61. Поглавље: СВЕТОГ ЕПИФАНИЈА НАДБИСКУПА ЦИПАРСКОГ, ГРАДА КОНСТАНЦИЈЕ, О ХЕРЕЗАМА

61. Поглавље: СВЕТОГ ЕПИФАНИЈА НАДБИСКУПА ЦИПАРСКОГ, ГРАДА КОНСТАНЦИЈЕ, О ХЕРЕЗАМА

Херезе које су мајке и први облици свих хереза јесу барбарство, скитство, хеленство и јудејство. Од њих су израсле све друге.

1. Барбарство је хереза која се од својега постанка одржала кроз десет нараштаја, од Адамових дана до Ное. Барбарством је названа јер су људи тога времена живјели немајући никаква владара, него је сватко живио за себе и сватко је сам себи био закон, према прохтјевима своје воље.

2. Скитство је постојало од Ноиних дана па касније, све до изградње куле и града Бабилона, и још неколико година након изградње куле, то јест до Фалека и Рагава. Они који су отишли у еуропску земљу прикључили су се скитским крајевима и тамошњем народу од времена Тарина, од којега су послије настали и Трачани.

3. Хеленство је почело идолопоклонством у вријеме Серуха. Како су живјели, приклањали су се сватко некаквом демонизму, па су то уводили и у живот, и у обичаје, и у звања. Почели су израђивати идоле и људи су им се приклањали. Израђивали су и богове, а у почетку су их осликавали бојама те приказивали владаре, магове, врачеве или неке друге који су за живота учинили нешто вриједно спомена, било храброшћу било тјелесном снагом.

Потом су, од времена Таре, Абрахамова оца, почели од дрвета или камена израђивати кипове. Увели су обману идолопоклонства и штовали приказе својих предака који су умрли, те израђивали ликове оних који су прије њих умрли. Испрва су то чинили кипарском умјетношћу, а затим сваком вјештином: зидари су обрађивали камен, то јест клесали га; они који су обрађивали сребро и злато израђивали су их од својих материјала, то јест од злата и сребра, а тако и дрводјеље и други након њих.

Египћани с Бабилонцима, Фригијци, Арапи и Феничани бијаху први учитељи ове херезе, израђујући кипове и усавршавајући тајне. Од њих је ово најприје прешло међу Хелене у вријеме Кекропа и оних послије њега. Много касније за богове су проглашени Крон, Арес, Зеус и Аполон.

Хеленима су названи по Хелену, неком човјеку који је живио у Хелади. Према другима, названи су по маслинама које су расле у Атени. Њихове старјешине бијаху Јоњани, као што се поуздано зна, а потекли су од Ивана, некога човјека из времена оних који су градили кулу када су се сви језици раздијелили. Због тога су се и сви народи назвали према подјели језика.

Касније је, у своје прво вријеме, хеленство прерасло у херезе, односно у питагорејце, стоике, платонике, епикурејце и остале.

Облик побожности истодобно је постојао међу свима онима који су живјели по природном закону, издвојени међу свим народима, од постанка свијета до тада, пребивајући усред барбара, Скита и Хелена, све док није настало Абрахамово богопоштовање.

4. Послије ових настало је јудејство, од времена Абрахамова, које је обликовано обрезањем, а од Мојсија, који је седми након Абрахама, преко записанога Закона данога од Бога, те од Јуде, четвртога сина Јаковљева који је назван Израел, и пророка Давида који је краљевао и који је био из племена тога Јуде, наслијеђено је пуно име јудејско.

О врстама ове четири херезе говори апостол: „У Кристу Исусу нема ни барбара, ни Скита, ни Хелена, ни Јудејца, него ново створење.“

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ХЕЛЕНСКИХ ХЕРЕЗА

5. Питагорејци, који су пријелазници, уче о јединству и провидности те су забрањивали приношење жртава такозваним боговима. Питагора је учио да не треба кушати оно што има душу, то јест да не треба јести месо, и да се треба уздржавати од вина. Учио је да је од Мјесеца и изнад њега све бесмртно, а да је испод њега све смртно. Говорио је о пријеласку душе из тијела у тијело, чак и у тијела четвероножних животиња и морских звијери, те је заповиједао да се уче шутњи тијеком пет година. На крају је себе назвао богом.

6. Платоничари су говорили да постоје Бог, створење и облик; да је свијет створен и пропадљив. Тврдили су да душа није рођена, да је бесмртна и божанска те да има три дијела: разумски, срчани и вољни. Жене би свима требале бити заједничке, тако да нитко нема своју жену, него да се сватко сједињује с оном која то исто жели. Говорили су такођер о пријеласку душа у тијела, чак и четвероножних животиња. Осим тога, учили су да многи богови произлазе из једнога бога.

7. Стоици уче да је све тијело и овај осјетилни свијет називају Богом. Неки су међу њима тврдили да Бог своју нарав има из огњене бити. Осим тога, говоре да је Бог ум и душа свему што постоји на небу и земљи. Тијело му је све, као што рекох, а очима су назвали свјетлила, то јест Сунце и Мјесец. Учили су да тијело пропада, а да се душе пресељавају из тијела у тијело.

8. Епикурејци су говорили о недјељивим тијелима која се не могу пресјећи. Установили су да је почетак свему једнакога достојанства и непознат. Учили су да је циљ блаженства ужитак те да ни Бог ни провидност не управљају стварима.

САМАРЈАНСТВО

9. Самарјанство је настало од Јудејаца прије него што је настала хеленска хереза и прије него што се обликовало њезино учење. Након настанка хеленске херезе, његов је почетак међу Јудејцима био у вријеме Набукодонозора и јудејског ропства. Асирци су се, доселивши се у Јудеју, прихватили Мојсијева Петокњижја које им је из Бабилона послао њихов краљ са свећеником именом Езра. У свему су били попут Јудејаца, осим што су се гнушали погана и избјегавали додир с њима. Осим тога, одбацивали су ускрснуће мртвих и остала пророштва која су била након Мојсија.

ЧЕТИРИ СУ САМАРЈАНСКА НАРОДА

1. Гортинци, који у успоредби с Јебусејцима благдане славе у друго вријеме.

2. Јебусејци се због тога, то јест због времена слављења благдана, разликују од Гортинаца.

3. Есини се не противе ни једнима ни другима; благдане славе с онима међу којима се затекну, не правећи разлику.

4. Достини, народи који живе попут Самаријанаца, прихваћају обрезање, суботу и пет Мојсијевих књига. Строже него други пазе на то да не једу оно што има душу, то јест месо. Такођер и у осталом често посте. Међу њима постоји и дјевичанство, а неки од њих живе уздржљиво. Поједини вјерују и у ускрснуће мртвих, што је страно Самаријанцима.

СЕДАМ ЈУДЕЈСКИХ ХЕРЕЗА

1. Књижевници, који су били законознанци, сљедбеници предаје својих стараца. Ревносно су чували обреде којима се нису научили из Закона, него су их сами за себе установили и поштовали их као оправдане законодавством.

2. Фаризеји, звани Одвојени, који живе најстрожим животом, то јест уздржљивим и узвишенијим од других. Они, као и књижевници, вјерују у ускрснуће мртвих, и у анђеле, и у Духа Светога као створење. Воде другачији живот и неко вријеме проводе у уздржању и дјевичанству. Посте два пута. Суботом чисте котлове, тањуре, чаше и стакленице. Као и књижевници, дају десетак и првине, често моле молитве и на одјећи имају изглед својевољне службе. Носе хаљине и плаштеве широких скута, што је знамен високог рода, и поставу на хаљинама, као и некаква звонца на крајевима одјеће. Таква су им била знамења у вријеме уздржања. Они су увели учење о рођењу и судбини.

