60. Поглавље: БЕСЈЕДА ОТКРИВЕЊА СВЕТОГ ДИЈАДОХА ПО ПИТАЊИМА И ОДГОВОРИМА.

60. Поглавље: БЕСЈЕДА ОТКРИВЕЊА СВЕТОГ ДИЈАДОХА ПО ПИТАЊИМА И ОДГОВОРИМА.

Питање: Зашто си сада толико задивљен пустињом, реци ми, молим те? Ноћу, пребивајући у тишини своје душе, упитах премудрога Ивана, који као да је дошао: „О, много хваљени и мајко Црквама, зашто си се у старини тако дивљем и неприступачном мјесту приклонио? Или што је то глас беживотне пустиње, којим се наслађује људски слух, тако слатко клицао?“

А он, приступивши ми, изговори ове ријечи.

Одговор: „О, како“ — рече — „могу говорити теби ја, који сам изван овога трулежног вијека, а ти у њему још пребиваш, докле то Бог хоће, о друже?“

Питање: „Можеш“ — рекох — „дивни, ако хоћеш, објавити ми љубав своје мудрости ријечима одговарајући на питање. И, ако хоћеш, разговарајући с тобом, досегнут ћу само мјесто о којем говориш, како би ти поучавао, а ја учио. Ради чега је твојем разуму и живљењу пустиња постала тако слатка, храбри, да си ондје саградио град крепости?“

Одговор: „Живљења чистога траг“ — рече — „јесу мириси пустиње; промјена градских обичаја, ондје је достојанствена радост истинскога тиховања. И ради тога, разбијајући ондје буру људских помисли, снагом трпљења пребивах у духу, очекујући глас, глас Онога којега си споменуо...“

Питање: „Истина. А какав је, дакле, био лик тога гласа, и то још од тебе желим дознати?“

Одговор: „Израелском безумљу“ — рече — „говорих. Будући да они, као неразумни, пред Господином зачепише своје уши, одбацујући глас разума Вишњега, звјеролике народе из пустињских мјеста призивах да се сусретну с његовом вјером, јавном проповиједи представљајући виђење.“

Питање: „Вјерујем. Но како си препознао Онога којега ниси познавао, реци ми?“

Одговор: „У лику човјека видјех силу Божју.“

Питање: „Ја се и твојој смјелости задивих, предивни.“

Одговор: „Каквој?“ — рече.

Питање: „Тој што си, будући човјек, крстио Сина Божјега!“

Одговор: „Послушношћу излијечих смјелост. Нема ничега понизнијега од послушности.“

Питање: „Точно. Из скрушена срца доиста се послушност рађа.“

Одговор: „Права ријеч“ — рече.

Питање: Ја опет рекох: „Како си препознао блаженство Светога Духа, који је у такву лику сишао с небеса на Господина? Ти посвједочи да си Га видио у облику голуба.“

Одговор: „Неки вјетрови радости“ — рече — „најављивали су Његов неизрециви долазак, а глас који је након њих услиједио, сишавши с небеса, који као прстом показа Сина, од Духа Светога посвједоченога, јасно ми показа бесконачност тога голуба.“

Питање: „Довољно је“ — рекох. „Је ли то био изречени глас самога Оца или неких сила које пред Лицем Божјим узвикнуше?“

Одговор: „Самога Оца.“

Питање: „Како то?“ — рекох. „Реци ми, зар је била потребна осјетилна ријеч Ономе Који је у бестјелесној и невидљивој нарави?“

Одговор: Божанство не објављује ријеч неким говорним органом, него, када жели да се чује Његова заповијед, заповијед се као глас објављује онима који су покренути Божјим дјеловањем. Они за које Он жели да чују — они чују. Ако негдје буду заједно они који требају чути и они који нису достојни тога слушања, посљедњи неће чути.

Тако је било и тада: глас се чуо само на ономе мјесту на којему се Господин крстио. Да није било тако, сав би свијет чуо глас који је долазио с толике висине, чак и да је био анђеоски глас.

