукавога, смућујући свету пунину Цркве и устајући сад с једном, сад с другом оптужбом. Али такав је он, непријатељ мира. Крист, Бог наш, који је рекао да врата паклена неће надвладати Цркву Његову, увијек кушње окреће на главу злога, чувајући мир Цркве неповријеђеним.

Тако овај наш Мир, Крист Бог, Отац, Архијереј и истинити Пастир, светој дјеци Цркве, својој пречистој невјести, која су се била раздвојила једни од других, својим је промисли и милошћу подарио заједништво и поновно их увео мајци у њезина пречиста њедра, дајући јој да се радује због окупљања дјеце, како би од ње, једним устима и једним срцем, узносили славни принос.

И нека сви они који се нису приклонили ђаволској вољи, него поштују заповијед Носитеља мира, приносе захваљивање.

У годинама које су услиједиле догађала су се искушења на која смо указали, а за сваки покрет зла премудри црквени управитељи проналазили су лијек.

Сада, када је настала смутња у Цркви по питању брака, будући да брак није слободан од порока, Свети Оци Цркве, да би то зауставили, донијели су одлуку и дали је на знање.

Стога више нема разлога да се ово догађа, ни сада ни касније, и они којима је саблазан овладала могу се од ње избавити, ако умјесто Кристова мира нису завољели бестидност и пожуду.

Будући да је пропао изговор из којега су израсле саблазни, за оне који љубе мир нема никаква изговора који би им бранио да се измире. Јер у свакој ствари догађа се ово: када се уклони грешни узрок злих догађаја, све се враћа у пријашњи, добар поредак.

Тако и тијелу, када га снађе болест, чим њезин узрок нестане, долази здравље; и море, које се узбурка од силних вјетрова, када олуја престане, све завршава у тишини.

Због овога су се заједно окупили надбискупи и презбитери који, не као да напуштају себе да би другима угодили, него су посвједочили да црквени мир цијене више од метежа.

Будући да су због ствари повезаних с браком настала искушења, њих такођер треба очистити и утврдити.

Нека нитко од сада не уноси смутњу у живот жупа или Цркве због ових ствари, нити нека осуђује и у очај доводи оне који су изабрали такав начин живота.

Надаље забрањујемо, заједничком вољом и одлуком, почевши од текуће године, то јест шест тисућа четиристо двадесет осме, осмог индикта, да се нитко не усуди на четврти брак, јер је он сасвим одбачен. Ако се нетко усуди започети такав заједнички живот, бит ће лишен свакога црквеног заједништва и свега што припада светој Цркви, све док остаје у таквом заједништву.

То је било угодно и светим оцима који бијаху прије нас, а ми, објављујући своју сугласност, одбацујемо оно што је туђе кршћанском живљењу. Као што смо то учинили с четвртим браком, тако на исти начин и за остале бракове желимо прикладно установити правило, да кршћански живот не буде извор ничега недостојнога.

Заповиједамо у вези с трећим браком да се не склапа олако нити уобичајено, јер су га Оци допустили као нечистоћу. Тада стање није било као сада, када је то бесрамно и широко распрострањено, него је било попут неке нечистоће која, пала на земљу, лежи у куту презрена од многих. Сада, међутим, будући да је дрскост пронашла мјесто, на то се гледа као да у томе нема ничега срамотног ни нечистог, јер се тога појавило мноштво.

Добро би и пожељно било ово очистити. Као што нећемо допустити да нечистоћа, која није остављена у куту него се проширила по цијелој кући, ондје остане, него је чистимо и такву гадост избацујемо, тако треба поступити и овдје.

Приклањајући се људској слабости, а истодобно бринући се за достојанство кршћанскога живота, о тробрачнима заповиједамо да се пази на сљедеће:

Ако нетко има четрдесет година, а не стиди се ни своје нарави нити се брине за кршћански и пристојан живот, него је љубитељ једино страствене пожуде, те ступи у трећи брак, нека се са свом сигурношћу и точношћу пет година не причести Светим Причешћем и нека му се то вријеме никако не скраћује.

Онај који након четрдесете године постане нечистоћа Кристове Цркве и назива се „пожудником“, какво ће свједочанство дати о своме начину живота?

Њима ће се вријеме до причести Светим Даровима скратити, али ни након што буду удостојени Светога Причешћа неће им бити допуштено да се причесте у неко друго вријеме, него једино на спасоносни благдан Криста Бога нашега – на свето Ускрснуће – ради очишћења, ако је могуће, због уздржавања које му претходи.

Ово говоримо у случају када нема дјеце из претходних бракова. Ономе пак који након четрдесете године одлучи узети трећу жену, а има дјецу, трећи брак није допуштен.

Веома је неправедно таквоме даровати оно што је пожуда која је пала у невријеме. Он не промишља о дјеци из првих бракова, нити о томе што је за њих корисно, што их неће жалостити и смућивати. А уз све оно многобројно рађање дјеце, колико је могао упознати људски живот?

Ако нетко има тридесет година и има дјецу из претходног брака, па се сједини с трећом женом, ни њему није допуштено да четири године буде у заједништву са Светим Даровима, будући да је јасно како га ништа друго није покренуло да ступи у такав брак осим неуздржљивости и тога што је роб тјелесне пожуде.

Након што поновно буде удостојен примања Светих Тајни, нека само три пута тијеком године ужива Божанске Дарове: први пут на спасоносно Ускрснуће Криста Бога нашега, други пут на Успење Пресвете Владарице наше Богородице, а трећи пут на дан Рођења Криста и Бога нашега, будући да прије тих благдана претходи пост и корист која из њега произлази.

Ако дјеце није било, будући да жеља за рађањем дјеце није без милости, овај брак задобива милост, и од искона до данас лијечи се само забраном.

Ово бијаше за трећи брак. Али ни други, ни први брак нећемо оставити без уређења, него и за њих заповиједам да се тако склапају да немају никаква злог повода, било отмице, било претходног тајног сједињења, него законито и очишћено од таквих прљавштина и блудне нечистоће.

Ако нетко презре наведени закон и приступи првом или другом брачном сједињењу противно заповиједи закона, њега ће чиста Кристова Црква, која нема никаква порока ни прљавштине, подвргнути спасоносним исправкама и неће га примити у Божанске Тајне прије него што са сигурношћу испуни вријеме прописано за блуднике, осим у случају смртне опасности, то јест док не испуни седму годину.

Презбитер који се усуди прекршити озакоњену заповијед и некога од таквих удостоји Божанскога Причешћа, претрпјет ће штету по своме чину.

Јасно је да ће онај који је противно заповиједи закона био удостојен Божанскога заједништва поновно стајати изван заједништва све до завршетка седме године.

Ово је било објављено као што је раније било учињено од владајућих, а сада, по доброј вољи и милости Оца и Сина и Светога Духа, те молитвама Пречисте Богомајке и великога Архистратега, сви они свећеници и монаси који се прије шездесет година због објављеног разлога и изговора одвојише, тихо их краљевство наших побожних царева Базилија и Константина окупи и сједини те начини једну Католичку и Апостолску Цркву.

Због тога је дужност проповиједати и величати такво богољубиво и поштовања достојно дјело оних који су га извршили.

Заврши се у Кристу и ово подсјећање на сједињење.