3. Садуцеји, који се још називају праведнима, бијаху од рода самарјанскога, а уједно од свећеника по имену Садок. Одбацују ускрснуће мртвих и не прихваћају постојање анђела и духа. По свему осталом они су попут Јудејаца.

4. Они који се свакодневно крштавају, по свему су Јудејци. Тврде да нитко неће задобити вјечни живот ако се свакодневно не крштава.

5. Осини, називају се и бестиднима, и они су све чинили по Закону. Држали су и друге списе осим књига Закона. Одбацивали су многе од каснијих пророка.

6. Назореји, што значи непослушни, забрањују једење било каква меса; ништа што има душу не кушају. У Петокњижју прихваћају света имена патријарха до Мојсија и Исуса Навина и вјерују у њих, мислим на Абрахама, Изака, Јакова и старије, а такођер и у самога Мојсија, Арона и Исуса. За Петокњижје сматрају да није Мојсијево, него тврде да имају друге књиге, а не његове.

7. Херодовци су у свему попут Јудејаца. За Херода су мислили да је Крист те су му исказивали част као Кристу и називали га његовим именом.

ОВО ЈЕ ПРВИ СВИТАК КОЈИ У СЕБИ САДРЖИ 20 ХЕРЕЗА. У ЊЕМУ ЈЕ И УЗРОК КРИСТОВОГ ДОЛАСКА И ИСПОВИЈЕДАЊЕ ИСТИНЕ.

ЕВО ШТО ЈЕ У ДРУГОМ СВИТКУ ПРВЕ КЊИГЕ, ГДЈЕ СЕ ГОВОРИ О 13 ХЕРЕЗА КОЈЕ СУ НАСТАЛЕ ОД КРШЋАНА

1. Шимунијанци, од Шимуна Врачара из времена апостола Петра, из села Гитон у Самарији. Био је родом од Самаријанаца. Узео је на себе само име Кристово, али је учио о срамотном и нечистом сједињењу, о небризи за тијело, одбацивао је ускрснуће и говорио да није сав свијет Божји. Начинио је свој кип, попут кипа Дија, и кип блуднице по имену Јелене, која је била с њим, попут Атене, те их предао својим ученицима да им се клањају. Говорио је да је Самарјанима отац, а Јудејцима Крист.

2. Менандријани, који су од тога истога Шимуна преко некаква Менандра примили почетак херезе. По неким се учењима разликују од Шимунијанаца. Тврдили су да су свијет створили анђели.

3. Сатурнилијани, који су у Сирији утврдили срамотна дјела Шимунијанске херезе, али су и друго, више од Шимунијанаца, на велико чуђење проповиједали. Почетак њихове херезе потјече од Сатурнила. И они су, попут Менандрова учења, говорили да су свијет створили анђели, али само њих седам, по вољи Вишњега Оца.

4. Базилидијанци, чинитељи таквих бестидних дјела, потјечу од Базилида, који је учио заједно са Сатурнилом, Шимунијанцима и Менандријанима те је, попут њих, размишљао. По нечему се од њих и разликују. Тврде да постоји 365 небеса и дају им имена анђела. Због тога, говоре, и година има толико дана. Абараксас је назив за број 365 и то је свето име.

5. Николаити су од Николе, који је од апостола постављен за ђакона ради служења. Због љубоморе према својој жени учио је ученике да заједно с другима чине бестидна дјела. Говорио је о Калакаху и Протону и друга барбарска имена увео међу свијет.

6. Разумници, који су прихватили херезе, више су од свих безумно чинили срамна дјела. У Египту их називају чистим војницима и фовионити, у горњим предјелима називају их сократитима, а међу другима познати су и као закхеји, ковавдијани или борборити, јер штују Барбјера и Бероју.

7. Карпократијанци су од неког Карпократа који је био у Азији. Он је учио да треба чинити сваку бестидност и свако грешно дјело. Тврдио је да, ако нетко не прође кроз све гријехе и не испуни вољу свакога демона и анђела, не може узаћи на виша небеса нити проћи кроз начела и власти. Говорио је да је Исус прихватио разумну душу. Познавајући оно што је горе, овдје је то објавио, и ако нетко чини попут Исуса, такав ће бити. Попут Шимуна и осталих хереза, све до сада одбацивао је Закон заједно с ускрснућем. Његова сљедбеница у Риму била је Маркелина. Потајно су начинили кипове Исуса, Павла, Хомера и Питагоре.

8. Керинтијани, који се називају и Миринтијани, јесу Јудејци од Керинта и Миринта, који су се хвалили обрезањем. Тврдили су да су сав свијет створили анђели и да је Исус назван Кристом након напредовања.

9. Назореји, који исповиједају Исуса Криста као Сина Божјега, у свему живе по Закону.

10. Евионити су блиски раније споменутим киринћанима и назорејима. Осим ових, по нечему су слични и херетицима сампсаијима и елкесаитима, који за Криста и Духа Светога тврде да су створени на небу. Кажу да је Крист најприје ушао у Адама, а затим се, након неког времена, поновно обукао у тога Адама, што је Крист учинио при свом доласку у тијелу.

Јудејци су, али држе Еванђеље. Гнушају се једења меса. Умјесто Бога имају воду и, као што рекох, о Кристу говоре да се при свом доласку у тијелу обукао у човјека. И љети и зими, попут Самаријанаца, често се крсте у водама ради очишћења.

11. Валенцијани, који нијечу ускрснуће тијела, одбацују Стари завјет, поштују пророке, а прихваћају и друго што могу тумачити као своје херезе. Уводе и нека друга богослужја. Говоре о тридесет еона. Тврде да су мушки и женски спол заједно рођени од Оца свих; њих називају и боговима и еонима. О Кристу говоре да је дошао с тијелом с неба те да је кроз Марију прошао као кроз неку цијев.

12. Секундијани, којима су се придружили Епифан и Изидор, чијих се свеза и ови држе, размишљајући попут Валентиноваца, а својем су исповиједању додали и нешто другачије од њих. Уче о срамотним дјелима. И они одбацују Утјеловљење.

13. Птоломејевци, и они су ученици Валентинови. С њима је заједно и Флора. И они говоре о еонским свезама попут Валентиноваца и секундијана, премда се у нечему од њих разликују.

ОВО ЈЕ САДРЖАЈ 13 ХЕРЕЗА ДРУГОГ СВИТКА ПРВЕ КЊИГЕ

ОВДЈЕ СУ 13 ХЕРЕЗА ИЗ ТРЕЋЕГ СВИТКА ПРВЕ КЊИГЕ

1. Марковци. Неки Марко био је ученик Коловарсова наука. И он је учио о два почела те је одбацивао ускрснуће мртвих. Изводио је нека привиђења помоћу етиопских магија, мијењајући наизглед црно пиће у пурпурно. Поучавао је и жене које је сам заварао. Попут Валентина тврдио је да је све произашло из 24 ријечи писма.

2. Коловарсовци. И сам Коловарс такођер је исповиједао ово. Од других се хереза разликују по томе што о Марковим и Валентиновим учењима и „осминама“, односно „тједнима“, уче на другачији начин.

3. Ираклионити. И они су се такођер приклонили причама о „осминама“, али на другачији начин од Марка, Птоломеја, Валентина и других. Прије смрти помазују своје који су на самрти, попут Марка, балзамовим уљем те над главом умирућега изговарају неке јудејске ријечи.