Ономе тко жели ово научити, могуће је то спознати из Еванђеља, точније из онога које је написао божанствени Марко. Он спомиње глас који се чуо на гори када се Господин преобразио, говорећи: „И би облак који их је засјенио, и би глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, Њега слушајте.“

Питање: „Право учиш“ — рекох. „А оно што се у виђењу објављује, Свети и Животворни Дух, како треба разумјети? Он је вјечан и непромјењив, као што си рекао. Тко зна каква је Његова блажена нарав?“

Одговор: „Ево“ — рече — „ондје се због Очева гласа дивите виђењу. Није се невидљива и непромјењива нарав Светога Духа промијенила у облик голуба, како би се Он тако објавио како је хтио, него су они који су се удостојили тога виђења видјели ову љепоту у којој се божанствени Дух, силазећи с небеса, хтио објавити човјеку.

Ономе који је видио објавио се лик Његове воље, а није се објавила она неизрецива и несхватљива нарав коју би нетко у том смиреном обличју могао видјети као тајанствени лик. На тај су начин — виђењем обличја — и пророци видјели Бога. Јер се Он сам није претварао у лик када им се објављивао, него су они, као у обличју славе, гледали Безобличнога, који им се вољом, а не нарави, показивао у обличју.

Јер се дјеловање воље њима јасно јављало у виђењу као обличје славе, због Онога Који им се хтио објавити у облику заповиједи.

Питање: „Како ће се, дакле, у нетрулежном вијеку Бог јавити човјеку?“

Одговор: „Нераспадљивост тијела“ — рече — „према истинитој ријечи чини да човјек буде близу Бога. Тако ће се и тада Бог јавити човјеку, као што ће, опет, човјек моћи видјети Бога.“

Питање: „Неће ли се, дакле, опет јавити у обличју?“

Одговор: „Не“ — рече — „него у сили божанске славе. Они који ће се тога удостојити бит ће вазда у Божјој свјетлости, увијек се у слави наслађујући љубављу, док ће их обасјавати божанска Свјетлост божанске славе на начин који је немогуће разумјети.

На начин на који се Бог смјешта ондје гдје жели, остајући несмјестив, тако се и види ондје гдје зажели, остајући невидљив.“

Питање: „Што треба подразумијевати под силом Божјом?“

Одговор: „Доброту“ — рече — „невидљиву, познату само у слави.“

Питање: „По мени“ — рекох — „људи славу схваћају као неко предивно лице.“

Одговор: „Не мисли тако“ — рече. „Да је доброта оне бестјелесне и блажене нарави изнад виђења, увјерени смо због њезине велике чистоће. Због тога и оно што се још није догодило једино Бог види као да већ јест.

Кад би у неком обличју била она неизрецива нарав, она не би оно што још није било гледала као да већ јест.“

Питање: „Како то кажеш?“

Одговор: „Као што онај који је потпуно у неком обличју никако не може унапријед видјети оно што ће бити изговорено или што ће се догодити, будући да је потпуно у обличју нарави, тако је и ако цијелу своју нарав има као лице.

Тако и наш ум неким оком изобилно проматра, али ништа од онога што ће бити не може знати, чак ни након одвајања душе од тијела, када ће, како се вјерује, сав бити као неко око.

Исто треба мислити и о небеским силама, чији се изглед доиста држи за читаву њихову нарав.“

Питање: „Зашто, дакле, неки сматрају да су и небеске силе и душе изнад досега вида?“

Одговор: „Далеко“ — рече — „сежу њихове мисли! Будући да ни анђеле ни душе није могуће видјети, исповиједају да их треба сматрати бићима без обличја.

Треба знати да доброта њихова ума и његова појава имају неко обличје, као што постоји облик љепоте њихова разума и доброте.

Због тога, када душа мисли о добру, она је свијетла и прозрачна; када мисли зло, тамна је и ружна.

Као што се сјене, ухваћене зјеницом ока због њезине велике и оштре јасноће — а то осјетило прикладно је назвати силом вида — појављују као слике тога дјеловања (пожељно је преко откривенога примјера, колико је могуће, говорити о неоткривеном виђењу), тако и када ум, према својој склоности, прихвати пожудну помисао, она бива као слика дјеловања душе, што се догађа због њезине велике осјетљивости.

