62. Поглавље: КАЗИВАЊЕ СВЕТОГ НИКИФОРА ПАТРИЈАРХА ЦАРИГРАДА О КЛЕВЕТНИЦИМА КРШЋАНА, ТЈ. СПАЉИВАЧИМА ИКОНА ОДНОСНО ИКОНОБОРЦИМА

Ови се називају клеветницима кршћана, јер кршћане који служе Једному Богу, Живому и Истинитому, којему се у Тројству клањају, оклеветаше говорећи да часним иконама Господина нашега Исуса Криста, Пречисте и Пресвете Владарице наше Богородице и светих, као боговима и идолима служе, попут Хелена. На тај начин испољавајући непријатељство, Кристовој се Цркви срамно наругаше, свете иконе поскидаше и изломише, а кршћане који су их поштовали, по древном обичају, договорно горко мучише Жидови и богомрсци.Од неког старца овако изникне та хереза. У Тиберијади бијаше нетко, сматран јудејске вјере, велик у свом народу. Његово име бијаше Тесарандапих. Он би посуда лукавога демона, којега је посве у себе примио. Чарањем и магијом бавио се као неком вјештином. Овај поста непријатељ кршћанима, те завидећи Кристовој Цркви, тражаше тренутак у којему ће нападом озлиједити правовјерје. Нађе тада онога који бијаше владар рода сараценскога, њему бијаше име Зејд. Зближи се с њим, и приказујући му се као пријатељ, а предвиђајући некаквом магијом и неке његове помисли и хтијења, уједно му обећа да ће, ако га буде слушао, дуго поживјети на власти и тридесет година у њој провести. Овај, понесавши се у своме безумљу, будући да је волио нечист живот, и да је, примивши власт, нашироко своју тјелољубивост раширио, усвоји ријечи безбожникове, а то се показа убрзо, када заповједи да се по свој земљи његовој, гдје год се нађе насликана икона, или било каквога створења лик, саструже, поломи и спали. Богоборац је ђаволско злодјело лажју прикривао, и држаше у тајности да уништавају сва изображења само да би уз њих уништили и величанствене украсе нашега Светога Писма.Пошто безакона заповијед би објављена, одмах, заједно с другим сликама и киповима, и оне украшене свете иконе из Кристових цркава уништаваху. Стргавши с њих изображења, ломили су их, а уз то још и из цркава оне натписе на светим посудама и на руху цијеле предаваху огњу. Све се ово чинило нечистим и безаконим рукама. Послани ради овога кристоборци, Жидови и Сарацени, присиљаваху кршћане да извршавају наредбу, а ови, тјерани и наговарани да се прихвате таква скрнављења, не послушаше.Од тога времена рођено, зло узрасте, и у грчке крајеве дође. Његову заразу не примише само неки прости људи, него сами црквени поглавари, названи пастири, а вукови по ћуди и хтијењу. Од њих тада бијаше ондашњи Наколијски бискуп. Тако богоборци, смисливши и учинивши, наругаше се Божјој Цркви.Какав крај прими учитељ ове злоће, свепрљави Жидов, није праведно прескочити. Јер Зејд онај, поживјевши само двије године и шест мјесеци, отргну се од живота. Његов син, звани Јулид, примивши очеву власт, заповједи да се врачар, као онај који је преварио његова родитеља, горком и страшном смрћу убије. Тако прими плаћу приличну злоби својој.Ускоро се источна Црква обуче у своју љепоту и прими обнову светих икона. Коријен оне горчине, једном засађен у грчке градове, досегну и до онога који тада цареваше, Лава по имену и по нарави. Он се, потакнут жалцем нечистоће и тјелољубља, слично оном барбару, разбјесни на правовјерје Божјих Цркава, трудећи се да Свето Писмо истријеби и затре. Наслиједивши његов гријех и безбожност, син Константин подиже непријатељску борбу против правовјерја. Окупи сабор безаконих бискупа, и изложи нечасне заповиједи своје безбожности: до краја, дакле, свете иконе затирати и уништавати, а оне који им се клањају или их спомињу у молитвама, на горке муке и казне предавати. Оптужи их за гријех идолопоклонства, говорећи да им се клањају као боговима. Свето монашко живљење треба посве одбацити и ругати му се, па или да монаси скину монашку одјећу, или да приме разне муке.Због тога нам се придружује јудејско расуђивање, а разумијемо и кршћанску проповијед. Нама преостаје, будући да смо слободне воље, да изаберемо или добро и спасоносно, или зло и штетно.

И ЈОШ О ХЕРЕЗАМА И ЗАЧЕТНИЦИМА ХЕРЕЗА, ИЗ САБОРНЕ ПОСЛАНИЦЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА ПАТРИЈАРХА ЈЕРУЗАЛЕМСКОГ, И ДОДАТАК ОД ТАДА ДО САДА