4. Офити. Они се називају штоватељима змије. Змију сматрају Кристом и држе је умјесто Њега. Узимају обичну змију и чувају је у некаквим спремиштима.

5. Каинити. Они припадају међу друге херезе које одбацују Закон и оно што је у њему написано. Одбацују и ускрснуће тијела. Славе Каина, тврдећи да је он од више силе. Такођер штују Јуду, као и оне који су били с Корејем, Датаном и Абироном, па чак и становнике Содоме.

6. Сетијани. Они, пак, славе Сета, тврдећи да потјече од више Мајке која се покајала, одбацујући оне који потјечу од Каина. Након што се сјединила с вишим Оцем, родила је чисто сјеме – Сета, од којега је потом произашао људски род. Они такођер уче о Почелима и Властима те о другим стварима.

7. Архонтици. Они величају многе владаре, тврдећи да је све што постоји потекло од њих. Ухваћени су у неким бестидним дјелима. Одбацују ускрснуће тијела и мијењају Стари завјет. Прихваћају и Стари и Нови завјет, али њихове ријечи изврћу према властитом тумачењу.

8. Кердонијани. Они потјечу од Кердона, који је прихватио Хераклионову заблуду и приклонио се кривовјерју. Из Сирије је прешао у Рим и ондје излагао своје учење у вријеме бискупа Хигина. Учио је о два међусобно супротстављена почела. Говорио је да Крист није рођен. Такођер је одбацивао ускрснуће мртвих и Стари завјет.

9. Марционити. Овај Марцион био је родом из Понта. Био је син бискупа, али након што је силовао дјевојку побјегао је, јер га је његов отац због тога истјерао из Цркве. Дошавши у Рим, молио је за опроштење оне који су ондје били на челу Цркве. Будући да га није добио, устао је против вјере и почео учити о три почела: добром, праведном и злом. Такођер је учио да је Нови завјет потпуно стран Старом завјету и Ономе који у њему говори. Он и његови марционити одбацују ускрснуће тијела. Такођер допуштају не само једно, него два или три крштења након пада у гријех. За оне који међу њима умру као катекумени, крштавају се други умјесто њих. Посебно је бесрамното што и женама заповиједају да се купају с мушкарцима.

10. Лукијанити. Неки Лукијан, али не онај који је живио у вријеме цара Константина, него много старији. Поучавао је све према Марционову учењу. Осим тога, учио је и нешто друго, различито од Марциона.

11. Апелијани. Овај Апелије учио је попут Марциона и Лукијана, осуђујући све створење и Онога који га је створио. Међутим, није попут њих проповиједао три почела, него само једно: једног Бога, највишега и безименога, који је створио другога. Овај се, пак, показао злим те је својом злоћом створио цијели свијет.

12. Северијани. Неки Север, слиједећи Апелија, одбацује вино, измишљајући причу да су виногради настали сједињењем једнога с другим – Сотоне у облику змије и земље. Одбацује жене, говорећи да су оне од „лијеве стране“. Уводио је нека имена за поглаваре и тајне књиге. Попут осталих херетика одбацује ускрснуће тијела и Стари завјет.

13. Татијани. Татијан је одрастао с Јустином, светим мучеником и филозофом. Након смрти светога Јустина приклонио се Марционову учењу и поучавао попут њега, додајући томе и нешто властитога. За себе је говорио да је из Мезопотамије.

ОВО СУ ГЛАВЕ ТРЕЋЕГ СВИТКА, ПРВЕ КЊИГЕ О 46 ХЕРЕЗА.

САДРЖАЈ 18 ХЕРЕЗА ЧЕТВРТОГ СВИТКА ДРУГЕ КЊИГЕ

1. Уздржљивци (Енкратити), дио су Татијанаца. Одбацују брак, тврдећи да је то дјело Сотоне. Забрањују јести било што што има душу, тј. не једу месо.2. Катафригијци – монтанисти, аскодругити – прихваћају Стари и Нови завјет. Уводе нове пророке, штујући некаквог Монтана и Прискилу.3. Пепузини, који се називају и црни, а с њима су заједно и "крухочувари". То су двије херезе. Од њих су и катафригијевци, који нешто другачије уче од ових. Они штују неки пусти град Пепузу, који је између Галације, Кападоције и Фригије. Тај град сматрају Јерузалемом. Но постоји и други град Пепуза. Женама допуштају да владају и буду свећенице. Обављају службу попут катафригијеваца, бакреним иглама пробадају мало дијете, његову крв мијешају с брашном и праве крух као просфору те се од њега причешћују. Измишљају да се Крист, у лику жене, јавио Квинтили и Прискили у Пепузи. Држе се Старога и Новога завјета, али их мијењају по својој памети.4. Четрнаестници (Квартодецимани) – они сваке године славе Пасху на исти дан, без обзира који је дан у тједну четрнаести дан мјесеца, тј. била субота, недјеља или неки други дан. На тај дан уједно и посте и бдију славећи благдан.5. Бесловесни (Алози), како их ми зовемо, јесу они који одбацују Иваново Еванђеље и његово Откривење, јер не прихваћају вјечно постојећег Бога Логоса који је дошао од Оца.6. Адамијани – име су добили по неком Адаму званом Живи. Њихово је учење више заблуда него истина, јер се код њих догађа овако нешто: мушкарци и жене, голи као од мајке рођени, долазе у њихову цркву и обављају читања и молитве и све по свом обичају. Сматрају се монасима и уздржавају се, а брак не прихваћају. Своју цркву сматрају рајем.7. Сампсејци, који су уједно и елкесајци, живе све до данас у крајевима Арабије, изнад Мртвог мора. Њих је обмануо неки лажни пророк Елкесај. Из његова су рода и двије жене, Марта и Мартина, којима се ови херетици клањају као богињама све до данас. У свему су слични ебионитима.8. Теодотијанци – од Теодота, кожара из Цариграда. Био је велик у хеленском (грчком) учењу. У дане тадашњег прогона био је ухваћен заједно с другима, и једини је отпао од вјере кад су их мучили ради Бога. Како је због бијега био понижаван, наумио је проповиједати да је Крист обични човјек, због гријеха што се одрекао Бога.9. Мелхиседекијанци – они штују Мелхиседека, говорећи да је он нека сила, а не обични човјек, те су се усудили све приписивати и говорити у његово име.10. Бардесанци – Бардесан је био родом из Међурјечја. У почетку је био у истинитој вјери и сијао је у љубави према мудрости. Удаљивши се од истине, учио је попут Валентина, осим у неким појединостима у којима се од Валентина разликовао.11. Ноетијанци – Ноет бијаше из Смирне у Азији. Ушавши у кола безбожности, почео је говорити да је Крист заправо Син-Отац, те да је Он и Отац и Син и Свети Дух. Себе је назвао Мојсијем, а своју сестру Ароном.12. Валесијанци су они који, како смо чули, живе у Кавати, матичном насељу Арапске Филаделфије. Странце који долазе к њима ушкопљују, тако да је међу њима много ушкопљеника којима је одсјечен срамни уд. Уче да се тиме испуњавају и неке друге херезе. Не покоравају се Закону ни пророцима, те уводе и неке друге бестидности.13. Чисти су заједно с Новатом Римљанином, и у потпуности одбацују други брак, те не прихваћају покајање.14. Анђелици – посве су нестали. Име су добили хвалећи се да имају анђеоски чин, односно будући да су сами себе називали анђелима.15. Апостолици се још називају и покорници. Има их по Писидији. У своју заједницу примају само оне који се одричу свијета. Слични су уздржницима, премда другачије мудрују од њих.16. Сабелијанци уче слично Ноету, осим што не кажу да је Отац пострадао. Ријеч се уздиже и поновно разлијева.17. Оригенисти јесу сљедбеници неког Оригена. Такви су скврнитељи да се не може исказати, своја тијела предају блуду.18. Други оригенисти, од Оригена који се уједно назива и Адамант. Одбацују ускрснуће мртвих. Уче да су Крист и Свети Дух створења. Рај, небо и све остало тумаче у пренесеном значењу. Празнослове да ће Кристово Царство једном престати. Исто говоре и за анђеле. Измишљају да ће Крист с ђавлом царевати, те да су Криста распели демони.