Код бестјелесних нарави, ако постоји неко дјеловање, оно настаје због велике осјетљивости нарави, било да се догоди да се она придружи слави или страсти.

То се односи и на анђеле који су отпали. Док су мислили оно што доликује анђелима, љепота њихових мисли била им је узрок обличја славе; када су занемарили богољубиве мисли, њихово се безумље претворило у обличје срамоте.“

Питање: Не треба ли, слично као с густоћом нашега тијела, говорити и за душе и анђеле, бића бестјелесна и невидљива, јер се не могу успоредити с безмјерном чистоћом Божанске нарави?

Одговор: „Свако се стварење завршава настанком обличја“ — рече. „Онај који је увијек постојећи, који није створен — а вјерује се да је од вјечности сама Доброта — изнад је обличја. Он није настао стварањем, него од Онога Који му је дао постојање, од Наднаравне нарави.“

Питање: „Хтио бих још о томе нешто знати“ — рекох. „Реци ми, због чега, говорећи о Богу, спомињемо Доброту, а не спомињемо обличје? У обличју је и Доброта веома дивна.“

Одговор: „Зато што је Доброта Божја слава Божје бити.“

Питање: „Што ако нетко каже оно што је изговорио псалмист Давид: ‘Ја ћу се правдом појавити пред лицем Твојим; наситит ћу се када ми се објави слава Твоја’?“

Одговор: „Ово је пророк рекао не као да је Божанска нарав у неком лицу или обличју, него нам се невидљиви Отац јавио у обличју и слави Сина.

Због тога је и хтио Бог да Његова Ријеч дође међу људе у тјелесном обличју, остајући — а како, не зна се — у Својој свемоћној слави, како би човјек, гледајући густоћу обличја Његова славног тијела — ‘обличје види обличје’ — након очишћења ускрснућем могао видјети Доброту као Божју.

Тако ће се и Отац, на тајанствен начин објављен, јавити праведницима, на начин на који се сада јавља анђелима, док ће се Син јасно јавити у тијелу.

Лијепо је, заиста, да онај који жели у вијекове краљевати увијек види свога Краља, што би било немогуће да Бог Ријеч својим утјеловљењем није дошао у обличју.“

Питање: „Вјерно и разумно“ — рекох — „научио си ме, Ријечи, увијек ми показујући лик Иванов. Доврши с осталим“ — рекох — „и о анђелима, молим те, дај ми ријеч о виђењу. Сматрам да су они такви какве ће бити душе након ускрснућа тијела.“

Одговор: „О чему питаш?“ — рече.

Питање: „Да ли анђели опажају осјетилима или не?“

Одговор: „Према разумној ријечи“ — рече — „они су били у некој подијељености у осјетилима, према својевласној ријечи. Тако су и неки од њих, служећи страсти, пали. Они који се од слављења Божанскога и славнога Духа нису окренули према отпадништву, сачували су се неозлијеђени у бестрашћу те су изнад осјетила.

Они су у некој слаткоћи непромјењиве славе, тако да су им и схваћања о свему томе примјерена. Не само да виде добро које им је слично, него и не познају оно што му је супротно. Надамо се да ће тако бити и с праведницима у ускрснућу мртвих, када од њих, у савршеној покорности, њихов властити плод буде принесен Богу.“

Питање: „Право“ — рекох. „Пјевају ли оне свете небеске силе гласом, или неким умним начином, како неки замишљају?“

Одговор: „Гласом“ — рече. „Ако се за њих свједочи да су огњени пламен, како Писма објављују, јасно је да они преславним гласом пјевају Богу. Тако су и многи свети много пута слушали њихов глас у виђењима, као што Писма свједоче.“

Питање: „Јасно је“ — рекох. „Но све до сада неки говоре да, као што се сматра за Божански глас, према преданој ријечи, тако морамо сматрати и за ријеч анђеоскога гласа.“

Одговор: „Бог“ — рече — „будући да све може, због тога и, када говори кад хоће, показује се остајући изнад свега, јер је једини Он нестворен. Анђелима није могуће чинити ово. Када ни они не би говорили као што говоре, могли би се показивати када зажеле, могли би, ако хоће, и стварати из небића!“

Питање: „Врло добро. А како о души“ — рекох — „треба мислити када се одвоји од тијела?“

Одговор: „Тврдим да душа“ — рече — „одвојивши се од тијела, све док ускрснућем поновно не прими тијело, у одређеном смислу ријечи пјева Богу, будући да је у тијелу потпуно усвојила што треба говорити.