Нека од стране Свете и истобитне Тројице, којој се клањамо, Оца и Сина и Светога Духа, увијек буде проклет и анатема, прије свега Шимун Врачар, као први зли зачетник злих хереза, а с њиме Клеовије, Менандар, Филит, Хермоген, Александар Ковач, Доситеј, Горготеј, Сатурнин, Масмотеј, Адријан, Василид, Изидор, његов син још безумнији од оца, Евион, Карпократ, Епифаније, Продик, Киринт и Миринт, Валентин, Флорин, Власт, Артемон, Секунд, Касијан, Теодот, Хераклион, Птоломеј, Марко, Коловарс, Адемије Карцијски, Теодот Кожар, други Теодот, који је био с оне стране Еуфрата, Моноим Арап, Хермоген, Татијан Сирац, Амоније, његов син Ермоﬁл, једнак му у заблуди, Кердон, Сакердон, Марцион Понтски, Апелије, Асклепиодот, Вардесијан, Аполонид, Потим, Препон, Питон, Синер, Теодот Трапезунтски, Монтан, Присцила и Максимила, његове безумне ученице, Непот, Елкесај, Ориген, други Ориген, звани Адамант, Савелије Либијац, Новат, Павао који је био из Самосате, Епиген, Клеомен, Ноит Смирнски, Мани, који је имењак безбожног безумља, Саватије, Арије, Мелеције, Аеције, Еуномије, Арестије, Евдокије, Македоније, који се борио против Светога Духа и с правом био назван духоборцем, Аполинарије Лаодицејски и његов син Аполинарије, Маги, Полемон, Пелагије, Целестин и Јулијан, поборници истога безумља, Теодор Мопсуестијски и Несторије, пречисти проповједник нечистог човјекослужења, Кир и Иван из Киликије, крајње безбожни поборник истога безбоштва, Евтихије ИИ. Диоскор, помоћник и заговорник Вирзума, Зора, Тимотеј звани Дхор, Петар Муцави, ИИ. Акације, који је написао лажни спис о сједињењу, Зимон, Ламбетије, зачетник злогласне Марционове херезе, Дидим и Евагрије, који је учврстио Оригеново нечисто брбљање, Петар Ваљар, који се усудио у Трисвету пјесму додати ријечи „распет за нас“, други Петар, иверска гнусоба, губа барбара, Изаија, бранитељ тога Петра, који је изњедрио другу херезу, „безглаву“, међу безглавима.

Затим, међу свима и прије свих, и са свима и послије свих, и више од свих, Севир Антиохијски нека буде проклет, и сви његови бијесни ученици. Он је од свих старих и нових безглавих био окрутнији мучитељ и најлукавији непријатељ Свете Католичке Цркве; прељубник Антиохијске Цркве, крајње безакон и крајње омражен.

Теодозије Александријски, Антим из Трапезунта, Јаков Сирац, Јулијан Халикарнасац, Филиксим, Гај Александријац, од којега је настала гајанска, односно јулијанска хереза, Доротеј, који је био поборник тих безбожних хереза, Павао Црни, који није само тако назван него је такав уистину био, Иван Граматик, чији је надимак „Трудољубац“, премда је заправо био „узалудни трудбеник“, Конон и Еугеније, поборници трију богова, троструко проклети, Теместије, отац незнања о Кристу, његов родитељ и сијач, крајње безумни, који не разумијевајући и не знајући, а тврдећи да разумије и зна, као богопротивник брбљаше да Крист, Бог наш, није знао Дан Суда.

Да није био у незнању о сили својих ријечи, не би изњедрио погубно незнање нити би тако ревно помагао нечистоћи незнања. Из својега безумног разума изрекао је да Крист није разумио, будући да није био Бог који је одувијек постојао, него прави човјек, дан коначног суда. Из својега безумног разума износи и представља Га као обичнога човјека те се таквим лудилом назива безглавим, брбљајући о једној сложеној нарави самога нашега Спаситеља Криста.

Нека с њиме буде проклет и троструко проклет Петар Сирац, и Сергије Арменац, првак горкога безбоштва, који нису били сложни ни међусобно нити су говорили ишта слично другима.

Дамијан, који им се веома много противио и показао се као нови Савелије нашега времена, и с њиме насљедници његова бешчашћа, нека буду проклети и анатема: Атаназије Сирац и Атаназије Апозигрски, као и они који њиховом несједињеном сједињењу, као незналице и несједињени, приступају те их попут безумне стоке они хране, међусобно се клеветама и непријатељством рањавајући.

Нека с њима буду обучени и одјевени у проклетство и анатему и Бењамин Александријски, поборник и заговорник гајанске херезе, те Иван, Сергије и Тома Сирци и Севир.

Нека заједно с њима буду јавно придружени проклетству и осуди истинскога проповиједања и Мина Александријски, поборник и заговорник гајанске херезе, који је јавно ратовао против проповиједања истине, као и сви с њима који су њихови заједничари, истога рода и другови у безбоштву.

С њима нека буду проклети и анатема Кир Александријски, крајње безакон и прељубник, Теодор Фаранац, Сергије, цариградски бискуп, и Хонорије Римски, зачетници и заговорници једновољне херезе.

С њима нека такво проклетство покрије и Пира, Павла и Петра, првопријестолнике Цариграда, поборнике бешчашћа, који су се борили сами против себе и против истине те су све до данас остављени под проклетством; Макарија Антиохијског и Стјепана, његова ученика и учитеља безумља; Полихронија, новога Шимуна Врачара; и Армазија Гнојнога, који се све до сада бори у Александрији.

И они који су туђи Цркви и ратују против правовјерја, који се одричу Бога, цара и светих Божјих светитеља те се хвале сараценским тајнама, нека падну под иста таква проклетства и страшне осуде.

И све херезе које су од времена Кристова доласка израсле и усудиле се заратити против Кристове Цркве, а то су: николаити, евтихијани, каинити, дамијанити, вардилиоти, верворијани, часни војници, змијнци, катактисити, уздржници и они с друге обале, водопредстојници, марционити, Фриги, пепузијани, чувари круха, таскодрунгити, четрнаестници, назореји, мелхиседековци, противници Марије, псатиријани, киртијани, дулијани, човјеколикци, јеракити, масалијани, изајевци, неразумници, јаковити, несторијанци, тробожници, евтихијанци, безглави, барсануﬁти, једновољници и ако постоји још нека нечасна и богопротивна хереза.