ОВО СУ 18 ХЕРЕЗА ЧЕТВРТОГ СВИТКА ДРУГЕ КЊИГЕ

У ПЕТОМ СВИТКУ ДРУГЕ КЊИГЕ ЈЕ ПЕТ ХЕРЕЗА

1. Павлијанисти су павлијани, од Павла Самосатског. Овај је Павао тврдио да Крист готово и не постоји, да је Он изговорена Ријеч, која постоји од Марије до сада. Оно што је о Њему проречено у Божанском Писму не вриједи уистину, него тек од Марије до сада. Тврде да Он има почетак од свог доласка у тијелу.2. Манихејци, који се још зову и аконити. То су ученици Манија из Перзије. Криста сматрају привиђењем. Штују сунце и мјесец, моле се звијездама, силама и демонима. Уче о два почела: добру и злу, која вјечно постоје. За Криста говоре да је и био и пострадао само привидно. Хуле на Стари завјет и на Бога који је говорио кроз њега. Тврде да није читав свијет Божји, него да је само једна половица Његова.3. Јеракити су од Јерака, некаквог учитеља из египатског града Леонтополиса. Одбацују ускрснуће тијела. Штују Стари и Нови завјет. Потпуно се одричу брака. Примајући монахе, дјевице и оне који се уздржавају, називају их свињама. За дјецу која још нису у пуној доби кажу да неће имати удјела у Царству, будући да нису пострадала.4. Мелецијевци су египатски расколници, а не херетици. Они се нису молили заједно с онима који су отпали од вјере тијеком прогона. Данас су у заједништву с аријанцима.5. Аријанци су они који аријевски бјесне, зову се и расјекатељи. Они говоре да је Син Божји створење, а Дух Свети створење створења. Тврде да је Спаситељ од Марије примио само тијело, а не и душу.

ОВО ЈЕ ПЕТ ХЕРЕЗА ПРВОГ СВИТКА ДРУГЕ КЊИГЕ

У ШЕСТОМ СВИТКУ ТРЕЋЕ КЊИГЕ ЈЕ СЕДАМ ХЕРЕЗА

1. Авдијани су расколници и тајанственици, а не херетици. Имају уредно устројено пребивање и живљење, у свему исту вјеру као и Католичка Црква. Многи од њих живе у самостанима, и не моле се са свима, насићујући се молитвом у тајности. Ругају се говорећи о нашим бискупима да су богати, те их свакојако клеветајући. Пасху славе засебно, с Јудејцима. Имају нешто необично о чему воле расправљати, а то је оно што говоре о стварању тијела "по обличју Божјем".2. Фотинијанци – тај Фотин бијаше родом из Сријема. Мудровао је попут Павла Самосатског, иако се по нечему и разликује од њега. И он је тврдио за Криста да има битак од Марије до сада.3. Марцелијанци су од Марцела, који је био из Анкаре у Галацији. Испрва је био препознат као нетко тко слично Сабелију мудрује. Да би одговорио (на оптужбе), отишао је и писмено одговарао. Многи су га оптуживали за оно чега се држи, све док се није покајао и, како се сматра, исправио. Неки његови правовјерни ученици су због његових ријечи одговарали пред Сабором.4. Семиаријанци, тј. полуаријанци, који о Кристу говоре да је створење. Лукавством Га називају створењем, не као једним од створења, него Га ријечју "Син" спомињу, али будући да се Оца не може дотакнути страдање које прати рађање, говоре да је створен. И за Духа Светога, такођер, говоре да је посве у потпуности створење. Поричу истобитност Сина, називајући Га сличнобитним. Неки од њих одбацују и сличнобитност.5. Духоборци о Кристу говоре исправно, али хуле на Духа Светога тврдећи да је створен, те да није од Божанства. Чак говоре да је ради вршења дјела створен, а његову силу називају само посвећујућом.6. Аеријанци – тај Аерије бијаше родом из Понта, и све до сада приређује искушења живљењу. Био је презбитер бискупа Еустатија, којега су оклеветали аријанци. И кад тај Аерије не бијаше постављен за бискупа, поче чинити многа зла против Цркве. По вјери је потпуни аријанац, чије учење продубљује. Говори да не треба приносити жртву за покојне, нити постити сриједом, петком и тијеком четрдесет дана Великог поста; Пасху забрањује. Одбацује монашко пострижење. Прихваћа једење сваке врсте меса, тј. меса сваке животиње, те проповиједа да се пије без уздржавања. Ако нетко од његових хоће постити, каже му: "Не пости у дане који су заповјеђени, него када хоћеш. Ниси под Законом!" Говори такођер да бискупи ни по чему нису већи од презбитера.7. Аетијанци су од Аетија из Киликије, некадашњег ђакона аријанског бискупа Јураја Александријског. Још се називају и неподобни, а неки их зову и еуномијанци, по Еуномију, који је био Аетијев ученик. С њима је био и Еудоксије, али се он, из страха од цара Константина, одвојио од њих па чак и протјерао Аетија. Еудоксије је остао аријанац, али не по Аетијевој херези.Ови неподобни, аетијанци, посвуда и увијек приказују Криста и Духа Светога као стране Богу Оцу, тврдећи да су створења те да немају никакве сличности с Оцем. Помоћу аристотеловских и геометријских предоџби настоје објаснити Бога, а за Криста мисле да није могао бити рођен од Бога због таквог начина размишљања.

Такозвани еуномијевци, који су од њих, поновно крштавају све оне који им долазе, па и аријанце. Онога кога крштавају, обрну наглавце, окрећући га ногама увис, као што "велика ријеч" налаже. Говоре да гријешити блудом или другим гријехом и није лоше, јер, кажу, Бог не тражи ништа осим да се буде само у њиховој умишљеној вјери.

ОВО ЈЕ СЕДАМ ХЕРЕЗА ШЕСТОГ СВИТКА ТРЕЋЕ КЊИГЕ

ОВО СУ ЧЕТИРИ ХЕРЕЗЕ СЕДМОГ СВИТКА ТРЕЋЕ КЊИГЕ

1. Димирити, које називају и аполинаријевцима, не исповиједају потпуни Кристов долазак, тј. Утјеловљење. Као што се неки некоћ усудише говорити о тијелу истобитном Божанству, тако неки нијечу и да је узео душу. Неки, утврдивши се на ријечима Еванђеља: „И Логос постаде тијело“, нијечу створено тијело, односно да је примио тијело од Марије, него говоре да је само прошао, говорећи: „Ријеч бијаше у тијелу.“ Послије су замислили нешто што не знам како рећи. Тврде да није примио ум.2. Противници Маријини говоре да је Пресвета Марија након рођења Спаситеља живјела с Јосипом као супруга.3. Колиридијани, који у име исте те Марије, одређенога дана у години, приносе мале крухове њој у част, због чега смо их назвали колиридијанима.4. Масалијани, који се називају и молитељима. С њима су заједно они који су ухваћени у хеленске херезе: хвалитељи, мартиријани и сатилијани.