Анђели пак, будући да су створени у некој једноставној и гласољубивој нарави, непрестаним оглашавањем — како смо разумјели — пјевају, не објављујући се неким тјелесним органом, него само то њихово непрестано кретање узрокује неки глас који има чудесну нарав.

Јер њихова зрачна нарав, која веома љуби пјесму, непрестано их потиче да гласно кличу.“

Питање: „Јасно. На који начин“ — рекох — „треба разумјети како се при виђењу мијењају када их Бог пошаље некоме од светих?“

Одговор: „Тешко је за слух ово питање, па због тога и одговор лута. Ипак, прикладно је сматрати да, замисливши оно обличје које им је заповјеђено, спремно улазе у то виђење. То је лако њиховој нарави која у послушности служи хтијењу и која се због велике ријеткости згусне.

Као да се, згуснувши се силом хтијења, из тајнога у јавно, остварује неометано виђење; тако се појављују у обличју у којему желе, као што рекох, јавити чистој души.

Само чисте душе могу видјети духовни облик умнога виђења. Ако се код онога који је позван на виђење не нађе љубави према Ономе Који је виђење створио, никако не може доћи до заједништва анђела с човјеком.

Виђење, тако, захтијева осјетилни глас, па се обличје виђења због наведенога разлога, како ми се чини, прилагођава гласу.“

Питање: „Разумљиво. И још те“ — рекох — „молим, Ријечи, учитељу, прије него што настане дан, јер знам да ћеш, кад он дође, одмах отићи. Не подносиш да душа пред тобом чека на одговор.

Оно што бих те још, у часу одласка од обличја земаљскога живота, питао јест ово: када анђеле Бог пошаље на земљу, за оно вријеме док буду у свијету, напуштају ли небеска пребивалишта?“

Одговор: „Немогуће је“ — рече — „у оно вријеме док су у свијету, да буду на исти начин и у висини на небесима. То је својство јединога Бога Ријечи Који се утјеловио: Он се и овдје на земљи јавио не као привиђење, а ипак није напустио небеса, него све држи због безграничности своје Божанске нарави.

Треба знати да, гдје год се налазиле све те анђеоске силе, оне виде и све небеске ствари и оне на земљи, као да ондје заједно с њима пребивају.

Прозирност њихове нарави, и то што свуда имају обличје, а прије свега милост Светога Духа, чини да све виде.

Једино Бог и оно што ће тек бити види као блиско, као Онај Који је изнад свега. Не само оно што јест, него и оно што тек треба бити види као да је већ било, славом коју је имао прије свега. Тако једино Он зна и помисли срца.“

Питање: „Душа“ — рекох — „одвојивши се од тијела, не гледа ли, према ријечима изговоренима о анђелима, не само предио бестјелесних бића, него такођер и све оно што је у свијету?“

Одговор: „Никако“ — рече. „Они, анђели, будући да су створени у једноставној, то јест јединственој нарави, не само да могу видјети оно што је на неком мјесту, него могу потпуно видјети и оно што је изнад мјеста.

Својство је прозирне нарави да је невидљива грубљим наравима, а да она види све такве нарави.

Душа, откако се одвојила од тијела, више не може видјети оне који су на неком мјесту. Јер, рече, дух прође у њему, и неће га више бити, и не зна више своје мјесто.

Будући да је у мјесту због сједињености с тијелом, када буде присиљена од њега се раздвојити, од тада не види оно што је видјела с тијелом. Јер човјек у сједињености чини цјелину, а анђели у једноставности нарави, то јест у њезиној јединствености.“

Само ово, и још нешто, казавши ми Иванову мудрост, откри Ријеч, многим вијенцима овјенчани и свјетлоносни Краљ! Кад је настао дан, ишчезнуо је, поновно ме остављајући жедним његова друштва.

Крај, у Господину, Откривења светога Дијадоха.