7. Поглавље: САБОР У НОВОЈ ЦЕЗАРЕЈИ. 15 правила

У Новој Цезареји, близу Црнога мора, окупио се сабор, који је други послије Анкарскога сабора, а први прије осталих, па и прије Првога свеопћег сабора, сабора у Никеји. На овом су се сабору састали Свети Оци, а с њима бијаше и свети свећеномученик Базилије, бискуп амасијски, те прогласише правила ради управљања Црквом, а она су сљедећа:

1. правило: Презбитер који се ожени нека престане са службом. Ако учини блуд или прељуб, нека се потпуно свргне и нека буде уведен међу оне који се кају.

Тумачење: Ако нетко као неожењен постане презбитер, а послије постављења се ожени, нека буде искључен из свећенства, то јест нека се из чина свргне, али нека има част и сједење с презбитерима. Ако пак учини блуд или прељуб, нека се искључи из Цркве и приведе покајању.

2. правило: Она која се браком везала за двојицу браће нека све вријеме свога живота буде изван Цркве. Ако на самрти обећа да ће разријешити брак, нека буде примљена у покајање. Ако пак умре жена или муж из таквога брака, ономе који остане жив тешко је покајање.

Тумачење: Ако нека жена ступи у брак с двојицом браће, то јест када умре први, па пође за другога и почне пребивати у таквом безаконитом браку, нека све вријеме њезина живота буде изопћена из Цркве. О овоме потражи 23. правило светога Базилија.

Ако, приближивши се смрти, обећа да ће раскинути брак ако преживи, нека буде примљена у покајање. Потражи 62. и 63. правило светога Базилија.

Ако у том безаконитом браку и нечасној заједници једно од њих сконча, то јест ако муж или жена умре, ономе који остане жив тешко је могуће покајање, будући да се није поправио нити својом вољом и хтијењем одбацио безаконити брак.

3. правило: Многоожењенима је објављено вријеме покајања. Ревно покајање може га и скратити.

Тумачење: Ово правило многоожењенима назива оне који су се женили трећи и четврти пут. Вријеме њихове забране и покајања садржано је у четвртом и осамдесетом правилу Базилија Великога. Он заповиједа да се они који су се женили трећи пут искључе на пет година, али их не одбацује потпуно од Цркве, него их кроз двије године удостојава слушања Божанскога Писма, а потом до испуњења пет година требају стајати с вјернима. Благој заједници нека се не придружују, и након тога, ако се ревно и из свега срца покају, нека буду примљени у заједништво са Светињом.

Многоожењени, то јест они који су се женили четврти пут, који гријеше више од блудника, нека једну годину плачу, три године нека припадају, једну годину нека стоје с вјернима, и по завршетку пет година нека буду примљени у заједништво.

Бискуп има власт, како каже ово правило, повећати или умањити њихово вријеме покајања, гледајући на живот и вјеру онога који се каје.

4. правило: Тко похотно жели жену, али ништа не учини, нека зна да је од Бога избављен.

Тумачење: Ако нетко из свега срца пожели лећи са женом, и сву бригу има за то те је приправан, али не учини и не проведе у дјело своју похоту, јасно је да је био избављен вишњом благодаћу. Иако је пожелио и потрудио се, и био близу нечистом дјелу, ипак се његов труд није испунио до краја због неке вањске сметње. Такви нека приме онако како заповиједа 70. правило светога Базилија за ђакона који се оскврнуо устима.

5. правило: Ако оглашени згријеши, а налази се међу онима који приклањају кољена, нека више не гријеши и нека буде с онима који слушају. Ако је пак међу онима који слушају па згријеши, нека се потпуно истјера.

Тумачење: Два су реда оглашених: једни су они који су тек приступили Католичкој Цркви, те као још несавршени, послије слушања светих списа и Божанскога Еванђеља одмах излазе из храма. Други су они који су прије одређенога времена приступили Католичкој Цркви и били савршенији, па послије Еванђеља чекају молитву оглашених; а када ђакон каже: „Оглашени, главе своје Господину приклоните“, они приклањају кољена. Нека савршенији, дакле, као они који су окусили добре ријечи Божје и згријешили, буду премјештени и постављени међу оне који слушају. Ако згријеше и међу онима који слушају, нека се потпуно искључе из Цркве.

6. правило: Која је трудна, када хоће бити крштена, тражи се избор обоје.

Тумачење: Жени која у утроби има дијете, када хоће бити крштена, дијете које је у њој не смета у томе. И нека нитко не мисли да се, због мајке која се крштава, и дијете у њој крштава, па да мисли како се оно, ако се по рођењу крсти, крштава други пут. Оно још није ни изишло на свијет, нити има своју особност, нити чини какав избор.

7. правило: Презбитеру не приличи јести на свадби другобрачнога. Онај се треба кајати, а овога тко ће удостојити милости?

Тумачење: Презбитер, након што благослови другобрачнога и његову жену, нека одступи од трпезе и нека не једе с њима. Ако је другобрачни под забраном, какве ће милости бити достојан презбитер који се ради јела слаже с таквим браком?