ОВО ЈЕ САДРЖАЈ СЕДМОГ СВИТКА

ПОГЛАВЉА МАСАЛИЈАНСКОГ НЕЧАСТИВОГ УЧЕЊА ПРЕУЗЕТА ИЗ ЊИХОВИХ СПИСА

Говоре да Сотона сухипостазно живи с човјеком и у свему га савладава. Да Сотона и демони држе ум човјеков, и да је човјекова природа сједињена са злим демоном. Да Сотона и Дух Свети истовремено живе у човјеку, те да ни апостоли нису били чисти, иако су дјелатно напредовали. Да ни крштење не чини човјека савршеним, нити причешћивање Божанским Тајнама очишћује душу, него то чини само њихова устрајна молитва. Човјек је и послије крштења помијешан с гријехом. Да вјерници нераспадљивост и божанске одјене добивају крштењем него кроз молитву. Да је потребно примити бестрасност, и заједништво Светога Духа у осјетилима, и бити у свакој сигурности. Да је потребно да душа осјећа такво заједништво са Светим Жеником какво осјећа жена приликом сједињења с мужем. Да они који су духовни осјећају гријех изнутра и извана, као и милост која дјелује и утјече на њега. Да постоји откривење које се догађа у осјетилима и у особи Божанској као у заповиједима. Да је посвједочено како је душа која нема Криста у осјетилима и у сваком свом дјелу обитавалиште гмизаваца и отровних звијери, то јест сваке непријатељске силе, јер су по природи зле. Да је сјеме и ријеч ушло у Марију. Да су се Адам и Ева сједињавали бестрасно и прије пријеступа. Да се у човјеку требају саздати двије душе: једна сједињена с људима, друга с небеским. Да је човјеку могуће осјетилно примити особу Светога Духа са свом извјесношћу и у свој његовој сили. Да се ономе тко се моли може јавити криж у свјетлости, и да човјек неко вријеме стоји пред жртвеником и приноси три круха замијешена с уљем.

Гнушају се рада рукама као нечега неприкладног по части за кршћане, и као нечега што је за сиромашне. Уводе бешчовјечност, говорећи да онима који јавно просе, или немоћнима и удовицама, или онима које разне напасти кушају, или тјелесно повријеђенима, или болеснима, или онима с тешким дуговима, или онима које су разбојници или барбари опљачкали, или који су упали у сличну невољу, не доликује да им дају они који су се прикладно одрекли свијета или који су се сасвим окренули доброчинству, него да им уствари дају све. Себе називају истински сиромашнима духом.Овоме придодају презирање цркава и жртвеника, тако да се ни њихови монаси и уздржници не појављују довољно на црквеним саборима – доста им је да буду на молитви у својим црквицама. Толику, кажу, има силу њихова молитва да се њима самима и њиховим ученицама осјетилно јавља Дух Свети. Измишљају да они који желе бити спашени само требају молити се колико им се каже, и да баш ништа друго не чине, док не осјете да је гријех, попут некаквог дима, или огња, или змије, или неке друге звијери, изгнан молитвом. И осјетилно, кажу, гријех молитвом излази, а Дух Свети да опет осјетилно улази. У души тада имају јасан осјећај духовног уласка, и у томе је истинско кршћанско заједништво.Ни црквеним крштењем, ни постављењем клерика, уопће се крштени не сједињује с Духом Светим, него се само молитвама сједињују њихови трудољубиви, те примају и без крштења неко заједништво Светога Духа, ако желе с њима бити и учити се њиховим заповиједима. Тако су и неки презбитери који су им рекли: "Вјером исповиједамо Духа Светога, а не исповиједамо Га осјетилима." – и они су због молитве с њима постали судионици духовног осјећаја.Њихова је охолост толико велика да оне међу собом који су примили удјела у духовном осјећају хвале као узвишеније, савршене и слободне од свакога гријеха, те их чувају и поштују као оне који су отад недоступни грешним невољама, него да имају безбрижну утјеху и обиље круха, те сваку услугу, храну и част.

Многи међу њима, и након таквог свједочења савршенства, којему су страни и имена кршћанскога недостојни, показали су се у различитим мрским дјелима – и крађи злата, и падању у блуд – те осим већ реченога говоре и много штошта друго безумно. Законити брак разрјешавају без размишљања, а оне који се удаљавају од брака прихваћају и хвале као уздржнике. Очеве, мајке и дјецу остављају без бриге и хране, заповиједају да се све приноси њима самима. Робове који бјеже од својих господара спремно примају, као и оне који им прелазе због разних гријеха, без икаква плода покајања. И без икаква презбитерског достојанства, и без понизности и ступњева покајања прописаних правилима Цркве, обећавају им да ће се брзо очистити од свакога гријеха, само ако се од њих науче многорјечитим молитвама – и већ су спремни ученици њихове заблуде.Неке од таквих, прије него што оставе гријех, долазе до постављења за клерика, лицемјерно молећи бискупа да положи руке на њих. Од угледних уздржника међу њима на пријевару би добили препоруку за себе, не зато што поштују достојанство клерика – јер њима ни до бискупа није особито стало – него да би стекли неку власт и господство. Неки од њих неће се ни причестити Тајнама ако, кажу, у том тренутку осјетилно не осјете долазак Светога Духа. Онима који желе одсјећи своје природне удове, неки од њих то допуштају. Нимало не маре ни за изопћење. Без страха се куну и кују уроте, те лицемјерно проклињу властиту херезу.

ЈОШ О РАНИЈЕ СПОМЕНУТОЈ ХЕРЕЗИ МАСАЛИЈАНСКОЈ, КОЈА СЕ ЧАК СРЕЋЕ ПО САМОСТАНИМА, ИЗ СПИСА ТЕОДОРИТОВОГ:

Масалијанска хереза настала је у вријеме Валентина и Валенса. Називају их молитвеницима, а у Хелади промијенише име. Такођер имају још једно име: духом просвијећени, које је настало према ономе што чине, јер у себе прихваћају дјеловање неког демона и сматрају га Духом Светим. Потпуно се разбољевши од своје херезе, избјегавају рад рукама као да је то зло. Препустише се посве сновиђењима, јер привиђења у сну сматрају духовним просвјетљењем.

Зачетници ове херезе били су Дидој, Сава, Аделфије, Јерма, Симеон и још неки с њима. Тврде да нема користи нити вриједи Божанско Писмо у којем говори Господин: Тко једе Тијело моје и пије моју Крв живјет ће вјечно. Покушавају се прикрити, па се, кад су разоткривени, бесрамно одричу и одбацују оптужбе, носећи то у душама својим.

Литој, који је управљао Црквом у Мелетији, украшен божанском ревношћу, видјевши да су многи самостани овом болешћу обузети, штовише да су постали разбојничке пећине, спалио их је и вукове из стада протјерао. Предивни Амфилохије, који је држао Метрополију ликаонску и управљао цијелим народом, сазнавши да је ова пошаст настала, устаде поновно и стадо које је пасао ослободи од зла. Веома славни Флавијан, антиохијски архијереј, сазнавши да ови живе у Едеси и труде се излити отров онима који ондје живе, сазвавши сабор монаха, довео их је у Антиохију и овако разоткри болест коју су нијекали: рече да су оклеветани и да свједоци лажу, па Аделфију, који бијаше врло стар, благо заповједи да сједне близу њега. „Ми" – рече – „остарјели смо, и нећемо још дуго бити на животу. Поузданије смо упознали нарав човјека, и препознали смо замке демона који се боре против нас, и кроз искушења смо се привикнули и на дарове милости. Ови су млади, и о томе сигурно не знају, па најдуховније ријечи не могу слушати. Стога, реци ми, како тврдите да се противни дух удаљује, а милост Пресветога Духа долази?" Старац, уживајући у овим ријечима, избљува прљави отров и рече: „Нема никакве користи од крштења за оне који га се удостоје. Једино усрдна молитва изгони демона који живи у човјеку, а има га сватко од рођења, примивши од праоца како нарав, тако и ропство демонима. Када га усрдном молитвом истјерају, тада долази Пресвети Дух, те на осјетљив и видљив начин показује своју присутност, и ослобађа тијело од страсних кретњи и потпуно обраћа душу од злих навика. Због тога, не постоји више потреба ни за постом који исцрпљује тијело, ни за поуком о понизности, ни за добрим понашањем. Тко ово досегне, не само да је ослобођен тјелесних метежâ него јасно прозире будућност и Божанску Тројицу очима гледа."

Тако божанствени Флавијан, раскопавши смрдљиви извор и учинивши воду видљивом, рече безбожном старцу: „Остарјели злим данима! Разоткрила су те твоја уста, а не ја. Усне су твоје свједочиле против тебе". Разоткривши ову болест, из Сирије бијаху протјерани. Одоше у Памфилију и њу болешћу испунише.

ОВО СУ ХЕРЕЗЕ ДО ВРЕМЕНА МАРЦИЈАНА ЦАРА. ПОСЛИЈЕ МАРЦИЈАНА И МАЛО КАСНИЈЕ, У ВРИЈЕМЕ ЦАРА ЛЕОНИТА, ИЗРАСТОШЕ ОВЕ ХЕРЕЗЕ:

1. Несторијанци, који учише о одвојеном и засебном Богу Ријечи, а одвојеном њему човјеку. Оно што је Господин, од свога доласка међу нас, учинио у понижењу, приписиваху само човјеку. Оно што је узвишено и Богу долично приписиваху само Богу Ријечи, умјесто да обоје приписују једној те истој особи.2. Еутихијевци, који су име херезе добили од Еутиха. Они не говоре да је Господин наш Исус Крист примио тијело од свете Дјевице Марије, него да се утјеловио на неки божанственији начин. Не примају у ум да је Бог Ријеч, човјека изложеног гријеху праоца Адама, придружио себи од Дјевице Марије, њега гријех свукавши и објавивши се начелима и властима са смјелошћу, као што пише: „Разоткривши на крижу оно у што се био пријеступом првостворенога обукао."3. Египћанима, расколницима и монофизитима се називају. Од Цркве правовјерних одвојише се под изговором свитка закона насталог у Калцедону. Називају се египћанима због тога што су Египћани први започели овај раскол у вријеме царева Марцијана и Валентинијана. У свему осталом су правовјерни. Због привржености према Диоскору Александријском бијаху изопћени од Калцедонског сабора. Као заговорници Еутихова учења, они се противе Сабору, и мноштво понижења Сабору приредише. Њих смо претходно у овој књизи довољно разоткрили, показавши их као заводнике и умишљено мудре. Њихове су вође Теодозије из Александрије, од којега су теодозијанци, и Јаков из Сирије, од којега су јаковити. Њихови помоћници, заштитници и поборници јесу Север Антиохијски, пропалица, и Иван Тробожац, који се потрудио око испразних ствари, који се одричу тајне опћег спасења. Написали су много тога против богонадахнутог учења Отаца Калцедонског сабора, многе саблазни поставише на пут онима који гину у погубној херези. Својим учењем о наравима искривљују сву тајну Божјег плана спасења.

4. Нетљеночајатељи (афтартодокети), који су сљедбеници јулијана халикарнашког и гајана александријског. Још их називају гајанијевцима. Од свих других најсличнији су северовој херези. Све у чему се разликују јест то да другачије од њих говоре о питању сједињења. Исповиједају да је тијело господње од часа свога настанка нераспадљиво, и исповиједају да господин страсти које је трпио – мислим на глад, жеђ и напор – није трпио на начин на који их ми трпимо. Ми трпимо по сили природе, а крист је, кажу, трпио добровољно, не робујући закону природе.5. Неразумници који се зову и темистијанци, безбожно исповиједају да крист није знао дан суда, и страх му приписују. Дио су херезе теодозијеваца. Темистије, који је био зачетник њихове херезе, исповиједао је у кристу једну сложену нарав.6. Барсануфити, који се још зову и мученици, исто мудрују као гајанијевци и теодозијанци, али имају и нешто више од њих. Брашно приносе на служби, говорећи да се оно приноси од диоскора, и дотицањем брашна врховима прстију једу га, примајући га умјесто отајства. Просфоре уопће не праве. Остављајући "причешће диоскорово", како је речено, узимају га док се мало-помало не раздијели, и то им бива умјесто причести.7. Молитељи, који се још називају слуге, јесу уздржници и монаси. У свему осталом правовјерни су, осим што се окупљају заједно са женама црноризицама у самостанима, те пјесме богу приносе уз неко весеље и плесање, опонашајући тако радост оних који су се, у вријеме мојсија, избавили из пропасти египатске прошавши кроз црвено море.8. Разумоборци, који се противе сваком знању у кршћанству када им се каже да онај тко тражи мудрост у божанскоме писму чини нешто значајно. Бог од кршћана, тврде, не тражи ништа осим добрих дјела. Добро је у једноставности дјеловати, и заповиједи разумнога дјеловања не треба испитивати.9. Они који се окрећу сунцу, који за биље – такозване сунцокрете који се крећу за сунчевим зракама – кажу да та кретања имају неку божанску силу која дјелује у њима. Због тога их поштују, не разумијевајући да је у њиховој природи неко кретање слично мјесечеву.10. Смртнодушници држе да је човјекова душа слична животињској, и говоре да она пропада заједно с тијелом.11. Они који не клече јесу они који ни у које вријеме својих молитава неће да савију кољена, него се свагда стојећи моле.

12. Богозналци, који се називају и хулитељи, који у неким ријечима и дјелима господина нашега бога увијек покушавају пронаћи нешто за осуду против њега, против њему припадајућих особа и против божанскога писма, будући дрзници и хулитељи.13. Кристораздруживачи говоре да је господин наш исус крист након ускрснућа из мртвих оставио своје тијело с душом на земљи, и само с божанством узашао на небо.14. Језикомудраци слиједе обичаје незнабожаца, а иначе су кршћани. Уводе гатања о рођењу, судбини, части, прихваћају сву науку о звијездама и тумачење звијезда, и свако бајање, и бајање с птицама, и знамења, и тумачења, предвиђања и врачања, и остале овима сличне басне безбожника, те додају и друге незнабожачке обичаје. Такођер и слављење неких хеленских благдана и дана, заједно с мјесецима и годинама, шире.15. Донатијани, од некога доната из африке настаде хереза који им предаде неку кост, да је држе у својим рукама и њу прво цјеливају, а тек онда да судјелују у приношењу светиња, када желе да их приносе.16. Пријеступници обичаја јесу они који у обичном, тј. Дјелатном животу посрћу, те неке заповиједи које су хвале достојне клевећу, док нешто што је порочно поштују као добро.17. Кривотумачи јесу они који нека поглавља божанскога писма старога и новога завјета лажно износе, те их према своме мишљењу преиначују. Бесрамносе чак противе мноштву поузданих и беспријекорних казивања. Страдајући од неког незнања и нерасудљивости, тако неискусно утврђују и неке херетичке заповиједи.18. Ламбетијани, који су од некога тко се зове ламбетије. Они свакоме тко жели живјети у заједничким обитавалиштима допуштају да испроба начин живота какав хоће, и тако да живи, и у које год рухо хоће да се обуче. Не приличи кршћанима, кажу, да ишта чине на силу, јер је написано: добровољно ћу жртвовати теби, и опет: и од своје воље исповиједат ћу му се. Допуштају, како то неки говоре, да се природним страстима даје задовољење и да им се не противи, јер то природа тако тражи. И још нешто слично мудрују, попут оних названих аријанцима.