8. правило: Свјетовњак чија је жена починила прељуб нека се не прима у клер. Ако клерик зна да његова жена то чини и не отпусти је, нека буде свргнут.

Тумачење: Ако жена некога клерика учини прељуб, и он се увјери да је згријешила, а не отпусти је, такав нека буде свргнут. Ако згријеши жена свјетовњака, таквога не треба примати у клер.

9. правило: Ако презбитер исповједи да је згријешио прије постављења, нека само не служи. Рукоположење нека опрашта пријеступе. Ако нису исповјеђени, нити га је тко разоткрио, нека сам има власт како ће поступити.

Тумачење: Друге пријеступе рукоположење разрјешава, то јест постављење се не дотиче само тјелеснога гријеха. Ако је нетко прије постављења учинио блуд, а потом био постављен за презбитера и послије постављења исповједио тај гријех, нека задржи мјесто и презбитерску част, али нека не чини ништа свећеничко, то јест нека не служи. Ако пак сам не исповједи нити га тко разоткрије, нека на њему самом буде власт: или да остави свећенство или да служи.

10. правило: Ђакон, ако је у таквом пријеступу, нека буде међу слугама.

Тумачење: Ако и ђакон падне у такав пријеступ прије постављења, а послије постављења исповједи, нека престане приносити Крух и Чашу и нека престане поучавати људе, и од тада нека ништа свећенички не служи, него нека буде само црквени слуга.

11. правило: Ако нетко нема тридесет година, нека не буде презбитер, макар био и достојан. Нека има Спаситељево крштење као примјер.

Тумачење: Не приличи никоме тко је по доби млађи од тридесет година да буде постављен за презбитера. И ако је човјек заиста достојан хвале и учен, ово правило ни таквоме не допушта, као ни 14. правило Шестога сабора у Трулској палачи.

12. правило: Тко је због болести примио Крштење, нека не буде презбитер, осим ако касније покаже ревност или ако буде недостатак људи.

Тумачење: Тко је без икакве нужде зажелио крштење, будући да оно може опрати сву душевну прљавштину, такав нека буде постављен за презбитера и бискупа, што заповиједа и 80. правило Светих апостола, и 2. правило Првога сабора у Никеји, и 3. правило Сабора у Лаодицеји, и 10. правило Сабора у Картаги.

Тко се крсти због болести, не од своје воље, него по нужди приступивши крштењу, никако другачије нека не буде приман у свећенство осим ако се на њему не стекне ово троје: ако буде помањкање људи за постављење, ако тај буде достојан хвале и веома учен, и ако се много трудио у духовном животу послије крштења.

13. правило: Сеоски презбитер нека не служи у градској цркви, осим ако није отишао бискуп и сви презбитери. Ако су некамо отишли и буде позван од људи, нека служи.

Тумачење: Презбитерима које су бискупи поставили у селима није допуштено служити у градској цркви ако је ондје бискуп и градски презбитери. Ако су сви отишли и неки сеоски презбитер буде позван да учини молитву и принесе Жртву, тада нека служи.

14. правило: Сеоски бискупи, који су постављени по образу Седамдесеторице апостола, јесу као суслужитељи. Поштовани ради бриге за убоге, нека служе у градској цркви.

Тумачење: Градски бискупи су по образу Дванаесторице апостола. На њих је Господин дахнуо, рекавши: „Примите Духа Светога; којима отпустите гријехе, отпуштају им се, и којима задржите, задржавају се.“ И потом њима би даровано да благодат Духа Светога другима раздају.

Сеоски бискупи јесу по образу Седамдесеторице апостола. Њима није дано да раздају благодат Духа Светога, и то је јасно из књиге Дјела апостолских. О њима се пише да, када Филип, један од седам ђакона, сиђе у Самарију и крсти многе, ради њих апостоли послаше Петра и Ивана; и они, дошавши, полагаху руке на крштене, и примаху Духа Светога. Још не бијаше сишао ни на једнога од њих.

По образу Седамдесеторице апостола јесу сеоски бискупи, и због тога они не постављају ни ђакона ни презбитера, јер њима није могуће другима раздавати благодат Духа Светога. Приносити Жртву, то јест служити у градским црквама при бискупима и презбитерима, њима се не забрањује, јер су служитељи и поштовани су због бриге према сиромасима. Имајући власт над црквеним иметком, дужни су га раздавати сиротињи и бринути се о њима, и због тога су поштовани.

Ако је сеоским бискупима дужност да црквено богатство раздају убогима, колико је више то дужност градским бискупима.

15. правило: Нека буде седам ђакона, како је написано у Дјелима апостолским, па макар био и велики град.

Тумачење: Као што показује 16. правило Шестога сабора у Трулској палачи, ово правило не заповиједа о ђаконима који служе Светим Тајнама, него о онима којима је предан труд и брига о сиромашним људима ради човјекољубља, онако како и књига Дјела апостолских говори о њима, који служе у потреби трпезе. Више од ових служитеља, чак ни ако је велики град, не приличи да буде. А што се тиче служења Светој Тајни, то је други ред клерика; таквим би се постављењем прешла мјера црквене имовине.

Прошли смо у Господину правила Сабора који је био у Новој Цезареји.