ОВО СУ ХЕРЕЗЕ ДО ВРЕМЕНА ЦАРА ХЕРАКЛИЈА.

ОД ХЕРАКЛИЈА ДО ДАНАС ОВЕ ХЕРЕЗЕ ИЗРАСТОШЕ:

19. Једновољци потјечу од Кира Александријског, а учвршћени бијаху од Сергија, патријарха цариградскога. Они исповиједају двије нарави у Кристу и једну особу, али уче о једној вољи и једном дјеловању. Тиме обарају двије нарави, и врло су слични учењу Аполинарову.20. Они који себе ометају, у свему су осталом правовјерни. Бесрамносу се од Католичке Цркве и заједништва ради незнатне ствари посве одсјекли, мислећи да држе правила закона. Ни бискупи ни лаици немају над њима старјешинство, већ се као стадо без знања напасају. Спотичу се о оно за што су друге оптуживали. Јавно живе са женама и прилежнице имају. Баве се куповином, продајом и лихварењем, и којекаквим другим свјетовним пословима, и живе неразумно. Дјелима руше оно што су се ријечима трудили саградити, постајући пријеступници закона према апостолској одредби: Ријечју штујући Бога, а дјелима бивајући безбожни. Монаси уведени у клер пратили су их, ужасавајући се, идући у својој једноставности. Одгојеници њихове цркве поштују црквена правила, напуштајући оно што су им заповједили њихови бискупи и црквени старјешине. Сами дјело чувају, а доброме поретку све претпостављају.21. И до данас људе тресе и обмањује их јишмаелитско служење, тј. сараценска вјера. Онај који је претеча Антикристов изаћи ће од Јишмаела, који се од Хагаре роди Абрахаму, па се стога Јишмаелити називају и хагарјанима. Сарацени се називају према "од Саре изненада", будући да рече Хагар анђелу: "Сара ме изненада отпусти". Ови су служили идолима и клањали се Даници звијезди, и Афродити, коју на своме језику назваше Хавар, што значи Велика. Све до времена цара Хераклија јавно су служили идолима. Од тога времена па надаље израсте међу њима лажни пророк звани Мухамед. Он је разговарао са Жидовима и с кршћанима, тј. с аријанцима и с несторијанцима, одасвуд црпећи зло. Од Жидова узе једнога Владара; од аријанаца да су и Ријеч и Дух створени; од несторијанаца штовање човјека, и да поштују Стари и Нови завјет. Тако је, разговарајући с неким монахом аријанцем, саставио своју херезу, и под изликом поучавања правовјерју, придобио сараценски народ. Проповиједајући да су списи с неба, од Бога спуштени на њега, предаде им смијеха достојну вјеру кроз списе изложене у његовим књигама. Говори о једноме Богу, творцу свега што постоји, који нити је рођен нити је родио. За Криста каже да је Ријеч Божја и Дух Његов, створење и слуга, и да се од Марије, сестре Мојсијеве и Аронове, безсјемено родио. Ријеч Божја и Дух уђоше у Марију и родише Исуса, који је пророк и слуга Божји. И пошто Жидови безакоње починише и пожељеше да га разапну, ухватише и распеше његову утвару, а сам Крист нити би распет нити умре. Бог га узе к Себи на небеса, будући да га је Он љубио. И ово говори, како Криста, када узиђе на небо, Бог упита: "О Исусе, јеси ли ти рекао да си сам Син Божји и Бог?" И одговарајући рече Исус: "Милостиви Господине мој! Ти знаш да не рекох, нити се срамим да будем твој слуга, него људи и пријеступници написаше да рекох ту ријеч. И оклеветаше ме, и заблудише." Рече му Бог, одговарајући: "Знам да ти не рече ту ријеч."

И друге многе бајке приповиједа у том писму, смијеха достојне, а све празнослове како је од Бога спуштено на њега. Ми кажемо: "Тко свједочи да му је писмо дао Бог? Или, тко је од пророка прорекао да ће устати такав пророк?" И у недоумици су. Јер Мојсије на Синајској гори, пред лицем свих људи, прими Закон од Бога који му се јави у облаку, и у огњу, и у мраку, и у бури. И зато што сви пророци од Мојсија и послије почеше прорицати о Кристову доласку, о томе да је Бог Крист и Син Божји, како ће доћи утјеловивши се, и бити разапет, умријети и ускрснути, и да је Он судац живима и мртвима. И кажемо им и говоримо: "Зашто тако не дође ваш пророк, уз свједочанство других о њему, кад вас ондје уопће не бијаше? Јер Мојсију Бог даде Закон док су сви људи гледали како се гора дими, па би и томе о коме говорите тако дао списе." Одговарају, говорећи да Бог чини што хоће. "То и ми знамо", одговарамо, "но питамо како сиђе писмо на пророка вашега?" И одговарају: "Док је спавао, сиђе писмо на њега." Ми се подсмјевасмо, и рекосмо им: "Па тако, будући да је спавајући примио писмо, није осјетио силу, и тиме се испуни јавна прича." Опет их запитасмо: "Како ономе који пише у писму вашем: 'Ништа не чинити ни примати без свједока', не рекосте: 'Покажи ти прво себе нама свједочанством да си пророк и да си од Бога изашао, и које писмо за тебе свједочи?'" А они шутјели су, срамећи се. И о томе им слично рекосмо: "Будући да вам не приличи узети жену без свједока, ни купити ни стећи, нити ви сами хоћете узети магаре или стоку без свједока, имате свједоке и за жену, и имање, и магаре и друго, а само једну вјеру и писмо имате без свједока! Јер одакле има потврду онај који вам је вјеру предао? Та, за његова свједока нитко не зна, а спавајући вјеру прими." Нас називају двобошцима јер, кажу, другога Бога уводимо говорећи да постоји Син Божји и Бог. Њима кажемо: "Овако су предали пророци и Писмо, а ви усрдно прихваћате пророке." Ако неки од њих рекоше да рђаво називамо Криста Сином Божјим, да лажући на пророке додасмо такво нешто, док други рекоше: "Жидови вас мрзе, па вас преварише пишући као од пророка, да ви пропаднете", опет им кажемо: "Како ви, који кажете да је Крист Ријеч Божја и Дух, клевећете нас као двобошце? Јер, Ријеч и Дух нераздвојни су од Онога у коме јесу, а ако су у Богу, као што Ријеч Његова заиста и јест, и Бог је; ако је изван Бога, Бог је, према вашој тврдњи, без ријечи и бездушан. Бјежећи од другога Бога, нисте ли пресјекли Бога?! Боље би било да имате и исповиједате другога, неголи да Га расијецате, или Га уводите као камен, или дрво, или нешто од неживих ствари. Као што ви нас лажно клевећете, називајући нас двобошцима, тако ми вас називамо пресјецатељима Бога."Нас, који се поклањамо крижу, Кристовој и светитељским иконама, клевећу као идолопоклонике? Кажемо им: "Како се ви о Камен трљате, према ријечи вашега Вахтана, и љубите, цјеливате Камен?" Неки од њих рекоше: "Абрахам је лежао на њему с Хагаром", други рекоше да је за њ везао деву када је хтио жртвовати Изака. И њима одговарамо: "Писмо говори да гора бијаше шумовита, и да је Абрахам нацијепао дрва од ње и ставио на Изака, јер је магарце оставио с момцима. Откуда вама та брбљарија, кад ондје нема ни шуме, нити магарци онуда пролазе?" Срамећи се, ипак рекоше: "То је Абрахамов камен." Рекосмо им потом: "И ако је камен Абрахамов, како празнословите, јер је само Абрахам са женом лежао на њему, и јер је за њ везао деву, не стидите ли се цјеливајући га? Умјесто тога, нас оптужујете јер се клањамо Кристову Крижу и његову обличју којима се сила злих духова и ђаволска обмана разарају." Овај камен о којем говоре јест глава Афродитина, којој су се клањали, коју и Хавар називаху. На њему су и до данас уклесани обриси главе, које ће уочити они који пажљиво проматрају.

Овај Мухамед многе којештарије, као што рекосмо, написа. Свакој од њих наслов стави, тако и спису "Жене" у коме узакоњује да се јавно могу узети четири жене, и прилежница, ако може, и тисућу, колико рука његова обухвати оних које пристају. Од четири жене, коју хоће отпушта, коју другу хоће узима. Због оваква повода установио је закон: Мухамед имаше помоћника, тј. друга званог Зејд. Он имаше жену красну, коју пожеље Мухамед. Када су сједили, рече им Мухамед: "Он, Бог, ми тако заповједи да узмем твоју жену." Зејд одговори: "Посланик си. Учини што ти је Бог рекао." Точније од овдје реченога, рекао му је: "Бог ми заповиједи да пустиш жену своју." Он је пусти. Након неколико дана другачије рече: "Бог ми је заповједио да ја њу узмем." И тако, узевши је, прељуб почини с њом, постављајући такав закон: Онај који то хоће, нека отпусти жену своју. Ако се она по отпуштању врати, нека је узме други. Није достојно да је узме ако не легне с другим. Ако брат отпусти жену, нека је узме његов брат који хоће. У том спису тако заповиједа: "Обрађуј земљу коју ти је дао Бог и узимај је", и све томе слично, да не изговарам све срамоте попут њега.Опет, друго писмо је "О деви Божјој". У њему говори како бијаше дева од Бога која је испијала цијелу ријеку, и није могла пролазити између двије горе јер није било довољно мјеста. Људи бијаху у томе мјесту: један дан они пију воду, а дева други дан. Пијући воду она их је хранила, дајући им млијеко умјесто воде. Устадоше они људи који бијаху зли и убише деву. Она бијаше родила малу деву. Кад јој мајка бијаше убијена, мала завапи к Богу, и узе је Бог к себи.Кажем им: "Одакле бијаше та дева?" И кажу да би од Бога. И кажем: "Сједињује ли се дева с другом девом?" И кажу: "Не." "Откуда" – рекох – "роди малу? Видим деву вашу без оца и без мајке, и без родословља. Родивши, зло пострада, но нема ни онога тко насиље над њом почини. И мала дева се узнесе. Пророк ваш, за кога кажете да му је говорио Бог, зашто не сазна за деву гдје пасе, и тко млијеко пије којим она доји? Или је и она некако запала у зло и била убијена, или је у Рај, као ваш претходник, ушла? Од ње ће вам бити млијечна ријека, о којој празнословите: три ријеке ће у Рају потећи – воде, вина и млијека. Ако је ваш претходник дева изван Раја, јасно је да ће увенути од глади и жеђи, или ће се други њезиним млијеком наслађивати. Узалуд се ваш пророк поноси умишљајући да је разговарао с Богом – тајну о деви му не откри. Ако је, опет, у Рају, испит ће воду, те ћете пресушити при безводности усред рајске хране. А од ријеке вина ожедњет ћете – нема воде, испила је сву дева. Пијући само вино жеђат ћете и у пијанство пасти и уснути. Глава ће вас бољети, и по устајању од сна, наситивши се вина, заборавит ћете рајске љепоте. Како се ваш пророк не досјети да ће вам тако бити с храном у рају? Ни о деви се не побрину, гдје сада пребива? Но, ни ви њега не упитасте о ономе што вам о три ријеке исприповиједа празнословљем. Али, ми вашу дивну деву, међу душама магараца, гдје ћете и ви пребивати, као стоку која вам је претходила, јасно објављујемо, тамо гдје је тама најкрајња и мука бесконачна, огањ који шуми, црв неуснули и бездан демонски."

Опет рече Мухамед, у писму "Трпеза", говорећи како је Крист од Бога тражио трпезу, и даде му се. Јер Бог, рече, говораше Њему: "Дадох теби и твојима трпезу нераспадљиву." Писмо "Волови" и нека друга поглавља смијеха достојна, која сам због њихова мноштва сматрао примјеренијим прескочити.Поставио им је закон да се, уз жене, обрезују, да суботу не славе, ни да се крштавају. Да једу оно што је законом одређено, а да се удаљују од онога што је законом забрањено. Свињско месо да не једу, и вино никако да не пију. Само Једному Богу да се клањају. Криста поштују као Ријеч Божју, а не као Сина, као од Духа Светога рођенога, Ријеч и Дух изговорени и у зрак разливени. Схваћају то као нехипостазно, и Родитељу неистобитно. Свету Дјевицу Марију не називају Богородицом, него Мојсијевом и Ароновом сестром, такво што празнослове.За себе рече да ће бити кључар рајски. Тако ће и на Судњи дан прво Мојсије с Израелцима иступити, рече, и као пријеступници Закона бит ће вјечној муци предани. Потом ће Исус иступити, рече, и одрећи се пред Богом да је себе назвао Сином Божјим. Кршћани су се на то усудили и додали име Крист, и Бог, и Син Божји, и проповиједали Ријеч утјеловљену и распету. И потом ће, рече, он бити позван од Бога, и као највећи штоватељ Божји и узрочник богоштовља у свега народа похваљен бити, те ће због тога бити рајски кључар. И када отвори Рај, ући ће с њим без ријечи противљења и без испитивања седамдесет тисућа, које може са собом увести. Осталима ће се судити, каже, и праведници ће се засигурно храном рајском наслађивати. Они који се нађу као грешници, свезат ће им се грамата о врат, те ће и они у Рај ући, и називат ће их помилованима од Бога и Мухамеда.Три ће ријеке бити у Рају: једна меда, друга млијека, и трећа вина. Сватко ће слободно пити и напојити се из које хоће. Жене ће бити с њима безбрижно, чистит ће им домове и у свему удовољавати. Жидови и кршћани бит ће на огањ наложени умјесто дрва, самаријанци ће смеће износити и њихов измет из Раја чистити, да се Рај не усмрди. Сватко ће на начин на који је овдје живио, у богатству или сиромаштву, живјети и ондје.Овај лажљивац учио је да је сваком добру и злу узрок Бог, свему што наиђе на човјека, па и искушењу злога. Лажно говори да су од Бога разбојници и врачари, и за оне које они уграбе злим дјелима, и убијени, рече да је Бог записао да им тако буде и да је Он хтио да тако умру. И још штошта празнословио је, проклетник и туђинац вјечним добрима, као безбожни хулитељ.